Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Па бар да једном заспах у нади, у сенци коња, док пасе! Да једном жито, које посадих, угледах како расте! Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу, како ми капље с листа на лице, с лица на њену
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Затегни узде. Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе. Баш звоњаше на вечерњу. Кроз прозор угледах ђачиће: устали на ноге, па читају молитву. Пред њима стоји једна женска.
Сваки део лица и руке, сваки прст и сваки нокат. Нисам се радовао; напротив, било ми је тужно и слатко. Онда угледах тебе. Ти си имао шубару коју си био натукао на очи. Био си страшно намргођен. Пушио си и прошао поред нас.
Сузе су ми текле кроз груди, и ја осетих да ми је топло од њих. У тај пар зачух некакав тежак ход. Отворих очи и угледах момка који је ложио фуруну. — Сан! — рекох. — Сан! — И све ми изгледаше неверица.
А нисам себи смео дати рачуна о садашњем свом одношају према њој. Осетих да се неко прислони уза ме. Тргох се и угледах њу. — А гле! — рекох ја весело. — Нема никога у кући, па ме страх. — А ти седи код мене. Ја је узех за руку.
Африка
Осећао сам да добијам кијавицу и био сам тужан. Али већ гледајући из аутомобила у излоге, угледах једну велику обојену рекламу, на којој је представљено утоваривање бродова између ко зна каквих архипелага.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Значи, стигли смо у неку кућу. Онај Неко тресну џак заједно са мном о земљу и развеза га. Угледах над собом човјека великих бркова, а изнад њега чађаво поткровље украшено са двије сланине.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
непрекинути дијалог с невидљивим сабеседником, прочитах сумануте речи на његовим уснама (заборављену шифру среће), угледах онда срећне недељне породице што су се са букетима цвећа упутиле некоме у посету, видех још и старе жене Сарајева са
И док смо на раскрсници чекали да нас пропусти саобраћајац, угледах и своју прву љубав и хтедох нешто да јој довикнем; гледала је у мом правцу, али није могла да ме види, јер су ми
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
УОЧИ БИТКЕ Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим.
Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако по муљу
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Закорачих. Угледах једнога наредника како постројава војнике. Мало даље једна група носила је сламу... Један је трчао некуда.
— и продужи. Упутих се у правцу оних шатора и угледах како испод једног дрвета седе за столом неки официри, окружени резервистима. Приђох и ја.
— Ух! — потпоручник Александар удари се по потиљку, а капа му налете на очи. — Разумеш ли?... Свашта би било, да не угледах белца командантова. Док је то говорио, случајно опазих да је извукао ноге из узенгија и млатарао слободно.
А када беше извучена и последња кара, случајно се окретох и, међу погаженим и посеченим кукурузима оне њиве, угледах старца како оста сам, као неки иструлели пањ столетнога храста. Замакосмо преко врха и пођосмо падином, ка реци.
Затим настави: — Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо... У магновењу спазих неки корен од врбе и ја га дохватих. А преко мене су скакали, чуо сам запомагање.
Грмљавина и тресак разорних граната затресоше кућу и греде на тавану као да застењаше... На оголелој равници угледах наш стрељачки строј како у нереду одступа. У нашим заклонима били су Аустријанци. А из оне шуме наступали су у масама.
Пођох кроз забран и тада наједном угледах ровове. Преда мном се испречили огромни бедеми од свеже земље, између којих су зјапиле дубоке јаме.
По једној благој низбрдици слетео сам у тај лавиринт, где угледах људе на чијим се лицима огледала патња, и оцртавали ужаси крвавих дана.
— Причекај — рече мој вођа, а оне се прилике прибише уза зид. — Чувајте главу! — обрати ми пажњу. И тада изблиза угледах војнике који на раменима носе сандуке муниције. Беше их једно десет.
Звизну куршум, те се пренух. Тек тада увидех колико сам далеко одмакао. Међу кукурузима угледах саобраћајницу, коју су пешаци ископали чак до штаба одреда...
По пуцњу пушака увиђам да сам већ близу рова. Промолих главу и угледах забран... Сретам ордонансе, а на једном углу, где је веће проширење, видим усправљена, крвава носила, остављена
Чујем потмули жагор. Прођох поред земунице командира чете и наскоро угледах митраљез. Задигох шаторско крило и застадох зачуђен.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија.
Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз на коме угледах млада човека око својих тридесет година. Како он наиђе, а све се главе дубоко приклонише. — Ко је ово?
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
Удостоји, Владико Христе, и Ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост непрестано гори у срцу моме, природом матерњом
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
у пуном цвату, птичице цвркутаху весело, а голубови гугатаху из пуна грла; пчелице зујаху, вршећи вредно свој посао. Угледах пред собом лепу двоспратну кућу за становање, сву обраслу пузавим биљем, а из хладњака, прислоњеног уз кућицу, изађе
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
временом угазили шетајући се горе-доле. Затим, кад ми се и то досади, приђох опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском кревету, покривеног шињелом, са капом на очима.
Али фијукање се настави, и зрна чија су парчад звиждала, распрскаваху се на све стране. Кад сам се мало више успео, угледах неколико коморџија како дахћући вуку збуњене мазге уз оно брдо које сам оставио.
У том сам ја залазио... На самом завијутку где настаје мала зараван окретох се и угледах Николу на истом оном месту где смо се раставили. Махао је капом и поздрављао ме.
Никад! — Маіѕ ил фаут цоупер! Абѕолумент! Ду реѕте, је м'ен фоуѕ! И тада се опет угледах у огледалу, али тако мртвачки блед, блед као дух, никад нисам био.
Ја журно ступих унутра и угледах црну прилику Николину згрчену у грозну гужву на дну степеница. У истом тренутку, према светлости из предсобља, спазих
Сад сам потпуно био заклоњен од команданта, те се усудих да отворим једно око. У том тренутку угледах је окренуте главе према коп манданту, свакако да се увери спава ли оно страшило или је будно.
Кад сам се подигао, угледах: како се она гомила зверски сручи на нешто што се налазило уз Велику капију џамије и како отпоче нека безумна борба
— угледах те ноћи ону најпустију празнину празнинâ кад срве вапије за смрћу риком најслађег спасења. Сутрадан била је недеља.
Био сам се већ сасвим повратио кад угледах два лептира што су полетела из цвећа. Ја скочих. Мој округли шеширић од сламе лежао је на трави.
Ја се освртох и тада угледах жену која, као лопта, одскочи са свога седишта. Та жена била је Енглескиња, једна од оних што су нарочито лепе кад су
Срце ми тако снажно залупа да ме заболи, ум ми се помрачи, а глава занесе, кад наједном угледах правог правцатог лептира, баш истог онаквог каквог сам замишљао у глави, где махнито облеће око моје лампе, ударајући
селамлика Авди-беговог, насред траве, наслоњену уз једно усамљено ћубасто дрво, као сен; као праву правцату сен, ја угледах: лепшу од свега што сам икад могао замислити, опуштених руку, високо уздигнуте дивне и горде главе, откривена, сасвим
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Мишљах се куд ћу и како ћу, док угледах једну кућу. Уљегох у њу и нађох двије ђевојке. Једна скочи па ме узе за руку и рече: „Благо мени, ево за ме мужа!
Ћипико, Иво - Приповетке
— Видиш, брате, ја замишљах, кад онога јутра одозго угледах овај град, да су у њем виле одњихане, а оно, брате, пакао је ово! — говори Лазо, лежећи наузначице.
Петровић, Растко - АФРИКА
Осећао сам да добијам кијавицу и био сам тужан. Али већ гледајући из аутомобила у излоге, угледах једну велику обојену рекламу, на којој је представљено утоваривање бродова између ко зна каквих архипелага.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ја уђем у један низак пољски шаторић у шанцу да утолим жеђ, јер ту угледах једног познаника с тиквом воде. Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја
и полетеше нам на сусрет, да код нас наста метеж, да неки Рус викну: не дајте, браћо, Кирилов је рањен; да ја Кирилова угледах испод мојих ногу, да га шчепах за једну руку, а неко га узе за другу; да смо донекле тако бежали, да успут неки
— Ено га онамо код оне друге ватре где се греје. И ја угледах кроз мрак како спрам несигурне и бледе светлости једнога логорског огња блистају два сјајна, црна ока.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Онда наново легнем. Сан ме хвата... Наједном се нада мном створи нека гужва. Отворих очи. И тада угледах како у ваздуху лебди вијугаво тело неке змије. — Откуд ова змија? — питао сам усплахирено.
„Ето их!“ — дрекну један, и без моје команде проломише се пуцњи. На суседном брду угледах људске прилике. Застадоше збуњени. Неки падоше. Остали се сручише у увалу испред нас.
Видим и друго ребро онога брда, наскоро сам назрео треће, и тада ми се коса диже... Пред трећом четом угледах Бугаре. Цикнуле су пушке, бомбе, а наш митраљез поче да соли.
Чујем звуке песме: Ој Мораво, ој Мораво, моје село равно... Навреше ми сузе. Пожурио сам. Иза једне завојнице угледах малога пешака у шлему, са фишеклијама око паса, где седи на једном камену и свира у свиралу.
Међу војницима угледах и поручника Косту „Турчина“. — Жељо жива! — узвикну кад ме угледа и приђе да се поздравимо. — Откуд ти залута овамо?
Ватра се осипа целом дужином фронта. Наједном блесну светлост, млечна, бела светлост, да на зиду саобраћајнице угледах сваки камичак. Ракетла... Мрачан хоризонт блештаво трепти... Сенка као да нараста и саобраћајница као да тоне у понор..
Од саобраћајнице којом смо ишли спушта се стрм нагиб. При дну се налази отвор од земунице, где угледах тројицу. Сигурно су официри. Играли су карата. А и шта би друго радили, кад су готово живи закопани.
— Ево, овуда. — Станко, сад можеш ићи — рекао сам и спустио сам се кроз стрми канал. На отвору земунице угледах Косту. — О... здраво друже — Викну радосно и лупи ме по рамену. — Милосаве!...
„Господине поручниче, ево га један пуковник!“... Набијем шлем и излетим. Код топа угледах једног ђенералштабног пуковника, а поред њега једну женску. Хтедох да се претурим... Женска!... — Откуда она?
Мислио сам о томе и враћао се, кад угледах да из једне радње излазе њих двоје и иду мени у сусрет. Застао сам одмах пред једном трговином и посматрао излог.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао. — Три дана нема како угледах Врхова ових камен студени; И књига дође, из Млетака је? Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?
Сваки ми часак беше несрећа! А најмучнији, најнесрећнији, У коме ове горе угледах!... СТАНИША: Па ко сме рећи — Да на Латинке рубин-усници Притворство лежи срца лажљивог, Кад ево сушту збори
— ЈЕЛИСАВЕТА (за себе): Несрећна часа, у ком угледах Планина ових сиве врхове, Што свога чела модрим тамнилом Усирене те крви сећају: Ратова давних, рана, освете,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Потрчим као без душе на осматрачницу и видим како пурња земља и лети камење изнад наших пешачких ровова. Угледах баш и њихову батерију.
— Ђе ћеш... Причекајдер да те пријавим. Кад он отвори врата, угледах неке младе људе како нешто ћеретају. Врата се преда мном затворише.
Разиђосмо се на све стране, да бисмо изнашли све што је потребно за смештај војника. Угледах бунар заклоњен оградом од шибља и поред бунара три Арнаутке са судовима.
Рекох војницима да вежу коње и нека беже уз онај крш. А ја потрчах у правцу куда побеже магационер. Угледах заклон и са осталима скочих у рупу... У нашој близини проломише се експлозије.
Али нигде их не беше, па ни коња њихових. Мој коњ је само стајао везан... Сиђох до пута, и тада угледах у даљини како се на коњима беласају џакови брашна.
На једноме углу угледах једнога енглеског војника, али је за Енглеза био исувише црн. Зачудо, познат ми је тај лик. Посматра и он мене,
Креснем електричну лампу и успесмо се горе. Кроз затворена врата чујем неки жагор. Грк зазвони... Кад смо улазили угледах неке индивидуе. Онај ми пешак добаци: „Буди опрезан!“ Ја се насмејах. Ко нама шта може.
— Напред! — викнем ја и покажем им руком на врата. Они узмичу све натрашке и тако их натерам у онај бифе, где угледах свога друга пешака. Французи завикаше: „Браво, Сербо, браво!“ — и тапшу рукама.
Код првих кућа зауставих коња. Он издужи врат, да бих му опустио дизгине. Иза зида једне куће угледах једнога коморџију који је о дрво обесио заклано јагње и дере га. — Је ли ово село Струпино? — Не. Ово је Биџа-Махала.
Неко митраљеско одељење одмарало се испод једног дрвета. При крају села, у последњим двориштима кућа, угледах склоњене предњаке батерије. Војници су запрезали коње. — Која је то батерија? — Пета тимочка. — Пета!
Ободох коња мамузама држећи сад чврсто дизгине. Окренуо сам се мало, и угледах командира на његовом високом алату. Извукосмо се — добаци ми. Он се готово изравна са мном.
Била је ту нека њива. Командир утера коња и руком даде знак возарима. Возари су скретали нагло. На трећој кари угледах Танасија, који је седео на предњаку између два послужиоца.