Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Тако кад „убава мома“ каже драгоме: Не ли сме пуста роднина? он одговара: Високо дрво сем нема, убава мома род нема, јазе ћу тебе да
Тако кад „убава мома“ каже драгоме: Не ли сме пуста роднина? он одговара: Високо дрво сем нема, убава мома род нема, јазе ћу тебе да земам.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
само, кад нојца притисне, Отвара прозор, уза зид се тисне, На руку чилу клонула му глава, На груди пала та коса убава.
Ој младости, убава младости! Само онај за тебека знаде Који драго на срцу имаде. А ко нема, небо не видео, Јер себека сам га је отео.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на српски сабор — и на мањину... У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото моја, у теби нема врлета горостасних, ти се не намећеш поносном небу, не Нудиш му љубави
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ведро гу се прелива, Моми косе прелива. Турци косе секоше, С косе коњи шибаше. Ој убава, убава! 27. Соко лети високо, Крила држи широко, Под крила му девојка. 28.
Ведро гу се прелива, Моми косе прелива. Турци косе секоше, С косе коњи шибаше. Ој убава, убава! 27. Соко лети високо, Крила држи широко, Под крила му девојка. 28.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама: Ој убава, убава девојко! Ено иду кићени сватови, Носију ни сунце под мараме.
Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама: Ој убава, убава девојко! Ено иду кићени сватови, Носију ни сунце под мараме.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
зрно бисерно, Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема. ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Што ће да бидне убавиња кад се узну! Убав Манча, а убаво, ете, и Замфирче, оној Зоне — та што ће деца да ги бидну убава, све на татка и на мајку!... А ти баба ги, па ги држиш на крило!... — Их, црна Доко!
— Познавам гу, познавам! понавља Замфир. — И Топал-Стојанчу, татка ти, познавам убаво! Кротка жена, убава домакица беше! Е ли јоште онаква добра ткаља како у оној време што беше?...
— Саг види чудо? — отпоче хаџи Замфир. — Има си човек сијасвет деца, па све здрава и цврста и убава, а једно... оно најмалецно што је, оно жуто, слабо и никакво, — и татко га пâ побоље воли оди сва друга деца!