Употреба речи увек у књижевним делима

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Говори свакад »важно« и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом. Увек гледа читав корак изнад човека с којим се разговара. Други мало снижи.

— Немај ти бриге, газда-Рако — уверава га Сима. — Како бих ја то казао?... Ти знаш да смо ми увек... Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо!

— Како бих ја то казао?... Ти знаш да смо ми увек... Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти!

А тако исто и Ђура и Спасоје. Газда Рака утекао у качару на таван, па није одатле три дана силазио. И од тада се увек клонио женскиња.

На њему је најновија униформа од све униформисане владимирачке господе. За њим на три корака увек иде један дугачак пандур с пиштољима и јатаганима за појасом, а о појасу му виси читав вашар од тоболаца, поласака,

Ето, на пример, какав беше онај Сима Симеуновић пред Јаковом. Канцеларија му увек загојаћена, непроветрена, заудара на она акта; осим што се у лето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима

загојаћена, непроветрена, заудара на она акта; осим што се у лето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима увек боцу сурутке, што је »пио од груди«... Еле, просто си једва чекао да час изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок!

Он је често походио села, али се увек дешавало да Вучевицу обиђе; није му било по згоди да сврати и у њу. 3атим је настала добра част.

помињати ни поп-Перу, оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што увек води са собом једну црну керину, па једанпут закључа је после вечерње у цркву: сву ноћ је несрећна керина вијала по

Имао је још и ту особину да верује у снове, враџбине, чини и предсказивање, рашта је увек кад се пробуди читао »Сановник«; да пости, иде сваког празника у цркву и прилаже, да се умиљава око власти и да јој у

Што год исплати — све се као за пакост подеси или 25 рпоша, или 25 дуката, или 25 чаша пива... Тек увек тај злослутни број, то 25!

— То није због плаћања, пего како се то трефило увек двадесет пет!? — поче Мојсило, док га изнебуха прекиде један глас иза стола једног према њему: — Ама јуче био прстен

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Стојо, сестро!... Је ли боље? — пита Станкова мајка увек кад Стоја рану одавије. — Боље је — вели Стоја озбиљно. — Млада крв, здраво месо...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Сенка је твоја дан што зари, А ја те трагам у час сваки: О боже увек неједнаки, И друкчији у свакој ствари! Хоћеш да сазнам духом холим Све замке путем злим и правим, Издајство друга

Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И крвожедни крик Саломе, И један пророк који вапи. Нигде ни пустош није сама, Свуд срце

ПУТНИК Ја сам тај путник што је кренуо У предисконско прво свитање, За путем увек пут променуо Међ звездама кроз вечно скитање.

У смрт и живот, трен и трајање, Из облика у облик ходећи, Вечити покрет кад и стајање, И увек нов у новој одећи. У олуј сунца и у мракове, Као Реч чиста некад бачена, Свих праоблика носећ знакове: С краја до

ХИМЕРА Памтим те путе куд сам једрио Морима што су вечно зрачила; Чији се видик увек ведрио, А слутња никад не помрачила.

ДУША И НОЋ ДУША Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео: Изгубљена срећа још је увек срећа! И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део.

САПУТНИЦИ Све за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем! Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Љуби, љуби силно, увек истоветан, У љубави само ти ћеш јасно знати: Како мало треба да се буде сретан, И сто пута мање да се вечно пати.

Напред! Али куда, и камо, и зашто? И зар увек исто, и све тако вечно? Па како то ипак боли неизлечно Кад сврши сневање, и празно, и ташто...

Ја не имах никад ни минуте неме, Да питам куд оде уздах што одлеће: Толико је увек било кратко време Између две сузе и измеђ две среће.

Ми смо своју сузу крили у том часу, Ону сузу чедну, свету, неумрлу: Но она се свагда јављала у грлу, И увек се тужно расула у гласу. РАПСОДИЈА Да ми је да љубим као некад прије — Без наде и среће; вај!

И да моја мисô никад не залута У том своме часу свечану и ретку, Увек свету ватру носећ целог пута, Велику и светлу, као у зачетку.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар. Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по којој

Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар. Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по којој жељи

жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било увек и — добро!

“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти!

“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти!

“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве. Али је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе

Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос.

Често је се смејао тако слатко и куражно, да сам ја увек плашљиво погледао на њу. А она је била — затворена књига! Ја сам сваки час покушавао да кроз дим од дувана прочитам

Разиђе се дим у соби. Нека давно невиђена светлост сину, и све замириса надом и поуздањем. Ваљало је хитати. Ја сам увек разумевао своју матер, па и сад сам разумео да треба сад, и то одмах, кидати: — Да их зовнем? — и ја поскочих вратима.

Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш — бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему.

Није то да рекнеш да је он, не дај боже, као што има људи, па хоће да удари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је! А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као ноје у јаје.

— Знам, знам, — рече капетан; — али шта је он у војсци? — У војсци? Пешак! Јест пешак! Ја увек кажем: ти брате, ти би требало да си тобџија. Ти би лепо могао повући то. После, оно кад груне — милина човеку чути!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Од то доба веле да су му дали надимак Поп Кеса, па га и данас још увек тако зову кад он није ту, иако је он давно и давно други човек.

нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег дужа, па се горња половина дигне, а у доњој стоји дуван, и увек је влажан. А тек попови како су били угојени!

! — вели љутито поп-Ћириница и брише уснене углове. Тако је причала чешће, љутила се и додавала ла је зачудо увек срећан тај господин Спира. Увек се извуче из малера, па да је не знам какав.

Тако је причала чешће, љутила се и додавала ла је зачудо увек срећан тај господин Спира. Увек се извуче из малера, па да је не знам какав.

— цифра се госпоја Сида. — Не, не, без шале вам кажем. Колико сам се пута сита наплакала због тога. Увек ми пребацује мој супруг.

— Рâно моја, знам. И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем да се само са њом дружи и на њу угледа. Ето, тако се разговарају две попадије.

— Охо! — чуди се поп Спира. — Кол’ко то изби? — Седамнаест, али то је управо дванаест... Морате увек пет опциговати, — вели поп Ћира, — па онда је таман тачно толико сати. — Па пре сте опцигивали четир?

!! — чуди се госпођа Перса, па се стаде смејати и угаси свећу. — Погледам ујутру сановник (госпоја Сида је увек кришом од попе метала у вече сановник под јастук), а оно и за »куглање« и за »слуге и слушкиње« стоји једно исто,

треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом.

га до горе, а око врата обавијао два до трипут шарену цицану мараму, и кашљао и једнако јео жута шећера, а бркове увек поткресавао и дотеривао, — а како да једва не чекају овога новога учитеља за кога су већ причали, који су га видели,

коју је држао Аркадија црквењак, а другу је певницу држао стари учитељ с ким се Аркадија натпéвао и наравно да га је увек нàтпевао, јер стари учитељ је некада врло лепо певао, али сад му много смета старост.

је и известио их један деран који је поваздан у порти, помаже Аркадији, звони и пири у кадионицу и за то добије увек пола поскурице, а послао га је Аркадија да јави. Знали су, дакле, да је путник дошао, али му се, наравно, нису надали.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

На капију гробљанску не може да се уђе. Ма да је она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које с корпама јела на глави и

А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално, увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.

А поред тога морала је да води бригу и управо носи се са свима просјацима, и суманутима којих је увек било пуно. Сви су они били ту, на окупу.

Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки нов надошао.

И онако прљав, балав, осушених ногу, руку, а здепаст, све прља око себе где год прође. Али он је увек обилазио гробове и чисто са неким уживањем тражио те који су се завлачили по гробовима да их отуда извлачи, гони и

А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана.

А њене босе ноге нису биле као у других просјака разпуцане, прашњиве, већ увек опране, мале, хитре... Била је толико чиста, примамљива да чак и неки варошани почели око ње да обилазе.

Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело. Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је не поцепа.

Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло.

Он је долазио из Доно-Врање где је био сабор. Био већ остарео, сав црн, крупан, мастан. Као увек, био је само у кошуљи а огрнут неком дебелом, улепљеном поњавом.

Пригрћујући ту поњаву, торбу и кошуљу око себе ишао је као увек немарно, упадајући посред блата својим дугачким, босим ногама и гледајући у страну, упорно, натмурено.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Не једанпут је сневао како му грдне болозанке житом напуњене по Дунаву плове; но на јави је увек штетовао, јер није имао новаца у храну да уложи.

— То је баш што је најгоре. Лупм и пијанац је прве класе; често у кавани на билијару спава. Даље — кеца воли, ал' увек губи, јер је клопав кад игра. — Дакле, на тај начин је зло?

— Знате, ја сам Српкиња, ал’ нећу да сам проста, него гебилдет Српкиња. — Дакле, ми смо прости увек, и такви ћемо и остати? Само да ми будете жена, каква бисте били Српкиња! — Ала сте враг!

— Знате, ја сам човек који се не намеће; где ме радо примају, тамо идем. — Ја мислим да сте ви у нашој кући увек радо примљени. — Сад видим. — Мислим да се нећете кајати што сте к нама дошли. — Тако би’ и сам желео.

Госпођа Макра га је увек, кад год је дошао к њој, врло угостила и за његову љубав и друге госте позивала. Госпођа Макра Мрачевићка била је

Но, ништа, волим и тако да изгледам: хвала богу, здрав сам, не бих се још мењао ма с каквим момком! — Е, та ви сте увек здрав човек били, само немојте се толико хвалити, јер ако вас чују, могу вас урећи. — Ала сте баш ђаво, госпођа-Макро!

Знаш да сам ја увек за воспитање и карактер давала. Ох, дођи ми, дођи, јер ће се иначе мој живот прекратити . . . Остајем твоја до гроба

Фрајла Варвара је негда лепа девојка била, али је много избирала. Мати јој је увек говорила: „Избирај, сине мој, ти си јединица, а имаш мираза доста, можеш се удати кад год хоћеш“.

није нов, али је леп, од ораховине; на орманима шоље поређане; кревети лепо намештени; у соби хладак, јер су фиранге увек спуштене, па ниједне муве нема. Баш је недеља, после подне око три сата; собе и кујна су у реду.

хтео тешку парницу да добије, ишао је Рогозићу на световање, и то и са стране, и у реч његову свако се поуздати могао, увек је крај погодио. Покрај тога био је марљив, те је заслуживао леп новац и могао водити лепу кућу.

И пите су биле једнаке, јер у Рогозића породици правиле су се увек баклаве од педесет јуфки. На такав благдан симиџија има много посла.

Ћирковић ме није никад увредио, а напослетку не могу се потужити ни на Алку. Спрам мене била је бар увек шармантна. — Ћутите, Миливоје. Вас женира да подигнете процес за ме против Алке. Знам зашто, ал’ то баш није лепо.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Неспособна је она за свакидашњу, систематску борбу, ето у томе је ствар, али спремна је увек и готова за тренутну жртву. Јест, цела је то целцата, истина и сав је овај наш човек овде доле у томе.

многе људе чија ме је бистра и свежа разборитост, једна дивна јасноћа интелигенције просто зграњавала; људе који су увек знали шта хоће и код којих ме је нарочито чудио онај увек фини, танак и доследан ред мисли, ма о чему покренуо да с

дивна јасноћа интелигенције просто зграњавала; људе који су увек знали шта хоће и код којих ме је нарочито чудио онај увек фини, танак и доследан ред мисли, ма о чему покренуо да с њима говорим.

Брдо, час Парцански Висови, час Врапче Брдо и шта ти ја знам и ништа од свега не разумем јасно, него видим да болујем увек једну исту болест несретне, вечите и кобне нејасности...

авет нека, стоји она дужност и стоји она част и опомиње; и то је нешто страшно важно, крупно и значајно, та част, и увек раније стајало је то испред живота.

Као змија вијем се по чаршаву, подижем главу, широко отварам очи, испружам се, грчим трзам, тражим увек твој жарки, твој рајски пољубац. Где си, мили мој, о где си? Глава клоне и тако дрхћем и плачем, гушим се, тонем негде.

Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа твој живот убио је и мене. То знај; то добро знај, и чувај се!

много пута, он је био потпуно убеђен: да се баш тачно тако ствар десила, а то, у осталом нико није видео и тако ће то увек остати да се прича. Срушена црква у Б.

И кад рана стане да зарашћује он је, кријући, полије мало сирћетом те она онако нагризена и разједена увек остаје свежа и отворена и чак горе с њом стоји него у почетку.

Ја знам пуно официра што тако раде, али ја, веруј ми никад. ја се гадим. Увек, у сред борбе, мислим само на тебе. И ја не знам од куд то, али тада, усред окршаја, стојиш ти преда мном у оној

И ја не знам од куд то, али тада, усред окршаја, стојиш ти преда мном у оној твојој белој свиленој блузи, коју сам те увек молио да обучеш.

Јест, увек ти стојиш у оној твојој белој свиленој блузи и усред дима и тако ће бити кад се будем вратио. А тамо сви знају да сам

Африка

Тамни галеби који нас надлетају први су весници од ње. До Дакара је још увек далеко. Чекамо да се најпре појаве „дојке“ Дакара, што су два пупчаста брега изнад саме вароши.

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо задоцнили.

Џиновско цвеће. Ја, који још не разликујем културно од дивљег тропског биља, имам утисак да се још увек налазим усред прашуме. Вуије и вођ гледају један по један плод, започињући стручне дискусије.

Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија.

„То је такође удешено; јаја су мућкови. Требало је да пробате, да ли тону или не у воду. Ја увек тако чиним, и, ако је поклон добар, враћам тачно оним што поклон вреди; јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

Бауле још увек израђују јединствене ствари; али, откако је тражња белаца за њине ствари врло велика, они своју рутину примењују на

Наш долазак за њих је невероватан догађај, који им пружа прилике за редак и скупоцени провод; прво шетња, увек истим пољима али у новом друштву, а потом бриџ. Ја ћу бити страшан четврти партнер, немогућ, и то их унапред жалости.

звериња; али никад нисам разумео зашто се очи животиње не виде као они парови далеких звезда, већ се састају увек у једну једину.

Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме више ни он, нити остали бојеви, не пуштају

Завгеле је иначе још увек једно од најживописнијих гнезда: сулудих вештица, фетишера, људи–пантера и антропофага гнездо спуштено међ високе

Али оне ће као јуче, као пре два дана, као увек, искочити одмах затим кроз његово око, или уво, или кроз његов нос, или пупак, дивније, млађе и светије но што су

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Али која је асна кад неће ни жице да купи, па тако мораш увек последња да останеш у друштву. КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на овом свету!

Руменило на лицу више није у моди, него бледа боја. То је сад нобл. Зато гледај да су ти увек такви образи, а не паорски: црвени.

То је сад нобл. Зато гледај да су ти увек такви образи, а не паорски: црвени. Уста увек тако држи као да би се смејати хотела, премда је код ноблеса регула ретко, али из гласа смејати се.

Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена. Сад, ако оћеш кога да погледиш, а ти тако гледај да ти очи к носу иду.

Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена. Сад, ако оћеш кога да погледиш, а ти тако гледај да ти очи к носу иду.

С отим си добила, прво, живе очи; друго, нико те не зна јеси ли заљубљена или ниси, зашто увек заљубљено издају; а треће, целој персони особито одликују. КАТИЦА (донесе огледало и проба): Је ли овако?

ЈУЦА: Што ћеш говорити? Почетак разговора нека ти је увек о балу, музики, театру; ако нема тога, а ти почни о времену, о аљини, како су ти тесне ципеле, пак ето ти разговора!

ЈУЦА: Кад би тешко било, откуд би толике девојке научиле? Кад се смејеш, тако намештај усне да ти се увек зуби виде. Што год чујеш, немој се чудити; зашто, ако је добро, мораш напред знати; ако је зло, не треба да разумеш.

Црњански, Милош - Сеобе 2

То је да се бабе лакше исплачу. Људи се множе као и мишеви, и голубови, којих увек има. Ако је Харах баш решио да те подунавске пукове касира, могао је то да сврши одмах после рата, а не сада.

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.

Није право да ове људе, ни криве ни дужне, терате са њихових огњишта. Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.

“ То би дабогме изазвало, увек понова, вриску и цику стидљивих жена, а његов брат, Петар, поцрвенео би. Ђурђе је то и хтео, у својој обести.

је то црномањаста, млада жена, истих година као и њена јетрва, али већ пете године у браку, удата са седамнаест, још увек луда за мужем. Њени црни курјуци падали су јој испод колена, а имала је неку бујну, црну, косу, која је мирисала.

Ја сам за то да се иде. Таква сам. Куд пут води са мном, питаш? Куд хоћеш!“ Ђурђе је све више махао руком, као увек кад би његова жена почела пре њега. Знао је да то, после, не може да се измени.

Одмицала су, и игра коњских ногу и копита, и игра точкова, брза, увек иста, била је све даља. После су се изгубила у облаку прашине, између два реда јабланова.

А што се тиче ушоравања Махале, кућерци у њој били су, још увек, раштркани, испод багрења, или на гомили. Или као у заседи, или као печурке у шумама.

Она се надала да ће живот са тим стаситим официром бити као нека бајка, да ће увек имати лепих хаљина, да ће играти на баловима, а да ће бити и удварача. Тако је то и било, испрва.

Све што се збило, између њега и његове жене, Трифуну се још увек чинило нека луда, несхватљива, али обична, свађа у браку. А која ће проћи, као што пролази, у летној ноћи, непогода.

Ускоро ће нама боље бити. Међутим, као што је то увек било – и као што ће то увек бити – људи су се бунили против насиља, и неправди, па их је било и таквих, у Будиму, који

Ускоро ће нама боље бити. Међутим, као што је то увек било – и као што ће то увек бити – људи су се бунили против насиља, и неправди, па их је било и таквих, у Будиму, који су били вољни да помогну

Теодосије - ЖИТИЈА

Родитељи, пак, његови, оцећајyћи натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гдедаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом.

А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога.

Чистим и мирисним ваздухом напајани, безбрижношћу увек увесељавани, рекао бих, жудњом за Богом уздизани високо са земље, много богатијим од богатих сматрали су се.

Уз то је мрзнуо од зиме и задовољавао се само худом власеницом. Увек је ишао бос и стекао тврду кожу да се није бојао повреде од камена.

И опет те прослављамо са Оцем и Светим Духом, сада и увек и на векове векова, амин!“ Пророштва дар на мужу видим, и његов дар од Бога хвалим, а смелост његова и вера у Бога

ове дођу, и ова чудеса дошавши кући објавиће источнима, и Бог, слављен од свију једногласно у светим саветима својим, увек слављен славећи се.

бесконачНу доброту која бива међу њима, научен од нас узашље славу теби човекољупцу, са Оцем и са Цветим Духом, сада и увек и на векове векова!

штавише украшавајте живот страхом И трепетом, И немојте вршити војничку службу без правде, већ помишљајте да је Бог увек с нама; и ако творимо што добро или лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и

Не трпећи да увек рањава срце своје љубављу према овом, добро уредивши све по чину у манастиру и правило црквенога устава и иночкога

чују, Стефан самодржац узевши реч рече: — Дивити се треба ваистину дивноме Богу и светима његовим, и са страхом га увек славити и хвалити достојно, али и светима његовим чудити се и њих прослављати корисно, јер делима и добродетељима,

А Бог, који увек прославља свете своје које је себи изабрао, и ове своје угоднике тада као и увек прослављаше. Јер у које год време

А Бог, који увек прославља свете своје које је себи изабрао, и ове своје угоднике тада као и увек прослављаше. Јер у које год време свети свршаваше свете службе у цркви где беше гроб преподобнога опа његова светога

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

спречити, чак и у току векова, развиће стваралачких особина једног народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава.

У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група.

Она се показује у свим приликама у животу, нарочито у материјалном животу. Самохрана жена са децом увек се помаже у тешким пољским и другим радовима.

Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу. Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра

је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама 1912—1918. Увек је међу њима било великих војничких талената, од Карађорђа до најновијих. Енергични и импулсивни.

услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за живота краља Милутина, који га је гонио). Други пример: 1584. године нађе кости Св.

Често иду два и два загрљени. Кад се зауставе да обедују увек једу заједно. Чутура са шљивовицом или вином иде од једнога другоме.

Села су разбијеног типа. Местимице, у пропланцима између четинарских шума, наилази се на куће скоро увек дрвене, које су јако удаљене једна од друге. Свака кућа је опкољена дрвеним зградама.

Највише пада у очи издвојеност породица и кућа по искрченом земљишту. Најближи сусед је скоро увек на другом врху. Ова осамљеност, још потпунија зими (а зима је овде дужа него у Шумадији) и за време непогода, утиче на

Старовласи лако схватају оно што је битно у неком питању, али не улазе увек у појединости и не предвиђају последице.

Јунаци који су се истакли чојством имали су кроз сва времена утицаја на своје саплеменике, и увек су између њих биране племенске и братственичке старешине.

камења, које су се на њега стропоштале, и чекају да дрво сасвим иструли или да се камење само отисне или распадне. Увек имају довољно времена и готово никада не журе.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тога дана Крушкотреса су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује најмање двије кошнице пчела и меље једна воденица.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Ја овде држим мој мали накит и ситнице, обичне тоалетне ситнице. Имам увек ту и по две-три стотине динара мојега ручног новца, и све је ту, чак и новац је ту.

) ПАВЛЕ: Не кажем да сте у најсрећнији час дошли, али то не мења ништа; за свога младог пријатеља ја имам увек времена и расположења. (Марији.) Идите! МАРИЈА (оде). Х ЉУБОМИР, ПАВЛЕ ЉУБОМИР: Тако ми је непријатно.

(Грчевито гужва у песници писма.) Ту је! ЉУБОМИР (осећајући се нелагодно, слеже раменима). ПАВЛЕ (увек узбуђен): Ту је, али ја не смем, немам храбрости да завирим! Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно.

(Устаје, зађе му за леђа и загрли га). Никакав облачак; хоћу да ми је све ведро. НОВАКОВИЋ: У срећном браку увек је ведро. РИНА: Но, а зар наш брак није срећан! Имаш ли да ми пребациш што? НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не!

НОВАКОВИЋ: Разуме се! Разуме се! (На вратима се пољубе и он оде.) РИНА (још увек на вратима говори напоље): Ана, испратите господина!

РИНА: Тврдиш као да поуздано знаш? МИЛЕ: Знам као и ти што знаш. Он у ово доба, пред одлазак у канцеларију, увек сврати код Лидочке на кафу. То тако бива сваког дана све откако се Лидочка вратила из Берлина.

(Вади из џепа једну књижицу и прелистава је.) Ово је кривични законик, ја ту књигу увек носим собом као ручну књигу. Врло је корисна, човек се много чему научи из ње. То су тако рећи упутства за живот.

Разумем све остале, али тебе...? Шта си ти могао имати са покојним Марићем? ЉУБОМИР (нервозан, узбуђен још увек): Не можемо сада о томе говорити. СПАСОЈЕ: То мора да је нека позамашна сума? ЉУБОМИР: Да, тако нешто!

СПАСОЈЕ: То мора да је нека позамашна сума? ЉУБОМИР: Да, тако нешто! НОВАКОВИЋ (увек задубљен у новине): Е, па ево и тачног описа како се све то десило. Читав интервју.

И зашто, зашто? СПАСОЈЕ: Наишле су изненада врло велике бриге. ВУКИЦА: Бриге, бриге, па ти их имаш увек. СПАСОЈЕ: Да, имам их, ал' ово су, како да кажем, изузетне бриге. Тичу се ове наше конзорције.

СПАСОЈЕ: Знаш шта, иди ти тамо с њом у собу па се брани; вереници се увек лакше одбране у четири ока. ЉУБОМИР: Да, тако је! (Узима Вукицу за руку и одлази у њену собу.

Пошто сам одложио венчање, то сам обуставио и све куповине... Има за то увек времена. Али сте ви и иначе увек добро дошли, Вукица ће вам се радовати. РИНА: Е, онда хајдемо к њој мало.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Они су увек у праву! Седам минута пре завршетка часа човек не може очекивати од профа да се понашају лафовски. Они се тако не

Безуспешно! Кад неко има ноге од два метра, то је увек безуспешно. - Нисам ти рекао да седнеш! - Новак је коракнуо као да намерава да зађе између клупа, а онда се повукао

Од неког ко из чистог мира или досаде завитла књигу насред часа увек је могуће очекивати и нешто горе. Понових како сматрам да је ствар завршена: бацио сам књигу, јер сам почео да

Окренуо сам се и погледао на сат, али сам, мирне душе, могао и да се не окренем. Тачна, као и увек, католичка црква откуцавала је подне.

Ту ће се, као и увек, придржавајући се за ограду, попети на скелу која је одавно престала да плови и одатле, све док сутон не изједначи

Наслонио сам се на ограду и погледао га, а затим смо све троје бацали каменове у воду, и као и увек када сам се трудио, бацао сам лоше.

Мамин ред на мене је сутра. Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује. Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а Влади и Весни нису

- Нећеш прећи! - Атаман то испусти из себе у једном даху, а ја помислих да сам за два трена у води, погрешно као и увек. Био сам на другом крају скеле, иако су се гаће на мени тресле.

Било је благо и одсутно, помало налик на мамино кад прича како сам кад сам био мали, увек погрешно облачио ципеле. Хтео сам да кажем мами да сам га видео.

Не знам због чега, али револуцију је увек звао оно. Хтео сам да га питам, али мачке су се толико комешале по соби да ми је дах застајао од тога.

Погледах на свој сат, али тај као и увек није радио тачно. На њему је било два минута до звона. Цуре су већ почињале да удешавају косе, јер је после руског

Са својим натапираним тиквицама и грудима шиљастим као сам враг, оне су нас увек гледале тако као да виде неког иза нас.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа од црне коже.

ИИ Господар Софра, мада се већ обогатио, зато опет увек је дућан и механу држао. Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много

Око педесет година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова, очи ситне, зелене, лице увек на иронију или шалу готово. Духом претежнији од господара Софре.

стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова, очи ситне, зелене, лице увек на иронију или шалу готово. Духом претежнији од господара Софре. Деце није имао; он сам собом и женом може живети.

Седи, Чамчо. — Сипа му у чашу вино. — Фала, баш сам и ја сад ручао. Јеси л’ јуче имао добра пазара? Та код тебе увек добро иде. — Фала богу, јесам.

Видиш сад како је добра цена у Ђуру и Пожуну. Не би згорег било две-три лађе однети. — Нећу, вино се пије и увек га је мање, тешко се пази на њега.

Премда је господар Софра био прави газда у својој кући, али у важнијим, особито ванкућевним стварима, увек би се упитао за савет код госпођа Соке, например приликом „рештаурације“ кога ће за што бирати, и онда како је госпођа

У томе је много бољи био господар Софра, који је играо „пунишака”, а од процеса би зазирао, и увек би рекао: „Боља је мршава нагодба него дебео процес”.

План не би био рђав, али требало је одмах у почетку мало припазити, да се зна увек шта радити, и препречити странпутице, за што, опет, господар Софра није имао доста времена.

у школе, или да га дâ гдегод на друго место у трговину, али он нипошто; хоће по свом калупу сина да изобрази, да је увек пред његовим очима, па вели: и он је у детињству и младости још горе шта поднети морао.

би већ волела свог Чамчу код куће имати, није веровала да их је могло што зло постићи, јер то је обично код Чамче да увек дуже остане него што је код куће обрекао; он воли путовати, а лакрдијаш је, па га свуд радо имају.

Одговори бирташ да има за госте једну, и ту ће им дати. Ствари најважније унесу унутра, а један кочијаш ће увек напољу чекати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

да се, у мраку, ослободи неких чаршава у које се био заплео, и да се извуче испод кожа, ознојен и го, јер го је увек спавао, она се пробуди и скоро безумна од страха напипа огњиште, духну у пепео и нађе жар.

пута, заигравши по земљи тако да се све затресло, врати се у мрак и врућину крај огњишта, где га жена дочека још увек плачући.

Кад би била присутна, заборавио би се и загледао у њу, увек бледу, са уснама мало повијеним, и дугим трепавицама, под којима је била тама.

Путовао је црквеним пословима у које га брат беше умешао, враћајући се увек, пољупцем, тој жени и детету, као да су његови.

Осим тога, да је она и овако скоро увек била сама и да је много проплакала. Затим је Земун дознао још и то да је Исакович много живео са женама, злим и

брке и браду, црне и ретке, нити његове бледе, жуте очи, пљоснат, танки нос, а најмање његове пожутеле зубе, увек лепљиве од слаткиша. Чинио се као сасушена слика и прилика њеног мужа, скоро нечујног хода и корака.

Није ни мислио да ће овако изненада, после тако дугог ценкања, да се реши. При томе, пре увек плашљив, беше сад потпуно самопоуздан. Између ова четири жута зида, све оно чега се напољу бојао, није ни постојало.

Овамо не може ући, као ни његов слуга, матори Ананије, који му спава увек на прагу. Брат му је далеко и, као тај муж, далеко је и њен очух, ћосави Христодуло, који му још увек дугује за неки

Брат му је далеко и, као тај муж, далеко је и њен очух, ћосави Христодуло, који му још увек дугује за неки дуван. Ни поп, ни његов ортак Димче Диаманти, неће моћи да му сметају, својим саветима и бенетањем.

Рекла би му била да је то учинила и зато што је увек оставља саму и што одлази и што се сваки час сели као Циганин. И зато што је хтела да се спасе из тих вечитих бара,

Сласт са њим, крај свих непријатности, била је за њу још увек неупоредива и дивна. Његов лик, глас, име, мисао на њега, додир са њим синули би још увек у њој, као ватра.

Његов лик, глас, име, мисао на њега, додир са њим синули би још увек у њој, као ватра. Иза њих, све је било само једна непрегледна раван бескрајног, прљавог снега.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини. Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка

Извођачи љубавне магије су, као што се и види из наведених примера, готово увек девојке (каткад удовице). Има, међутим, и оних у којима враџбине бацају момци.

Тачније, при опису неког поступка којим се жели унети измена у низу рађања деце истог пола, увек се каже шта се ради када се жели да следеће дете буде мушко, односно женско.

⁶¹ Али ако је, са становишта магијске логике, разложно да се нешто чини, то још увек не значи да се то у стварности заиста и чини.

Осим тога, магија за плодност изводи се јавно, а магија за неплодност готово увек тајно. ТРУДНОЋА ОЛАКШАВАЊЕ ПОРОЂАЈА Многобројни обичаји и поступци који се изводе за време трудноће везани су за

Да би дете задржало ове натприродне способности и моћи, њему се мора сачувати кошуљица, односно мора је увек носити са собом. У Мојковцу верују да ако се дете роди у кошуљици, „треба је сачувати и чувати као и дете, ради њега“.

очигледно се поштује као света ствар која има натприродне моћи које се преносе на њеног власника, а овај је зато увек мора имати уза себе као неку врсту апотропајског средства, односно амајлије.

Обред крштења увек се обавља пре подне, док је дан у напретку, да би дете добро напредовало. Мада би по свом хришћанским правилима

тенденција, одлагање крштења, свакако је производ веровања да је дете сигурније, заштићеније од демона док је још увек „нечисто“ и док је блиско хтонским силама.

“⁶² На крштење дете носи готово увек бабица (у срезу бољевачком), а негде (у Хомољу) до цркве иду заједно бабица и мајка.

Давање имена увек је чин иницијације, увођења појединца у нови друштвени статус. У неких народа ступањем жене у брак или младића у доба

Кујунџија у глуво доба ноћи скује детету „тилсум“ које оно увек носи на капи као заштиту. На Косову као амајлију користе самотворну бритвицу (цела је искована од једног парчета

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За себра увек верна животу, за себра који сунце воли. Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за

За неспретне и неуке, за оне који се спотичу преко прага, који чашу испуштају из руке, за оне што увек у прикрајак стану, које свака мала ствар раздрага, с којим се сваки радосно сретне, за оне који иду замишљени као да

ЗА СУЖЊЕ ПОМИЛОВАНЕ Тражим помиловање са сужње, царе, помиловане који гледају увек преда се ма куд да пођу и кораче, с којима нико неће да стане и кад их невиним опет огласе, и кад плате цару хараче.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

и то да су нашој улици непрестано мењали имена све то време, а пошто смо становали на првом спрату, при том су нам увек улазили у трпезарију, отварали прозор и закуцавали своју таблу.

И увек су покрај њих, као по неком правилу, били неки задовољни и ухрањени дрипци у твиду, са брзим колима, златним сатовима н

док Париз није имао ни канализације по нашим средњовековним дворовима јело златним кашикама и виљушкама, а онда бисмо увек стигли до исте тачке, уздишући над прекинутим нитима.

Ујутро, коса јој ни на шта не личи. Увече, одбија да седи на местима где је осветљење неонско. Млада жена се увек најпре распита какво је светло тамо где ће је извести.

чекали у предугом реду за карте кад би се приказивао Чаплинов циклус и сви они дивни филмови Марсела Карнеа, где увек на крају погине Жан Габен са цигаром у углу усана.

Наши први пољупци имају укус пепела, накисели воњ трулих зидова са којих се цеди обојена влага. И увек је ту оно страшно осећање привремености и кривице да се чини нешто недолично.

Враћају се касно пијани станари, из отпадака излећу преплашене мачке, кћери ноћних пролаза, нека будала увек је палила светло или псовала одозго са степеништа у тами.

Ви сте она уморна дама која полази на летовање као што се одлази на издржавање казне. У мислима још увек окрећете кључеве и затварате браве, гасите светла и плаћате рачуне, заврћете боце гаса, прецртавате једну по једну

од дунда Јоза из Калифорније, познавао је и праву боју њене косе из педесете: златножути мокри бичеви, као да се увек враћала са пливања!

Жена. Она изгледа као прва жена на свету. И то је увек тако. Увек када се догађа први пут. А Бел Амију се то дешава први пут. Девојка ставља грамофонску плочу.

Жена. Она изгледа као прва жена на свету. И то је увек тако. Увек када се догађа први пут. А Бел Амију се то дешава први пут. Девојка ставља грамофонску плочу.

Дубоко завучених руку у џепове, Бел Ами је скривао дотрајалост свога зимског капута добијеног на стоваришту САРЕ. Још увек је говорио о својим глумачким плановима тамо у главном граду и о кафанама у моди, где су сви гости и келнери били на

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови! МАТИ: Ви сте наше дете, коме ћемо ако нећемо вама. Само нек је среће!

Да вас немам радо, не би за вас ни полазила. МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни? ДЕВОЈКА (смеши се): Моје су руке увек вреле. МЛАДОЖЕЊА: Јесте ли били кад заљубљени? ДЕВОЈКА: То не знам шта је. МЛАДОЖЕЊА: Чудо!

ДЕВОЈКА: Морао је ко тако наместити. (Промеша карте.) Изволте сад. МЛАДОЖЕЊА (извуче једну). „Зашто се увек љубите кад се с другарицама састајете и од њи растајете?“ ДЕВОЈКА: „Не уздај се млого на постојанство женско.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Два су објашњења таквог односа: одвећ смо обузети оним што је несумњиво и опипљиво, с једне стране, а, с друге, увек је било лакше говорити о привидном садржају књижевног дела но о тајним извориштима лепоте.

То значи да се при процењивању дечје књижевности ваља увек држати високих и највиших естетских мерила. Кад се она запоставе, долази до неспоразума и до тешке збрке.

Његов узвик на почетку Емила: „Не познајемо детињство!” одјекнуо је далеко и силно. Људи су, у најбољем случају, увек тражили човека у детету, не хајући за оно што је у детету само дечје.

По том схватању Литература не подноси споредне, мање важне и мање самосвесне облике; она увек мора поштовати највише идеале, уколико хоће да је узимамо озбиљно.

у животу, она сама ни о чему не одлучују, па је и разговор о њиховим жељама и потребама, могућностима и тежњама, увек усмераван од одраслих; у њему, разуме се, има добрих намера, моралне одговорности и племенитог надахнућа, али, исто

Наравно, треба увек говорити о конкретним делима и писцима, а не о појави у целини. Чињеница је да постоје добро написане књиге које и

нисам се ни старала да разумем, већ сам просто видела. Али на срећу мати није увек питала и неке песме остале су разумљиве.

”14 Најзад, при процењивању дечје књижевности, уз поштовање њене посебности, ваља, увек, имати на уму дух целине, општа мерила књижевне уметности: текстови без стила, духа и имагинативне снаге не могу се

Разлика, она унутрашња, генеричка, увек се јасно осећала. Приближавању озбиљне и дечје поезије, њиховом измирењу и проналажењу заједничких естетских именитеља

Добробит најмлађих је притом увек истицана у први план. Све што се у дечјој књижевности чини, зарад њиховог добра се чини.

Оно чиме нас дечји песник осваја јесте неочекивана, изненађујућа моћ непосредног поетског осмишљавања: фабула увек тежи извесном логичном реду и току, ограничавајући на тај начин облик.

може бити пука игра речи или каква друга, сасвим ирационална ситуација — дечја песма око тог надахњујућег језгра увек покушати да исплете једну логичну причицу, да то језгро угради умирујућу конструкцију, да свему, а нарочито што је

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Зар после нећемо опет живити заједно? ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати.

ШЕРБУЛИЋ: Показује се да и с радосним срцем не дочекујете. ЖУТИЛОВ: Е, господин Гавриловић увек је био конзервативац.

ГАВРИЛОВИЋ: Мени се допада како он говори. ШЕРБУЛИЋ: Вама се увек допада што Маџари кажу. ГАВРИЛОВИЋ: Но нисам им обећао ни краву ни вина. ШЕРБУЛИЋ: То је ништа.

НАНЧИКА: Ову нашу просе. ЖУТИЛОВ: Милчи? НАНЧИКА: Ја сам одавно смотрила гди један често пролази поред пенџера и увек баца очи горе. Све сам мислила да л’ се ње тиче, и сад видим да је истина.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Таква подела, као и све поделе, које су увек вештачке и непотпуне, има својих недостатака, али она је у стању да дâ представу развоја књижевности као једне

Рационализам XВИИИ века, који је пустио дубока корена, продужује се, писци су увек дидактичари и национални будитељи и васпитачи, али се стално врши инфилтрација романтичарских доктрина.

Нешто збивенији Срби су били на самој граници према Турској, у миру под гвозденим војним властима, у рату увек у првим редовима.

Срби нису били задовољни Курцбековом штампаријом. Стари страх од уније био је увек велики и са крајњим неповерењем примане су црквене књиге штампане у »иноверном« Бечу, у једној католичкој и туђинској

Његовим послом ишао је у Једрене, и у Турској остао три године, увек у дипломатској служби ердељског кнеза. 1668. ишао је са братом Савом у Русију.

да у законе и обичаје уведе верску сношливост и оствари надмоћност сасвим световне државе над црквом, која је увек имала политичке моћи, да унесе човечност у законе и просвету у шире слојеве народа.

1788. врати се у Лајпциг где штампа своје Басне. Од 1789. све до 1802. он остаје у Бечу, увек учитељујући, али не у повољним материјалним приликама.

Уважаван и задовољан у обновљеној Србији, увек жељан да што више научи и што више користи својој »милој нацији« и »слободној милој матери нашој Србији«, он је

Обрадовић се ту отресао од старих предрасуда и заблуда, али не потпуно. Са црквом још није раскидао и носио је увек црквено одело.

У српском народу су владали увек патријархални и оријентални појмови о жени, и у жени се толико гледало биће ниже врсте да до 1730.

и материјално угрожена црквена јерархија и прости и непросвећени народ, конзервативан у својим вековним невољама и увек у страху да се иза тих рефорама не крије унија.

Његове периодичне реченице су каткада неразумљиве. Интерпункција му није увек сигурна. Он је писао у стиху и у прози.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто опсују. Јован Максић је човек од својих четрдесет и пет година.

Од неправде је много претрпео и у гимназији. Овде су опет многи професори имали пизму на њ. Из страних језика су га увек питали неправилне глаголе, а из рачунице правило трајно.

На испиту су га обарали, и он је три разреда учио шест година; седео је у последњој скамији, и био увек меланхоличан.

После је долазио сам јед и чемер. Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу.

Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова

— вели Јова па пође у канцеларију, јер је већ два часа. — О, ја видила; господина Јова крадила и данас, и јуче, и увек крадила. Прави комедије, а ја не гледала, а он крадила — прича Шваба смејући се од срца.

Од пола један до два имао је Јова доста времена да се наигра и нашали са Швабом. Седео би увек тако да издалека види шефа кад долази.

Пружи сву руку, и Павле осети отприлике онако као кад би му неко једну спљоштену папучу утрапио у шаке. Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од

Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од таквог познаника какав беше господин Павле.

Згодније ми је одатле да устајем кад затреба да пуцам! Јова је био, доиста, увек лојалан и послушан грађанин, и сам не би прекршио пред Божић издату наредбу да се не сме пуцати.

— Жено, чорбу на сто, а ето мене сад. — Затим скиде пиштољ с чивилука и огрну женину бунду (Јован је увек волео да се раскомоти онако у прслуку кад руча), и изиће напоље пред кућу.

— А што? — запита Јова. — Па и ако сам. Што кажу, извадио сам дијаманат из блата. Јова је задовољан био с њом, и увек је хвалио.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Млого ли се тако кадикада У се глава поуздала млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом

оне љубице убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане, Свака од њи лака кâно лане, Лица бела па мало румена, Сукња борна дивно

ја с' ражљути на те, Плану на те кâно огањ живи, А мој брате, за то ме не криви; Та и оно ведро небо горе, Тако увек остати не море, И оно се за часак навуче, Бура дуне, громови зауче, Да помислиш свијет се распаде, Ал' замало — па

друга свога, Сећајте се красна доба тога, Ох заклетве оне дивне, свете, Браћо мила, заборавит нете, Ње с' сећајте увек и свакада, Мене млада само кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада

Гласник оде: „Бог то један знаде, А ја само да њега нестаде. Синоћ јунак кâ и увек оде Да уходи Турке украј воде, Одмах затим Турци ударише, И зачас нас љуто нагрдише.

пусте жестине, Хај јунаштва што ми дивни чине, Гледни оне — али нашто, брате, Давно зна се за тиће крилате, Па кâ увек тако је и сада, Где Срб бије, ту је пуно јада.

Па узмем гусле, па узмем гудало, Па запевам што ми је нестало, Песму тужну, песму пуну јада, Певам увек кâ и ову сада. Мучи сада, срце моје пуно, Мучи, мучи, о гусала струно!

Црвен си тада био горе Нег' неба оно рујно море. Ти моје верно гвожђе драго, Големо моје увек благо! Кад тебе моја рука дирне Прекрасни мене жар пропирне.

И би пусти, а душе ми моје, Би нам грдне упртио јаде, Да ј' озада спреда каконо је. Ал' кô увек тако је и саде, Сваки јарац кâ и коза друга, Дуга репа Бог му не придаде.

— — — — — — — — — — — — Да драгог чека, то сам ја већ знао, У врту тамо код липова строма, Јутрени поздрав куд јој увек носи И пољуб од ње за уздарје проси. 7.

20. И кад би год ја врулу донесао, Од Омера и Мере красан пој Увек би глас њен пети подигао, А њу би пратјо врулни звуче мој; Малени тица лик је онда стао И вир је уставио жубор

Ал' оне ћути не сећа големе, Ватрене мисли чињаше се шала Што онај пут на њему ја доживи, Премда се њему срце увек диви. 42.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Да не верујеш рођеним ушима! Па тај је чуо и кад у седмој соби зашуште димије! За то је увек имао добар слух! Седи у Гацку, а чује ђердан у Требињу!

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио

Имаће он и мене због чега да погледа! Могу ја и иза букве, и у трње, а не увек у најгушћи метеж! Може и мени да се заглави нож! Може и коњ да ми се повреди! Може и да ми покисне барут!

И Хасанаги се треба смиловати. Ако се помео, није се ниодчег помео. Њему је увек морало бити најтеже. Хасанага је гушио побуне, још ће се причати у коликој крви.

Седи као да сенка чемпреса седи међ нама на диванахани. Око њега увек нека тишина. А из те тишине прстен му на руци, као звезда! А има и изглед! Висок, витак, очи челично плаве...

ЈУСУФ: И шта сад мислиш? ХАСАНАГА: Одавно се нигде не показује. Мени се никад није свиђао. Увек фини, умивен, углађен, а непријатан као златан зуб. Сећам га се као превише ћутљивог.

ХАСАНАГА: Алејкум селам, беже! Добродошао, ако долазиш добром! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Добром, Хасанаго, ко и увек! ХАСАНАГА: Нисам баш навико. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Треба штошта између себе да уредимо... Да нема неке забуне...

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако сам о теби увек и мислио. ХАСАНАГА: И, ето, решио сам да дозволим! Нек дође, нека се опрости с дететом!

Нигде... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Срећа што је било свиле. Иначе не би стигли да набавимо. Треба у кући увек имати резерву. ХАСАНАГИНИЦА: Осећам само гађење и страх.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Жене, девојке и луди, све се то на њ смеши, зивка га и дира. А он код сваког застане, даје му цвећа, којим је увек закићен, једнако смејући се и гледајући мило, тихо и понизно. Ко њега није познавао?

прљавим минтанима; опасан с неколико појасева; на ногама свињски опанци из којих стрчаше навек слама место обојака. Увек накриви шајкачу на десно око тако, да му се оно и не види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под

Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом. Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне, припијене уши.

густим џбуновима и грмљем; сан потока што поред куће тече са високим тополама, младим врбама, брестовима и меком, увек влажном травом.

Нешто од непродатих њива у селу, а нешто и од наднице твоје мајке, ви две живеле сте лепо и тихо. А ти беше увек, од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена.

И ти си увек трчала, радовала си се кад би те моја мајка послала зашта и као да си се тиме и поносила. А имала си и зашта.

Вади из њих стара, већ плеснива одела, скупоцена али пожутела платна и свилене тканине које почеле већ да се осипљу. Увек је чистила златно и сребрно посуђе и сваки час га намештала у гостинској соби како би истакнутије стајало.

помешано с мирисом од сувих дуња, грожђа и крушака што вишаху на таваницама, издаваше оштар а често и загушљив задах. Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе.

Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком. Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали.

Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена.

А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији!

Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи. Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање,

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Такав стваралачки поступак и хуманост која га носи увек ће налазити пута ка људском срцу. На овом месту ваља нам учинити једну ограду.

После Вука, ова два аутора народне приповетке — казивач и скупљач — нису се увек најсрећније допуњавали. Метод који је Вук примењивао у скупљању народних приповедака, условљавао је и Вукове

То и јест разлог што ће у свакој антологији народних приповедака удео из Караџићеве збирке увек бити претежан (у нашој износи пуну половину).

Онда му цар да дванаест дуката и рече му да од сад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је

У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору шта је и како је.

Онда он рече домаћину: — Забога, брате, шта је то? А домаћин му одговори: — Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни ручати ни вечерати.

“ ХОЏА СЕ БОЈИ ЗА КРЧАГ Кад год је Насрадин-хоџа слао ђака по воду увек га је најпре истукао, па му тек онда дао крчаг у руке и послао по воду.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Седне.) Оће ли покоји пут да заћути? СОФИЈА: То не, али увек по штогод нађе, зашто ће псовати. ЈЕВРЕМ: Опет се мало поправио.

Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати. МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља. КУМ: Еј, мој брате, кад пођем од куће, кад дођем кући, морају да

Видиш, ми имамо деце. МАКСИМ: Пак? СОФИЈА: Па треба да се с људма мешамо. Богзна шта можемо дочекати, зато је увек добро кад човек има пријатеља. МАКСИМ: Ја се нисам ни туђио од људи. СОФИЈА: Зато.

Почне како-тако, али друга мора да доврши. МАКСИМ: Ја је видим увек у послу. НИКОЛА: Та по цео дан пипа, ал’ ништа не изилази из руку. МАКСИМ: Хеј, хеј, срећан си ти човек, то ја знам!

НИКОЛА: Кућа ти је чиста, уредна; све је на свом месту, све иде као сат. Аспида није, али није ни смрдљивица. Увек чисто и пристојно обучена, али се не кити као гдикоје лутке. Ко такову жену има, може казати да има добру жену.

СОФИЈА: Какве су то речи! А кад си ти противно од мене видио? МАКСИМ: Софија, Софија, ја сам увек насамо сузе умиљења проливао, да ми је Бог такву жену дао.

Истина, каткад и забадава пропсујем, али зато се не може казати да жену кињим, кад она има увек понешто старога дуга. Ено, тек што је омирисала бал, па већ оће и она да прави. Ајд, ајд!

ДОКТОР: Није. МАНОЈЛО: Баш добро! Један ме луд човек увек задиркује и грди. Бар ћу га моћи убити, кад није као други човек.

Но, шта оно рече да чувамо? ИСАЈЛО: Разум. МАНОЈЛО: То ми је за чудо. Зар није разум у глави? ИСАЈЛО: Он ми увек говори, кад полази куд, да његов разум оставља код куће да седи. А зашто, бог би га знао.

ШАЉИВАЦ: И оставио код куће разум? ИСАЈЛО: Доктор често говори, да треба разум да седи код куће. И зато ми увек наручује, кад иде куд, да пазимо на њега МАНОЈЛО: И сад нам је то наручи. ШАЉИВАЦ: Па гди седи разум?

ПУТНИК: За мене је доста, ако будете увидили шта је погрешно и ако се будете исправљали и увек учили не поносећи се високоумно и лудо да све знате, и да су они неваљали који вас исправљају.

ВЕЛИМИР: Јок! Ја сам већ поручио да не долазе. ЉУБА: А што?, ВЕЛИМИР: Имам важна посла. ЉУБА: Ала Боже, ти увек мораш да квариш друштво. ВЕЛИМИР: Боље учи, и тако си пре подне пропустила.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја сам млого пути молио и преклињао Амора и Венеру, бадава; резултат је увек био: „и не пријаша јего“. — Је ли, дакле, чудо, моје високопочитајеме матроне, да се сада не расрдим и у љутини штогод

моје високопочитајеме матроне, да се сада не расрдим и у љутини штогод против женског пола напишем, за које се после увек од срца кајем.

Оћеш да знаш како се време мења, узми злу жену. Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она имати право. Оћеш гордог да покориш, подај му злу жену.

) Оћеш и ти мало? СУЛТАНА: Ја се гадим од бурмута. СРЕТА: Али мени за љубов. (Султана шмрка.) Е, та ти си увек била послушна. (Султана кија.) На здравље! Може бити да ће ти бурмут мало мозак очистити. СУЛТАНА: Ах, сирота Султано!

СУЛТАНА (клекне пред Трифића): Ако Бога верујеш, опрости ми, нећу више бити као што сам досад била, ја ћу те увек љубити и почитовати. ТРИФИЋ: Иди, луда жено, ја немам с тобом ништа! (На страни.) добар лек.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ме је погледала, Немушто, мудро и без страсти, Ко кућна змија под довратком; Ма да је све у њеној власти Још увек бол је за повратком На средокраћу, равнотежу, У стање мировања ваге: Ал године се косо слежу И мрве у архипелаге — У

С верношћу истом, као да иста је тежина. А љубав? да ли и она обнавља се изнутра, Увек недовршена, јер тако хоће мајстор?

Врућица чело ти жари Док свуд се несреће множе. Знам да те додир мој вређа, Увек ти напипам рану — А тражим у океану Кап зноја са твојих веђа. Како да лежај ти прострем Па да одболујеш мало?

у слике и звуке, Вечност би хтео да се саобрази Потреби да је изричеш, и тако Храниш и пламен где сагори свако Смртан, увек у истој парафрази Заборављеног изворника.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

кад ти је температура скакала на четрдесет и два, а доктор казао: — Ништа, ништа, госпођо, код деце су те температуре увек високе!

А опет је са њима, с тим маторцима, лепо, на часну реч! Увек вам пале цигарету златним упаљачем, придржавају капуте, одмичу и примичу столице, а миришу на дуван за лулу и на нешто

И сад, шта је вредније по вама? Зимница моје бакуте или песме ове облајхане дропље, које увек почињу нечим што се баш као њој дешава? Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ..

Па уме ли она уопште да пише и о чем другом, сем о себи? Знате ли на шта ме то подсећа? На оне масере који увек почињу говоранцију чувеним фазоном: „Не волим да говорим о себи, али, ево, узмите мој случај ...

Мислим, не пишем због тога боље, али важно је да ми је увек као мало непријатно кад пишем лоше, ако већ оћете да знате шта желим да кажем!

је мом матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али стари „Чамац“ је увек био некако ту, под руком, и увек би се нашло толико ловијановића за два сендвича са саламом или нечим сличним.

имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али стари „Чамац“ је увек био некако ту, под руком, и увек би се нашло толико ловијановића за два сендвича са саламом или нечим сличним.

У то време, наравно, ја још уопште нисам рођена. Мој матори се још увек зеза, јури лево-десно, шверцује бугарске цигарете „Арда“, док мојој маман пуне главу тиме да је још рано да одсече

Ни један од њих није био Вук Караџић. Била су то два вука који увек наилазе у оваквим причама и без којих сличне приче не би ни постојале.

часовима цртања у својој школи, док се нека од њених дела, рађених кредом и зграфитом, изведених техником гребања, још увек налазе на неколико зграда у најпрометнијим улицама нашег главног града.

Онај ветеран успут изгрди и мог маторог, тврдећи да је „ово што се данас пише најобичније ђубре“, а да је још увек наша најбоља књига „Српска трилогија“ покојног Стевана Јаковљевића.

А, и поред свега, даса у бившем кожњаку још увек говори енглески као припитомљени орангутан! Деда, зна се, у међувремену одапео, није дочекао да прочита у новинама

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Матеја Ненадовић: Мемоари, ІВ Загрмело је тобож кад не грми: јер увек грми - али не чује се, као што душе цвокоћу у срми, уз Беле свеце кад им мрзну ресе.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Слуга нижајши. ЈЕЛИЦА (показује на столицу): Ако смем молити. АЛЕКСА: Љубим десницу! (Седне.) Ја увек желим на овом мом путешествију са Сербима наипаче благороднима упознати се, и данас се зјело радујем да сам то

МАРКО: Истина, сродство није баш тако близу; али ја немам нужде ни то чинити. Свет је велики, и Батић ће увек наћи прилику себи, особито што моја Јелица неће зато скочити у бунар. А, Јелице? ЈЕЛИЦА: О, заиста не, љубезни татице.

ЈЕЛИЦА: Сама сам месила. АЛЕКСА: Зато је тако слатко! Заиста, од пријатног мора увек нешто пријатно произићи. Ја, како сам љубитељ теста, то ћете ми морати сами, не сматрајући на две-три слушкиње, по

МИТА: Он је пензионирати обрштер. ЈЕЛИЦА: Обрштер? То ми није казивао. МИТА: О том радо не приповеда, јер га увек једи.

АЛЕКСА: То је љубов лицемјерна; него у Мадриду што сам видио да жена свога мужа увек пољубити мора, кад седају ручати или вечерати, то је леп обичај. Тако ћу и ја свободу узети у присуствију татице.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Палато дивна, дрвеног свода, колевко мека, лиснатог пода, увек ћу веран остати теби, низашто ја те мењао не бих! У теби живим без бриге, страха и бранићу те до задњег даха!

Вечито радост по свету једри, увек се дани враћају ведри.“ Тако им путник весело рече па разви крила дуга: „Остајте здраво, Тошо и Жућо, ја ћу у

Никад га стићи, премда сам вредан, измиче увек — за корак један. ОГЊЕНА ВИЛА У глувој ноћи, у кругу млина, мећава густа повела коло, у пустој шуми повише млина

Шта ће вам царство Великог Зеца, његова војска у силном броју? Најбољи зека увек се нађе када га стигнеш трком, у зноју. А моме мачку такођер велим: мишева царство за њега није.

У том је само невоља права: он увек дође кад стража спава.“ А мачак Тоша такођер прети: „Скуваћу Ждерку чорбу! Нека га само у њиви видим, однеће

ДЕДА ТРИШИН САН Поток се Јапра под селом пени, вирова безброј ствара, увек је нова, несташна, млада и вечно — Јапра стара: хучи под млином дедице Трише, од сунца плава, мокра од кише.

Тамо ни живот не буде кратак, увек је дужи — за петлов батак. МЛИН ЈЕ СТАО Од рана јутра до мркла мрака долином реке путује хука, дане и ноћи између

„Погледај, Жућо, видим ли добро, овде је неки упао џак? Припреми зубе, па га извуци. Увек се хвалиш како си јак.“ Прискочи Жућа, зубима шкљоцну, ко да је ђаво ушао у њ, повуче једном, цимну из пета,

А Видран Видрић, ловџија стари, хитар и лукав, мудрица права, опрезан увек, очију будних — на једно гледа, док друго спава — тај ти се свуда паметно креће, у замку лако упасти неће.

Жирафа шета бројећи звезде, корача парком — звонара права; када јој сутон до ногу дође, у ње још увек на сунцу глава. То ти је, богме, чудновата звер, ујка је зове „облакодер“.

На мјесец лајеш? То ти је вјесник, скитница бићеш и псећи пјесник. У твојој кући најдражи гост нек увек буде понека кост. Желиш ли ловцу постати драг, пажљиво прати зечији траг.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Друга села на језеру лове више. — Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са свога прага. — Видимо увек језеро. Понекад побесни. — Ноћас ће бити мирно? — Можда и не. Изгледа да ће трамонтана. — Довиђења дакле.

— Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе када маркиз дође на летовање има увек понешто да се поправи у замку. — Где је његов замак? — На Већем Острву. То је некада био манастир и напуштен.

— Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? — О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина ми бисмо често помрли од глади.

— Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули. — Како је онда могуће да има јегуља! Ја сам увек слушао да јегуља има само тамо одакле могу ићи чак у нарочита мора ради плођења. — Не верујем да ове могу игде изићи.

— Изгледа ми с љубављу вођена. — О, моја снаја је силна жена, права матрона. Када она реши, ствари иду увек добро и с љубављу. Ако желите да читате попните се горе где постављају сто за вечеру.

— О, ја сам имао нарочито много среће. Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити а шта други не чине. Сигурно; био сам увек спреман на рад.

Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити а шта други не чине. Сигурно; био сам увек спреман на рад. — Ја сам се увек дивила, кад један човек тако млад успе у животу. То је дивно видети.

Сигурно; био сам увек спреман на рад. — Ја сам се увек дивила, кад један човек тако млад успе у животу. То је дивно видети.

— Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.; — ти си младић добар, исправан, а то се увек тражи. Успећеш. — Како сте ви прво успели?

; — ти си младић добар, исправан, а то се увек тражи. Успећеш. — Како сте ви прво успели? — Ја сам увек веровао да је наш рад велика ствар за народ и онда сам само видео да у покрајини Сарагосе омладина није организована.

Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује, јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт. — Откуда онда ратови?

— Хоћу, господине. Јесте ли видели замак, господине? — Не овом приликом. — Ја ћу кроз два дана прећи, као увек, у замак да служим. — Тамо можете много научити. — Како не!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.

И синак је путем грео, Којим трње ниче тек, Увек благ, но увек смео, Мучећи се цео век. Док једаред, црни јаде; Од тиранске пушке паде.

И синак је путем грео, Којим трње ниче тек, Увек благ, но увек смео, Мучећи се цео век. Док једаред, црни јаде; Од тиранске пушке паде.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно узима у недра земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе би свако могао да је има она се чуди нашим саборима и нашем

ниже од насипа ниже од купатила ваздухопловство се страшно свети утваре иду право на мене из ината склоништа увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у

вајата и чека на врата неко куца силази с хума где су крчме и мртваци и носи кобасицу минут испред коњаника који увек знају страшно место ето странци окупани освајачи долазе по месо и деле девизе стари знанци играју се копљем врло

*** Бога ти божјег, шта се то с неба слама! Зар у последњем часу псујеш? Увек си пијан ишао у битку Не али погледај заставе ни војник не може све да издржи опет га у неки поход зову или су то

Зар да вас наследи трава? Осетили сте оштрицу најтежег мача на Струмици на Марици и Сутјесци насред Теразија увек гини у свакој јами гини гини гини у Глини па опет до последњег светског дана ја сам порасла носећи кондире и носим

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АДВОКАТ: Верујте не, чак кад бих ту девојку и волео, јер сам уверен да би она увек сумњала у чистоту мојих побуда. ДАНИЦА (у разговору завукла је случајно руку у џеп и напипала тамо цедуљицу коју

ДАНИЦА (у разговору завукла је случајно руку у џеп и напипала тамо цедуљицу коју износи): Ето, ето опет. Ви увек тако некако заведете разговор да ја заборавим оно што је најважније.

ТРИФУН (пролазећи крај Данице, оставља шољу од кафе коју је уз пут испио). МИЋА (пролазећи крај Данице): Ви сте још увек ту, то је тако пријатно! (Одлази са осталима.

ДАНИЦА: Јесте! ТЕТКА: Па јеси ли му показала рачун? ДАНИЦА: Хтела сам, бога ми, тетка, али је то неки чудан човек. Увек разговара о другим стварима. ТЕТКА: Не волим, знаш, да држим туђ новац, а да не предајем рачун.

АГАТОН: Зато 'ајде свако у своју собу па да се растоваримо. САРКА (која још увек седи на будилнику, устаје): 'Ајде, боме, јер ја се нажуљих као нико мој. (Разилазе се свако у своју собу.

АГАТОН: Он зна, дабоме, ал' ето, не можеш ни реч да му ишчупаш. ТРИФУН: Па ти се, Агатоне, увек хвалиш како си вешт иследник; па ето ти, покажи ту.

АДВОКАТ (хтео би да забашури утисак): Уосталом, то није тако важна околност; то се вас не мора тицати. ДАНИЦА (још увек под утиском): Не разумем! АДВОКАТ (неспретно се извлачи): Дакле... да...

ПРОКА: Па 'ајде реци како, де да те чујемо! АГАТОН: Ево, да почнемо од Сарке. САРКА: Ама, што ти увек од мене почињеш? АГАТОН: Па тако некако, увек ми се нађеш под руком. Да почнемо, дакле, од Сарке.

АГАТОН: Ево, да почнемо од Сарке. САРКА: Ама, што ти увек од мене почињеш? АГАТОН: Па тако некако, увек ми се нађеш под руком. Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа!

МИЋА: Да, до извесног времена, то разумем. Али то не може увек трајати; рецимо, шест месеци, док траје прва жалост. Толико, шест месеци. ДАНИЦА; Шест година! МИЋА: Како?!!...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Чудне су вечери на високим планинама... Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда.

Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету.

Слушај, разумеш ли, док гамижеш на овој земљи у униформи, то ти је одсад дужност. И увек да ме на време известиш! — љутито добаци батеријски наредник. — Шта ћеш...

„Средњи, терај левака!“... „Држи одстојање!“... „Не каскај!“ — и увек су погледали испод ока да ли то чује командант. Јер он то тражи. Замерка мора да се стави и кад је све исправно.

Трубе су на маршу свирале, служба се обављала по мирнодопским правилима. Дисциплина је увек одржавана као у касарни и... још се није имало осећање рата. Људи су прегорели оне прве утиске растанка.

— вели на једном застанку капетан Јован. — Јер, био на Дрини, или на Шапцу, или на некој трећој страни, увек те исто чека: поправник, месни угао, плотун здесна... — Море ћути, богати, овако фино!

И командир је увек под сумњом да није довољно водио рачуна. А то могу лако да му и у оцену ставе, и тиме је његово напредовање за дуго

Док је учитељ Милутин размишљао: — Напротив... Људима сада треба пружити мало разоноде. Дојадило ми је да гледам увек иста лица.

топови, неотимарени коњи, онај неред у биваку, а нарочито спуштено крило на шатору команданта дивизиона, који је увек на ногама, био је доказ нашег замора... И пораза.

Била је то бескрајно дуга ноћ. И увек на истом месту. Али, мало смо се свикли и примирили. Некако око поноћи, на истоку заруде и огроман месец расу своју

Ваљда хиљадама година посматра оно увек исти призор. Наредник Милутин намести троножац, да кроз дурбин посматра месец.

И ма где отишли на друго место, биће нам боље. Али ми идемо увек старим путем, оним којим смо јуче прошли, а тај пут води право на Чеврнтију. „Споменуло се, не повратило се!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе, али се сетила очевих савета: да је ћата велика сила у општини и да треба увек са њим лепо поступати.

Угледа сеоског писара, а уз њега учини му се да промиче поред прошћа црвена полицијска капа. Увек су му полицајци били одвратни, а сад му се овај што долази учини као јастреб, који се залеће у мирну и безбрижну пилеж.

Али кад виде да га она сама увек позива и да се радује сваком његову доласку, он се умири, и све му постаде обично и пријатно.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

те насред села, Где јунаци вино пију, Млади момци камен мећу, А девојке песме поју — Те ја тебе онде виде, Да ме увек срце боли. 141.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту! МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе! СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје!

У дворишту се налази пумпа за воду. Преко дворишта могу да буду разапети, још увек празни, конопци за сушење веша. Лево, на благој падини према реци под стаблом велике липе, налази се храстов сто

И немо то да ми не упамтиш за идући пут! (Излази десно. Крај пумпе је заборавио волујску жилу.) ГИНА: Тако увек, ни добардан, ни довиђења, ништа! Дође ко теле, оде ко теле! И не чујеш га у оним опанцима!

Ко да имаш воденицу на Дњепру! БЛАГОЈЕ: Сит сам ја твога звоцања, и то одавно! И нисам ја дете, да ми се увек попује! ГИНА: Кад се налијеш том ракиштином, ниси ни човек! БЛАГОЈЕ: Правићеш ти мене једном од блата!

Тамо је препуно маслачка и камилице! Сигурно живите ко да сте стално на излету! ГИНА: Није баш увек! СОФИЈА: Ја целог лета не бих излазила из воде! Молим вас, хоћете ли да ми обришете леђа, не могу да дохватим!

Дивна вода, дивне стене за сунчање, све јој је дивно! Камилицу види, а рат око себе не види! СИМКА: Ти глумци су увек живели мимо света! ГИНА: Не стиди се ни да се голити! СИМКА: Да ти кажем, не би ми веровала!

Грађани стоје пред кућом окружног начелника, чекајући да буду изнесени лешеви. Још увек дува ветар из осме слике.) ПРВА ГРАЂАНКА: Јесу ли их овде у кући побили? ДРУГА ГРАЂАНКА: Јесу!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ДОСАДА О, како ти је име гадно, ал дивна судба, драго моје јадно. Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља. Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама.

кад ме прође, да на мени стане краљичино око. Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко: Што си увек тужан? Смешећи се почаст бих шинуо и тихо рекао: Јер сам мушко. После да је годинама туда нема.

Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко: Што си увек тужан? Ја бих мачем почаст шинуо и тихо реко: Јер сам мушко. Једне лепе јесење зоре рујне, да ме на изданку нађе, под

Кад, у сутон, преливају облаци, као слап, пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи? Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти, знао да све то губим, у телу, и под травом.

Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим, то пролеће, са својим биљкама и бубама? У земљи мог детињства, коју и не видим, невраћено

Ја сам увек био сам себи предак. ЦРЊАНСКИ У ТЕМИШВАРУ Темишвар је, у моје време (1896/1912), био варош раскошна, модерна, са

Пред његовим првим водом парадирао је тада оберлајтнант Мушицки, чврст и црн, са малим брчићима, увек мало насмејан. Уштогљен. Он је завршио као генерал, Недића. Завршио је пред пушчаним цевима.

Једни су ишли у смрт – најбољи део становништва – а други – који су се богатили на рачун њихов – окретали су се још увек на музику валса. То је била селекција. У будућим ратовима бар та неједнакост нестаће из еугенетике човечанства.

Није могла очекивати пардона. Освета ће увек бити оружје слабијега, а саботажа, ма каква, слатка. Архиве те Команде свакако постоје.

Не налази преноћиште. Кроз велику гомилу војника што још увек на станици, по патосу, леже, пролазим кроз специјалну чекаоницу, где ми опет траже ствари које су „државна својина“.

Ја седим међу слушаоцима и слушам то, без икакве зависти, још увек у похабаном оделу бившег официра и нико ме не познаје и нико не зна.

Идеш у несрећу, а мене остављаш саму.“ Она, кад би се сетила Београда, имала би у очима увек ону ужасну слику: видела је свог покојног брата, Николу, кота су стрпали у лудницу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне кишице

и сад, ако крава остане на миру, он ће за то да захвали Богу, а да јој се нешто деси какво зло, онда ћу ја бити крив. Увек је ђаво крив.“ И ђаво се наљути, али после одмахне главом, узе карабу и стаде да свира.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.“ Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи.

! — Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа и увек се одликовала штедњом. „Ко штеди, томе и бог помаже”, завршује се прича.

— Извините, господине, — рече благо нежним танким гласом — сад сам баш свршио своју редовну молитву. Ја то чиним увек кад год седам за посао, а нарочито сада молитва има много више смисла због ових последњих немилих догађаја на југу

Овде је хладно, као да однекуд има промаје. Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа... — скрену господин министар свој започети говор и зазвони у звонце за момка.

И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је главно да

— рекох. — Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство.

— пита један. — И ја чујем. — Шта је учињено? — Ваљда повољно! Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист — један, или два) да је влада довела до краја преговоре са

Али тврд је човечији живот. Вођа је имао ретку срећу, те се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну, те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.

бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач, иако покојницу никад нисам видео да плаче.

— вели стрина, запињући из све снаге кад говори, а ипак шапатом. Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости!

— Нисам знао да је толико луд? — разговарају луди. — Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла. — и ја, али није оволико било. — Е, сад је већ сасвим.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Само у том случају могаху се на његову, иначе увек чисту и ведру челу, опазити боре... Па ипак, чим ко стане пред њега и ослови га, лице му се разведри, боре се разиђу,

»А-а... па ово није истина! ... А где је мама ?... што сам ја сâм у соби... она увек дође да ме пробуди«... Подиже руке и протрља очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се

А мајка баш тада увек гледа некако послено забринуто... Деца су као и неке животиње; ко им нуди више љубави, она се уз њега привијају.

Та ја знам кад је Перић у једном сандучићу сав еспап доносио, а гле га сад, први газда...« Тако је ч’а Глиша увек размишљао кад је сам, ал’ кад је Јула уз њега, онда се друкчије мисли, ал’ шта ћеш јој, брате, наговорила би и самог

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Па ако проговоримо и о изборима, газда-Јевреме, будите уверени да ћу ја увек умети да сачувам према вама све поштовање. ЈЕВРЕМ: То јест, то ти признајем.

ЈЕВРЕМ: Ама, откуд ти, бре брате, коже падоше на памет! Откад коже биле па битисале! Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже.

У здравље! (Оде). ВИ ЈЕВРЕМ, СПИРА, СПИРИНИЦА ЈЕВРЕМ (остаје укипљен, држећи још увек перо у руци. Он узноси обрве размишљајући и издржавајући незадовољство).

А ми сви што нас овде видиш, као што рече брат предговорник, ми ћемо увек за тебе да гласамо и да гинемо ако треба. У то име кличем: живео газда Јеврем Прокић! СВИ: Живео народни посланик!

ЈЕВРЕМ: Како да ти кажем... знаш, некако му лако иде кад грдиш владу. Дође ти онако као од срца. Зато ваљда и говоре увек лепо они који грде владу. А дедер ти, синко, брани владу, па да видиш како је тешко да се лепо говори.

То да сам прочитала у новинама па не бих веровала! СПИРА: Ето, такве сте ви женске, увек волите за другога да гласате. ЈЕВРЕМ: Зато сам ја, видиш, и раскинуо. СПИРИНИЦА: Шта си раскинуо?

СПИРА: Па зар не памтиш јутрос кад сам ти рекао... СПИРИНИЦА: Уосталом, тако ми увек радимо кад је какво гласање. Чекамо до предвече, па ко има више гласова...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Тако је и Срета писао, писао с грозничавом ватром и журбом и не гледајући увек чита ли то ко. Ако је, на пример, ма где занатлијски какав скуп, и он само чуо за њега, ма и не био позван, он би га

И пре тога увек му је чудно било кад је у ком селу тако видео како то свет онако по старински дочекује и испраћа свога, на пример,

Те је књиге увек носио са собом и на дужем и на краћем путу с таквим пијететом као оно — боже ме прости — стари Јевреји што су носили

Мало је, истина, почађавела, али је то опет био добар знак; знак да је увек добро посећена била. А то је опет знак, што рекао ћир Пашона, да напредујемо »у воспитање и цивилизацију јевропејску«.

То раде сељаци и кад се наљуте на њ, а и онако од шале. И Ташула се увек тада љути, клати јако главом кад иде, а убрза ситно као коза, шапће нешто цинцарски кроз зубе и ревносно брише крпом

Власт је прва, а после долазе други. — Ама не каже се тако. Ти увек можеш бити он, а он мучно или никад то што си ти! — А, бравос, господин-учитељу, за тај реч!

« док је Сретена врло ценио и о њему се најповољније и најласкавије изражавао, и увек кад би се о њему повела реч, рекао: »Много што је човек учевњак, мани се, елинска сорта треба да је!

може казати да није исувише еротички расположен (као што се то из зоологије и свакодневног посматрања зна), а такви су увек далеко од сваке партијске борбе, јер су и непримчиви за њу. Па ипак!

Жалост је било погледати! А међутим увек је то тако кад се опака Ерида, божица кавге, настани у ком месту и кад се страсти, што рекли наши стари, »узволнују«.

Срета им прича све потанко како је то било, а Мића »Официр« им допуњава и објашњава понешто из Сретина причања као и увек што је помагао Срети.

А остало му од оца лепо имање, па браћа радила а он левентовао. Левентовао је тако све по механама. Увек му је један или други рукав од кошуље био »уфлекан« црним вином. Поваздан тако седи у механи или пред механом.

Опкорачи столицу, наслони се на леђа од столице па се љуља тако. Увек замишљен, суче бркове и тек по коју ако рекне, а то му обично навуче подуже зевање, тад се дигне да се мало раздрема и

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

У зиму и у лето, увек исти је Весели Београђанин Димитрије. Стопала му као две мистрије Које укршта хитро, све хитрије; До подне обигра

Дете које тату не може да заволи Треба да узме торбу и пође својим путем. ДЕДА Деда треба увек да се кочопери.

Поред тога, он има да дозволи Унуку да му бркове почупа. Деда је и главни и споредни, али увек при руци. Његов је живот пун напора и мучења. Он мора да брани на голу кад малом Буци Мама не дозволи — због учења.

” А јужњак, Јунак, Кроз топал чунак Хучи у суирак! КУКУРЕК Н а крају зиме, као и увек, У увалу звани Кружни Усек Стигао, у расвит, кукурек.

куња, мутним се сјајем прелива дуња; тај сјај: све месечине у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље — постоји срећа, и да смо, пре но што смо на земљу пали, све већ видели и све

Понекад, као птица рањена, Која сан предсмртни снева, Може се видети, скочањена, Рукавица, обично лева. Увек ме спопадне нека туга: Где ли је, шта ради она друга: На чивилуку сузе лије, Јер сама, без ове, ни за шта није.

Друкчије шуми у септембру, друкчије у мају дрвеће. Година увек ради, увек се некуда креће. Зна се у који дан испраћа на југ птице.

Друкчије шуми у септембру, друкчије у мају дрвеће. Година увек ради, увек се некуда креће. Зна се у који дан испраћа на југ птице.

Речи њене, у мраку, шапуће мокро лишће. Киша је мастило којим песму о себи пише. Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити.

Киша је мастило којим песму о себи пише. Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити.

улици баба -Вишња, Јуче, данас, а јамачно и сутра: Сила невидљива, снага вишња, свевишња, Телом одсутна, ал духом увек присутна. (А пошто ми се мајка зове Вишња, ја утолико више Поштујем њене имењакиње, и, уопште, све вишње!

ПЕСМА Далеко, иза седам брда, Где река успорено, лено тече А сунце напаса шарена крда — Далеко, иза седам брда, Увек је тихо, увек је вече.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Питање о постанку јегуље стајало је увек и непрестано отворено и, како би рекли песници, обавијено копреном тајанствености. ИИ.

Чиновник, који сваке године долази са копна на острво да наплати порез, увек је био приман са негодовањем од стране урођеника који су му претили да ће зло проћи ако још који пут дође.

Прибрежни морски рибари, као и они на ушћима река, од увек су добро познавали те сићушне змијолике рибице и хватали их у великим количинама, јер се у неким приморским местима

Ту се налазе омање рупе у којима увек има понешто воде. Највеће од тих гротла је кружно, пречника свега дваестину метара, пуно вруће, устајале, прљаве,

На дубинама од 1000—1200 метара до њих не допире ни траг од каквог спољњег зрака. Они ту живе у увек хладној води, чија се температура не разликује много од оне на 0˚, под притиском који може премашати 500—600 атмосфера.

; да би се из дубине извукле нераспрснуте, вршка се мора извлачити на површину врло лагано. У велике вршке увек се ставља и по која мала, густо оплетена, за хватање сићушних организама, који би ушли у велику вршку, али би, пошто

дну, облика су обичног страшина, кеца или дређа; оне немају крила, већ само кесу разапету на металан оквир који их увек држи разјапљене.

Експедиције које су после Шмитових покушаја долазиле у ту област, покушавале су то исто, и на исте начине, али увек без успеха.

у употреби код рибара преустроји тако да се не може замршивати на дубинама и да, ма како пала на морско дно, кеса јој увек остане разјапљена.

област до данас још нико и никад није прошао, нити је могао проћи, од кога се, по могућству, што даље бежи и које, увек мирно, вековима чека своје, истина врлож ретке жртве, као што непокретна паучина чека инсекте.

Алге се у Саргаском мору у ствари не налазе као компактна, пространа травна ливада, већ увек у агломератима и сплетовима од 20 до 100 метара у пречнику.

Успут смо имали прилике посматрати оно што се у тој океанској области у то време може увек посматрати. Занимале су нас чудновате промене боје мора, према осветљењу и органским материјама суспендованим у води;

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета.

Ал̓ не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива.

и нада, Ми ћемо, слаби, преврнути вером, Идолу другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и пером; А она биће иста, увек млада Природа, тај спас, и утеха, и нада. Сад знаш.

У мојој души увек места има За пун заборав, за све што ће редом Навалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те! Царуј ко увек, царуј према себи, Ти, деспотице, што те вечно памте; Да ниси таква — волео те не би̓!

О када је тако стари Усуд хтео, Да ја изабраник будем, ја једини, И да, увек уз њу, век проведем цео Очаран, и бачен у чаробне чини.

за мене неће постојати жена, Кад ће чула моја редом да занеме, И страсти да прођу као дим и пена, А да ће, још увек, покрај мене свуда Бити месечине под којом се жуди, И младих срдаца што стварају чуда, И жена што воле, и вољених

Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако чудно друга, И никада слична јучерањој жени. Та моћ твоја чудна заслепљава мене Разноврсним сјајем,

Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако чудно друга, И никада слична јучерањој жени. Та моћ твоја чудна заслепљава мене Разноврсним сјајем, мирисом, и

А његова благост сад ме увек сети На вилину косу што у зраку лети Кад пред топлим сунцем стукне зима тавна; На иконе кротке, стародревне чари, Што

Тврдица је била васељена за нас, Одмерила тачно уживања наша; Нама биће увек сутра што и данас, Увек исто пиће, увек иста чаша. Свршиће се.

Тврдица је била васељена за нас, Одмерила тачно уживања наша; Нама биће увек сутра што и данас, Увек исто пиће, увек иста чаша. Свршиће се.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Цела родбина из ње је произишла. Од увек саме би владике, приликом великих празника, после службе, прво код њих долазили на честитање, па тек онда ишли у друге

Доле, до капије, утврдио бињиш од мрамора, са кога је узјахивао на своје чувене коње. А он увек, како се памтило, и лети и зими, огрнут био ћурком, са силавом, пиштољима и јатаганима и у тешким јаким чизмама до

би се горе, у оној намештеној соби, видело како први људи из вароши целу ноћ преседе договарајући се, а напослетку увек њему остављају да то изврши, како он хоће и нађе за добро. Он би то брзо извршивао.

Цео би дан тамо само седео, пушио, пио кафу и наређивао. Али поред свега, што је увек морало да буде како би он хтео, ипак са сином, јединцем, никако | није могао да изиђе на крај.

Чак није дала момку, који је као увек наоружан иза капије спавао, да капију отвори, већ одбијајући га од капије, рекла: — Немој ти.

Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима. Једино што су одлазили у чивлук код Доњег Врања.

Зато их увек и било по околним бањама, где су се опорављали од неуредна живота, да би се после могли приликом прве гозбе, славе,

Чак би се преправљало одело и слугама, нарочито слушкињама, којих је увек било по неколико и то већином из њихових чивлука.

“ а друго, међу мушкима по чаршији, како, као увек, после славе продужило се весеље и пиће у оном чивлуку у Доњем Врању.

Тако, у јелима, која код њих нису никада смела, као код осталих, бити јако запржавана, масна, прељута, већ увек блага, слатка, и пржена само на маслу; никако свињском машћу, пошто је то тешко за стомак; па онда, у начину говора,

А по ношњи, облачењу највише су се познавали. Нико од њих није понео дубоке ципеле или чизме већ увек плитке, лаковане.

Слали су богате прилоге за зидање школа и цркава. И зато увек, при избору патроната над црквом, над каквим општим добром, биран је и по један члан из њихове куће, и то не толико

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Сећам се увек суморне тишине Облака, лишћа, нечујних ветрова, Глед’о сам широк израз туге њине Кад су те дали месту мртвих снова.

Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

Кад инстинкт са свешћу стане да се бори, Кад се вани проспе месечина бêла, Црвен пламен мојих страсти увек гори На грешном олтару твог мирисног тела.

ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ Та јесен увек ране моје злêди. Та јесен, ведри дани кад застуде, Тужну ми једну свечаност приреди, Са помпом мојих спомена што

Јер они су сунца што се увек дâве У сумраку наших брига, нашег јада, Што засипа живот мраком који пада; Ал’ њима се опет окрећу све главе

Она чини тачно све оно што хоће: За нас можда рано, на време, ил’ касно, У људској вреви ил’ часу самоће; Али увек хладно, неумитно, јасно.

још само Играчка трошна њене круте воље; Да над нама она суверено влада, Било да нас нешто боли ил’ весели; Јер је увек тако како она жели У тренутку нашег полета ил’ пâда.

кад је још заносно сјала Младост и љубав, и полет, и снага, На моју радост, задовољства драга Нека је чудна сенка увек пала.

У пролеће свих нада, свију снова, У пролеће кад цвета прво цвеће, Глед’о сам да се један облак креће Увек над вртом младости и снóва.

И зато, ваљда, увек волим дане Кад облаци бели плавим небом плове И бацају сенке на долине оне Немира и суза; кад зелене гране Љуљане

СРЦЕ О јадно, мало срце наше, Ти куцаш увек верно, тачно; Али те тамне сумње плаше; Данас си тако тужно, плачно.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Практична примена говорних израза у говору увек је у вези са датим случајем и одређеном пригодом, кад се она користи као пример и потврда, зачин и украс.

и заклетве и благослови изричу се непосредно (у првом и другом) и посредно (у трећем) лицу, условно и ублажено, — увек са каквим оптативним смером: да се оно што се коме наговештава стварно и деси.

). Б) ПОРЕЂЕЊА Поређења (са „као“, „како“ и „кано“) врше се скоро увек у односу на човека: пореде се његове особине и својства са карактеристичним особинама и својствима нарочито животиња и

лицима, о женама, о Турцима и Циганима, о Настрадин-оџи), о биљу, животињама и другим разним општим истинама, увек уз коментар или и читаву причицу.

Она скоро увек имају и какву реалну подлогу, и то: а) географску (о постанку појединих места (насеља), извора, река, језера, планина,

или пенушаво скандирају одојчету, обично уз показивање или покретање каквог дела дечјег тела, или и уз какву радњу, увек са забављачким или васпитним смером.

— Орао се увијек на висине вије. — Животиње су шарене споља, људи изнутра. — Мучно човек увек једнак може бити. — Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека.

Боље је празна врећа, него враг у врећи. — Зло оснуј, а враг ће изаткат’. — Ђаво је увек у свом селу. — Ако неће зло од тебе, бежи ти од зла. — Кад се ђаво скута дохвати, откини скут.

— Злу се уклони, добру се поклони. — Тешко је добро видети, а ласно га је познати. — Не би било добро, да је увек добро. — Добро се не позна, док се не изгуби. — Доброме хату сто мана ваља, а рђавоме једна не ваља.

— Слађа смоква преко плота. — Туђа коза пуна лоја. — Туђа кока ћурећа јаја носи. — У туђој руци увек комад већи. — Ласно се вјерује што год се жели. — Што је жуђено, свето је и посвећено.

Али роб не марећи ништа за то, одговори му: „И то ће проћи“. На несрећном се увек кола ломе. — Ишли путем два човека: срећан и несрећан, а према њима у силовитом трку нагло избију упрегнути коњи у

(Сврдло) 333 — Ко се по смрти весели? (Кожа од гајда) 334 — Ко увек иде а с места се не миче? (Часовник) 335 — У кога су прсти без ноката?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Онда он рече домаћину: „За Бога, | брате, шта је то?” А домаћин му одговори: „Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни ручати ни вечерати.

У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору шта је и како је.

Онда му цар да дванаест дуката и рече му да од сад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро награда. Стога и ја, од свих последњи и грешнији, увек слаб и клонуо за подвизавање духовно, дошав у Свету Гору, нађох богоизабрана светила што различитим видовима журе на

Тројици, овако говорећи да сви чују: „Слава Светој, и једносушној, нераздељивој, животворној Тројици, и сада и увек!

Јер, ко ово чини, да се одлучи, ако се не каје и опроштај не моли скрушеним срцем. Мир, дакле, и љубав увек један према другоме волимо да имате, и уместо гнева научите се: „Благослови и опрости, брате!

ГЛАВА 28 О онима који не устају у цркву, како их треба казнити Овима заповедамо да увек неослабљено буду на свакој црквеној служби, молећи се за себе и за свет и за братију која служи.

Христа истинитога Бога нашег и у његову Пресвету Матер Богородицу, заступницу нашу и поборницу, да ћете се неповређени увек сачувати.

Јер ово је равно првом, као што увек изгледа, и једнако је кривици пред Богом. Слободан говор, колико је могуће, пресецајте.

Ја многогрешни и увек клонуо на подвиге духовне бејах у манастиру нашем Пресвете Владичице и Богородице Наставнице наше, и да ли послужих,

нашег Исуса Христа и Пресветог и животворног Духа, коме припада свака слава, част и клањање и велелепност, сада и увек и на векове векова. Амин!

Блажени су милостиви овде, јер ће тамо помиловани бити. Блажени су чисти срцем, јер ће увек Бога гледати“, (Мт. 5, 3-8) и друго остало.

С тим крстићем да ми имаш молитву. Носи ми га увек о врату, макар и другу иконицу да имаш, али њега увек носи. А појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам

С тим крстићем да ми имаш молитву. Носи ми га увек о врату, макар и другу иконицу да имаш, али њега увек носи. А појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам га полагао на Гроб, крстић и појасић.

Носи ми га увек о врату, макар и другу иконицу да имаш, али њега увек носи. А појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам га полагао на Гроб, крстић и појасић.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Свако мисли да ће друкчије! Дај те шкембиће! И не мораш увек палац думочиш! Рекла сам ти икс пута! (Излази) ЦМИЉА: Дако ми чудо нанесе неку прилику! А ви шта рекосте шта ћете?

ТАНАСКО: Куда ћеш већег чуда од коморе! МАНОЈЛО: Како смо ишли на север, погледај секцију, чудо је увек било испред нас! А сад, захваљујући форсираном маршу, ми смо стигли пре него чудо... Овде ће морати да се покаже!

Не каже се ђенерал, са Ђ, него са Г, генерал! А је л морате све то увек да носите? Мислим, те пушке... стварно су раритети! Како кажете, кокинка? Заиста нисам чуо!

Дужа пауза. Прва се прене Иконија, која почиње да скупља судове у веш-корпу. Остали се још увек не померају: стоје, под утиском оног што су видели на небу.) ИКОНИЈА: Е, па, сад је, ваљада, готово!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао... МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није.

Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није. По механама, са девојкама, момцима, тамо је увек. У ком крају чаршије дућан узме, цео комшилук, све девојке упали. На свакој свадби, весељу, он је.

А зар мога, Јовча, код самога цара и код везира да одеш? ЈОВЧА Та, морао сам. А да се може увек, то ти већ знаш. Само неколико кеса, и све се може. Али, морао сам...

Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он. Ја овамо код снашка имам бар све. Истина, не увек да ме хоће као човека, што сам им мио и драг; него, кад се напију, развеселе, а мужеви, газде, још пијанији, или заспе

Нарочито кад је оваква ноћ студена, ветровита, онда и дуже остане. Иде увек мој Стојмен кришом за њим, тамо, знате, више Васкине куће. Сакрије се и пази да му се што не деси; има злих луди.

Јер толико пута ујутру, кад му постељу дижем и јастук, на јастуку, где му је била глава, где су му биле очи, увек, увек ту нађем како је влажно. Сигурно од суза.

Јер толико пута ујутру, кад му постељу дижем и јастук, на јастуку, где му је била глава, где су му биле очи, увек, увек ту нађем како је влажно. Сигурно од суза.

ТОМА Слушај. Кад дође, ти се чини невешта. Ради све као увек. Па кад он клоне већ и Циганке изиђу, наша брига. АРСА Не може се овако више, не може! СТОЈНА Не може, газда, ама..

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

— обала будушти — будући, потоњи бужак — буџак, угао бутељка — боца в — у (најчешће у сложеницама) ва-у вавек — увек вежество — знање вексел — меница, новчана упутница велеречије — претеривање, преувеличавање Велерофонт — грчки

господарити вмењавати — замишљати, приписивати вниманије — пажња внутрен, внутрени — унутрашњи во—у во век века — увек во веки — увек во веки веков — увек водворавати се — бавити се, становати возбранити — бранити возбуждавати —

— замишљати, приписивати вниманије — пажња внутрен, внутрени — унутрашњи во—у во век века — увек во веки — увек во веки веков — увек водворавати се — бавити се, становати возбранити — бранити возбуждавати — будити изазивати

вниманије — пажња внутрен, внутрени — унутрашњи во—у во век века — увек во веки — увек во веки веков — увек водворавати се — бавити се, становати возбранити — бранити возбуждавати — будити изазивати возбуждавати се —

и вредан времен — привремен врожден — уређен; урођен вручителан — с препоруком, препоручен все — све всегда — увек, свагда, вазда всеконечан — последњи, крајњи всује — узалуд втори — други втори крат — други пут вход — улазак

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Где се то обретох: сред воде ил копном Ходам као увек с нејасним ожиљком? Камен ми под главом: јаој два камена. (Знам који је стамен а трошнији који.

Потомке давних птица уз ниски облак броде. СИЕНА Још увек сунце сија над Тосканом И ове ноге гле још светом иду: Табани већ су процветали раном.

О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту. Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим — осванем сред блата.

Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи. Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју главу сва празнина бруји).

Још увек си под мојим негама: Проносим стазом воду кофама И квасим зелен хум у жегама. Нек јекне бар у овим строфама Где је реч

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

На западу је шума и манастир увек господњи, а дно се открило Паланком, исто господњом. Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови

А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу.

види: једна према другој клате се две браде. И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу, јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја, јазавац с брадом, у подрум на лежај.

А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно. У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо.

Тада би се сећао белог дима дувана Туркиње у црним шалварама која у јагодинској механи седи увек у углу лево од врата, испод слике — Руси прелазе Дунав у осушеним гускама. Такви су им чамци.

лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и костију хвата за чуперке дрвећа и љуља, гибак, увек млад и најбржи. Петнаест година је прошло, сада, сада ће да врисне пушка. Док га довуку до куће, смрзнуће се.

У бради се згрудвала крв. Груди су исцепане. Најежи се, ледене су ноздрве ветра, а дах му увек заудара на даљине. А иза облака небо је пуно звезда. За даљине и Бога Ђорђе Катић, трговац, исто је што и лист у шуми.

Лакну му кад уђе у собу која га је увек чекала загрејана, боље осветљена, с топлом водом за каву. Споро откопчавајући гуњ, спусти се на миндерлук с модрим

Крије дукате у недрима, љушти стеничаве и смрдљиве механске миндерлуке од Паланке до Пеште, и страхује. Да бар увек има и овакву, топлу собу.

одавде, кад је кућа близу, док се уз каву одмара у овој соби, све је сладуњави мирис Симкине ланене кошуље, коју она увек чисту облачи чекајући га да се врати с пута. Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио.

Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио. Сада се ничему више не радује. Издалека, мучно се пробија и кљуца — ничему, а вилица заигра као пред плач.

На воловским колима он, ,,ситан младић'', који непознатима ничим није хтео да покаже да је газда и трговац, увек са слугама спавао и с њима јео слан сир и ужеглу сланину, плашио се свих жена, а нарочито оних механских, због чувеног

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ко је Татага и шта ради у шуми? Радозналци су се за њом све чешће освртали. На леђима јој је вечито иста врећа, увек пуна. У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни.

Каква деца! Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући. Иза прозора је, као и увек, горело светло, а преко врата био навучен тешки засун.

— Објасни! — био је упоран Вођа јата. Сребрни галеб је ћутао и одлазио, увек се изнова враћајући, све док мајка није излегла нове птиће. Опет их је било троје, а расли су као из воде.

« — лепотица стрепећи потрча ка бунару и наже се над њега. Унутра никога није било. Све је било као и увек: блиставо небо, бубице у ископаном златастом песку, лако шушкање ветра у даљини.

На све четири стране света отварали су се њихови путеви, али ма куда ишли, увек су се враћали под свој бор. Ту су их рибари најрадосније дочекивали. Како и не би?

— Је ли светионик био упаљен? — набра обрве капетан брода. — Као и увек! — рече старац. — Послао сам унука да провери!

Помажи! Ко би то могао бити? Дечак се наже у дубину. Као и увек, улицом је текла река луди. Нико ни да се осврне ни да подигне главу. »Приснило ми се!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Али, пре но што би продрла и почела да хара, увек је правила исту грешку: прво је хтела да промакне, невидљива, преко палисада, што никако није могла.

ГОСПОДАР-ЈЕВРЕМОВА Свакога дана, у шетњи од Калемегдана до неба, Господар Јеврем пројаше Улицом Господара Јеврема. Увек пре подне, док под облацима трају источне светлости.

На углу Капетан-Мишине улице увек га цпеће иста недоумица: да ли је Капетан-Миши већ заборавио, или није, то што је овај, готово одмах после његове,

Умео је и да даје и да одузима: снагу, власт, моћ. Јеврем је узимао само од те снаге а увек се, у себи, љутио на то узимање. Није вредело.

И заиста, Устав од 1838. Милоша не само што је спутао него га је И одвојио од власти. Власт и Милош су увек ишли заједно, али ограничена власт и Милош нису.

Заиста је доста убедљиво деловало Вучићево уверавање да њему који је увек, као што се зна, био од оних што су најближи Кнезу, тешко пада што са Кнезом више никако не може да се сложи.

Као и увек, Пашић се и сада прво заклања ћутањем, затим се, вероватно, опомене свог искуства са другим једним Обреновићем, унуком

Отуда око подне, кад полази од угла Француске, Госпо– дар Јован је увек помало увређен: у улици која носи његово име нема ви дрвета, ни травке.

(Изгледа, само, да је доброте увек мало, или се једино она скрива.) Ни псовка се није изменила. Не, неће да уђе. Господар Јован убрзава корак дуж тихих,

(његова улица је ту, између Доситејеве и Змај-Јовине, ћудљива и невесела) до куће у којој је становао Јован Скерлић. Увек се нада да ће га срести, али се то не догађа: у различите сате стичу се на углу Змај– Јовине и Јованове.

У својој стражари које нема, на углу Капетан-Мишине и Симине, Сима терџуман увек гледа, и одмахује главом, оног луцкастог терџумана који, пре много деценија, наилази са везаним низамима и мирним

био је тако лаког хода као да га носе велика крила; глас му се далеко чуо а покрет му је био нагао као да ће се Васа увек устремљен ка даљинама, у тај час дићи са земље.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Србијанче, огњу живи, Ко се теби још не диви! Хрваћане, не од лане, Од увек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен Где станује живи пламен!

Ал' зло је, мајко, бити међ' њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи Где их по свету подлост проводи; Ласка их двори, издајство служи, А невера се са њима дружи...

- Та увек смо ми на њему! Гробље ј' земља кôм се ходи, Гробље ј' вода кôм се броди, Гробље, врти и градине; Гробље, брда и долине

Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа... - На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су дела која се не гасе, Па редове недогледног гробља Својом зраком

“ - „Покушајте, милина је!“ „Шта си хтео? куд си пош'о?“ - „Тамо куд се стићи мора!“ „Зар је вера тако јака?“ - „Увек јача од злотвора!“ „Мало нас је кој' би смели!“ - „Ал' вас јака сила креће!“ „Зар ко може стићи цели?

Ал' не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М.

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо После је заната ради у варош отиш'о с њоме“.

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили Кнез... (и тако даље), успомене јасне! Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне“. Ј.

М. Јакшић ТРЕЋЕ ДОБА (После 1900) ЦXXXИИ ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ! Зашто увек једно и исто, Зар све баш мора бити јасно и чисто, И свуда прóписан број!? Та песма није акт, и мис'о није слово.

? Та песма није акт, и мис'о није слово. А дух тражи увек ново, И хоће да буде свој. Ритам ће кроз музику речи Пробити себи путе, И отићи у прави крај; У песми закони

Даница Марковић ЦЛВ ГАЛИУМ ВЕРУМ Клекнух у пољу широку пред цветом Што носи име твоје увек драго; Ветрић је својим доносио летом Мириса шумских једнодушје благо.

Попа, Васко - КОРА

корена И од дивних успомена На изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда иде У шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог подземног сунца Побегла би Из беле браде

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Он ме је дотле увек снабдевао немачким делима које год бих зажелео. Но овога пута добих од њега извештај да се то Левенхајмово дело не

На том истом месту, изнад тога дрвета, видећемо увек ту звезду кадгод при ведром ноћном небу дођемо опет овамо. Та звезда се не помера никад са свога места.

Кад покрије све плодно земљиште поред реке, а још увек придолази, онда се њен сувишак одводи, за каснију употребу, нарочитим каналом у језеро Мерис, на чијој се обали налази

посматрали из године у годину излазак Сириуса, кад се он, први пут у току године, појави на небу као јутарња звезда и увек бележили дан тог изласка.

Једнаки углови дају увек исту такву размеру. „Угао што га чини побочна страна једне пирамиде са њеном основом дат је размером висине пирамиде

па зато мора и наш мањи број бити паран, јер као што си, Сатире, малочас рекао, непаран број помножен самим собом даје увек непаран број“. Ученици почеше да се смеше, а Сатирос се збуни. „Је ли тако или није?“, упита га Питагора.

После дужег ћутања проговори Демокритос. „Моји ме абдерићани не разумеју; увек ћу им остати несхватљив. Када сам у својој младости распродао већи део своје очевине, отпутовао у далеки свет, а

“, рече Деморитос Хипократу. „Говори!“ „После хиљаду и више година препираће се филозофи још увек око тога да ли је наша душа смртна као и наше тело, или је вечита“.

Наш младић пође, устручавајући се још увек, полагано за њима. Било да је дуго путовање на лађи исцрпло његову снагу, било да га је брзи ход од Пиреја преморио,

Догод живиш, веле ти мудри филозофи, уживај у живљењу, али увек са мером“. Он испразни бокалче до капи. „Видиш, синовче, тог принципа се стално придржавам: пијем вино по утврђеној

Због тога они нису предмети стварног сазнања. Такво сазнање могуће је само о оном што је, само по себи увек на исти начин такво. А оно што посматрамо, то је само објекат нашег схватања, изазваног нашим чулима.

Јер сваки нацртани или на који други начин добијени круг има увек својих недостатака и не одговара идеалу кружне линије.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из мишијих рупа.

и веселим шалама и разговору којим је она знала да руководи са неисцрпном срдачношћу и са пуно грације, обраћајући се увек ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег

“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа

Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена. Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да

И кад сам му трећега дана, на растанку, рекао: — Побратиме, ти си увек био човек, остани то до краја, молим те — он се благо и постиђено насмешио: — Жао ми је што идеш.

— Испиј, бре. Ја се устезах. Он дрекну: — Лочи! Увек си био изрод. И тебе ја познајем. Уображен. Понижење му да пије. Па се окрете Циганима: — Свирај!

Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе, као да ће се небески свод сручити на мене. Господин са масним брковима, и

И охрабрен течношћу почетка наставих ватреније: — ... Допутовао сам, дакле, брзим возом. Ја увек путујем брзим возом. Јер он, дакле, полази из станице елегантно, клизећи, без оног, дакле, досадног сецања и шкрипања..

“ Ја сам разумео да ће ми пресећи руку, па сећајући се да сам увек био против сваке операције, узвикнух очајно: — Не пристајем да се сече, разумете ли! Никад! — Маіѕ ил фаут цоупер!

Али у том напрезању које ми је снајка олакшавала придржавајући га, она и ја додирнусмо се неколико пута н увек се чудно погледасмо.

се прашњавим друмом, он се још вула сам по усмрделом биваку пуном растурене сламе и свакојаких отпадака, и тако увек нешто чепрка маљицом и тражи.

— Ја, гоооосподине, капетане. — Па увек ти? Он гледа у земљу. — Добро, Секула, излази! А у официрским патролама, вођ, официр, сместа наређује: — Секула

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Понекад ме изненади чудна мисао: да су моје најпрече преокупације у ствари биле увек битно моралистичке. Па и морализаторске, непробављиво морализаторске.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине. Очи му беху црне као угаљ, сјајне као

— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти че тири стотине и двадесет! — Тако они увек раде. Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више.

хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: — Баш увек тако раде? — Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.

— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката. Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још

Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао : — А гле, Ђура! Од куд ти сад?

И то му је донело лепа уважења у друштву. Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери. И он им се придружи.

И он им се придружи. Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада помор. Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде.

И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао. Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву

У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору шта је и како је.

Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја, Где си увек корачала поносна, горда и лака, Где си веровала и где се подигла пропаст твоја, Оставила је траг на гробљу хумка и

И та песма носи мени нове дане. Носи нове дане, моје ново небо И срце, ал' срце као некад што је, К'о јуче, к'о увек, исто срце моје. Носи нове дане, моје ново небо.

Ти волиш, бориш се, али јесен ступа И осећај да сам сувише се над'о Да је јад највећи срце увек младо. Ти волиш, бориш се, али јесен ступа.

Ти волиш, бориш се, али јесен ступа. Моја јесен ступа; иде моја зима И пада на срце младо, увек холо, И на звезду моју, на све што сам вол'о. Моја јесен ступа; иде моја зима.

ЈУТАРЊА ИДИЛА † Михаилу Петковићу, моме брату Имао сам и ја веселих часова, Није мени увек било као сада; Имао сам и ја сате без болова, Осмејака ведрих и радости, мада То је давно било...

СЕЋАЊЕ 1 Често пута кад те видим гредом Да корачаш хладна, мирна, строга, Увек иста, увек с умним гледом, У тренутку успомена многа Оног доба, ког сад више нема, Јавља ми се као бајка бледа; Ја

СЕЋАЊЕ 1 Често пута кад те видим гредом Да корачаш хладна, мирна, строга, Увек иста, увек с умним гледом, У тренутку успомена многа Оног доба, ког сад више нема, Јавља ми се као бајка бледа; Ја осећам да се

Увијена у огртач знања Бедна, ружна и отровна ти си: Жедна, гладна и жељна сазнања, Увек стара, никад ведра ниси. За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш

тајну коју носиш сама; И Док небо, земља, сâм тичији клик Причају о нади што ти крије тама, Јављају се мисли, где си увек ти; Мисли, и још борба с небом и жељама. Отићи ће борба.

ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ Увек у средини која рани чамом, Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом; Веров'о сам сунце

Али нисам знао да онај к'о страда Греши кад сувише и воли и жели, Да на земљи увек најбоља је нада, Кад се све обнавља: човек и цвет свели.

к'о страда Греши кад сувише и воли и жели, Да на земљи увек најбоља је нада, Кад се све обнавља: човек и цвет свели. Увек у средини што дух сваки стеже, Запазио нисам сем ње ништа друго, И често се питах шта ме за свет веже: Заклоњен идеал?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Међутим, далеко од тога да су ме сматрали глупим дечаком, ако је судити по догађајима којих се ја још увек добро сећам. Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дечацима.

Духовите упадице, које је имао обичај да прави, увек су биле чудне и карактеристичне. Илустрације ради, могу да наведем један или два примера.

Резултати могу да се постигну, али увек на штету квалитета. Мој метод је другачији. Ја никада не хитам ка практичном раду.

Приметио сам да је појави слика у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја под чудним и углавном врло изузетним околностима и ја сам сваки пут био приморан да

Када ми је други пут био упућен позив одговор је био изричито НЕ! Ови светлосни феномени се још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако

То је управо оно што радим већ дуги низ година, успевајући да останем млад и духом и телом. Апстиненција није била увек по моме укусу, али пријатна искуства која сада стичем моја су велика награда.

Али, опасност је још увек постојала. Знао сам да ће пре или касније да ме понесе, пошто никаква помоћ није могла да стигне до мене на време, чак

Касније сам почео да растављам и састављам дедине сатове. У првој операцији увек сам био успешан, док бих у другој често претрпео неуспех.

Био је то чудан захтев, с обзиром на то да је он увек био против ове врсте спорта. Али неколико дана касније дознао сам да у нашем крају хара колера и искористивши прилику,

У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју собу. Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом.

направио одлучујући напредак, тако што сам одвојио комутатор од машине и проучавао овај феномен из новог угла, али још увек без резултата. Следеће године, изненада сам променио свој поглед на живот.

Оно кроз шта сам ја прошао у том периоду болести, просто је невероватно. Имао сам увек изванредан вид и слух. Јасно сам могао да разаберем предмете у даљини онда када други нису могли да виде ни њихове

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре оком пуним нежне пажње.

”Привилегија” је гарантовала граничарима Војне границе ту слободу, а за узврат они су увек морали бити спремни да ратују за аустријског цара на свим бојиштима.

године. Када се и данас сетим оних дана, осећам као што сам увек осећао, да је овај издајнички потез аустријског цара из 1869. године почетак краја аустријске царевине.

тај Американац Франклин који се играо змајевима као беспослено дерле, зна више о томе него најмудрији људи у Идвору. Увек сам високо ценио очево мишљење, али овог пута нисам могао а да се не насмешим са призвуком ироније, што га је наљутило.

По питањима тачног тумачења старих учења, мој отац је увек био спреман да прихвати мајчино мишљење те се тако нас двојица измирисмо.

И данас верујем да су ови облици општења основне радње у васиони око нас, и још увек размишљам о њиховој природи. Моји учитељи у Панчеву помогли су ми да решим неку од загонетки ове врсте на које сам

Али упркос свега, њега су занимала моја дечја питања па ме је увек подстицао да му долазим са тим загонетним питањима.

ово искуство вредеће ти много више од туцета печених гусака; између осталог научиће те да у страном свету једним оком увек бдиш над оним што имаш, а другим оком гледаш на ствари које немаш.

Послушао сам њен савет и остатак пута сам увек пазио на моје шарене торбе и жути кожух. Слика Будимпеште, кад смо јој се приближили следећег дана, била је таква да

Онда сам им рекао да се доста разумем у кување јер сам увек пажљиво посматрао како то ради моја мајка. То се врло допало старијој госпођи.

Швајцарски ветеран који се кретао помоћу штаке због изгубљене ноге у грађанском рату, пажљиво је пратио моје одгоре и увек би климнуо главом када бих тим свој им одговорима добио по који поен.

Својом надприродном интелигенцијом и вештинама вила би увек налазила излаз из тешкоћа. Осећао сам да је ова девојка вила, ако оне уопште постоје.

Ћипико, Иво - Приповетке

Сунца ни за лек. Цела природа тешко је омртвила гњилоћом и каљежом. Ноге су скоро увек мокре. Студена влага увукла се у кости и у мозак.

Али Илија увек, док је на догледу вароши, и кад има с другим посла, о нечем сумња, боји се да га не би ко у чему преварио, а камоли

Али, кад је требало замешати пуру мешачем, осетише и деца и Илија да нема домаћице, јер је Цвета, најјача у кући, увек то радила, трудећи се да је што боље умеша.

Питаће о свему и тепаће а отац, наглух, гледаће преда се и ћутати. Увек јутром кад се прене, мисао носи је кући, и у бризи је ради деце, али домало, кад дан освоји, увлачи јој се у мисли,

И, мада није овде никога налазио, ипак ово место беше разговорљиво — увек као да нешто живо заклоњено шапори, — па кад би одилазио, осврнуо би се за собом: чињаше му се да неко за њим

—Гледам к'о онако... —Ситно је то, остави!... Упутише се један за другим преко обале, кроз народ, увек на опрезу да се о кога у ходу не задену. Код продавнице круха Илија се заустави. —Да купимо комад хљеба, — вели Лазо.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Зато граматичари мањевише увек свисока гледају на лингвостилисте. Без комуникационог језгра се не може, а оној стилској периферији коју овде имамо у

У поезији се, уосталом, снагом синегдохе увек може поменути целина уместо некога њој подређеног дела, што по правилу има знатан песнички учинак.

Национални језик медијум је националне књижевности. Али није сасвим или бар није увек јасно да се њихов положај у националној култури ипак разликује, и да та разлика није неважна за разумевање књижевности.

Никада га није било и увек се говорило о двема засебним књижевностима – српској и хрватској. Као што се увек говорило и о двема засебним

Никада га није било и увек се говорило о двема засебним књижевностима – српској и хрватској. Као што се увек говорило и о двема засебним културама.

Њихов развој не мора тећи (не мора увек) паралелно, и стабилизовани књижевни језик не служи само као чврста подлога на коју се поезија ослања, него може

Као и да је наглашено артистичан, што у новије доба није увек на великој цени: Навешћемо, као илустрацију, само једну, иначе изванредну строфу, с каденцирањем на њеном крају: Ја

наслутити потенцијално поређење тамо где, наизглед, никаквог поређења нема и тиме активирати чисто уметнички – а то увек значи и метафорички – смисао који текст носи.

У томе је разлика између реалне личности и књижевнога лика: овај други је увек део у односу на ону прву, део који добија свој смисао само на основу функције коју обавља у причи.

Поред осталог и зато целина није увек уравнотежена, нити је лако учинити је складном. Сада нам већ не изгледа да се тајна рођења – до које смо поново

] шта је са мојим љубопитством, жудњом! Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем!

Дуга је била његова књижевна еволуција. Матић се, додуше, на особит начин мењао: увек је био другачији и исти, јер је имао ретку моћ да сва стечена искуства на своме развојном путу са собом носи.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш. Ти си увек говорио да је волиш. ЧЕДА: А ви сте говорили да има 12000 динара мираза. ЖИВКА: Па има. ЧЕДА: Ама где су?

Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!” Али он, ето, оде на робију.

НИНКОВИЋ: Пардон, мил фоа пардон!2 Ја не прелазим границу савета које сам дужан дати вам, ако ви још увек на њих полажете. Ако у тим саветима има чега неугодног за вас, ја сам увек готов да ретерирам.

Ако у тим саветима има чега неугодног за вас, ја сам увек готов да ретерирам. Ви сте желели да вас упознам са правилима отмености... ЖИВКА: Па јесте!...

Не бива то, пријатељу! Што не бива, не бива! Него, слушај ти мене, па лепо зрело размисли. Видиш; жену можеш увек да добијеш, а класу, богме, не, а сваки паметан човек гледа да шчепа најпре оно до чега се теже долази. Зар не?

ЧЕДА: Одмах ћу вам то објаснити. Он је дуго и дуго размишљао о женидби и није могао лако да се одлучи. Увек ми је говорио: „Ако се већ решим да се женим, узећу само зрелу женску”.

ЈАКОВ: Ја сам, Живка, долазио, али била си некако заузета. СОЈА (љубећи се): Слатка моја Живкице, бога ми сам увек тебе највише волела од целе фамилије. ЖИВКА (пошто се и сви остали рукују): Хвала вам што сте дошли. Изволите седите!

Него дедер! (Извадио је хартију да бележи.) Деде, тетка-Савка, шта би ти имала да замолиш Живку? САВКА (још увек увређено): Нека ме пита Живка па ћу јој казати. ЖИВКА: Е па ти, тетка-Савка, са твојих двеста динара овде ми се попе.

А увек сам говорио себи: „Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!” Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву конце

XВИ ЧЕДА, АНКА ЧЕДА (после извесне паузе отвори врата и сретне се лице у лице са Анком. Он је још увек свечано обучен, како је отишао од куће): Ах, како пријатан сусрет! Јесте ли ви мене чекали, Анка? АНКА: Разуме се.

АНКА: Јаој, како смеш да пушиш? РАКА (палећи): Не пушим ја иначе, али знаш, новине се читају увек са цигаретом. (Чита.) „У једном делу Кине...” (Прекине и говори.

(Смеје се слатко.) А-ки-ка!... АНКА: Има ли још? Читај! РАКА (чита): „Али, разуме се, ни те просидбе у Кини не иду увек тако глатко. Тако, на пример...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

што је узајамно повезано и са топлим породичним, кућним животом; друго је блиско и субјективно гледање и доживљавање, увек из индивидуе према јавном животу, а не из јавног живота према индивидуи.

сама за се односи на целину радње, сама раскрива поглед на сав исприповедани живот главног јунака: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради. ” Стога је разумљиво што је она такође графички одељена.

у верзији коју је писац објавио, звездица се налази баш после прве реченице, која је гласила нешто одсечније: „Увек, једино, целог живота, само је оно радио што човек треба да ради“.

романа, оно што се о Младеновом животу приповеда, опет би најбоље учинио ако би поновио прву реченицу: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради”.

Није, међутим, увек довољно јасно шта се тачно под њим разуме, јер се једном односи на употребу језика, други пут на сав уметнички склоп

је то стога што умешност или вештина - језичка, стилска или вештина компоновања - у историји књижевног развитка нема увек исти удео и значај.

Али он на ликове гледа као сведок са стране, као оштро, продорно, али увек и „туђе“ око. И не узима видљивог учешћа ни у једноме делу радње.

↓ те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и богзна шта се учинило, можда читава кућа запалила”; (2) „Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку,обучена, чак и са папучама ↓ - јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани,

] чим овога позна да је Арнаутин, човек из Турске, дакле сигурно његов гласник, мада му се, као увек испред оваквих празника, надала, ипак, кад спази да је заиста он то, поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи

ослобађао, скидао са себе нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни

„Он” је у сновима имагиниран тако да јунакињу не упућује ни на какву разазнатљиву, а то увек значи и распознатљиву личност. Има, да тако кажемо, тело и лице, али није личност.

као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази, што њу и маму њену оставља увек тако саме”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Откако се зна за њега, увек је само једном годишње силазио у манастир, и то о Петровудне, вазда последњи и тек после подне.

Због овога је све православно у Охраховцу бежало од Хамзе Вукашиновића. Премда је работнике увек добро плаћао и тачно подмиривао, боље обезбеђивао и издашније хранио, опет је муку мучио при сређивању пола, нарочито

Врстан изданак досељеника са арбанашких гора, он је био омален, црн у лицу, сјајних упалих очију, увек зверасто ћутљив и намргођен као човек који само о злу мисли. Нико га није видео да се разведри или насмеје.

У Качанику, кад год полазим за Косово, у возу увек загњурим лице у узглавнике. Да га не гледам. Али опет као у прикојаси: железна кола јуре преко опеване равнице, а ја и

А он пркосан, богат и помаман, хајдук и свештеник, заточник и крвник, од шале убојица и велики витез, увек на хату и с пушком преко крила, није доносио Турчина колико својега момка, којега је увек најмљивао између Арнаута.

шале убојица и велики витез, увек на хату и с пушком преко крила, није доносио Турчина колико својега момка, којега је увек најмљивао између Арнаута. Кратак, плећат, риђ, зелених злих очију био је оличење пркосника, дахије и убојице.

Сећам се кад је силазио у Приштину: празник је то увек био за чаршијску рају и помама као да су јој са Преполца већ јавили да низ Мало Косово наступа ослободилачка војска.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Јавор« 1890. ЗА ПОТОКОМ (По немачком) У самотном дому нашем Чује с’ увек жубор лак: Поток тече, воденица Одговара: тикатак! Поток тече даље, даље..

“ Питасмо га: куд ћеш, брате? А он: „С Богом!“ — то му све; О мору је увек сневô... Да л’ је жив још или не? Године су пролазиле — Поток, сузе, уздисај: Путник-патник, сит даљине, Врати

ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО (Из символа моје вере) Гвожђе је црно, Злато је жуто. Злато је меко, Гвожђе је љуто. Силник се увек Уздао у то; Тим противнике Многе ућутô.

Куцкао сам по камену Целог свога трудног века... Тика-така, тика-така — Нека, нека. Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија. Грбио сам, клечао сам — Калдрмџија.

Кол’ко с’ већ пута брука та Над тобом јадном ширила, И ти се увек поново Са неверником мирила. Врати се драган раздраган, Заборави се све, И луда с лудом лудује Поново, кâ и пре.

Поветарци, уздисаји — Они се не деле; На сусрет им лете тице И црне и беле. На мору ћеш увек видет’ Далеких бродова — Исто тако плове нâди Морем њених снова.

»Стармали« 1884. ДЕМОСТЕНОВА СМРТ (Уз слику) Дика својег рода, Увек душом смелом; Борац за слободу И реч’ма и делом.

Ал’ није тако — велим ја. Док год у вису буде И једне светлице И једне звездице, Философовим очима Увек ће бити ближа И даљна звезда та, Ближа нег’ она брља Што му ј’ пред ногама.

После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô. Он је човек срећан, Увек слатко спава, — Али мени данас Нешто бучи глава. Све ми је у глави Крчмарица Лела, Ока ватренога, Чела невесела.

Газда пије: његово је, — а гост пије јер је туђе. У крчму се лако ступи, — за пиће је увек згода, — Један пије кад што купи, други пије кад што прода. Пију мудри, пију луде, — та пије се на све стране.

Један пије кад се сети, други кад се заборави. На послове друге врсте теже с’ креће наша нога, — Ал’ за пиће увек биће и титула и разлога. ЂАВОЛСКА БАЛАДА „Што ћу, Боже, што ћу, Жена ми се карта!“ Тако је лелекô У Негдину неко.

Гладио им децу Копитом и репом, Задахнô им душу Моралштицом лепом: „Добра деца увек Родитеље следе, Треба да се на оца На мајку угледе!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек боље читати какву полезну књигу него на бал ићи; јер се на балу млого против состава тјела чини, тамо се преко мере

ФЕМА: То код мене мора увек бити мико фо! САРА: Драго мије, драго мије, то је за мене доста. Јошт кад би било мало сарме, то ми је остало у души

МИТАР: Јеси, мој синко, ти си се увек поштено владао, и само ти је шкодило што новаца ниси имао. Но ево, фала богу, и тога си достао. Сад можеш бити мој зет.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ Али не, то још увек није време. То је једно место које препознајем у простору. Мртве су горе одакле та реч дође.

Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају. СОНЕТ То су речи увек исте које касне горку љубав и свет.

раста лажној души, Јер и да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не би Престала да нас опија, у себи Увек друга превареној сржи мојој.

Да уместо мене пати, песме ето! Испражњено срце још је увек живо. За велико сунце у камену сажето Кристал истури прозирност ко сечиво. Камен је потчињен говору и зими.

која сама чини јато из ње излеће Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете да је то још увек ватра или да то може бити ПАТЕТИКА ВАТРЕ (1956) ДВА ПРЕЛИДА И У заборав зашто рече Што непогрешном

О песници свуда и увек окренути лицем према привиду са звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним, када је пред нама само један дан,

ждере дугу И пева, млади чувар зоре, клоаком славуја На низбрдици песничких поређења СУДБИНА ПЕСНИКА Сада је то још увек опасност која пева Пламен који прозирност проглашава за пријатељство Музикалније птице умакну судбини Али умакну и

Краков, Станислав - КРИЛА

— Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака.

Људи су носили страх у себи, па се ипак нечем радовали. Радост је била на површини, и до ње се увек долазило. По језеру су лудовале рибе.

Били су црвени као крв из плућа Казимирових.. Грудоболни су увек пророци рушења. — Ма ћути, ћато, шта наричеш. Ти си пацифиста, анархиста, ћути, — подвикнуо је гојазни ордонанс.

Зрикавци су помамно врискали. ИВ Све је било у покрету. Долетали су аероплани, но нису увек бацали бомбе. У луку су пристизале лађе, и доносиле нове трупе. Било их је црних, жутих, а било и белих.

— Ово нешто значи. Не слути на добро. А, шта велиш, Душко? Не осмејкују се његове увек веселе боре на округлом лицу, већ се грче са изразом плашње. Но Душко га не чује, и заноси се све више у сну.

ВИ БЕЛА БАРАКА Ипак он није умро. Свршавао се август, а жега је била увек иста. Град је живео ноћу. Дању су жене пуштале да им се прозире тело под провидним хаљинама.

Бар неће мор ати више амалски самар да вуче. А у белој бараци је било увек исто. Мија је стално лежао уздигнутог кука. Бол је био већ једнолик и умртвљен.

мон петіт, воуѕ авез де ла веіне... Потом га је помиловала по проређеној коси. И бароница Ивон је била увек задовољна.

— Ах, цомме ил еѕт гентіл вотре цамараде... причала му је истога вечера. И тога су вечера делили липов теј као и увек из дугих бокала, које је носио мали Анамит болиничар. Пуковник Веља је протествовао.

Ранци се забацивали на леђа, спрема је звонила, чули се незадовољни гласови војника: ”Баш увек морамо ми први”, али се ипак кретало унапред. — Један по један, на одстојању чуо се глас мајора.

Терет ранаца ослободио је још малочас плећа. Мрак који увек скида храброст људи сада им је дао. Не виде се мртви, и јури се напред. Прво се: У р а!

Па после носила са четири снажна носиоца спуштају се и пењу уз нагибе, кроз јаруге пуне мочвара, и увек куршуми их прате. А горе се непрестано бије. Горе је граница. Први наслућени комад њине земље.

Петровић, Растко - АФРИКА

Тамни галеби који нас надлетају први су весници од ње. До Дакара је још увек далеко. Чекамо да се најпре појаве „дојке“ Дакара, што су два пупчаста брега изнад саме вароши.

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо задоцнили.

Џиновско цвеће. Ја, који још не разликујем културно од дивљег тропског биља, имам утисак да се још увек налазим усред прашуме. Вуије и вођ гледају један по један плод, започињући стручне дискусије.

Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија.

„То је такође удешено; јаја су мућкови. Требало је да пробате, да ли тону или не у воду. Ја увек тако чиним, и, ако је поклон добар, враћам тачно оним што поклон вреди; јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

Бауле још увек израђују јединствене ствари; али, откако је тражња белаца за њине ствари врло велика, они своју рутину примењују на

Наш долазак за њих је невероватан догађај, који им пружа прилике за редак и скупоцени провод; прво шетња, увек истим пољима али у новом друштву, а потом бриџ. Ја ћу бити страшан четврти партнер, немогућ, и то их унапред жалости.

звериња; али никад нисам разумео зашто се очи животиње не виде као они парови далеких звезда, већ се састају увек у једну једину.

Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме више ни он, нити остали бојеви, не пуштају

Завгеле је иначе још увек једно од најживописнијих гнезда: сулудих вештица, фетишера, људи–пантера и антропофага гнездо спуштено међ високе

Али оне ће као јуче, као пре два дана, као увек, искочити одмах затим кроз његово око, или уво, или кроз његов нос, или пупак, дивније, млађе и светије но што су

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

с лукцом и зејтином, одозго сам спустио две чашице добре шљивовице, па онда попио шољу црне јаке кафе — ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад добро осећам.

Било је после 6 часова у вече, кад се пушчана праска наједанпут нагло пресече. Тако прекидање паљбе увек је или врло радостан или врло жалостан знак — знак да или Турци или наши измичу.

Топови такође слабо раде. Један турски топ с виса сваких десет минута шаље по једну гранату која увек прелети високо нада мном и удари тамо негде доле у поток.

с виса сваких десет минута шаље по једну гранату која увек прелети високо нада мном и удари тамо негде доле у поток. Увек кад се зачује звиждање гранате, мој коњ престане јести и наћули уши, а кад граната пролети, он фркне на нос и продужи

као год и пуни топови, и да је једној читавој групи штабних официра главна задаћа да се брину да бурад буду увек пуна и да иду за њима свуд куд год се они крену. Прође 8 часова, прође 1/29, прође и 9 а Турака још нема да нападају.

доктора и салетише га: — Ах, каква несрећа, господин пуковник (Руси из учтивости увек титулирају за један, два чина више) изволели су пасти, упрљати мундир, сломити ногу, разбити главу — нашто је

Ваљало је дакле мотрити куда ће окренути Черкезија. Она увек иде као авангарда пред главном турском војском, а траг јој се познаје по рекама дима које за собом оставља, јеп успут

Ето та особина човекова (која се налази и код последњега зликовца, да увек некако тражи измирења и склада са собом самим т.ј.

Револуције напротив увек долазе да оно што је насилно отето поврате ономе коме припада по праву, и да казне отимача.

Тренутак у коме плане револуција то је увек тренутак где се у масе народа наједанпут пробуди дуго гњечени и дављени оцећај правичности, који као да не може никад

Тај наједанпут пробуђен осећај правичности увек је најближи повод сваке револуције. Ратови ударају окове; револуције их кидају.

— А зар нема и ратова праведних? — Има, али они тада увек имају на себи карактер револуције. Сваки праведан рат у неку је руку револуција.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Па још уз то српско срце, Чим се злато моје кити, Чврста вера, којом-но ће Небо увек небо бити. XXИВ Љуби мене, љубованко, Нећеш се кајати, Јер ће моја силна љубав Вечно трајати.

Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!

Какво царство!? Јок! — на боље Чувам ја свог сина: Нека буде ’Ваке воље Увек, и без вина. Нека и он, Кô бабо му, Само Српство љуби, А кад види Душманина Нека шкрипне зуби.

Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмеј Увек који цветак стресе. Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом.

“ Љубим ти, душо, недра; — Ал’ ја сам увек Срб, И сад сам ту нашарô Пољупци српски грб. Па чуј шта звезде поје, Ту радост велику: Срб љубећ’ љубу љуби По

? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана! Кад су били часи златни, Кад времена

XXВ Сунце с’ рађа, зора блиста, Облачићи златом сјаје. Да, — природа ј’ увек иста, Велика је, дивотна је. Развијају с’, преливају с’ Исте слике, исте боје; Као кључем навијена Сва природа

А старојко жеље ниже (Као да небо њега слуша): „Весела вам буди цпећа, И кô данас увек душа!“ Испи чашу, — па је хити И песму је отпевао, — Кô да није ноћас удиљ С гробовима друговао...

Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам свега, — Да сам увек тајно зебô Од проклетства данашњега. XЛВИ Док имах срећу пуну, Свету је нисам крио; У песме сам је слио: „Прими

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

“ Ишли смо слободно, јер смо још увек у мртвом углу. Али већ чујемо непосредно изнад наших глава онај језиви писак куршума одбијеног од земље.

Ватра је била замукла целом дужином нашега рова. Али Бугари су још увек пуцали. У почетку учестано, потом и они све ређе, док се најзад не ућуташе. Завладала је тајанствена тишина.

А преостале две чете нашег пука да остану у резерви. Петнаестог септембра у шест и четрдесет и пет... — Али увек, у „четрдесет и пет“ — дира га Мишић. — Овде тако пише, молим... У то време, дакле, изиђу на положај наших шест чета.

Али ми се сјурисмо у седло између врха и Сиве Стене. Управо, ми ту Сиву Стену нисмо ни видели тада. Магла је још увек била густа као тесто. Застали смо неодлучни, не знајући на шта ћемо сада наићи. Извиђачи су отишли журно напред.

Испричаћу вам и један догађај... У чети сам имао неког учитеља Андру. Он се налазио увек у трупној комори и тамо је водио администрацију. Био је слободоуман.

Крајње је време да наступи зора. Али је још увек мрачно. У неко доба једва већ назресмо како промичу тешки млазеви магле. Освануо је осамнаести септембар.

Ноћ се спуштала лагано. Чини ми се, много спорије него других дана. Још увек видим једно танко стабло на сто метара даљине и мислим, када њега изгубим из вида, онда се можемо дићи.

Пред трећом четом угледах Бугаре. Цикнуле су пушке, бомбе, а наш митраљез поче да соли. Бугари падају, али још увек куљају, дерући се из свег гласа. Чујем повике иза мојих леђа, те сад не знам да ли то Вичу наши или Бугари.

Французи и Енглези радосно журили својим кућама на „пермисион“, долазећи да се поздраве са нама, ми смо остајали још увек на истоме месту, неми и тужни. Ни куће, ни кућишта...

— Ко, је л’ ја? — одговара Пера и подражава свога посилнога, за кога је причао да увек исплази језик кад заврши реченицу. — Знао сам ја да су то коморџије, али се само вежбам — правда се. — Батали!...

— Браћо, даље од жице не можемо. — На своје смо паре увек — додаје Сима „Јаребица“. Рапорт је био кратак: под суд, или у команду. — На фронт! — повикали смо сви углас.

Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама. Лука је стајао поред дурбина и немарно, више по навици, сагао се да погледа

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Антологије су одувек биле и увек ће остати сасвим особите, у извесном смислу изразито неправедне књиге. Њихова је и чар и недостатак истовремено што

И видеће се, надам се, да његова појава, онаква каква нам се, а увек делимично, час скрива час открива у неким његовим најраније датираним стиховима, ни идејно ни стилски није била сасвим

Имали су, па и то не увек, нешто мало оскудног и сумњивог завичаја, при првом буђењу себичних националистичких романтизама таман онолишно колико

део штуровским идејама запојених песника ове епохе могао да неповређено дочека нове дане омладинског покрета, иако не увек са стиховима у џепу.

Јесте, ствари су се развијале споро, а због Вукова присуства и темперамента при температури не баш увек академској; али, захваљујући баш њему увек тако да се главно питање није могло забашуривати ...

споро, а због Вукова присуства и темперамента при температури не баш увек академској; али, захваљујући баш њему увек тако да се главно питање није могло забашуривати ...

код њега свет може значити и светлост, и васиону, и оно што је својство свечево; да је скори — брзи, каткада, али не и увек; зло је што је код Чикоша небо заправо непце; и боље би било да у лепој Боројевићевој песми не стоји оно мзда...

Можда су, многи међу њима добри зналца и када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које, дабогме, нису вечне: о томе како ће се многе које су данас

Још увек некако на самоме прагу књижевности а ретко је се кад сасвим озбиљно домашивши, стоји такозвана грађанска лирика српска

И ђаче ће видети да је Пачић петраркист (још увек!). Ево имена његових драгана — он их је неуморно засипао стиховима: Ружа, Милица, Елиза, Раша, Лина, Терезија, Евица,

Око мамно, чародејно, Јесте вабјашч полнасмејно, Преварљиво. Чувајте се ви таквога Дакле ока лукавога, Јер које се увек смије Простосрдно цело није, Већ лажљиво. Јован Пачић СНУ Сне!

Музико! Теб’, увек свету, Хвалит, славит узох власт. Кад у срцу не мож’ чувство Тесном од весеља стат, Дај му пјесне, свирке,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

“ Та моја воља беше твоја реч, Твој осмех, суза, клетва, уздисај, Ил’ самог мига она тајна вест Увек ми беше оштра заповест... ЈЕЛИСАВЕТА: „Беше?“ Зар није сад?... КНЕ3 ЂУРЂЕ: И пре и сад, и док не умрем!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Бог истине само пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара; Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе од кута до кута. Он, гробар џиновских угаслих ватара.

И тад, с пуно крви, Твој смех је у сваком стиху марсељезе Пратио сву хучну гомилу што мрви. И још увек луташ врх људских изума, Врх гранитних кула и мостова надних; Чујем те у хуци пуног градског шума И низ видим зуба

Синови Моћи костима су крили Дедовском крвљу поља покопана. И охоло су стег живота вили, - А увек тужне, тужне плели звуке И часно мрели у Беди и Сили.

Стог бежи таква, маглена, прозирна, Да запамтим те увек такву исту, Као икону од зла што спасава. Распи се у прах кô звезда свемирна — И да те сањам блештећу и чисту Што

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Обећаваш човеку да му идеш у кафану. Господе боже, каква је ово данашња младеж! МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад!

КАПЕТАН: Читај! ВИЋА (чита): „Сваки, душо моја, Сноси љубав разно, Ал' мен' је без тебе Увек срце празно!” КАПЕТАН: Цврц! Па то, бре, нешто као из лире! (Ђоки.) Имаш ли ти, брате, што опасније? Ово није ништа!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Заједнички књижевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао је припадност свих тих народа православном културном кругу, увек отвореном према грчком утицају.

Орфелин прокламативно је увео у српски књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи.

То је једна динамична фрескослика Србије 13. века. Његово дело је први српски роман. Теодосијеви јунаци увек су у стању повишене осећајности, која се преноси и на читаоце.

Десетерачка епска песма пева се најчешће уз гусле; може се и казивати, док је лирска песма увек чврсто везана за мелодију. Од рукописних зборника из друге половине 17. и почетка 18.

посредно, у најстаријим временима, изражавајући жеље, молбе, радости и туге колектива, касније и индивидуалне емоције. Увек у спрези с неком другом уметношћу - музиком, игром, покретом, мимиком, али са свим тим уметностима заједно, народна

"Женске песме" исказују у пословичној концизности захтеве који се пред њу постављају. Ти су захтеви, међутим, увек искључиво етичке, никада материјалне природе.

мишљење као такво опстаје и преноси се с генерације на генерацију поистовећујући се с обрасцем који се исказује. Увек под одређеним емотивним набојем, често с елементима митског, историјско предање повезује слушање с прецима.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.

“ Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи, Где их по свету подлост проводи; Ласка их двори, издајство служи, А невера се са њима дружи...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Твој лук, Јонатане, никад није промашио. Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан!

ІX Нежном љубављу волећу те, Боже. Ти, чија рука знала ме одбранит. Бог ми би увек заштита и град И штит и кула ослобођења.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

МЛАДЕН Садржај И 2 ИИ 4 ИИИ 10 ИВ 26 В 38 ВИ 45 ВИИ 59 ВИИИ 63 ИX 67 X 69 XИ 70 ГАЗДА МЛАДЕН И Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.

Баба га увек, ако њој не би требао, слала матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био

Баба га увек, ако њој не би требао, слала матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био на сиси плаче, он га узме, носи, забавља.

— И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир. Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као

одмах после јела опет отишла, управо вратила се тамо откуда је и дошла, у башту, двориште, да настави прекинути посао. Увек шврља, нешто шушка, чисти, прибира камење и парчад ћерамида палих, пребачених са суседних зидова, увек наглас

Увек шврља, нешто шушка, чисти, прибира камење и парчад ћерамида палих, пребачених са суседних зидова, увек наглас гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог

Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама.

Споља, све што је било везано за кућу, за име, било је исто као и пре. Гробови увек су као пре били чисти и са запаљеним кандилом, у цркви једнако је горело оно златно кандило, поклон, дар њихове куће.

То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.

Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат. Баба увек у краткој, до чланака колији, са задигнутим и за појас заденутим пешевима да јој у послу не сметају. Мало погрбљена.

Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало набраних. Увек у послу и то све око куће, тамо по горњем боју, собама, одајама.

Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало набраних. Увек у послу и то све око куће, тамо по горњем боју, собама, одајама.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Трој., Ватра, 83). У том чају децу мажу увек пред спавање б. л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б. л. који је проникао из главе прве змије коју у пролеће видимо

средство, као панакеја; он дејствује и тамо где никакво друго средство не помаже; при лечењу, међутим, долази готово увек у обзир његова егзорцистичка природа, и третман с њиме је врло често у вези са врачањима, бајањима, записима.

Да млада носи на венчању б. у недрима то је раширен обичај (упор. нпр. ТРЂ, ННЖ, 3, 113; 122), али разлог није увек јасан. С друге стране, б. се често идентификује с човеком. У споменутој причи »Сунчарева мајка« (Вук, № 66) б.

У селу Бјелобучју (котар тешањски) има једна буква, поред које се увек зауставља спровод: свештеник чита опело, а један из спровода на букви уреже крст, тако да на њој има много урезаних

такође употребљен за уништење змија). Да се змија не би »повампирила«, предузимају се и друге радње, и то увек оне којима се иначе спречава повратак умрлих људи. Када се, 1933.

и носе га уза се (БВ, 11, 1896, 249). Г. се често спомиње у свадбеним и љубавним песмама, и то увек метафорички и симболички (в. примере у Софрић, 78 ид). Г. се меће у уста божићној печеницу (ЖСС, 169). Г.

Д. је и врло популаран апотропајон. Против вукодлака добро је увек уза себе имати д. батину (ЗНЖОЈС, б, 150). Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак д.

Ово је, извесно, мртвачка жртва, јер се жртва »тицама« има по правилу увек да схвати као жртва душама. Ј. стоје у вези са празником Светога Петра (29. јуна).

Јасика, трепетљика; (јагњеда). У етиолошким скаскама које се интересују због чега јасика увек трепери, јасика је проклето дрво.

Дубровника) нађена је икона Богородичина: неколико пута се покушало да се икона пренесе у цркву, али би се она увек враћала на своје старо место, у купину (Караџић, 2, 1900, 205).

Љубичица има своју улогу у етимолошкој магији: и жена даје своме мужу, и девојка своме суђенику, љубичице да би је увек љубио (у народној песми: Врчевић, Помање, 31; ТРЂ, ННЖ, 3, 118).

, Софрић, 171, тако и код Немаца, упор. Хандw. ДА, 1, 854). О. увек треба држати у кући (Софрић, 171), нарочито због деце, која га носе у амајлији, о црвеном и белом концу (СЕЗ, 13,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Димитрије га је својски подупирао у расположењу, док је Доротеј био као и увек уздржљив и смеран. Али видело се да му је све то веома пријатно.

Пипац Кирча жестоко мрзи Јелену. У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица. Каже: не подстиче довољно свога мужа. Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица.

Напиши да сада располажем са тридесет стрелаца пешака, двадесет копљаника пешака и шездесет коњаника. Обучени су и увек спремни за покрет. На тај одред може да рачуна одмах“. Макарије Већ три ноћи Прохор одлази у свој гроб и леже у трње.

Овако је испало неразумљиво. Јер, док Кајафини плаћеници тргају Христа за хаљине, Јуда, његов издајник, још увек га љуби као да се с њим опрашта, као да га толико воли да не може с њим да се растане.

Због овог последњег нарочито. За Стикриоса је још рекао да је у групи увек држао по неког буцмастог дечака који није радио ништа осим што је спавао с тим одурним гадом, тим крпељем и сметењаком.

Кад би победио, а побеђивао би готово увек, смејао би се срдачно и срећно као мало дете, а с њим су се исто тако срдачно смејали и они које би победио.

Не. знам шта се одједном збило са тим старим јарцем. Откако га знам увек је био према Лаушу снисходљив и послушан. Сада је ризу изврнуо наопако. Да није помрачио?

Димитрије Напољу је врућина, овде, иза дебелих зидова Куле пријатна хладовина. Претварам се да сам још увек болестан да бих могао мирно лешкарити и размишљати.

Таквих је увек било. Себри и меропси који су починили неки злочин, плашећи се казне, бежали су преко Дрине под Брзаново окриље.

Његов циљ је био разарање и само разарање, па је то рашким краљевима олакшавало рат са њим. Водећи своје људе увек на најопаснија места, не служећи се никаквим замкама и ступицама, он је једноставно доносио главе својих људи на

Читаве протекле недеље разбојници су нападали јужни бедем. Увек око поноћи. Гинули су као муве, али гинули су и наши.

Често се будим у току ноћи обливен знојем од страха, нешто гломазно и тешко лежи ми на прсима, не да ми да дишем. И увек тај исти сан. Мочвара по којој пливају лешине свих оних које сам волео.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Зорице моја мила! Српкиња увек ми буди, Љуби та равна пола, жеља је моја сва, И љуби... ах, љуби мене, и мање вина ми нуди. И бићу срећан ја. 1888.

Ми смо од њега чули како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отишô с њоме.

неба Очински нежно у душу јој сади, Одважност лава и чистоћу Феба, Украсе сјајне у грађана млади', Речју и делом он увек предњачи У светој служби отаџбине своје; Речју их крепи, а делом јуначи, У страшне дане да одважно стоје Бранећи народ

Па и мене, па и оче, Па и оне гостионе..... 1888. ИЗ БЕЛЕЖНИКА 1. Слободна земљо, по којој се крећем, Славићу тебе увек, кô и сада, И твоја поља, окићена цвећем, Где пасу твоја свилоруна стада.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Тако се човек не осећа овде никада усамљен, него је увек у добром друштву. Можда ће се у току наше преписке указати згодна прилика да Вас, драга пријатељице, упознам са

их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца, „мете“, а једна од њих увек касно стиже. Зато покушавам другу игру: шетам се, дуж временске осе у њеном негативном смеру.

Ко се у та јата једанпут пажљиво загледао, никада их не заборавља, и увек ће их лако упознати на звезданом небу. Слично је и са свима осталим јаснијим звезданим скуповима неба.

Али то ми не полази увек за руком. Нарочито не знам шта да почнем са оним старим, на папиросу исписаним, списима; не знам чиме се баве, не

Исти утисак за време целе вожње! Од заобљене површине мора види се увек само његова непосредна околина. Зато наша Земља и није бог зна како велика!

тај посао довршите, па ми га, као што кажете, пошаљете у награду за моје александриско писмо, ја ћу - као што погађате увек, кад год прислоним свој образ уз јастучић покривен уметничким делом Ваших руку, утонути у слатке снове и осећати

То је Јупитер. Он обилази око Сунца много широм путањом но што је Земљина, па нам зато показује увек своју Сунцем осветљену страну.

На овог не смедоше перипатетичари више упрти свој доглед, из страха да не би сагледали његове месеце. Они су још увек веровали у кристалну сферу звезда некретница, на којој су ове као приковане, и која се обрне са свима тима звездама

Судбина ме је, изгледа, осудила да будем увек подалеко од предмета својих мисли и жеља. Или сам ја сам томе крив? Зашто нисам привезао своје мисли на блиске

Та планета је, према томе, нешто мања од Јупитра, али још увек толико огромна да преко осам стотина Земљиних кугала могу стати у њу.

Ти дубровачки изасланици, окретни људи, глатки као намазани, а вешти да друге подмажу, враћали су се из Цариграда увек са уносним повластицама.

Зато њиме гасимо увек своју жеђ.“ Он се слатко насмеја и зовну једног од својих послужитеља: „Слушај! Поред тањира племените господе

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Тиме је, по речима Огњановића, бачено златно зрнце на, тада још увек неплодно, тле поезије за децу Прва половина 19.

Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! Не плаши се труда, муке, Нека с чела цури зној, Богато ће наплатити Увек честит пос'о твој. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете.

Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту... СТАНА Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете.

Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава.

И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука. Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће.

КАТА Па? ТАШАНА Неће! Никако не долази. Ето и сад сам га звала, па као увек, само се изговара... Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће.

страх... Ох, чекај, дедо... Не знам како да кажем. Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако. И то како, дедо? Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он.

Ох, дедо, онда тај страх! Страх, страх, да се излуди! И тако сваког дана и сваке ноћи. И једнако, увек, све веће, све страшније... Али доста! (Уморна, сустала, таре чело.

Бос, разголићених груди, увек весео и с песмом. Станин вршњак. Био је некада врло леп, што се и сада приметно види. Кошчат, и има пуну, кратку браду.

« — »Слободно, слободно, Сароше«, одговарам ја, »увек, у свако доба. Истина домаћин, покојник није жив, није ту, али је ту његова домаћица, деца, и за пријатеље је његова

ХАЏИ РИСТА (гордо): Може, и треба да дође. Није ово кућа од јуче. И као што је увек била отворена за свакога пријатеља, госта, намерника, тако је и сада.

(Себи, узбуђено.) Сад ми је тек јасно, сад тек знам: зашто је она увек кад би тако заједно спавале, па се пробудимо ноћу, и ја јој почнем причати кога сам тога дана видела, како ме ко

(Обрадована): И боље. Јер ћу тако од сада моћи, увек, свако јело и све што треба, свако вече, слати код тебе тамо у цркву!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Жуто лишће је још украс; топло је; цвећа пуно по свима лејама. И то наше домаће цвеће је увек некако слатких боја. Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно.

Разговарати с њим није много вредило, али тиха његова песма, увек друга и друга, годила је као мелем. „Можда је у њему пропао неки талент?” рећи ће неко.

Мајстор Кости је то било из разних разлога непријатно, он је то увек одбијао. Али је после таквих разговора остајао намрштен и у себе повучен.

На ћувик гробљански, изравнат с катарком госпа Нолином, попео се увек високо летећи и високо учени господин Јоксим, претседник суда. И тако даље.

Руке крупне, јаке, увек без рукавица. Кочијашу Јоси, који, чим зајесени, облачи вунене рукавице с једним прстом, смејала се: „Мећеш руке у

— Чекајте, да ја још оно моје довршим. Возимо се, возимо, а она ретко да реч проговори. Дрема, види се да је увек уморна. Али ће сутра опет поранити.

Тако је Бошко увек умео и друге усрећити и себи говети. Уза сав свој много лични живот, није био себичан. Имао је лепу праву памет,

добро оматорели али кочоперни Лазарић изјавио је да му се девојка допада преко сваке мере, да је, „такво штогођ” желео увек за госпођу у својој богатој кући, и да је срећан што није „пренаглио” да се раније ожени.

Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата? И што се не одазива? Или увек спава, или баш сео за ручак, и има добар апетит, и не да се узнемиравати.

Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље. — А салаш Лазарића држи се резервисан. Мирно, и као увек. Кад је све било уређено, чуло се у паланци да је гос-Тоша нашао и споразум и правду, да су сви задовољни, да гос-Тоша

и мало говорили су да је Тоши сам Бог пословођа и књиговођа, и да зато није рђаво с њим радити, јер добро пролази увек и друга страна, пошто је Бог праведан.

Он је, додуше, новац давао увек за благородне циљеве, али је и благородност осећао, по речима господина Јоксима, некако као округао или ћошкаст облик.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Гледе какви духови по атмосфери пребивају, а не познају траву која им увек у очи пада. Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају средства која

свилом и кадифом своје руготе покрила; шиље им хонере с многоценом лепезом, без које би морала језиком, и наравно, не увек добро изражавати. Најпосле себе оном поклони у којега је фарба од капута њојзи најповољнија.

Као прибавленије долази да јој је коса кратка и оштра била, тако да су је птице две миље увек обилазити морале. Што се други телесни њени качества тиче, ништа не могу назначити, јер, као што сам казао, она је

говорити), Ваша ова система тако ми се душе моје, која само за добродетелију чезне, коснула да ја, премда сам дојако увек постојана била — и саму непоколебиму реч моју погазити готова јесам; зато, дакле, почитајеми г.

каже једна пословица. Знате л’ шта би ја желио? »Ах, то ће штогођ ново бити. Жеље списатеља морају бити увек чрезвичајне. Кажите, молим, шта управо желите?

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.

— Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.

— Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином

А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо! А он мени »слуге«, то јест ми, мајстор Глиша, јесмо слуге.

персонама; но опет гледајући како жаоке пера вашег на нас без сваког штедења пуштате, нисам нипошто веровати могла и увек сам тврдо држала да ни једна женска неће унапредак дела ваша читати, нити за вас поћи; сада пак видим да сте ви један

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао.

Други један велики човек, из обазривости да му се не штампају писма после смрти, завршавао их је увек фразом: „Молим да ми по прочитању овај лист хартије вратите“.

Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не. Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина.

Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема.

Кад год сам о тој околности из моје биографије размишљао, увек ми је падало на памет како то одиста мора бити добра шала умрети под туђим именом.

унапред уживао у заблуди мојих поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица;

Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли се некако накнадити тај

Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца,

Тема разговора који се у тим приликама водио била је увек питање: на кога личим. Ја лично био сам дубоко убеђен да не личим ни на кога и ни на шта; ја сам имао утисак да личим

Али они који су се окупљали око моје колевке проналазили су увек по нешто ново на свакоме моме делу тела и узвикивали: — Ју, ју!

Уосталом, само без те простосрдачне дечје искрености, зар се та иста сујета не јавља увек и доцније код човека? Млада госпођа Олга добила је о рођендану брилијантске бутоне и задела их је у румене ушне рупице.

— Па ипак, — рећи ћу вам — има нечега што није увек у складу у приказу наше протагонисткиње. Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али осећам тај

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију и држала је још увек на извесном одстојању. Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што

Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ. А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари.

Укрућени и надувени стари генерали давали су задатке млађим официрима. И увек оне познате приче: северна и јужна војска.

Друмом су шкрипала кола. По некој чудној асоцијацији мисли, сетих се оног убијеног воденичара... Можда се још увек окреће онај воденички камен. Али тамо су сада Немци. — Припремали су се Бугари до првог октобра.

Требало је штитити сада и одступницу њену. Зато су наређења била увек категорична: бранити положаје до последњега човека!... А Бугари су јуришали и дан и ноћ.

Онда се одвајале чете да попуне празнину. Разуме се, увек бајонетом и бомбом... Ако би сада запитао некога пешака да ти по реду исприча на којим је све положајима био, уверавам

Није ми било мило. Ја сам тако испао из састава своје команде и био сам деташиран. А из искуства знам, да команданти увек мање обзира имају према додељеној јединици, и у погледу снаб-девања, и у погледу излагања према непријатељу.

Коморе се увелико осипају. Изван Митровице почела је и пешадија, док су артиљерци још увек везани својим осећањима за оруђа.

Са војском је Краљ, са њима су старешине. А она униформисана организација постоји још увек као целина. Најзад, било их је који нису ништа мислили.

— Жури човек да се смести у неку кућу, а где ћемо ми? — шапућу војници већ забринуто. Још увек се пењемо. Изишли смо из облака и под нама је магла, као неко таласасто море.

Мрак је увелико пао. Ми још увек идемо. Ако неко застане, налети на њега онај позади. Коњи се непрестано саплићу, и војници се чувају да их не згазе

Идемо благом косом, кроз неку борову шуму. Могли смо и јахати. Онда облим ћувицима. Али још увек смо на великој висини, јер су нам облаци готово над главом. Покрај пута беше једно село.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ноћу сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам. Да сам у ноћи, и у животу и свуда увек сам, ја знам, ја знам. О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА То није велика шума која шумори, Ни широке пољане које се

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“ И тако увек река носи један леш И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...! ... На високој планини бор зелен.

Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни, Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни. Прадедови наши Словени, крволочни ал' путници, Браћо моја топографски

У дечаштву џбуњак зелени свежи, У младићству што га немилосрдно обрсти коза. Кроз њих душе ветар ништења и студи, И увек је ноћ у њима; Јадне твоје груди: Само у празнини што као грозд срце виси. Не, Каица Војвода више ниси!

И хоћу за ноћима зелену зору, Па потом за брдима гору, И опет за ноћима виноградску зору Сним. И тако увек даље. Жудње ми чуче обалама ко вредне праље, Кад се из села небу диже високи танки дим; Док се очима зеленим, чудни

њини перунски врти, својом косом као венцем ме узвиси: да у пољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз

другога света; уста ми ево пуна крви, а усна напета, распињу ме ужасни болови и срам, груди побледе а трбух зажари; а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам, болничким колима одводе ме на гилотину стазом блатавом из које изничу жене.

Па замишљен сам, а плах, И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увек Онако јак ...! Из једног судара возова излазим, Окрвављен мало ево, као први зорин зрак, И смејем се: на девојку неку,

Ко? Декамерон! Али то није ништа, О баш то није ништа; Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару: Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару, Жандар зазвижди песму стару Пркосећи

А заспим увек пред крај вечере, Служавка свлачи небо, дан и мене, Па баци ноћи да нас прождере: Тек јутро нађе кости разнесене.

Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст твога длана никад више; Желудцем зар својим

већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности али које су величанствене.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син. Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход.

Другачији, некако чудан био је најмлађи син. Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход.

И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао. Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави!

Старца, наједном, нестаде, а Ведран поче да служи Господара биља али се још увек не досећа чиме је окајање завредио. Ој, како је страшно пењати се да скинеш губареве ларве.

Ој, како је уморан био 3рачак! — Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак. — Зар не видиш да је свуда око нас само песак?

— Али, он неће видети тебе. Повероваће да си мртва и у својој срећи заборавиће на тебе. Пристајеш ли још увек? — Нека буде! — жена уздахну и голим длановима захвати прву гомилицу жара. Како је жарило! Како болело!

Не окрете се добро — а син у момка израстао, мужу седина чело покрила. А она увек иста: ниједне боре на лицу, ниједне седе у коси, лаконога и насмејана као сунчани зрачак лети кроз кућу.

С чежњом у срцу одлазио је Белко на починак, увек се изнова надајући да ће у току спавања променити боју, увек изнова с ужасом запажајући да је остао исти, да је једино

С чежњом у срцу одлазио је Белко на починак, увек се изнова надајући да ће у току спавања променити боју, увек изнова с ужасом запажајући да је остао исти, да је једино још мајци добродошао..

Нарочито су ноћи биле ужасне. Доносиле су снове које никаквом наредбом ниси могао укинути. Били су то увек исти, мучни снови у којима су се неке празне главе усправљале и све више и више расле.

Да ли је побегла што је викнуо да рибарима не квари лов, или што је потрчао ка њој? Још увек му је у глави како је, одједном, нестала, као да су је однеле водене виле. Одакле ли сада долази?

Трчао је и трчао, већ је и оседео трчећи, али није могао да је стигне. Можда још увек трчи, ко зна? БЕЛУТАК Спавао извор у утроби планине, сањао и у сну своме растао, толико порастао да је морао на

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне.

ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

19 Да, бедна си. И ја бедан сам кô и ти; Ми ћемо обоје увек бедни бити. Све док не легнемо доле у гроб ледни, Ми ћемо обоје, драга, бити бедни.

Пренух се, и јоште сам горко У плачу јецао дугом. Ја сам плакао у сну, Ја сањах да сам ти мио. Пренух се, а увек јоште Поток се суза лио.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Али упоредо с тим тенденцијама увек иду и тенденције самих народних маса, и оне су најпретежнији, најважнији део усмене књижевности (укључујући ту и

Но епска песма никад није лишена лиризма, и обрнуто: у лирској песми увек има и епских елемената. С друге стране, од лирских и епских нераздвојни су драмски елементи.

имају споредан значај), и што је та тема, уза све противречности, увек схватана и развијана у једном правцу: у правцу борбе за одбрану и ослобођење од поробљивача.

). Скоро увек стара држава се велича у односу према туђим државама, нарочито према турској. Она је културнија и моћнија него што су

Он ту чињеницу увек истиче да охрабри, да одушеви, да покрене на борбу. Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од

дорасла за удају, није могла да пође тамо куд би хтела, него куд би била воња њених родитеља и браће, који су скоро увек били руковођени неком коришћу.

Махом, скоро увек неисторијске песме су тужне, испуњене страдањем и умирењем (и зато с много лирских елемената). 2 Преткосовске песме

и у XВИИИ, и у XИX веку, кад год је изговарао стихове: „крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке“ увек видео живог Бошка, његову пламену заставу и његову неуморну руку и сабљу.

Његова је сабља увек била жедна турске и насилничке крви, и кад би се из свих песама сабрале турске главе које је он посекао — испала би

Јест, султан је дрхтао од Маркова гнева, али — на жалост — увек се спасавао тога гнева машивши се руком у џепове и бацивши Марку коју стотину дуката.

Поменути догађаји и личности нешто су друкчији у песмама него у историји, али је то увек једна иста очајничка борба без изгледа на успех.

Али увек Аустрија и Млечићи закључивали су мир с Турцима не водећи много рачуна о судбини нашег народа, и њему није остајало ниш

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један Петар Шнајдер молер и тапетар Секретар за јужни ветар Носио је увек метар Уза се Мерио је авионе Бомбоне и луфтбалоне Примадоне и салоне Па и своје панталоне Низа се Имао је

која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПОСЛЕДЊИ ДАН Да нам је пред нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту ноћ, безмесечну и без звезда, мислећи се какво ће оно доби бити на судњем

опет тамо и отишао; Ни имена му има, Сунце га обсјало није, Ни зна за које добро: Како му је, тако му је Свеједнако и увек; Ни за боље ни за горе Не зна...

7. Клисар цркве светога Димитрија И опет у једно доби свелукави враг, којино је увек злурад, а на добро мрзи, прокуси се и на то да преда изоколним злотвором солунски град, с оваквом приликом.

Прва ласноћа последњу муку доводи. Не плашта се... своје сенке. Ко на сунцу стоји мрак не може га обимити. Ко се увек у разбору срдцем држи, и цар га почитује. С једном ногом трчат се не може, ни летити птици о једном перу.

Од сад ево право ти то кажем, јер из тебе хоће се родити цар царем што ће царовати над Јаковљевим домом увек и његовим царовању нејма конца.

И твоје ће се име увек зато благо сивљати! Девојка Те кога ми то спаситеља кажеш момче? Очито ми га укажи јер доиста и чуда ми о томе

И свако човечје ношење се ка један исто цвет на трави: трава се погну, цвет увену и отпаде. А божја реч увек траје. Дође смрт, све му добро појагми, узе га за роба себи, одведе стрмогледећа, чемерна и невољна, несвесна и

и не зна што ће кому пак унапредак случити се, добити ли што или опет изгубити, сваки који би с чим се живили сваки увек копиркају се и раде промећући се со о чему.

А светлоћа сунчана и месеца и звезда, једнако је увек, младо и хубаво и свагдар у својој снаги се јако држи и светли ради повељивања владике и створитеља, како им је

Него увек; зими, лети недознано скитамо се лутајући забављано куд камо. Удиљ, по зли времени, по зими, мразу и љутој печи, у тузи

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону, Зону Замфирову.

— Ете за твој кеиф, чорбаџи-Замфир, и тој ће ти напрајим! — вели му паша — и ствар је свршена!... А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила и у Стамболу. Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше.

Ту у авлији су чељадске собе и кујна. Кујна је по правилу увек мало подаље од одаја једне такве чорбаџијске куће да се не би осећао задах од готовљених јела.

него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би сви, увек, само на Зону хаџи Замфирову.

па до наредника, од старог начелника па до ћосавог практиканта, од мајстора до шегрта, — све је то радо гледало и увек нашло тек нешто да се окрене и погледа на ону страну.

за Зоном, а кад би му пребацили и дирали га, — он би се бранио да му није ни до каквог ђаволства, него да му се увек нешто стегне око срца: пада му, вели, на ум његова Јелисавета, која би сад исто толика и истих тих година била!...

А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и

И он сад није имао нужде да ускаче на ћепенак, него је улазио на врата достојанствено; застане увек мало на вратима и грди млађе: каже како се данас не може на млађе ослонити, па тек онда улази.

Од свију момака он је најлепши био, а у колу најбољи играч, а према свирачима најгалантнији. Увек је стопарац давао кад је водно он коло.

Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог

Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица

сина у једним новинама, и кад због тога Мане постаде пргав, па сваки час долажаше у сукоб с мајком, коју је дотле увек најнежније ословљавао. — Јевдокијо, црна друшке Јевдо, твојега ти Манчу, ете, турише у новине!...