Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
истина мало замагљених очију и набраних обрва, али јасно гледајући, ипак се уплашено диже испред ње, упита је, као умиравајући је: — Хоћеш, Софке, да вечераш? — Нећу. Јела сам код куће! — одговори јој Софка и упути се у собу.
Али Марко само положи руку на алатово чело, на гриву, између ушију, и чисто стидљиво, као умиравајући га, промуца: — Ћути, алате! И пусти му дизгин.