Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Хлеба!..“ То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која чека на залогај хлеба од мимопролазећих. Једнога дана дође чича Марко.
Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе. На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ишли су журно. Станко иђаше оборене главе поред Зеке. Дан је био леп. Сунце је пријатно грејало. Жуто, увело лишће падаше као паперак са дрвећа. Овде-онде прне по која сеница и тужно зацрвкуће...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Тако много година. И кад су његове косе, плаве као увело лишће, постале беле; када су његове страсне и велике очи, некада зелене као лимуново лишће, постале мутне; и када је у
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике. Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима И
Али нема више туге. Разведрила су се лица и некака неспокојна радост ожарила и увело попово лице. Ударише врућине. Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Али њене очи нису тражиле Исаковича, него неку утеху, негде, у ваздуху. Њено је лице било увело иако је, тада, могла бити тек прешла тридесету. А и њено тело било је опуштено.
Што је друм даље одмицао, од Ујхеља, у брда, лишће је било све гушће опало и лежало, на земљи, увело. Шумско дрвеће, гране као неке руке, све су биле више испреплетане, у мраку шуме, у који је улазио.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Цвеће је после увело. Шамика сврши права и дође кући. Оцу сузе очи од радости. Где год се с каквим пријатељем састане, на путу, на пијаци,
Матавуљ, Симо - УСКОК
То га је, доиста, и увело у браство. Не чујући никаква шума, помисли да су домаћи у цркви. Тада му изиде пред очи поп Марко.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
он, ту јој сунце сјаје, Де он, ту је данак бели, Де он, ту је свет јој цели, Он је душа, она тело Што без душе би увело. Узаман је, силни Боже, Одустат је већ не може.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Ето, на! — говораше он некоме. — Погле, брате мој: целе године суша, ни капке воде да падне... Гле, како је увело, грехота човека и да погледа... Ето, од десет корена ако један прихвати. Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ПУТНИК Не дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; Све обави јесен магловитим велом, И увело лисје на земљицу пада.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кроз завесе видим речицу брзицу, која тече кроз град. Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће; по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослуто грактање.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И као да из целе ове мешавине веје оштри самртни дах... Ветар јурну у собу и дохвати болесниково увело лице, покрете му влажне власи и пирну преко врела чела, по коме се поређале грашке зноја...
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
И не мораш одма тап код првог, него мало обиђи, протегли ноге, маниши, кажи киси, кажи увело, буђаво, цењкај се, закерај, зановетај, тако се ушпара, а не од прве на кантар! ЈАГОДА: Видим да сте у послу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Моје тице мале, јадни сиротани, Прошли су ме давно моји лепи дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна тешка рана, тежак
Али када су његове косе, плаве као увело лишће, постале беле; када су његове страсне и лепе очи, које су некад имале боју зимског лимуновог грања или плитког
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Последње што сам видео, увело лице моје болесне сестре, било је довољно да неуздржано вриснем и да се у најболнијем јецању загрцнем чим су се кола
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Поворка доба изумрлих сада За њом се креће: нит ропће, нит цвили, Увело лишће шушти, тихо пада — Живот нестаје, ал' траг за њим мили. “Тако ми ноћи и природе ове!”...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
крв ми трује, С распуклих усана руј ми време стрло, Срце ми је восак, гнојава ми недра, Сув језик приону за увело грло. Тисуће иноча стезаху ми бедра.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани — Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
са смокве и метне га на прозор: ако сутрадан ујутру перо буде свеже и зелено, то значи да је младић воли, а ако је увело, онда не (ЗНЖОЈС, 39, 1957, 69).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
ПУТНИК Не дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; Све обави јесен магловитим велом, И увело лисје на земљицу пада.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Седосмо у парадне кочије изасланства па кренусмо преко моста стрмим друмом уз брег. Увело лисје, ношено јесењим поветарцем, лелуја у ваздуху.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Завидео сам ордонансу што застаде, јер смо ми, који идемо на челу, први на нишану. Увело лишће зашушта са стране пута. Хладан ме зној проби. Командир је ћутао. Али, ево већ и последњих дрвета.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
околини Сланкамена Бацају камена с рамена Та љубав тешка Можда је историјска грешка А можда је неколико гамена Увело моду бацања камена У околини Сиска Баве се бацањем диска Та љубав претерана Можда им је остала од Кулина Бана А