Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Је ли то Узловићу? — упита онај што је бацао попа. — А њему скоту — ја! — Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале!
Не треба се чудити, велико је весеље! Славу слави Давид Узловић, ћата општински Дошли су гости све по избору. Да већ и не помињем одабране људе из самог места — на прилику: новог
Еле, као што видите, велико весеље чини Давид Узловић. Ту се једе, ту се смеје и пева, ту се пије, Ту се свира н игра, ту се напија редом у свачије здравље Напија се у
— Служите се, господине! — нуди некаком суровом радошћу опијен Давид Узловић свог најмилијег госта — нашег лепог капетана. — Служите се, изволите — колико је бог дао и добра година донела.
— Хвала богу и власти, господине! — одговори Узловић, улагујући се и метнувши понизно руку на прси. — Добро ће бити, ако бог да! Само имам мало муке с Раданом. — Шта?
— упита капетан Узловића пошто је већ прилично омезетио. — Та оно, господине — поче мало тише Узловић, а унесе се ближе пред капетана — не би још требало — биће и томе земана. Ама, некако траљаво иде с интересом.
— Шта — осамдесет? — упита капетан, а мало се устури и набра обрве. — Осамдесет дуката... — рече Узловић ласкаво се смешећи. Мислим, није скупо? — Каких осамдесет? — затеже капетан да се ценка. — Ја не бих...
— Каких осамдесет? — затеже капетан да се ценка. — Ја не бих... — Не, не господине! — брже-боље упаде му у реч Узловић. — Шалим се... Лако ћемо се. погодити. Нека стоји, бога ви, други пут! — Е добро, добро...
У мене, Дашо, нема шале! — Ту се капетан маши руком за чашу у којој беше допола вина. — А, молим, молим — убрза Узловић и докопа флашу да послужи. — Нећете ви на мојој слави по пола чаше!
Сваки је понешто мрмољио — некаким нечувеним језиком. — Ама јес ти... — уноси се Узловић пред поп-Перу посрћући. — Ја, јес ти чуо, капетане!... Знаш — ливада... — Вино...
— Хе, кући! — прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Какој кући? Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме? — Те, деца — моја деца?...
— прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Какој кући? Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме? — Те, деца — моја деца?... Није свет решето!