Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
те неколико пута — много пута прошета испред Савкине куће и тамо и амо и сваки пут погледа на прозор и пусти по један уздах. »Шта ли тај лудак шврља једнако туда?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Тишину ноћну нарушио би само понеки тешки уздах, који би се извио из груди несрећне мајке... 11. МАЛО ВЕДРИНЕ Прође неколико дана. Рањеницима беше много боље.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Али с црне куле кобан и потмуо Глас поноћног звона одјекну у тмини — Негде из дворане дуг се уздах чуо У мраку, у немој студеној тишини.
Ја не имах никад ни минуте неме, Да питам куд оде уздах што одлеће: Толико је увек било кратко време Између две сузе и измеђ две среће.
Кад за пољем пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из тмине.
Црњански, Милош - Сеобе 2
плавуша, Бечлика, била је расположена, за љубав, увек, али ништа више, за њу, није било ново, ни пољубац мушкарца, ни уздах при уживању, ни љуљање страсно, у мушком загрљају.
Теодосије - ЖИТИЈА
Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој Вољи.
молећи и говорећи: „О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову!
Боже, Спаситељу мој, послушај уздах мој и приклони ухо твоје ка мољењу слуге твојега, пошаљи твога пресветога Духа и обнови мошти раба твојега, оца мојега.
Надајући се твојој доброти, сабрах ове источне и западне људе, и као што се у тебе уздах, Господе, да се не постидим!
,Господе сила, који судиш праведна дела̒, ,на тебе се уздах, да се не постидим!̒“. Овако, са сузама помоћ просећи помоли се, у помоћ призивајући пречисту Богородицу да буде
препознам твоју очинску љубав, да ме као пре телом, тако и сада још више духом послушаш, и пошто се с Богом чедо твоје уздах у тебе, да се не посрамим, да се не лишим наде. Моли се за нас Господу, оче, у својим светим молитвама!
Тешко мени, тешко мени, ко да ме не оплакује, где падох и шта добих! Господе Боже мој, на кога се уздах растављајући се од светих својих и излазећи из Свете Горе: ако је на мени воља твоја добра, молитвама пречисте
И тако узјахавши на коња, још брже путем гоњаше, говорећи: На тебе се уздах, Господе, да се не постидим! — Дошавши над брата својега, оне који су плакали од њега отуриваше, и огњеним сузама
“ И опет као ппе ћутање и пост држаше, молећи се и говорећи: „У те се, Господе, уздах, да се не постидим на веки, и да ми се не подсмехну непријатељи моји“.
“ А преподобни у мислима рече: „Да дође милост твоја на ме, Господе, па ћy увредитељима својим одговорити реч, јер се уздах у речи твоје“, и тако гласно бесима рече: „Није ми непозната ваша лукава подвала, којом лукаво хвалећи ме наваљујте, и
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
— Азра! То сам ја, зар ме се не сећаш? Ослушкивао је напрегнуто тишину. Након извесног времена зачу дубоки уздах: —Ти си? —Ниси се онесвестила или нешто слично? —Одакле ти мој број? —Из именика. —Променила сам презиме ...
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Још је двосмисленије оно ах из претпоследњег стиха, као искрени уздах саосећања, и пародична реминисценција на отрцаност тог узвика.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»Мисао је уздах духа; што дубљи дух, тим дубљи уздах...« Све своје незадовољство са животом, све своје разочарење и резигнацију,
»Мисао је уздах духа; што дубљи дух, тим дубљи уздах...« Све своје незадовољство са животом, све своје разочарење и резигнацију, своје горко животно искуство и утехе
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сједи он тако на тврдој осунчаној ледини наспрам обијељена поточара, уздахне, а уздах се не чује, истог трена слије се с марљивим веселичастим зујањем жрвња и разиграна точка. Е, мој драги, тако ти је то.
Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога. И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ил' кад те уздах њиха дубоки разлежући се по јуначкој токи, ил' пољубац ситан када ти тепа слатка тишино, ал' си ми лепа!
И не сакри осећаја, већ из грудног испотаја, из увојна косотреса, из осмејка боног теза, у један се уздах слива: „Ох Делила!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
УТОРАК І Из воде блесне небеско острвце, резерват жара, дирљив уздах ватре. Кад једном плане моћно палидрвце, тајанствен дах ће синтаксу да натре, у брсној крошњи распукнуће машта
Сањајмо скупа, румени свете. Порођај лак вам, невесте беле: пчела с божурка, лептир са чичка уздах вам био мекост имеле. (Творите речи с припевом зричка!) Обиле паше - грозди се стока. Нема животу границе, рока.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди? „Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан
Он ништа не тражи, ни за чим не жуди, Не вије се уздах из његових груди. К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал' ни страха нема.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Осмехивали су се на шале, али је још било сете на њиховом лицу. С времена на време би се замислили и лак уздах, готово неприметан, отимао им се из груди. Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара.
Али кроз проклетство и уздах, у очима људи се ипак назирао зрачак радости што су бар сачували голи живот... Освета је стигла.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Цела се природа умирила, па се само још осећа њено гигантско дрхтање, као последњи уздах пред тешким сном... Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије.
Само гледа, гледа у ову погнуту фигуру, која се у сутону нејасно оцртава, и чини му се да сваки њен уздах односи собом по један део његова тешког бола, а на души му оставља тихо, пријатељско саучешће у тузи свога друга, и
Гојко се намести на столицу, хтеде се осмехнути, онако ради учтивости, али му се из груди оте тежак уздах. Суморно погледа око себе, махну руком преко чела, па туробно одговори: — Мани се, молим те...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Руке нам не дрхте, од стара прстења, него од жуди, страха и сажаљења! Ах, није тај страх само наш уздах, кад видимо шуму, како лако цвета. Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Ноћну тишину не ремети ништа, Ко мртва авет пустиња се чини — Само њен уздах са тиха ноћишта, Далеко од свог дома, у туђини.
Грешница из Магдале. ГОЛГОТА Мрачно је небо. Месец крвави У поноћноме тиња облаку, Ко тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Болесник се стресе од изненадне хладноће и превуче сухом руком преко чела. Из упалих изнемоглих груди оте се тежак уздах, па се за њим разлеже оно злослуто, кратко, сухо кашљање..
Ђукин, који престави младом пару нашу Јулу и Кају, које стајаху непомичне, бледе као крпа и једва уздржаваху дубок уздах, који им пође из груди.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Дах му застао, не трепће! Одједаред се трже, грдан велики глоговак испусти на земљу, а из груди му се оте један уздах као човеку кад му се свали велики терет с душе, и он узвикну: — Но, хвала богу! Једва једном да се свршило и то.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату. Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан.
ТУГА У ведрој ноћи, покрај мене, Чује се часом вапај тајни Ко уздах целе васељене, Патнички узвик, крик очајни. Час неосетно, тихо струји Ко један трепет тужних жица, Час страховито
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
У сваком би цвету налазила по једну своју жељу, у сваком цвркуту тица по који неиспевани, неисказан уздах и глас неке песме. И онда би почела да осећа оно што јој толико пута долазило и што никада себи није могла да објасни.
се врата отворила, допирала пара и топлота, и то тако јасно отуда на махове пахтала, да је изгледала чисто као нечији уздах, као од оних тамо мраморних плоча, које као да жале за њихним лепим телима, која су до сада по њима лежала...
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Један сан, који сјај месечев злати, Јавља се, чили, повија онако Како мирис дуне пољанама лако, Како уздах ноћи кандилке заклâти.
Лак вечерњи уздах иде преко рâвни. Ал’ ја нисам знао да ће опет давни Сви утисци једном оживети редом Из јесени ведре, љубљеног
Жалила ниси, изгледа, што мéна Живота у смрт беше тако рâна. Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плак’о.
И као уздах, туга овог света Шумеће зраком немирно и спретно Вест смрти наше с багремова цвета, Кроз поља, простор и поднебље
Још савести ветар неки, уздах Мртвих шта ли? — кроз мој живот прости Прође, каткад, к’о језа кроз кости. Још савести ветар неки, уздах, Знак
— кроз мој живот прости Прође, каткад, к’о језа кроз кости. Још савести ветар неки, уздах, Знак последњи грознице живота, Потресе ме, па ишчезне близу Срца.
С напором се дижу поцрнеле плоче! То је буна мртвих, то је уздах свега Што је некад могло да води, да блиста; То је протест оног што једино вреди; То је стара буна, вечита и иста...
О, кад би дош’о тај дан ком се нада Нараштај овај, општи уздах мњења: Велики дан тај великога пâда; И кад би преш’о дах опустошења, Мач вечне Правде преко срамног доба Прљавих
Тада су један цвет на путу И миран поглед мутна ока, Сенка дрвéта, лист у куту, Уздах, ил’ осмех, ноћ дубока, Дизали често силне, веће Шумове туге, бола, среће У мојим груд’ма...
НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете Твојим умним челом, или уздах пирне Са усана ледних — сенка тамне сете Овлада у мени и душу ми дирне.
Шта таквих мириса снесе вихор луд, Ил’ јесењи студен ветар, или тек Пролећа уздах раздражљив и мек, И свих дана чудна и немирна ћуд!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Човјек разумједе све. На лицу му се разли велика сјета и уздах му се оте из груди. Обори главу, па набраним челом стаде тепати своме псу, јер овај једнако режаше и отимаше се.
Дјевојчине груди тако се силно одигоше да одбише главу Милунову, а уздах што се из њих вијну, као танки вјетар разбаруши му косицу.
“ завапи Стана. Сердар љосну плећима на пустину, као мртав. Као прољетни ћух вјетра, тако силни уздах оте му се из груди, а у исти мах двије крупне сузе скотрљаше му се низ образе.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Мислија сам да је један дужник, али није, приварија сам се! И загушујући уздах, затвори врата. Бјеше прошла Срдарева „једра Јелица“ са матером, а за њом, послије једне гомилице, друга Јелка са
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Њен уморан и јецав уздах дуго је пузио по каменим ребрима цркве. Мајка је сачекала на вратима, зањихана и погурена. Планинским усеком низ
глатке шиљке костију слуша срце противнику, слуша страх, дамаре и дрхтаје у коленима, очекујући кад ће да устукне за уздах само, док кост челично цичи.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Полако заборави и на сан, и на песму, кад је, једнога јутра, трже нечији дубоки уздах. Окрете се и погледа око себе. Нигде никога. Напреже Бела жаба слух. Гле, па то локва уздише, тешко, претешко.
Потрча лево, па десно, претражи кућу, па околину: нигде никога. Начас јој се учини да из песка чује нечији пригушен уздах, па задрхта. »Да га није неко чудо под земљу одвукло?« помисли и зарече се да ће га и испод земље наћи, ако треба.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни
небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле к'о капи морске, а нежне к'о слатки уздах Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша. Но свану и дан жалости.
И затим тише и тише јецаху сребрне струне, И премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, к'о уздах невине душе, Ил' к'о последњи јаук с животом што се гаси.
Ј. Дучић ЦXXXИ ГОЛГОТА Мрачно је небо. Месец крвави У поноћноме тиња облаку. К'о тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку.
у неповрат мину; Април у цвету и у сјају сину, И све, о друже, што ме на те сећа Сад само тугу у мом срцу буди; А уздах тешки раздире ми груди. Сад нема љубичица!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
морате, свакако морате остати. — О, хвала... молим... кад кажете. Из дечије собе зачу се испрекидан, гласан уздах у сну. А из црног оквира на зиду посматрао ме строги израз очију старога оца тако одлучно опомињући да се скамених.
Повремено неко тешко, болесно и неправилно дисање подрхтавало је из суседних ћелија и сливало се у један једини уздах, нешто као ропац, док су два искривљена ока са страшном неком злобом звирила кроз решетку.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— није допирао њен уздах. Једном, у предвечерњи час — добро се сјећам тог сутона — док су се топли откуцаји заљуљаних звона таласаво
” Као да из туђих уста чујем свој властити уздах!) Неуморно понављају како умјетник тобоже увијек „даје себе”, ништа него себе, како он, о ма чему причао, у ствари
Ако ништа друго, а оно да се пропије. Највише на што захвалност може да нас натјера, то је уздах. Уздах сјећања, уздах жаљења, уздах самопријекора, али ништа више од тога.
Ако ништа друго, а оно да се пропије. Највише на што захвалност може да нас натјера, то је уздах. Уздах сјећања, уздах жаљења, уздах самопријекора, али ништа више од тога.
Ако ништа друго, а оно да се пропије. Највише на што захвалност може да нас натјера, то је уздах. Уздах сјећања, уздах жаљења, уздах самопријекора, али ништа више од тога. Посјет у болници, топла мисао о обљетници, кита цвијећа на гробу.
Највише на што захвалност може да нас натјера, то је уздах. Уздах сјећања, уздах жаљења, уздах самопријекора, али ништа више од тога. Посјет у болници, топла мисао о обљетници, кита цвијећа на гробу.
Посјет у болници, топла мисао о обљетници, кита цвијећа на гробу. Или, још типичније, уздах кајања због пропуштеног посјета, због незапажено промакле обљетнице, због цвијећем неокићена гроба.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ 126 ПРВА ПЕСМА СРЕЋЕ 128 ПО ГРОБОВИМА 131 СПОМЕНИК 133 ЗВОНА НА ЈУТРЕЊЕ 135 СА КУМАНОВА 138 УЗДАХ СА ДУНАВА 141 КРВАВИ ДАНИ 143 ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ 144 СА КРИНОМ У РУЦИ 146 ПРОСТО ИМЕ 148 ЦВЕТОВИ СЛАВЕ 150 ШТАПОВИ И
Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар...
Иначе свуд пусто, свуд нигде никога, Само преко лишћа ноћ је уздах слала. Под прозором застах. Ту сам дуго био И дрхтао тако без гласа и моћи: На зид руку ставих побожно и ти'о, Не
Ја спавам по идејама ево, С мирисом облака и прашине, Али ти, којој сам некад пев'о, Када уздах твој се за мном вине На последњем звуку виолине, На последњем звуку виолине Потражи ме, о потражи ти ме: Једног дана
И док ватра смрти испред сваког зија По мени се миље необично расу, Јер осетих да сам то ожаљен и ја.” УЗДАХ СА ДУНАВА — ЗА ДЕЧИЈА УСТА — На Калемегдану, поред старог града, Где Београд грле и Дунав и Сава, Једно Српче гледа
Младост и све цвеће створи се пред оком. Ја осећам из њих како бол се вије: Замириса уздах из оног што није, Што остаје, труне, у сну у дубоком.
Заплакати ниси знала; Бол велики суза није Никад им'о... само уздах, Или речи... “празно ли је...” Крст убоден, кућа нова, Твоме драгом већ готова; И иначе све се стиша; Још промиче,
Развалину доба снова и полета Обавила пустош, заклонила тама — Каткад уздах прође — празнином прошета... Подижем будућност са својих осама! У њој ће све бити мило и весело!
је кожа тело моје: Миран, без среће и радости које Бијах као ван тамнице јада Видео нисам сунце како пада, Уздах и цвеће око сна мог што је Очајем скрио њених нада боје, Одвео дете у несрећу сада.
Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно, Каже шта је било некада и давно. 1910.
Једна лепа глава. Мре постеља бела, Намештај, сви знаци љубави и поште. Уздах као стража заспалог опела, Погинулог дома није умро јоште. Је л' то буна мртвих, ствари и поретка?
Ћипико, Иво - Приповетке
мора и хуком затресених грана, и све то хучи у њеним ушима, и хита даље у неповрат, гдје лагано, у даљини, као задњи уздах уцвиљена живота и замире. И гледа на Ловћен, чије виси бијеле се од снијега.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ТРЕСКА... 34 И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... 36 ТИХЕ СУЗЕ 37 ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... 38 МОЈОЈ ДЕЦИ 39 СУЗА И УЗДАХ 40 У АТЕЉЕУ 41 АНЂЕО И ЂАВО 43 У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ 48 НОЋ 50 ДИВНА ЗВЕЗДА 52 ЛАКУ НОЋ 54 ЗАЛУТАО АНЂЕО 55 ЗА
Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде. „Шта, зар да ме плакат’ виде!
?“ Ил’ можда ништа не чекаш више Већ што се снази несложној пише, Да један уздах пепô распири, А жртвеник нам опет замири, А један синак — ма који буди — Да скупи жуди из наших груди, Да збере
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Прво силан уздах и бледило, а после ми крв тако појури у главу да сам је чисто чуо како са шумом струји по жилама. Пред очима ми се
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах, грдни, хладни, Гледам у ту сету нему. Па то ми је сада лепо, Па то ми је сада мило...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Наскоро се павиљон умири. Чује се само уздах реуматичнога пуковника и снажно дисање младих потпоручника. — Ово је преко јего!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви грезне, У свом
У мозак мој је дах твој био уткан. И зато данас нећу часе јада И болни уздах цвета који вене, Јер још си лепа, пуна магле снене, Мада у мени крик страсти је сћуткан.
Ћипико, Иво - Пауци
— шапну она... И дрхћу и гледају се и скупљају једно уз друго — све тјешње и тјешње... Њој се у неке отрже уздах, а и он сјети се јутрашњега дана; па, као по неком тајанственом споразуму, обоје се сневеселило и оборило очи...
— И упита је, раздражен: — Је ли те Петар овако миловао? — Петре мој! — отрже се њој уздах, и потресе Иву до усред душе. Топећи се у сузама, дуго стоје загрљени.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
бдим хоће ли или неће његово семе оплодити утробу њезину, или сам свети Димитрије што у црну дебелу књигу бележи сваки уздах и грч, сваки срх сласти и задовољства, како би им праведно одмерио казну за путеност и прељубу?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје, и терет љубавних јада, И тајни уздах мој? О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије, Ни хладни прекор
А по обали цветној ми сами блудимо двоје, Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје, И стидљив шапат твој... 1886.
Шта ми тишти груди? Увенула младост, ил' одбегли мај? Куд ми сетни поглед у даљине блуди? И чега се тиче горки уздах тај? Буни ли ми душу та природа снежна, Ил' младости моје усномена нежна? О, путници ждрали!
“ 7. Обуци, музо, свечано одело, Свечана ј' песма, коју ћу почети; Суморан глас ће бити кô опело, Ил' као уздах, што из груди лети. Сутон је пао... Дан и сунце оде, Ал' душа с тугом светлости се сећа.
небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле кô кâпи морске, а нежне кô слатки уздах, Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша. Но свану и дан жалости.
Крона И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне, и премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, кô уздах невине душе, Ил' као последњи јаук, с животом који се гаси.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мераклиски, севдалински. После сваког стиха песме откине грудма и главом по један уздах, и прелије га муклом каденцом на тамбури.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах страсти и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима. — Шта ћемо сад? — пита Перса. — Да једемо палидрвца.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Кажу, остао је пресамићен преко топа. Командиру навреше сузе на очи. Зубима обухвати усну. Као да би хтео да загуши уздах бола. А потом сасвим тихо проговори: — Пао је као јунак. Заћутасмо... Друмом је промицала бескрајна колона бескућника.
Таласи су пљускали около, а под нама је зјапила модра дубина. Скела се нешто мало накрену, и уздах полете из наших груди. Ипак, ипак, земља је чврста... — Побратиме, замисли сад... — Додирну Душан Луку по рамену.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији.
Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише? — Ко си? — упита дечак.
— а над њивама и ливадама још дуго је, као некакав небески уздах, лебдео утишани јек звона. Но, такви тренуци били се ретки. Звоно је најчешче радосно звонило...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
У мени цвиле душе милиона; Мој сваки уздах, свака суза бона Њиховим болом вапије и иште... И свуда гдје је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја —
Јер с усна ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја драга, ми смо бедни обадвоје.