Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила. — А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда!
Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну: ,Ох, Обраде!... Марко, а где је мој брат?...
Кад је једнога дана чича Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: „Маро! Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке
Даћеш, џанум, још једно пет дуката!...“ Сиромах Живко уздахну, те мало му је што и претекло у кеси, али шта је знао чинити: извади и тих пет дуката, скиде капу, пољуби калуђера у
Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти... Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.
Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. Сад уђе и стари Сремац са учитељем.
Ево те твоји избавиоци чекају! Ти си слободан! Он тешко уздахну: — Слободан!... А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Пупавац изиђе да се прошета, прође поред Николине куће. Савка беше на прозору. Он дубоко уздахну, она се подругљиво насмеја. Тако је још прошло доста времена. Било је некако по Илијинудне.
Страхиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ
Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина. Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару.
— А што, море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку. — Мора се, Пурко!... — рече Страхиња и уздахну. Сви га погледаше мало зачуђено.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али стид, стид што га је с мајчиним млеком посисала, угуши желе њене. Она само махну руком и уздахну: — Девојка сам... не ваља се!... Па поче брисати сузе... — Не ваља се сузом испраћати!
Кад се већ дохватио луга, он се окрете још једанпут, али ње не беше тамо... Само уздахну па саже главу... Ноћ је била тиха.
Осећао је чисто као да га по коси мази топла и нежна рука Јеличина... Па се загледа у прошлост, скору прошлост, и уздахну... — Доћи ће дан кад ће се и мени вратити моје живовање!... Ох!... ала ћу умети живети!...
Ја, болан, ни маленом мравку не могу зло пожељети, а толи човјеку, створу божјем!... Па саже главу и уздахну... Ивану се готово сажали... Помисли: заиста му је тешко... И рече: — Немој се карити, драги ага, немој!
! Пушке су и опет пуцале, звезде су и опет трептале... Нико не даде одговора... Станко дубоко уздахну, па уђе у вајат... Ето, то је био његов свадбени дан. 7. ЖИЖАК СЕ ГАСИ Пролажаху дани за данима...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Дубоко поп уздахну и завали се у постељу. Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа. И кад чу гдје пред његову кућу
Метну дјетету руку на чело: — Маро сине, устани! Дијете протрља очи и отвори их. Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа: — Како сам лијепо сањала, бабо! — А шта си сањала, 'ћери?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— прошапута Јула кад онај поче песму, али је зато опет пажљиво до краја послушала! Е, баш је безобразан! А затим уздахну, па стаде даље да копа. — Је л’ он само берберин... — унцут је он!
баш не велим да није; није ми један то призн’о... Била сам млада; а што је младо, то је и лепо... Било па прошло! — уздахну гђа Сока. — Хе, госпоја, »пролазе године к’о гођ мутна вода«, што кажу паори. Што проживите, слатка, то вам је...
— Лако је теби! — уздахну поп Ћира. — Све, све му обријај, нек изгледа к’о ћелави Муслија!... И у гроб кад легнем, Ћиро, мислићу фурт на то!
није к’о у лето... а знаш обешењаке паорске! — Кад ћеш на пут, Спиро? — запита гђа Сида. — Сутра, у име бога — уздахну упитани. — Па јеси л’ се спремио? — пита га брижно. — Та нисам баш к’о што б’ ја желио, ал’...
А то ја знам најбоље, јербо ја сам, што кажу, поваздан тунакан. Хе-е-е, — уздахну дубоко бојтар и натеже фићок и отпи добро, — нису више за бојтара она времена, па да иде у Пешту, да прође свет; него..
— јада се бојтар, па се примаче и испи још оно мало што је остало у фићоку Пере Тоцилова, па уздахну тешко: — Хе-е-е! Још да ми није овог балсума... па дође ми поникад да нађем какву криву грану, па да...
— Ти да скочиш у воду! Гле га само како лаже! Та бежиш ти од воде далеко к’о бесна кéра... — Хе, — уздахну опет бивши бојтар. — Диваните ет’ тако, па само грешите духу. А дабоме, кад не знате зашто је све то.
— Ехе — заустави се бојтар и уздахну — што кажу: Пеглај ми се, сукњо шлингована, У суботу бић... — Тáки напоље, да се истрезниш! — обрецну се Тинкуца.
— Тáки напоље, да се истрезниш! — обрецну се Тинкуца. — Ви’ш ти то њега само! — Хеј — уздахну бојтар излазећи, уздахом пуним меланхолије, који је тако обичан код свију страсних љубитеља ракије.
Ово погано време, па није ни чудо што је човек љут на свакога, па би се само свађ’о. — Хе — уздахну поп Спира — посвађали смо се ми једнога баш лепог дана, али сад ми је сав црн, само кад га се сетим. — А како забога?
— Хе, слатка моја фрау Габриела! Лако је њој сад да се прдачи! — рече и уздахну гђа Перса. — Ах, Ћиро, Ћиро! Са Пером је све готово било. Он је добио за ђакона у оближњој вароши Б.
— Зар већ! — уздахну путник, пренувши из својих мисли. Београд, 1894.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.
— Ми ћемо даље низ брдо, према ријеци. Већ сам се зажелио жубора воде и клепета каквог млина — рече мачак Тошо и уздахну јер се сјетио свог чича-Трише.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
На то господар Софра уздахну. — Нису ни онда сви носили доламе, него капуте од трајдрота, на три рога шешир, ципеле на школу, бркови обријани.
Престану. Шамика по сали разгледа па тек иронично уздахну; није никад у свом веку на таквом балу био. Свирају „лендлер”. Шамика иначе никад не игра „лендлер”; али сад мора.
— И суза му кану. — И мени је жао, а знаш кога? — Кога? — Мене и тебе. — И мени је то жао, — дубоко уздахну Софра. — Видиш, Софро, ми овде сад седимо; тамо у сали музика свира; онде је нов, млад живот, а ми смо трули пањеви.
Јуца гледа доле на букет. Ох, какав је то поглед! Лепа још уста смеше се, а очи запаљене, канда јој душу горе. Јуца уздахну, пружа Шамики руку. — Ја сам био код матере. — Знам. — Она не допушта. — И то знам. — Па шта ћемо радити?
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– Није јој добро... – Зашто је не одведете у неку ... шта ја знам? – Водили смо је свуда... — уздахну калуђерица. Сада се из куће чуло гласно запомагање: – Ели, Ели, лама азавтани! Ели, Ели. – Ох, полудећу од овог...
Али кад дође време поласка на бал, Пепељуга схвати да нема ниједну лепу хаљину.« – Ох, боже! — уздахну жена и искапи армањак. – »... Мишеви су веровали да је њихова другарица најбоља и најлепша девојка на свету.
Затим скиде заштитне наочари и стресе снежну прашину са косе као млад пас. —Какав ваздух! — уздахну Поп палећи цигарету. —Може да се пије... —рече Чиле.— Али после, кад сиђеш доле, потпуно си неотпоран на разне клице.
А погледај где су гурнули торту! Под диван! И онда, примај госте… – Кад би само мало заћутао... — уздахну жена. – Изгубићемо три дана док све ово не доведемо у ред! – казао је скупљајући разбацане чаше.
– Ох, твој англосаксонски смисао за хумор! — уздахну жена и отпи нови гутљај вотке. – Ох, твоја уобичајена депресија после гостију! — рече он.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију. Пошто два-три пута уздахну, настави: — Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један!
Стево умуче и обори очи. Крцун рече Јанку испод гласа, али сви могаху чути: — Ту је погинуо Јоко кнежев! Стево уздахну дубоко и настави: — Ту нам погибе и војвода Стано Ускоковић, а иначе не изгубисмо много људи, а њиховијех погибе око
Ускок сјетно потврди главом, уздахну и стаде им причати свој живот. Био је млађи син грофа П. из Р. Објасни им како у великим кућама све имовинско нашљеђе
Јанко посматраше око себе, па уздахну, извуче руку испод пустине и притиште дланом ледено чело. Иако је спавао у један душак најмање пет-шест часова, ипак
Одједном Јанко уздахну и шапну њешто. Дјевојка скочи: — Јанко мој! Хоћеш ли што? — Жедан сам! — рече он. Милица брзо донесе чашу
Сјећате ли се прије, једнако је ходио и надгледао, а сад канда је и заборавио! — Сâм бог зна! — рече Стане и уздахну. — Сувише је мека срца, па, занаго, не може да прежали Крцуна! Па потихо запијевајући додаде „Мог сокола те дивнога!“..
А јадна Јоке могла би се удати готово у исти мах! Није ли тако? — Еј, помози боже! — рече најзад Крстиња и дубоко уздахну. — Сад и ја видим да је тако! И ово наше сиромаштине, ко ће уздржати! Зар нас двоје, ками да нам је!
Милићевић, Вук - Беспуће
И у њој се збивало нешто. Она диже главу и нађе његов поглед, сљубивши га са својим, и само што дубоко уздахну и стресе се. И кад он метну грубо руку на њезино раме, она одмах клону и сва му се предаде, без ријечи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Турчин беше среће лоше: Живо одби, живље Србин ману, Обори му главу на пољану — Русто паде — кликну Србадија, А уздахну листом Турадија, Задрхташе јадни на све стране, Понајвише Арслан Сулејмане, Обамре му срце у недрима, Али окле,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— дочека дјед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. — Хоће да докучи мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. — Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба.
Једном тако сјетише се и Раде с Брдара, па дјед замишљено уздахну, такоше му болно мјесто: — Ма куд ми здипи посмртну свијећу, мајка га божија помогла? То ни Турчин не би урадио.
Сава више није налазио за потребно ни да провјерава оно што је већ једном видно. Погледа само дједа и сјетно уздахну: — Богме, кад прољеће дође, а у чемерног Саве нестане жита, нема он да се умоли ниједном другом свецу осим Ради
Оваца, велиш, немаш? — Немам, видио си и сам. — Војске покупиле, а? — саучеснички уздахну интендант као да он и није војска него неко свој, болећи. — Војске — пустињачки јекну сељак. — Остала само жујова?
— Како лијепо, далеко од нас било. Паљба од невидљиве цесте још више загусти. Кувар уздахну. — Да им је зеричак помоћи, гадовима, а? Изгинуће, бог их убио. — Шта помоћи? Нек изгину.
— Ево мене моје рођено кумче не познаје. Гледа, а не познаје. Пантелија растужено опусти руке, а онда уздахну, прекорачи рампу и пребаци руку преко сељакова рамена.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
На трепавицама сузе, уста болно, плачљиво развучена. Али ја бејах доста снажан, те издржах тај поглед. — Ах! ... — уздахну она и диже тестије, па једва изиђе на капију. Ето, то је било што сам сада ћутао и тако се чинио још љут, срдит.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тако је у ћитапу, а ти тражи свједоке. Јадни путник подиже главу и угледа у кадије црвену браду. Уздахну и оде, држећи да су му новци заувијек пропали. Плачући оде из града да легне пред капију те да умре од глади.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Саобраћајац обриса зној и пужев кућни записа број, тешко уздахну, палицом махну. „Идите, куме, ви с милим богом заједно с кућом и вашом ногом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
земља се пода мном обурва и, као поткована леса, сручисмо се у воду... Потпоручник уздахну, онда шакама притисну очи и протрља их. Затим настави: — Нисам даха имао.
Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ. И остали су претрнули. Неко уздахну и ми се пренусмо. Војници се погледаше. — Е, људи, шта ово би! — Од почетка наопако... — Да грдне несреће!
Дуго би тако Александар слушао и миловао њене груди, да она дубоко не уздахну и покуша да се дигне. -Е, добро — проговори најзад Александар, бришући зној — знам шта ти је...
— Ама, побогу човече, шта велиш? — командир се ухвати за главу и дубоко уздахну. — Јеси ли то добро чуо? — Двапут сам му поновио наређење... Накнадно ћете добити писмену заповест.
— Двапут сам му поновио наређење... Накнадно ћете добити писмену заповест. Командир се пљесну по колену и опет уздахну. Онда очајно викну: — Седам часова сам силазио, треба ми двадесет да се испнем!
Али, чедо моје, не хули на Господа. Сестра Петковићева спусти руке на крило, главу обори и дубоко уздахну. Заћутасмо. Онда она подиже лагано главу, погледа некуд у даљину и чисто завапи: — Много је то, тетка — тако је звала
И од људи, и од... хтеде рећи: „и од Бога!“ — али заћута, махну главом и с дрхтајем уздахну. — Чула сам — поче моја мајка — да си ишла... Млада девојка као да се прену.
Нене очи напунише се сузама. Она извади марамицу и обриса их. Потом уздахну. — Нека си, чедо моје, жива и здрава — рече моја мајка. — Па шта је било даље? — Наишао је стари свештеник.
Померих се, и моје мамузе звецнуше. Оне као да се пренуше. Софија уздахну и настави: — Ивицу ашова завукоше испод поклопца. Нешто крцну... Отворише. Сестра врисну и паде. Мене прихватише.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке. »Кад ће ме то једном проћи! уздахну он. Шта су они, обични сељаци!... Шта имам да се ту... Али знам да ћу задрхтати кад их угледам.
Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља. Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи
— Ех, уздахну он и окрете лагано корачајући к своме самохраном и невеселом стану. ВИ Протекоше још три дана. Љубица све више улази
Него.. тек сад је друго; опет сад бар има нечега, а онда није било ништа, изговори он то, па дубоко уздахну и обриса руком чело, по коме се накупиле капље зноја. — Ја то не разумем; не знам како...
шта?... И њима тако нешто... да им чистимо ципеле, на пример... Гојко уздахну, скрушен, без наде, видећи пред собом све црне дане, све веће зло...
А ово сад... ви сте примили своју заслужену плату од државе... Још да наредимо само са општином... Љубица уздахну, обори главу, па стаде ћутећи корачати поред њега, а Гојко иђаше весео, задовољан, јер је данас добио потпуну освету
Гојко је уведе у своју собу, намести је да седне на столицу, па уздахну као од велика умора и превуче шаку преко ознојенога чела. — Ви... ви... ви кажете тамо, да... да ја...
Дочека је на дворишту и уведе у своју собу, која сад беше лепо проветрена, почишћена и намештена. Она седе уморно и уздахну, као да је досад какав тежак посао вршила. Гојко се прибираше и спремаше за разговор, идући по соби и трљајући чело.
— Ето, моја!... моја!... је ли?... Довека! — Твоја!... прошапта Љубица и уздахну горко, извијајући се полагано из његових руку, којима је беше обавио и стегао као клештима.
— Је ли ожењен ? — Пре две године није био... Сад не знам. — Ах... уздахну Љубица дубоко, осврћући се око себе, не знајући шта да ради. »О, како је досадно!... Све ће се понављати једно исто...
Скочи са столице, намршти се кад опази Гојка уза се, и гледајући кроз прозор уздахну: — Ах... Шта је то?... промрмља она кроз стегнута уста, па се одмаче.
Стакло!... мртав!... мртав!... И она се таман спремаше да побегне из собе, а Гојко уздахну тешко... необично... Само се одвојише усне са брковима од браде и он брзо, на пречац, повуче у себе ваздух...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.
својски гунђа, с рукама под појасом, гледа у стрица погледом пуним злокобне слутње, готово очајно, па, место одговора, уздахну горко и дубоко. — Шта ти је, јеси ли ти луда жена? — Може неки 'ајдук да искочи из шуме, па тек, само крк ножем!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
плачући, нису ни осетиле кад је ушао у собу ч’а Глиша, који, видећи их такве, седе за сто и дуго ћуташе, а затим уздахну и поче да говори Јули: — Е моја Јуло, лепо је теби Глиша говорио да се манеш ти те лудорије, ал’ ти Глишу не хте да
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Рањеник отвори очи и уздахну. Она потече да потакне огањ и да припали луч, пак се брзо врати. Поглед Јанков бјеше мутан и расијан с почетка.
„Пејо!“ зовну она и другом. Пејо извуче руку испод струке, па је преви под главом. У исти мах уздахну дубоко и затвори очи.
“ „Био све у старога знанца и биће још за неколико“, одговори Јока и уздахну. „Шта би, забога?“ запита Петар у чуду. Сви остали обрнуше се к Јоки. „А ето, имамо рањеника у кући!“ одговори она.
А мислиш ли да се у себи не гризе и због...!“ сердар не доврши, но се, без невоље, накашља. Жена му уздахну дубоко, па му се загледа у очи. „Шта си наумио? Једно или друго, чојече! Бијело или црно...
И овако си још слаб па ћеш прозепсти!“ Мјесто одговора, Јанко дубоко уздахну, пак опет обори главу на руке. Стана застаде. Није знала хоће ли у кућу, или ће да му говори.
А сад кад му болови душу савлађују, тежи болови од тјелеснијех, зар сад да га не потјеши ријечима? Јанко опет уздахну и то прекиде њезино шчињане. Она му се примаче. „Јанко! Ја знам да ти је тешко, да...“ „Ти не знаш како ми је!
А, чули! да он мене застраши! Да се ја препанем од његовијех ријечи! Бестија!“ Јока се прекрсти и уздахну. „Биће покора најзад, око ове цуре!“ рече Јока гледајући Стану.
Но се човјек заборави. А јеси ли ме наједила, као никада до сад, јеси, заиста!“ Она дубоко уздахну. „Сад лијепо, по тенану да се разговарамо. Хоћеш ли?“ Она мучаше.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Издалека људи скидају капе, а жене се клањају! Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса!... Бакоња дубоко уздахну. — Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати. Бакоња одмахну главом.
— Анко јонпет нансрне, дан ган звинзнем по ћинвенринци, Крнкотићу, динте! — вели Шунда. — Ах, Исусе! Исусе! — уздахну дујо и стропошта се на столицу, пак диже обрве, ваљајући очима с једнога на другог.
Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ... — Вридни наш Стипан! — рече Бујас и уздахну... — Онај Срдарина! Онај Срдарина!... — Остави сад јадиковање! — настави Лис.
Па се Бакоњи ражали видећи мају сиједу, погурену, крезубу, и он дубоко уздахну... — Дакленка, кад велиш да му се најавим? — пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?...
Бакоња дубоко уздахну. Он није сад жалио за којекаквим ситницама, али је тек жалио за слободом, те завидио Бујасу и Бутри, који, истина,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Механџија без речи замрачи прозор и врата за собом затвори опрезно, тихо, као да газда спава. Ђорђе уздахну „ја знам колико пута“, зари прсте у чекињасту браду и замисли се.
Симка уздахну, ћутке припреми вечеру и тихо га понуди. Ђорђе одмахну руком. Још збуњенија, постаја нагнута над шиљком шубаре, па се
Она није крива. О томе неће с њом... — Онај још спава? Она само уздахну и саже се да заложи фуруну. — Чим се разбуди, нека дође до мене.
Треба му одмах платити, да га не види отац. Уздахну гледајући снег у пазусима јасенова. Најважније је не бити сентименталан, јер свет је суров и равнодушан.
Много ти хвала... (Шта ћу с њом оволико обрадованом?) У капуту седе на кревет и уздахну. Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе,
Кочијаш га довезао. Са убалеганим кљусићима. Ни срески пандур не би пристао да га онакви возе. Осрамотио ме, уздахну Аћим. — Не, поћи ћу и ја... Волим божићне обичаје. (Глупо се понашам. Сасвим глупо. И збуњено.) ... Нико не устаје.
Ако. Само кад је дошао. Ђорђе неће смети даје мучи као прошле ноћи. Уздахну дубоко, шиљак светлости се пресави и само што се не прекину. Вукашин међу прстима окреће цигару и загледа је.
Аћим га заустави код врата. — Свршен је наш вечерашњи разговор. — Ја сам се овде родио. Ја сам овде... — мрак уздахну. — Ја ћу опет доћи. Ти ћеш у моју кућу долазити. Обећај ми. — Крв нам се с Тошићима меша. Неће бити моји унуци.
„Зато што се стидео“, објашњавала је мати увек с прекором, њему, Аћиму баш упућеним. Аћим уздахну: зар га је једном прекорела оцем. А ја? И ја. Лумпује, јаловак.
— Видимо! Дуго се румене отворена уста. — Их, тако је мали, па ћемо да изгинемо за њега — уздахну гласно, у тренутној Тишини, неко од селака. Држећи печат у испруженој и подигнутој руци, Аћим га загледа.
Ниси достојан ни његову сенку да згазиш. — Е, могао сам ја њега у оним првим данима да смакнем — уздахну Рака. — Појела га помрчина. У књиге заведу да је напрасно умро, и у здравље! Сигурно би деца за њим заплакала.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?« Поче учити девојчицу везу и чипкама не би ли тиме, касније, зарађивала себи за живот.
Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом, понављајући: — Не, и не! Велика речна мајка уздахну. — Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: — Не ја!
Да је облак, спустила би се на врх Сребрне горе, окупала у мору, потрчала за звездама и птицама. Девојчица уздахну. Из свог бетонског дворишта, ограђеног високим зградама као каменим литицама, једва је могла да види комадић неба.
Ај, како се град комешао! Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак. Више нико ништа није радио. Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар.
То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп! Боле да ја и ту Муку сносим!« девојчица уздахну и заклони брата иза својих леђа, а чичак удари у њу. Је ли могуће?
уместо ње виде звезду, па Сребрну ружу, поново Рибљу Главу, и схвати: то се она из једног у други облик прелива, и уздахну: — Зар баш не може другачије? — Не може! — Нека ти буде!
Бела жаба замоли шарене лепотане да застану, али ниједан није хтео да буде локвин цвет. Бела жаба уздахну и замоли звезде да помогну, обративши се најсјајнијој, али ова одсече: — Не причај глупости, Бела жабо!
— Шта бих више? Ту, под тим орахом, одмарали су се још његови прадедови. Требало је да и унуци под њим седе. Старац уздахну. Прели га туга као ледена вода. »Ко ће седети кад ја умрем?« мислио је. Нема деце на салашу.
— Ја сам у њему, чувај га, могу долазити само ноћу... — Кад се пробудим, ничега неће бити! — уздахну старац. — Али како знам да сањам? Је ли тренутак или читаву вечност сањао? Ко зна!
— Шта сада? — загрцну се цар Пелетин. — Заиста, шта? — уздахну Пелетинка. Кнедлице су жвакале, али паде одлука да цар Пелетин мора имати огртач раскошнији од Ферфелиновог, а
Посртали су преко пустиња, провлачили се кроз прашуму, упадали у снег до појаса. — Где ли је наша лепа Ферфелина? — уздахну цар Ферфелин, шмркну царица, а принчеве ухвати грозница.
»Можда сам све то сањала?« —помисли. »Можда нема ни Каменог јајета, ни младића, ни бунара у пустари!« Лепотица уздахну и готово крикну од чуда: била је у подножју планине, а на врху је сјало џиновско Камено јаје. »Можда и сада сањам?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ „Све сам драге разгонио, А рад твоје ране љуте Ох, ђаурко Анђелијо, 3аборавит' не могу те!“ Па уздахну стар Лем-Едим Распршта се игра дима Сунце сину, сунце спази Мртва старца Лем-Едима. Ј.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Ово би био достојан предмет за његову мајсторску кичицу“. И он уздахну дубоко да покаже колико има смисла за сликарску уметност. „Е, сада пођимо даље!“, рече он својим пратиоцима.
„Поћи кући и успут појести најлепше воће! Не ви ћете, сви од реда, поћи са мном!“ Онај роб који носаше обе корпе, уздахну, погрби се што је боље могао и зацвиле тужним гласом: „Стропоштаћу се успут, ако овај терет морам носити тако далеко“.
Демокритос поче да се смеје, а Хипократес уздахну: „О, то сујеверје нашег света! Борим се без престанка да га искореним из медицине, а оно се шири као коров.
Враћање ка античком погледу на свет и живот сломиће моћ католичке цркве и поткопаће нашу хришћанску веру“. Он уздахну, прекрсти се и положи руку на раме свога госта. „Јеси ли, Никола, добар католик?“ „Јесам, пречасни оче!
Напослетку се диже, уздахну и рече: „Па шта могасмо урадити кад не хтедосмо да се одрекнемо своје евангеличке науке и својих привилегија?
„Да тако је то било“. Хемфре одмери од главе до пете беспрекорно одевеног младог човека па уздахну: „Тешко је, драги мој господине, злопатити се; знам ја то из властитог искуства“. „Тако?“ „Јесте, боме.
„Осамдесет дана после смрти Вашег мужа?“ „Јесте. Да је преживео тих осамдесет дана, био би и сада у животу“. Уздахну и продужи даље: „Удовице и деца погубљених закупника, осуђени су на исту беду као и ја, поднесоше крајем године 1794
Говори неусиљено, срдачно, матерински. У току нашег разговора прича ми опширно о својој породици. „Драги Боже!“, уздахну она, „док су наша деца била малена, а мој муж и ја још млади, како је весело било овде код нас у Дауну!
При тој помисли, моја добра супруга премире од бриге и бола“. Он уздахну, ојађен. „И црква је грешна - и прегрешна!“, почех да га тешим.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Само се светлост полако увлачила и, постепено и опрезно, откривала ствари. Он уздахну испрекидано. — И ваздух овај није више ваздух.
Он одмахну руком И дубоко уздахну. — Знам, побратиме. Али да ми ..је само та мука! — Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох.
После искрено уздахну. — Чини ми се кад сведем: да је све у болу што је човек саздан да наслућује љубав, коју живот не пружа; што човек
Као луд јурио сам ја све за вама, трчао, заплитао се за траву, падао. Она згодније наслони главу, уздахну испрекидано, спречи да плане нов осмех који се фино заче, лако залепрша, па пролети и понова рече: — Па?
Један сноп сунчаних зракова, пун боја, проби кроз прозор па задрхта и обасја пене од чипака. Она дубоко уздахну и рече одушевљено: — Ох како ме, ох како ме крепе ови зраци, ови зраци! А он преклињући: — Што ме мучиш?
Потпуковник Васић, блед, испијен, уморан, уздахну и рече: — Ја не могу овако, господине пуковниче. Кад мој командант батаљона, мајор уђе у варош и после човек не може
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље. У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се
— А како да изиђем одавде? — То је моја брига, само ти кажи. Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује ?« — поче да мисли. »А младост ?... а будућност?...
— Е, Стале, нисмо ми за то рођени, за такво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу... Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше.
Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. — А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... — Ништа...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
„Још ми је ово мањкало“, уздахну везировић, па поче клети трешњу, али кад погледа на јагоде, помисли: „Вала ћу убрати још двије јагоде грожђа, па куд
Ћипико, Иво - Приповетке
Кад се вратио, тужио се да га боли. Сутрадан легне у постељу, да више не устане, — исприповеди Јурка нагло и уздахну. —Казуј.... — муцаше Цвета. Рана на нози дала му се на зло... Није боловао него недјељу дана...
Језуита наједном престаде. Парон Зорзи поново поникну и дубоко уздахну. Па, подигнувши главу, бојажљиво погледа у проповједника, али, опазивши на његову лицу гњев, одврати поглед и сврне га
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Али Чемерикић се сети да су његове бисаге најпуније, да је то већ народна навака. Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Тражи море, па га нађе, Тресну, смрви чврсте броде, Па уздахну урнебесно, Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети; Куда лети, куда бега?
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Тражи море, па га нађе. Тресну, смрви беле броде; Па уздахну урнебесно, — Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети! Куда лети, куд ли бега?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Спустио сам се. А војници као да су се претворили у онај камен. Нико пушку да опали. Светислав уздахну и запали цигарету. — Сад, лежећи овако на мекој постељи, кад се свега тога сетим, чудим се самоме себи.
Настаде прасак. Уто груну плотун одозго, бомбе почеше да треште и на један мах... Потпоручник Светислав уздахну и обриса чело. Значајно погледа околне и климну главом.
Посматрао сам, заклоњен иза камења, агонију друге чете, забезекнут и згранут... Влајко уздахну. Онда извади марамицу да обрише знојаво чело.
Влајко уздахну. Обема рукама дохвати ногу да је помери, али није имао снаге. Пришао сам му да помогнем. Он дубоко уздахну и погледа у
Влајко уздахну. Обема рукама дохвати ногу да је помери, али није имао снаге. Пришао сам му да помогнем. Он дубоко уздахну и погледа у таваницу. Споља је допирао цвркут врабаца и весео жагор.
Затим постаде црвен... спушта се све више, већ је над мојом главом, и таман застор покри ми очи. Влајко уздахну и заћута... Мало после настави: — Овде у болници причао ми је доцније један мој војник шта се тада даље збило.
— Ко?... Је л’ ја? — подражава Брана Перу. — О-хооој! — уздахну, најзад Пера „Ђеврек“, обриса зној са чела, и онако лежећи погледа мутним очима Фјодора: — Скажи ми, как је твоје
Ја сам му придржавао главу и миловао га по коси. Са напором сам задржавао сузе. Груја снажно уздахну и проговори: — Где је она торба?... Подај господину потпоручнику.
Његово лице грчило се од болова. — Има ли још кога горе? — Нема. Ја сам последњи. Командир уздахну, приђе отвору и погледа у небо. Војници су се пребројавали. — Нема Раденка, ни Стојана...
Он махну главом и уздахну: — Шта ћете, ваљда му је суђено... Одвраћао сам га, молио... аја! Био је поносан... — Да ли је имао кога од породице?
Подсећала ме је на животину, која се спремала да ухвати плен. Хтела је нешто да каже, уздахну и отвори уста, али бес као да је загушио, стењала је и грчевито ломила прсте. Осетио сам се нелагодно, помакао сам се.
Рођени смо под рђавим знаком и зато трпи што те снашло. Кипислцауф! Ухватила те околност, па таљигај. Драгиша дубоко уздахну и протрла очне капке.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана. — Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! — уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.
Али, онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло,
И сва се чељад заплакаше, зајаукаше. И Рели се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну: — Не плачите, не јадикујте, дјецо моја!
Шта дочека Реља Кнежевићу! — с грким пријекором дубоко уздахну. Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна
Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли. Наједанпут устаде и поче немирно горе и доле ходати по диванани.
Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô!
Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација... — Давно, предавно, мој Симеуне! — уздахну Мићан и сјарну један угарчић. — Људи, бојим се, да неће загорети? — Де-де, Симеуне; што си стао?
— уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну. Послије дугог мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче: — То је било прве
— уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу. — Па то је, болан Симеуне, кô једна историја! — узвикну отац Сопронија меко
— Не претварам се од бијеса, већ од невоље љуте. Браћо, Асан-бег ће на манастир! — уздахну Давид, па се окрену мени: — Јуначе и бранитељу ове наше свете ћабе, твоја глава прва ће пасти.
Ћипико, Иво - Пауци
Јема их и сада у селу, те нимају шаку пуре! И мајка му од срца уздахну. Он се у то посвема средио и наумио изићи. — 'Ајде, 'ајде! Доли је отац... А ча ћеш за обид?
Онда се наново надигне, подметне под леђа блазину и тако остаде сједећке. — А никад није било овако, надода, уздахну и заврти упалим очима. — Почеја си опет јадат', — скоро осорно јави се жена му. — Ко је узрочан? Твоја луда памет!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ту мала пастирка седе, А свежи подухну вихар у њене образе бледе, И она уздахну ти'о. А Кића чопоре пусти, Подви лагано ноге и крај ње тихо се спусти, И мирно звиждати стаде.
И чудна нејасна сета душу јој детињску узе, Дође јој да плаче чисто, но стидне беху јој сузе, И она уздахну опет. До сада безбрижне ћуди, Сад слатка некаква чежња обузе њезине груди.
„Господе, хвала је теби. Ал' шта се дешава ово?“ уздахну кмет у себи. „Ту има нечисте силе, ја видим довољно јасно, Иако овакву напаст упазих малчице касно.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
“ Овај разговор привуче на себе пажњу присутних. Сви, начуљише уши да чују Тихов одговор. Он уздахну дубоко. „Претстоје нам тешки дани. Тако ми саопштава звездано небо.“ Видим Кеплера како се намргодио.
Јер су све државне благајне зевале празне. Месеци прохујаше у том безуспешном труду. Потиштен и понижен дође кући и уздахну: „Ево, да дођем до пара које ми по закону припадају, утроших узалудно своје време, а не стигох да радим на науци!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
срца жељу чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори зборит поче; Ал' уздахну гора чарна: „… О, сироче! … О, сироче!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
да река није подлокала и однела све, ох, када дође, узабра цвеће и погледа овамо, преко реке, у мој чивлук, само што уздахну: »Решиде, Решиде, ти си ово...« (Нази и другима): Назо, бре! НАЗА Решид—беже, ево ме.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Срба — госпа Нола се насмеја — не само што ништа не тражи, него још и стиче. — Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде. — Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим.
А госпа Нола отаре зној с чела и седе у кревет. Уто се опет чу тамбурица, и ванредно тихо певушење. — О, Боже! — уздахну госпа Нола, и спусти опет главу на јастук.
О, Боже, знаш ли ти шта ће да буде — уздахну полугласно, и трже се, јер се у тај мах створио крај ње Шваба. И он већ младић, али сасвим другога и свога кова.
'Оћемо ли, госпоја, поред гробља, или ћемо на шикару? — Ето видиш да има више путева. — Госпа Нола уздахну. — Терај поред гробља, туда је најкраће и сигурно да не залутамо.
Пава пије, нас две ћемо добро јести, па ће ваљда бити снаге да сачувамо Тодорово имање. — Ту госпа Нола дубоко уздахну. — А знаш ли да га једним делом већ нема? Крњи се. Повише нас је на њему, и крњимо га. И, среће немамо, канда, Јулице!
Кад је Павле, сав срећан, отишао, Бранко уздахну. — Да чувамо тог Павла као очи у глави. Осећаш ли ти колико је тај младић питом, добар... и како је његов живот тежак..
— Шта ти је то? — То је дивна јеврејска молитва сирочади за њихове родитеље... Фрау Роза обриса очи, и уздахну дубоко! — Иди сад. Чујем кола и људе. — А кад је Јова отишао, фрау Роза се затворила у своју собу, и дуго је плакала.
— Остави ме, морам се сабрати сам. — Али ја то баш нећу, Бранко, да си сам. Ниси сам! — Бранко уздахну: — Видећемо, Павле. И овом тренутку кида се у мени оно најличније, и морам остати сам.
А решили смо, жена и ја, да дете носи презиме материно. — Бранко изговори гласно, као с неверицом: Исак Брок. И уздахну. Кроника паланачка чека. Бранкову љубавну историју није било вредно забележити: сувише кратко и једноставно.
Сока се на то још једаред загрцну, али као да се одједном нечега непријасног сетила, намршти се и уздахну дубоко. А било је у ствари то да је синоћ направила маћехи већ другу сцену тога дана, а отац, љут, дохватио ју је, и,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Воде капетана Власкоја, сигурно рањен... — Да ниси рањен? — запита га потпуковник Петар. Он само уздахну и климну главом. — Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви.
— Кусур, или ћеш сад мртав пасти! Трговац с дрхтајима уздахну, хтеде нешто рећи, али се уздржа, извади кључ касе. Тада застаде неодлучан... Рука му је дрхтала, као да оклева.
Командир стеже вилице, да му одскочише мускули, и с дрхтајима уздахну. Онда настави тихо. — Таман сам устао и војник донео воду да се умијем, у том тренутку се ваздух проломи.
Било их је око четрдесет... Остало је изгинуло. — А шта је са Александром? Командир уздахну и тужно климну главом. — Причали су ми доцније војници... Александар је састављао извештај о утрошку муниције.
Предао сам команданту да прочита. Усне су му биле скупљене, а између очију појави се дубока бора. Он уздахну. Онда се прибра и опорим гласом проговори: — Напишите: „После погибије командира и старијег водника треће батерије,
Он се с тешком муком наслони на руке и једва проговори: — А, друже... а, одакле? Рекох му. Он се завали, уздахну, и проговори више за себе: — А, све... а, пропаде...
Потпоручник Светислав згрчи лице, мучећи се да помери ногу. — Јој! — уздахну и завали се на високо постављен јастук. Онда шмикну и махну главом, као са неким багателисањем.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Као малена сунца зрачила су им лица, бљештале очи, жена уздахну. »Кад би бар једно било моје!« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје склизну јој кроз прсте и одлете.
Повероваће да си мртва и у својој срећи заборавиће на тебе. Пристајеш ли још увек? — Нека буде! — жена уздахну и голим длановима захвати прву гомилицу жара. Како је жарило! Како болело!
У оку снахе, па сина виде Лепотица прво чуђење, па прекор. Уздахну Лепотица, а у зору првога снежног дана умре муж. Ни у сну, ни на јави није могла да заборави његов поглед. »А ти?
Безуспешно је покушавала да споји ивице парчића. — Ах, дођавола! — уздахну Лепотица и погледа ка улици, али улица као понор ка њој зјапи, људи се тек као тачкице виде.
Али, не дâ се трговац! Није он месечево млеко пио: нека прода одмах, или никад! — У реду! — уздахну Варалица, узе врећицу, а трговац одјури ка назначеној бачији да што пре овце отера, да не би момак на бољег платишу
Сада та лопта бесмислено чучи под креветом, јер је ђубре прекрило игралишта. — Еј, да ми је чаробна метла! — уздахну малишан. — Почистио бих све улице, све тргове, сва игралишта и паркове.
— Колико сам с њим путовао! — уздахну сат, уверен да није било земље у којој нису били. — Људи су нудили читава богатства да ме откупе, али сликар ме није
Једва је могао да препозна у њима оне усправне, мрке лепотане. — Шта ће тек са мном бити? — уздахну орах, кад га нечија пажљива рука одвоји у страну. Тек тада опази како га дрвосеча и његова млада жена помно посматрају.
Није она важнија од мишева и принцеза, а и бреза ју је сигурно заборавила! Столица тихо уздахну, спремна да не зајауче кад је баце у огањ, кад неко узбуђено узвикну: — Каква столица, људи! Као цвет!
— опомену је. — Сабери се и ради што и остале твоје сестре. Свет људи и свет звезда неспојив је. Звездица тихо уздахну. Будаласте игре сестара нису је занимале, прегањање Данице с Месецом још мање.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
''Љубав платонска мора бити!'' саветник суви Рече а важан сасвијем. Иронично се осмехну саветниковица, Но ипак уздахну с тијем. Каноник јако раствори уста: ''Љубав Сувише не сме бит слепа, Иначе здрављу шкоди. ''Како то?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Зликовче, неваљалче, скитницо, буволовче! Дугоноги Стриц, који је дошао заједно с Николицом, завидљиво уздахну: . — Ех, кад би мене неко тако волио!
Зажмури од блаженства, уздахну и — сасвим се расплину, претвори се у разливено сјајно језерце по коме трепти још сјајнији зрачак, можда од сунца или
— Их како је лијеп овај наш крај! — оте се Ђоки Потрку из самог срца. — Само да још није онога тамо — уздахну Јованче показујући руком на бријег иза кога се чуло ријетко пушкарање.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
На то Давид уздахну и рече к божијем посланику пророку Гаду: »Тесно ми је одсвуда, али волим пасти у божије руке него у човечаске и од
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
и они што седе по ћепенцима и шију фустане и памуклије; само је погледају, махну главом и груну се у прса и уздахну, па шију даље.
Батиса ни се све; све се батиса, бата-Таче!... Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет...
Овој како ће да му бидне, кој ће да знаје!... А бог да чува! Много лошо, бога ми ти казујем!... Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде: — Мину старо време, — беше му, бата-Таско!...
Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде: — Мину старо време, — беше му, бата-Таско!... А бата-Таско уздахну и прихвати: — У старо време се знало, бре брате, кој је стареји, кој млађи; кој је големаш, а кој си је на фукара!...
Што ме не роди рисјанка?!... — Туго, Васке, што да прајим?! — уздахну Зоне. ГЛАВА ДЕВЕТА Она је пуна бурних сцена и крупних речи.
Беше добра ткаља — и ти си таква да биднеш, како, како, ете, мајка ти! — рече и тихо уздахну при помисли да ће све бити што је било, само он неће више бити, онај негдашњи! ...
— Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже. — добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде
— Тој ти је последње од мен’, Ајшо, за игре што ми играше, за песне што ми појеше... за спомињување... — Ее, — уздахну тихо Ајша, — видо’ веће ја... — Е, тол’ко — рече Мане и одмахну руком. — Било, Мане!... — Било, Ајшо!...