Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад сакупи тридест Удбињана, све атлије и добра коњика, с њима сједе пити вино ладно, дан по данак док субота дође. Кад субота јутро освануло, а
Та у здравље тридест Удбињана, и у главу Сењанин-Тадије и његових тридесет хајдука, ако бог да те се удесимо!“ Кад се мрка накитише вина, све је
“ Каже њему Комнен барјактару: „О Тадија, нашој чети главо, код огња је Куна Хасан-ага са његових тридест Удбињана, све је пјано како и помамно, поспало је како и поклано; оружје сам њима покупио, све закопô у јелово грање“.
Тад повика Мустај-беже Лички: „Браћо Моја, тридест Удбињана, утече ми Јанковић Стојане и одведе Хајкуну ђевојку, већ на ноге, ако бога знате!
планину, ал’ се прамен запођеде таме а од паре коњске и јуначке, позна брата Мустај-бега Личког и за њиме тридест Удбињана, а не смије Стојана да буди, већ прољева сузе од очију по образу Јанковић-Стојана.
његовога, — ја сам нама блага понијела, ти си мене насред срца мога; ето, болан, Личког Мустај-бега и са њиме тридест Удбињана, јаши вранца, бјежи у Котаре, обоје смо изгубили главе“.
Скупи, слуго, триста Удбињана, да тражимо каква калауза да нас води Тијани планини, не би л’ нашли кулу Кострешеву, не би ли нам бог и срећа дао не
се од ина не може, веће разви зелена барјака, а истури пушку хаберника, хабер даде по турској Удбињи, те сакупи триста Удбињана, на атима а под миздрацима, па пођоше Тијани планини, — калаузи Чулко барјактаре.