Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Де је тебе она Србадија Пред којоме дркта Турадија, Де огњани онизи синови, Де су твоји сиви соколови? Ови овде нога уштапљени, А по врату тешко увијени, А на
среће лоше: Живо одби, живље Србин ману, Обори му главу на пољану — Русто паде — кликну Србадија, А уздахну листом Турадија, Задрхташе јадни на све стране, Понајвише Арслан Сулејмане, Обамре му срце у недрима, Али окле, кад га и не има,
„Амо за мном“, повика Милета, Разби браћу Турадија клета!“ То изусти, па коњица пусти, За њим наже онај Бајко пусти, А за Бајком Српчићи остали.
Ох, да видиш турске веље јаде, Када њима серашћеру паде! Уздрма се Турадија цела, Срце страва покоси им вела, Па куд камо не би размицања, Нити траже стаза ни путања, Веће гребу кано и
Сече јунак, Турадија пада, Ал' и Бајку ето грдни јада: Пуче, брате, једна пушка вела, Погоди му вранца посред чела, За њом пуче опет