Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
синовац Станојев, који није ни 20 година имао, како види то, утрчи у вајат, узме кнежеву шишану, и повиче: „Нећеш, Турчине, ни твоје главе однети, а камоли кнежеве!” опали и покрај Станоја обали Турчина, погодивши га посред котлаца.
Сад новски капетан отрча на хату к њима; од наши̓ изиђе Кедић и Цинцар Јанко пред њега; повичу: „Не иди, Турчине ближе, кад нисмо веру у̓ватили”. — Онда капетан узе везен јаглук, баци Јанку у руке: „Ето вира!
У том терању сустигну једног старца, салете и повичу: „Предај се, предај се, Турчине, не гини лудо”. А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам је старешина?
(који се туна наблизо трефио); и Јанко дотрчи са запетим пиштољем у руци, натрчи на Турчина и сам повиче: „Предај се, Турчине, баци оружје; ја сам Јанко Калић.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Кад сам био према Ивановој кући, смотрим Станка Алексиног где изиде из старог Ивановог вајата. — Умукни, Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше. — Чекај, Алекса брате, да испричам шта сам видео!
Он је видео лица како се смешкају, као да би хтели рећи: „Узалуд мука, Турчине!...” И то га толико наљути да скочи као опарен са дивана и стаде тумарати по одаји... Гнев прекипео.
а њему нико да би речи, а џаба ти воде... Чудно ли човек жуди за оним чега нема! Али он стеже срце. — Нећеш, Турчине!... Нећеш ми речце измамити!... Та квасићу грло својом рођеном пљувачком, а нећу ти речи казати!...
Онда се наже нада њ. — Је ли, Турчине, где ми је отац? Зашкрипа нешто у грудима Крушкиним. Он заусти да рекне, али не може. Станко заману ножем.
У млађега поговора нема. Хајдуци се окупише око храмбаше све по реду и по старешинству. Зека их приведе. — Турчине! — рече харамбаша. — Ти си овде пред судом осветника... Ми знамо твоја дела. Ти си постављен за старешину у Црној Бари?
Дева је говорио речито, отворено. Хајдуци зинули од чуда, запрепастили се!... — Тако је, Турчине! — завршавао је Дева своју оптужбу. — Тако је! И хоћеш ли да знаш ко ти је омео све твоје намере?... Ја, Турчине!
— завршавао је Дева своју оптужбу. — Тако је! И хоћеш ли да знаш ко ти је омео све твоје намере?... Ја, Турчине! Ја и онај поп, који је као орао лебдео над Црном Баром и није дао људма да падну у твоје замке!...
Маринко се копрцну два-трипут, очи му искочише, а језик испаде из уста. Станко погледа Крушку. — Јеси видео, Турчине? Али Крушка ни да би речи. — Е, сад је на тебе ред. Право је да твој Маша види шта ће и с тобом бити!
Очима закрвавио, па упрштио у шанац. — Шта је, Турчине? Зар си се наносио главе? — Овамо, бабо!... На мајдан!... Ни коња нисам дојахао него пођох пјешице!
Јуначко срце Заврзаново не може отрпети, него скочи на бедем шарампова, погледа доле, па викну: — О Турчине! — Шта је? — одазва се Мујага. — Јеси се поздравио са својима? — Што? — Више те када неће видети.
У тај пар створи се Станко пред њим. Пресече га оком и прикова за место, загрмивши да одјекну оном пољаном: — Стој, Турчине!... Морао је бити страшан поглед Станков кад је онако збунио Мујагу... У први мах не умеде речи рећи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
, Украј мене Срба ниједнога, Све прснуло а од јада мога, Већ прискочи проклети Турчине, Већ замахну да ми главу скине, Већ помислих: збогом, бели дане! Ал' сва срећа не хте да ме мане.
Опет ману проклети Турчине, Да ми главу са рамена скине; Већ помисли: тужан, нема ништа! — Кад ми зрно крај ува пропишта, Те удари Турчина
Три Српчића посекао бела, Тиснуо им душицу из тела, До Милете док зградио пута, На њ напао као гуја лута. Хеј Турчине, куд си се нагнао? Та већ те је ђаво потковао! Ману мачем војвода Милета, Дочекао Нетен-бега клета.
Та већ те је ђаво потковао! Ману мачем војвода Милета, Дочекао Нетен-бега клета. Ој Турчине, лоше си срећице, Испаде ти сабља из деснице!
Заборави ту десницу чилу, Бедевију обрте претилу, Плећи даде и побећи ћаше, Ал' Милета 'вако дозиваше: „Стан', Турчине, а тако ти Бога, Та један ће само на једнога!“ Али Турчин главе не обраћа, Већ се поља унапредак лаћа.
коњиц на земљицу паде, Ал' Милета пасти се не даде, Ногом лаком довати пољану, А докопа ту пусту шешану: „Ој, Турчине, сам си се проклео, У срце си љуто ме ујео!
Ама, брате, војске је премало, А и њима срца је нестало. Ој Турчине, папке у ледину, Де ћеш силном одолет Србину! Бежи, бежи, ком је мила глава, Није глава кâ зелена трава; Траву
откуд се не нада: Иза сваке стене на њ се пуши, Не да пушка пушци да издуши; Још што чине ти србињски ножи, Ој Турчине, у злој ли си кожи! „Јако јуриш!...“ Плачи, турска мајко!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Турчин и Циганин једва дочекају, те повале рају, те му отресу обилатно дегенека. Те опет спахија: — А ти, Турчине, права вјеро, право би било да си ти бољи од ове двојице, јер ти знаш што у ћитапу заповиједа наш светац Мухамед, да
Па онда отиде својим воловима и почне опет орати. А Еро онда скочи, па преко ћуприје: — Еј, Турчине, гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле, он тебе прејаха двапут преко ћуприје.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— А окле ти знаш? — Виђео је мој отац ђе једе попов ђак. — Одакле си? — Одакле ми је и жена. — О Турчине, за невољу куме! — А ти, Влаше, силом побратиме! — ’Оћеш ли добро? — Нећу. — ’Оћеш ли зло? — ’Оћу.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ па онда отиде својим воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи, па преко ћуприје: „Еј Турчине! гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаа двапут преко ћуприје.“ ВИИИ.
ту, кад немаш чим да платиш,“ па онда отиде својим воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи па преко ћуприје: „Еј Турчине! гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаха двапут преко ћуприје.“ 31. ЕРО И КАДИЈА.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати? Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могући
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Од таквих као што си ти не би ни на ђубрету клијало! Па ме сада бијеш и мучиш, Турчине. А у шта ће мени да прође ноћ! Спаваш и хрчеш, хрчеш....
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Раја, пошто чу и познаде који је Турчин, одговори му: — Валај ти, Турчине, мој ага, не вјерујем да ме од срца благосиваш.
А Еро онда скочи па преко ћуприје: — Еј, Турчине, гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле, он тебе прејаха двапут преко ћуприје!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Не дам је паши, чу ли, Турчине!... ИСАК (Ћериму): Добро би било да прибележиш! Јер тупа памет мозга лабавог Једва ће пету за дан тубити, А за два
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
СВИ: Живео дужд! Живео кнез са кнегињом! ПРВИ СЕРДАР: И у сану сам пушку спомињô... ДРУГИ СЕРДАР: Хајд’ сад, Турчине! Ходи, скотино! ТРЕЋИ СЕРДАР: Дођи, да чујеш јеку планина! ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Да познаш децу наших крајина!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Он сјâ и стаде ко укочен, онијемио од стрâ. — Бацај све што имаш од оружља уза се још! Побаца све. — Узјаши, Турчине! — вичем ја и увијек држим наперен штуц — није штуц већ мајку своју.
Побаца све. — Узјаши, Турчине! — вичем ја и увијек држим наперен штуц — није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо! Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане! Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже?
— Узјаши, Турчине! — вичем ја и увијек држим наперен штуц — није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо! Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане! Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А беседи Краљевићу Марко: „Остан' ме се, Турчине проклети! Мене није до стрељања твога, већ ево ме тешка болест нашла, тешка болест срдобоља љута, ни коња се држати не
Беседи му Краљевићу Марко: „Ја, Турчине, ја сам добар јунак, али ти си од мене старији, јер је ваше господство и царство, твој је мејдан старији од мога, јер
од мене старији, јер је ваше господство и царство, твој је мејдан старији од мога, јер си мене на мејдан зазвао: већ, Турчине, ајде мећи стреле!
На част тебе моји бели двори и кадуна моја верна љуба, тек ме немој, брате, обесити!“ А беседи Краљевићу Марко: „О Турчине, жив' те бог убио! Буд ме братиш, што ми жену дајеш!
Ал’ беседи Сенковићу Иво: „О Турчине, аго од Рибника, нисам дошô да ти се предајем, већ сам дошô да се огледамо и јуначки мејдан поделимо; већ на мејдан,
“ Ал’ беседи Сенковићу Ива: „О Турчине, аго од Рибника, ја сам мога заморио дору из далеке земље путујући, па не могу дору заиграти, већ ти оћу стати на
Робом икад, а гробом никада“. Цичи Иван кâ и змија љута: „О Турчине, аго од Рибника, жив се теби ја предати нећу! Ако си ме с коњем раставио, са сабљом ме раставио ниси; ево сабље
ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ Књигу пише од Котара Јанко, те је шаље у кршну Кладушу, а на руке Мујину Алилу: „О Турчине, дијете Алиле, тебе вале по кршној Кладуши, мене вале по равну Котару, но ми дођи на мегдан јуначки, да видимо ко је
“ Кад Марији така књига дође, ону гледа, намах другу пише, те ју шаље Куни Хасан-аги: „О Турчине, Куно Хасан-аго, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у
“ Кад Марији и та књига дође, књигу гледа, одмах другу пише, пак је шаље Шарац-Махмут-аги: „О Турчине, Шарац-Махмут-ага, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена
“ Кад Марија и ту књигу прими, њу ми гледа, намах другу пише, овако је њему говорила: „О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена
Ту тамнова три године дана. Кад хајдуку мука одољела, он дозивље Бојичић-Алила: „Ој Турчине, Бојичић-Алиле, ну дај мене лист књиге бијеле и калема, чим се књиге пишу, е ћу писат једну ситну књигу — да је пошљем