Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
И то је њено! — Божје, па њено! — Е, сад ми је — вели — лакше умријети. Спаде ми неки терет са срца. Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Вук, 1250) — Деца су сиромаху живо благо. (М. М., 1973) — Боље умријети без ђеце него по смрти оставити зле синове. (М. М., 1973) — Без деце — без руку. — Највећа је срећа у колијевци. (М.
(ЛМС, 1860, књ. 102, бр. 1) — Тко се родио за вјешала, од пушке не гине (тј. одашта је човјеку суђено умријети, баш ће од онога умријети, а ни од шта друго). (К-Љ, НБ, бр. 234) — Коме није вијека није му ни лијека. (Вук, бр.
102, бр. 1) — Тко се родио за вјешала, од пушке не гине (тј. одашта је човјеку суђено умријети, баш ће од онога умријети, а ни од шта друго). (К-Љ, НБ, бр. 234) — Коме није вијека није му ни лијека. (Вук, бр.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Митар је пушио »шкију« и мислио како је живот ђавољи, ништа — он ће, ето, умријети једнога дана, закопаће га и ожалити, појешће га свег црви, а куршум ће и после њега остати. Као нов!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Зар растати се за навијек! Па то је што и умријети! Срце му се стиште од помисли да више неће видјети своју драгу Лудмилу, свога зета, њихово дијете, које носи његово
Милићевић, Вук - Беспуће
матер, нека му опросте, забораве на ово очајно дјело, јер, завршавало се озбиљно и тужно његово писмо, боље је и глупо умријети него глупо живјети.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
хајдуци, И падају — а нека их, брате, Свак замјене доста већ учини: Косово би могâ пребољети, А некмоли мирно умријети.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Баш је њега брига што ћу ја умријети. — Ехе-хе, живјећеш ти нама још колико ти драго, а брату Сави шипак! — њакну самарџија.
Тамо сам се ја с њом и у радости и у жалости, толико пута сита наразговарала. Ту ми неће бити жао ни умријети. — Па пустише ли је у шталу? — опет ће онај радознали војник. — Није вајде крити, пустише. Добри неки људи.
вир гдје ћу себи, јадној, судити, а све корим свог покојног Дану: јесам ли ја теби, Дане, говорила да ти не смијеш умријети прије мене. Ти си вјешт око власти, око судова, пореза, жандара, а ја то не знам.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Ево има већ два дана како ми моја маћија не даде ни крушне мрвице да поијем, па сам тако огладнио да сам готов умријети! Нато ће Дивоња њему: — Не бој се ништа, али о овоме што ћу ти казати не смијеш никоме ништа говорити.
Јеси ли разумио?... Али да се нијеси усудио, за живу главу, погледати шта се у њима вари, јер ћеш одма' умријети! — Немај бриге! — одговори војник.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Дабогдâ пилићи ти хљеб из руку отимали! — (да остариш и ослабиш да ти живот омрзне а да не можеш умријети). Дабогда сам не знао, а другог да не питаш! Дабогда не умро, док не измерио небеске висине и морске дубине!
— Ко се није родио, тај и не умире. — И Гвозден је умро. — Лијепа смрт — блажено благо. — Боље је часно умријети, неголи страшно зло живјети. — Доста живе ко добро живе, али ко добро умре. — Смрт је лек свему.
Не плаче слијеп што није лијеп, Већ што не види бијели свијет. Не страши се мушки умријети, Већ се боји срамотно живјети. Није анђел да се не разљути, Нит је шејтан да се не помири.
Дједе Раде, тако ти свијета и вијека, је ли ти жао умријети? — Јест, тако ми свијета и вијека, као да сам се јучер родио. — А учини ти се колик вијек?
— Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено шта ће му се у вијеку догодити и каком ће смрти умријети и да се човјек од суђења не може сачувати.
се да гуја има ноге које само онда покаже кад се у процијепу припече к ватри; али ко их гођ види онај мора умријети.
Бојим се биће ти у кући отпатка и једно ће ти унуче умријети, ама ће ти једна од двије снахе помашити мушко дијете, те тако, кад Бог ’оће, штету намирити.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Ова царица разболи се и кад види да не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: „Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети
умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: „Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти не можеш проћи да се не жениш, и била ти срећа!
остари и већ му се досади живљети на овоме свијету, стане се старати како би се опростио материне клетве, да би могао умријети.
“ А она му одговори: „Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Преметнуше разговор на болесника. — Дакле, дотуре, шта вам се чини о нашем гвардијану? — Е, може остати, а може и умријети. — Чудне мудрости — шапну Бакоња друговима, који се бјеху збили на вратима.
— Боље би било да и не дође к себи, ако већ мора умријети — рече љекар. — Није то тако, мој дотуре — дода Брне — мале су муке на овоме свиту прима онима што нас чекају на
Однесе му сву лијеву страну, али оста при свијести. Љекар, по обичају, пророкова да може умријети наскоро, а може бити и касније. Гвардијан рече Бакоњи да се одмах нареди за пут. Шаље га у град да се зађакони.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Знао сам да му жена болује од рака у утроби и да ће ускоро умријети. Замишљао сам како у ноћи лежи поред ње — она спава а он бдије — и у њој незауставиво нешто расте, расте.
Само, питам се: какво ништа? Какво? Бијело или црно ништа? — Ето, само то се питам. — Ко зна! Желио бих умријети у сунчаном дану. Клицу те мале тајне жеље носим у себи од дјетињства.
Оне су, можда, учиниле човјеку највеће добро које се смртнику може да учини. Желио бих умријети изваљен наузнак на доброј, врућој земљи, сав у сунцу и јáсу, умријети у једрини дана, у сат узаврелих зрикаваца.
Желио бих умријети изваљен наузнак на доброј, врућој земљи, сав у сунцу и јáсу, умријети у једрини дана, у сат узаврелих зрикаваца.
Живот као да и не значи друго него нанизати велик, грдан број умирања својих рођених и туђих, — па најзад умријети, сасвим умријети. Престати доживљавати чак и умирања.
као да и не значи друго него нанизати велик, грдан број умирања својих рођених и туђих, — па најзад умријети, сасвим умријети. Престати доживљавати чак и умирања.
добро је и овако!” Био је задригао, плеторичан, тешко је дисао. Прошло ми је главом: овај ће умријети од капи. „Сличите ми на Крилова“ — рекао сам му.
Тад ће се питање старости свести читаво на то да ли ћемо умријети до три или до тридесет и три године. А то питање улази у широко крило свеопће неизвјесности и у њему налази своје
” Још нешто: у дјетињству сам чврсто вјеровао да никад нећу умријети. Боже мој, знао сам да је то апсурд. Али што то мари?
Јест, био сам увјерен да нећу умријети. Разумије се сви ће други умријети — та било би смијешно, управ дјетињасто и само помислити да нећу умријети.
Јест, био сам увјерен да нећу умријети. Разумије се сви ће други умријети — та било би смијешно, управ дјетињасто и само помислити да нећу умријети.
Разумије се сви ће други умријети — та било би смијешно, управ дјетињасто и само помислити да нећу умријети. Јер то је, на концу конца, природни, нужни и једино могући ток земних ствари! Али, qуант à моа, ц'ест диффéрент!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 364 ЋОСО ЖУТЕ БРАДЕ И ТОМА ГА ЗНАДЕ 365 СТРАНАЦ И ЦРНОГОРАЦ 366 ЛАЈУ ПСИ У СЕЛУ 367 ДА ХОЋЕ СВАК УМРИЈЕТИ!
Док он њу види, одмах се у њу заљуби и заволи је тако да се одмах разболио. Све дивани: „Умријети, умријети!“ И гле, баш умријети! Најпослије дође најстарији лекар и каже да му се не може помоћи.
Док он њу види, одмах се у њу заљуби и заволи је тако да се одмах разболио. Све дивани: „Умријети, умријети!“ И гле, баш умријети! Најпослије дође најстарији лекар и каже да му се не може помоћи.
Све дивани: „Умријети, умријети!“ И гле, баш умријети! Најпослије дође најстарији лекар и каже да му се не може помоћи. Управ исти дан стајао је и један малар крај мора,
— Хоћу, ага, све као да ћу сад умријети. — Знаш ли, болан, да се ја о свакоме твојему добру старам? — Знам, ефендум, и видим, и овако ти се клањам.
КРЕЋИ, ОЧЕ ИГУМАНЕ! Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру. па од жалости, кад види да ће умријети, почне плакати.
ДА ХОЋЕ СВАК УМРИЈЕТИ! — Шта си се замислио? — упита весељака његов друг. — Мишљах, да хоће свак на свијету умријети, како бих лијепо
ДА ХОЋЕ СВАК УМРИЈЕТИ! — Шта си се замислио? — упита весељака његов друг. — Мишљах, да хоће свак на свијету умријети, како бих лијепо живио, јео, пио, дјевојке љубио и свакоме заповиједао!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ето иде страсни петак И велика суботица; У петак ћу умријети, Субота ће огласит ме А недеља сахранити. Само да ми прије смрти Једно дâ се узазнати: Ко ће тебе заискати, Ком’
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
горе до млинâ, па се пред мрак врати: — Још, вели, није дошô земан за крст часни крвцу проливати, за 'Ристову вјеру умријети. Донес'-де, Мићане, још један ардовић! Другог дана јопе' штуц на раме.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»Ако се тако не учини код неке куће, онда ће у њој нетко умријети те године« (ЗНЖОЈС, 43, 1967, 139, околина Бјеловара). Топола. Као вилинско дрво, т.
Ћипико, Иво - Пауци
Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити.
Раде неће ни да чује за то; мисли: „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао, није ни жене обгрлио, па да умре! И он главом да ха смрћу плаши! ... Гдје је то?
Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушта, Никина се болест погорша, рекао би: сада ће умријети. Илија неће да зовне љекара, стрепи, могао би га оздравити, а неће да зовне ни попа док не опреми свој намишљени посао.
— Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја. А Илија вели Ради: — Иди, сине, попу: реци му да дође к болеснику, да га са богом
— Гледајте како се на мору одбљескује и игра запад сунца, к'о да се трза прво но ће умријети! — вели староме дијурнисту, који, пригнувши главу на саме хартије, журно преписује.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре) Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре) Не дај, Боже, брже умријети... (хор: умријети) Клавир и виолине попевају, брач кида ритам, мушке груди уздишу.
Не дај, Боже мој боре, (хор: мој боре) Не дај, Боже, до зоре, (хор: до зоре) Не дај, Боже, брже умријети... (хор: умријети) Клавир и виолине попевају, брач кида ритам, мушке груди уздишу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— Облачић Раде је више смео, плах, експанзиван. Његове су речи: „Једном ми је земан умријети, и потле ћу, Мејо, одмирати“. Он, без страха, баца у лице владару истину о његовој нечовечној владавини.
на колац, па га Турци понуде да се потурчи — да му опросте живот, он псује Мухамеда додајући: „Па зар послије нећу умријети?“ Хајдуци се сви држе за велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати.
Он је своје срце слободио речима: Што си ми се, срце, уплашило? Једном си се од мајке родило, а другом ћеш, срце, умријети. Он је рекао своме ујаку: Но ја с тобом друговати нећу кад си тако страшљив међу друштвом.
Он не смједе поћи у Косово за крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети“. Пак поћера коња на капију. Ал' ето ти старог Југ-Богдана и за њиме седам Југовића; све је седам устављала редом, ал'
Идем, сејо, у Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. Пак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, она паде на камен студени, она паде, пак се обезнани.
Ал’ му б’јела одговара вила: „Побратиме, Краљевићу Марко, тебе нитко Шарца отет неће, нит’ ти можеш умријети, Марко, од јунака ни од оштре сабље, од топуза ни од бојна копља, — ти с’ не бојиш на земљи јунака; већ ћеш, болан,
Марко, од јунака ни од оштре сабље, од топуза ни од бојна копља, — ти с’ не бојиш на земљи јунака; већ ћеш, болан, умријети, Марко, ја од бога, од старог крвника.
коња сјаши, за јелу га свежи, наднеси се над бунар, над воду, те ћеш своје огледати лице, па ћеш виђет кад ћеш умријети“.
јелу га свезô, наднесе се над бунар, над воду, над водом је лице огледао, а кад Марко лице огледао, виђе Марко кад ће умријети; сузе проли, па је говорио: „Лажив св’јете, мој лијепи цв’јете!
— а каде ми брже прокапасте? Да ми није умријети с миром“. Проговара Јелица ђевојка: „О мој брате, болестан дојчине, нису твоји двори прокапали, но су сузе Јелице
“ Тада рече болани Дојчине: „Хеј, Солуне, огњем сагорео! Ђе у тебе не има јунака да изиђе Арапу на мејдан, но ми не би умријети с миром“. Па дозива љубу Анђелију: „Анђелија, моја вјерна љубо, је л' ми јоште у животу доро?
Ал’ не прође ни година дана, ни година, нит’ ће половина, разболе се невестица Винка, разболе се, хоће умријети, па дозива своју јетрвицу: „Ој Ковиљка, мила сестро моја, ја болујем и хоћу умрети, аманет ти сиротице моје, сиротице