Употреба речи умро у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Мој муж, а ваш пријатељ и сустрадалник, умро је!... И сад је слободан, навеки слободан! Не стиже му хладно гвожђе ни ноге ни руке; не гоне га Маџари...

Очи су му још од суза влажне биле. — Видиш, сине, то ми беше веран друг и искрен пријатељ, и он је умро! Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!...

Он је умро...“ И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу. Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.

А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати —

Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео... А овако, ето, као што ме видиш, жив сам!...“ Нато је сасвим жалостиво ућутао; пили смо ракије,

Ја вам њезино име нећу крити. А зар бих и могао? Онај је давно умро што је дланом својим хтео сунце од света сакрити, а моја љубљена једнако са сунцем сјаје; јест, сјајна је она,

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

у главу цара лазара станоје од два месеца спава у колевци од земље њега нико не памти родио се крајем јесени умро почетком зиме мезимче међу мртвима његов плач не може да се препричава његова се хумка не прескаче и не обилази

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Никола Грбовић преко Колубаре био је љишки кнез; а Подгорци, којима је кнез био умро, дођу молити мог оца да сједини Подгорје са својом кнежином, и да обадве кнежине држи, или да им он даде каквога из

— Кад је Божа умро [25. марта 1807.], његов млађи брат Михаило Грујевић стане за секретара у синоду. Кад је мене Карађорђе по делу

једнога поштена и права човека испребијао, ногама и чизмама газио, и да је тај човек после четири дана сав испребијан умро?” — „Није, господару!” — Ђурица уста и рече: „Заборавио сам, господару!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Једва се мало придиже, али се и после дуго лецао и најпосле умро. — Бог зна шта ће и од Радоша бити? — рече Смиља и чисто се охлади од страха. — А шта ради, пријо? — упита Анђа.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро. Маринко, као мушка глава, прихвати се домаћинства, али му је оно ишло врло рђаво за руком, јер беше лењ.

Кмет Јова затресе тужно главом. — Боље би било да је умро! — Боље! — рече поп. — Тешко њему!... Чини ми се да је и памећу померио. — Сиромах! — рече поп. И минуше мимо кућу.

— Што си се ти развикао? — упита га Крушка. — Море, ма̓ни ме! Ја бих волео да сам умро него што сам дочекао овај покор!... И још се јадно спремам!

— Само да ми би наћи још онога!... Њему, њему да ми је да се светим!... Он не би умро како се умире!... Сав страх мора најпре осетити!... И приђе заробљеницима, које је Зека гонио. — Па, Иване Миражџићу!

Кад очи склопи, доста му је и један сатљик!... Донеси, донеси! Петра оде. — Звао сам те, попо, да бих умро као хришћанин!... Грехота би било поживети седамдесет шест година, поживети слатко и добро, па умрети без свете тајне!

Диже се запевка. Жене излетеше у авлију да и свету објаве. — Еј, весели Алекса! — рече Јова. — Тихо живео, тихо умро, онако исто као што кандило гори и угаси се!... Бог да га прости... Бог да га прости!...

Ја знам зашто си отишао... И 3ека саже главу, не довршивши реченице. — Умро је — рече Станко. — Умро?! — Јест, бог да га прости!... А и боље!... Ко зна шта би га још у животу чекало!...

Ја знам зашто си отишао... И 3ека саже главу, не довршивши реченице. — Умро је — рече Станко. — Умро?! — Јест, бог да га прости!... А и боље!... Ко зна шта би га још у животу чекало!... — А на коме си кућу оставио?

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Пренула се нагло сва дворана ова: Свак осети да је туде у самоћи Гладијатор један умро ове ноћи, Млад, срушен, и рањен већ дваест векова. ЗАШТО?

Мир. Задњи је талас дошао до хриди, Запљуснуо сетно и умро крај жала. Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто.

Тако је прошао цео живот тог човека заљубљеног у звезду. Али он је умро срећан јер је цео живот живео у светлости звезде која је била лепша и већа него све друге звезде: зато што је светлила

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

с горњег ката кроз прозор и остао мртав на месту, о Ђорђу што је радио с мојим оцем, о мом стрицу који се разболео и умро чим је на стару кућу назидао горњи кат, и још о многоме којечему.

А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи,

Ни сестра. Испијене у лицу, очи упале па гледају страховито уплашено. Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро. Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав знојав.

у крилу; не куха се ни ручак: пролазе на прстима покрај велике собе и само отхукују — исто онако као кад ми је стриц умро, Ђокица у авлији везао мачки ђезву за реп, па се увесељава њеном трком.

— Хм! — Ух, боже! — Благоје се тресе. — Овакав бадрљак само! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа — жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди! — Па дабогме! — Само то ми се не допада што проси.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Онда је био неки Аћа, учен човек, — умро је, бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер, каз’ти писар, једна древна

« А ја све једнако к’о не знам да је он умро, па кажем: »А ко ће тебе, роде, неговати и по табанима те чешкати, ако се ја, не дај боже, и по трећи пут удам, к’о

Ако је, на пример, какав богатији умро, и породица му захтевала да га огласе сва звона и опоје оба попа: то су га, истина, огласила сва звона, али оба попа

временима кад су још солдати носили курјуке, кад је она била девојка, па је певали по шору тамо с неким који је давно умро (пре но што се од укућана ико и родио), и кад су се још перишани носили.

Зар нисте то, милостива, знали? Од онда још ја њу не миришем кад смо биле обадве у Темишвару, па кад јој умро муж, и кад сам видела како је флегматиш и ’ладна била, к’о да је умро какав перзекутор, а не њен супруг!

кад смо биле обадве у Темишвару, па кад јој умро муж, и кад сам видела како је флегматиш и ’ладна била, к’о да је умро какав перзекутор, а не њен супруг! Кажем вам, слатка, ништ’, ал’ ништа; ни несветице, ништ’, ништ’!

— Нећу да се фалим (јер то није мој обичај), ал’ требали сте у такој прилици — кад је, то јест, мој супруг умро — мене да видите. Да шта! — Та и’те молим вас! — рече гђа Сида зевајући и чудећи се.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали.

Он, чак, није ни просио. Њему се на ноге доносило. Чим ко умре, то се зна, да одело, у коме је умро, то мора њему, Таји, да се пошаље. Његово је то. А он би увек још тражио: — Што већ сви не помру?

И заиста, попова сина деца у игри каменом ударила, те овај од тога умро. И зато су га се сви бојали, угађали му, све му чинили само да ћути, не гунђа, не прориче, не злокоби...

Муж јој, као што у она времена доликоваше јединцима и наследницима богатих очева, тако и њен муж, севдишући и пијући умро рано те она усред целе, велике, чувене куће остала сама са двоје деце.

И заиста, не памти се за ниједан смртан случај, сарану, а да је била без њега. Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо.

гледајући у никога, иде, вуче се тако по чаршији скупљајући око себе испушене цигаре, н чекајући да чује да ли је ко умро. XВИ МАРКО Кажу да је услед нађених неких у земљи старих пара померио памећу. Био крупан, кошчат. А мрачан.

А пред светом је то значило: да она намерно није хтела да му дâ да једе, те како би он, мучен глађу, што пре умро... И зато муж јој, брат му, ма да је волео ту своју жену, развео се с њом, отерао је од себе због њега.

Такве једне ноћи, кад се, сем те кише и густог мрака, ништа није видело закуцаше на нашу капију ноћни чувари. Умро који од тих просјака, божјака. Не памтим ко беше, само знам да га мртвог нашли негде у јендеку, у кипти, и понели га.

Свака је од њих по нешто носила. Нека восак, свеће, тамјан, нека чисто, бело платно у које ће се мртвац увити. — Умро? Бог да га прости! — говориле су улазећи код бабе у осветљену, гостинску собу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Она је хтела, али била је сирота, па је он није хтео. После се она удала за богата старца, а кад је тај умро, имање је на удовицу пало. Имање је око педесет хиљада.

Бабоња, кад је чуо да је умро Јефта, ражали се. Био је добар клијент, но неће рђав бити ни Алка. Бабоња је више сматрао Јефту за клијента него Алку,

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Стари казначеј Мијаило, газдаричин први муж, умро 1888. Кад је млад био некад давно носио је он плав фермен, срмом извезен, бињиш и дубоке чакшире са повраћеним

И друга плаката стоји, другог мужа газдаричиног Младена. Умро 1903 на Благовести. Капетановао он годинама по разним срезовима и носио неку ђуду као маџарски магнати.

“ И трећа плаката стоји њенога сина што је умро у брзо иза оца, од прекомернога рада. Седео сваке боговетне ноћи док не осване и читао и преводио неку велику

И капао над оном књижурином и сушио се и кашљао па кад је ону књигу превео он умро и није ни дочекао да је види оштампану и да му кажу хвала, само што су га другови честито ожалили.

да погледате око себе, да се уверите шта је све и у ком року створено, И шта би ви хтели? Емануел Кант умро је 1804. године. Шта су тога дана представљали ваши дедови? Ајд' реците: Шта су онда били наши дедови?

Африка

Младића је нестало, он је умро, и њега више нико не налази. Претпоставка је чак да га сâм њаму поједе. Звуци које њаму пушта крештећи исувише су

Отуда је довољно да се само и посумња да један од сеоских младића у ствари није умро, него да је на даљој обуци, па да цело село дрхти од страха, а нарочито његова породица.

Рађање није закон, умирање није закон. Кад не би било злих очију, повреда фетиша, и других чари, човек никада не би умро.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Као кад се чека вест да је неко у породици умро. Најгоре је, међутим, било четвртом Исаковичу, у Темишвару, Трифуну!

Тај болесни официр надживео је Павла, и умро, у Новом Саду, седамдесетих година осамнаестог века. У заоставштини тог официра, поред тестамента, нађено је и једно

којом је лудовала цела Славонија – имала, са својим мужем, осамнаесторо, а умрла за њим, у року од недељу дана, кад је умро. А да је хтела да има швалере, могла их је имати – виђене, лепе, људе – сто.

је чувен по томе, да је ту, пре неколико година, цар ловио, озебао, отишао натраг у Беч болестан, и, кроз осам дана, умро. Исакович је био, те зоре, први, пред кућом Јохана Шмерца, у колима.

Она посматра њега, који је, кад му је жена умрла, за овај свет као умро, и сад убија себе, због те мртве жене, тако рећи, свако јутро. А Божич?

Камо среће, каже, да је умро пре тога. А кад је повукао руку, са руке Исаковича, руку, која је била јако маљава, извини, се Павлу, што одлази да

Његове очи су се сад смејале весело. Каже, и он је прошле године био у великој тузи. Умро му је отац. Не може се, међутим, вечно туговати! Па понови опет: „Но, капетан! Не грустјите по прошлому!

“ Момак трактира, Сеп, међутим, дотрча, да се извини. Причао је, задихано, Исаковичу, да је тој несретници умро муж, и да је она остала са ситном децом, па је као луда. Опија се. А кад се опије, не зна шта ради, ни кога види.

За Кајзерлинга рече да пати од кијавица. За Волкова, да му је умро отац. За Трандафила, да има жену која је прави ђаво. Темишвар је описивао, као да је јуче у њему био.

Вишњевски је о њој причао да је удовица младог лајтнанта, а да је тај лајтнант умро, на путу у Росију. За њега се, каже, удала, у Кијеву.

Била је настала тишина, као да им је неко у фамилији умро. Петар се, једини, смејао и говорио гласно, да треба прећи преко тога и да је он већ прешао.

Бранкович је умро, у затвору. Пећки патријарх, Атанасије, није више имао наде у идућег руског посланика – Бестушева – па му није више

Теодосије - ЖИТИЈА

се, и реч Христову говараше синовима његовим који су ту стојали и свему народу: — Не плачите и не галамите, краљ није умро него спава, и душа његова је у њему! И буђаше овога као иза сна, говорећи: — Устани, господине мој, реци ми!

Ко твоје, Христе, да искаже силе? Ко милосрђа твојих да исповеди мноштво? Онај који је умро и без душе се укочио и сасушио, и који је за погреб спремљен, да се преда матери земљи, молитвама светога опет добија

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Сваки је носио свој мученички крст и изгладнео падао и дизао се, често да би умро. Бегунци су остављали имања, куће и затрвене породице.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Спасоју.) Господин је бескрајан. Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је. СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?

(Вади папир и писаљку и спрема се да пише.) СПАСОЈЕ: Ствар је у овоме: један је човек умро пре три године и сахранили смо га. Ја сам лично био на погребу. ЂАКОВИЋ: Бог нека му душу прости!

из неминовности процеса коме се све појаве у природи потчињавају”, или желите да ја њему просто кажем: „Ти си, брате, умро!” СПАСОЈЕ: Па ово је много јасније.

” СПАСОЈЕ: Па ово је много јасније. ЂАКОВИЋ: Рећи ћу му, дакле: „Ти си, брате, умро, а да си умро, ево ти доказа: прво и прво, ти ниси жив... СПАСОЈЕ (прекине га): Али он је жив. ЂАКОВИЋ Ко је жив?

” СПАСОЈЕ: Па ово је много јасније. ЂАКОВИЋ: Рећи ћу му, дакле: „Ти си, брате, умро, а да си умро, ево ти доказа: прво и прво, ти ниси жив... СПАСОЈЕ (прекине га): Али он је жив. ЂАКОВИЋ Ко је жив?

СПАСОЈЕ (прекине га): Али он је жив. ЂАКОВИЋ Ко је жив? СПАСОЈЕ: Па тај што је умро. ЂАКОВИЋ: Ја вас не разумем? СПАСОЈЕ: Дакле, он је у ствари умро, као што сам вам казао, и сахранили смо га пре три

ЂАКОВИЋ Ко је жив? СПАСОЈЕ: Па тај што је умро. ЂАКОВИЋ: Ја вас не разумем? СПАСОЈЕ: Дакле, он је у ствари умро, као што сам вам казао, и сахранили смо га пре три године, али сад се наједанпут јавља да је жив.

Он се, чим се уверио да сам умро, и пошто ме је евентуално испратио до гроба, вратио задовољан са погреба и штампао је моје дело под својим именом.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Пред Нову годину је умро. Весна и ја посматрали смо скривени иза капеле како гробар Милентије копа раку, и псује. Земља је била замрзнута а

Даћу ти две плоче. Нисам могао да му кажем да је идиот! Његов отац је шеф болнице у којој је умро онај мој ујак и он је то морао знати, То да је идиот, мислим. То где му је место, такође.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ја не би’ за то била. Чула сам како је то тешко бити на „искушенију“, онде јако секирају, не један је од тога већ умро. — Па не мора баш бити ни калуђер, може бити прота, и то није рђаво. — Не би’ волела да носи реверенду, волем сабљу.

— Па то је све, друго ништ’ не знаш? — Више ништа, само се чуло, да је сирома’ Ђока Милорадовић просио, па је онда умро. — Не знаш ништа, ја ћу приповедати како је то било.

„Штатаријум” је већ био објављен. Живи лопови повезани су за коље: њих деветорица; четврти, рањени, пред зору је умро. Пробуде путнике па и њих на испит. Лопови су све признали, а ино нису ни могли, јер је сведока било доста.

— Како си, Софро? — Немој ме питати, добио сам писмо од Шамике, зло је. Вади писмо из џепа. — Та ваљда није умро? — Ево читај, — баци му писмо. Чамча чита. — Па шта је то? Пише ти да се у мору купа, па шта је то?

био. Не може, већ је све прошло. Па како ће сад Шамика живети? Свет се мења, али Шамика у женидби не. Већ је умро и Кречар и Чамча. Чамча! Како је живео, тако је и умро. Није дуго боловао, лако је умро.

Свет се мења, али Шамика у женидби не. Већ је умро и Кречар и Чамча. Чамча! Како је живео, тако је и умро. Није дуго боловао, лако је умро. Пре него што Же издахнути, рече: — Збогом, свете, доста сам те се наживио!

Већ је умро и Кречар и Чамча. Чамча! Како је живео, тако је и умро. Није дуго боловао, лако је умро. Пре него што Же издахнути, рече: — Збогом, свете, доста сам те се наживио!

стране Русије, Аустрије и Пруске; постигао неколико победа али је потучен од Руса и одведен у заробљеништво где је и умро крајзлер — трговац на мало, бакалин Краков — град у Пољској, некадашња пољска престоница кренковати — секирати се,

машкртан — прождрљив, лаком Медина — град у Саудиској Арабији у који је Мухамед побегао из Меке 622 године, где је и умро; у њој се налази гроб Мухамедов Мека — град у Саудиској Арабији, родно место Мухамедово; за муслимане свето место

Црњански, Милош - Сеобе 1

Кад му је умро отац, хтео је да се смири. Некако чудно обухвати га та веза са мртвим оцем; био је то мир, спокојство, а све што око

Ускоро она је знала да су куће у Земуну жуте, плаве, високе и ниже, и која је чија. Затим, ко је умро у оној на ћошку, и ко се поболео од повраћања, у оној са великим дудом.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Будиш се у нечијој охлађеној соби у туђем кревету за издавање, у коме је можда неко умро. Вода у чаши залеђена! Твоја хаљина пребачена преко столице влажна.

Он се већ одавно помирио са чињеницом да није више чудо од детета. Зна да неће освојити свет. Александар Македонски умро је са тридесет, а цар Душан са тридесет и три. Теши се тим да није све ни у освајању.

Корачати, корачати, корачати — што даље од смрти и труле земље. Да сам умро пре пет година. мислио је Јоаким Марић, никад не бих видео како це људи спуштају на Месец, не бих дочекао моду »врућих

—Умро је — рече она. —Заиста ми је жао! Ко сад води посластичарницу'? —Продали смо је. —Много се тога променило у међуврем

Пренели су га хеликоптером у једну угледну београдску клинику, где је следећег дана умро. Испунило се његово пророчанство: алеја којом је шетао данас носи његово име.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— А је ли чега нова у тијем крајевима? Како је здравље у народу? Каква бјеше љетина? Је ли ко умро од старијих? Је ли било чаркања с Турцима?

Јесу ли се вратили, знаш ли? — Не знам, не вјерујем! Прије два дана попадији бјеше умро брат у Приморју, те она и поп бјеху отишли на покајање. — А како би било, Стане, да се ти поразговараш с Јанком?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Оставши без ваздуха — без својих слушалаца — годину дана касније је умро. Важне појаве, док трају и постоје, често изгледају сасвим обично.

Бавио се и новинарством, и то оном, најгором његовом врстом: политичким новинарством. Умро је у беди. Много касније, на Банхимском гробљу у Лондону, енглеска деца су му подигла достојан споменик.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

она би, као Српкиња, морала плакати кад би јој син на постељи умро. ГАВРИЛОВИЋ: Тако говорити као ви, то је реткост код женски. ЗЕЛЕНИЋКА: Зашто свака не осећа што је национални понос.

ЗЕЛЕНИЋКА: Та је ли то истина, забога! СМРДИЋ: Тако ми солдат каже. Но умро нам је војвода. ЗЕЛЕНИКА: Слаба штета кад није родољубац да ваља. Пешта и Будим важнија је за нас вјест.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Све му је било узалуд, и он из Хеба није жив изишао. Умро је 19. децембра 1711. године. О Ђорђу Бранковићу се створила цела једна поетичка легенда код угарских Срба.

ишао је на хаџилук у Јерусалим, 1750. као штампарски стручњак радио је у Бечу да се набави српска штампарија. Умро је 18. септембра 1753. у Москви, у Богојављенском манастиру.

Од 1756—1758. опет је био у Русији.17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду 10. марта 1766. године.

1781. постао је руски конзул у Напуљу, са војним чином потпуковника. Наскоро затим умро је у Бечу. Главни књижевни рад његов је његова мала историја српског народа, која је 1765.

раздражљив, у завади са осталим калуђерима, у сукобима са Синодом, он је последње године немирно и тешко провео. Умро је у Ковиљу 11. децембра 1801. године.

или 1743. године.27 Отац му се звао Ђурађ, по занимању био је ћурчија и трговчић. Умро је око 1748. и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце.

Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће28 умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760.

користи својој »милој нацији« и »слободној милој матери нашој Србији«, он је задовољно провео последње године живота. Умро је, после кратке болести, крајем марта 1811. године, у Београду.32 БИБЛИОГРАФИЈА.

Врло уважаван и као правник и као писац и као човек, умро је у Пешти 14. јула 1809. у свом књижевном раду Мушкатировић иде за стопама свога учитеља и пријатеља Доситеја

Са намером да се закалуђери оде у Фрушку гору. Умро је 12. јануара 1792. у Новом Саду. На словенском језику написао је практичну књигу Краткое сочинéнïе ω приватныхъ и

Јоште млад умро је у 1792. године у Новом Саду.39 Емануило Јанковић радио је на лепој књижевности и науци. Од научног рада или боље

И иначе слабог здравља, подлегао је услед напорног школског и научног рада. Умро је у селу Рјесноје, код Харкова, 28. септембра 1811.

Милићевић, Вук - Беспуће

Осјећао се задах старине, гробља; све је подсјећало да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било, плаши и ужасава.

тој жени, згуреној у куту, која ћути која се не миче с погледом који више ништа не схвата; за коју је с њезиним сином умро читав живот изван ње, која је пригрлила врелу и крваву успомену у своје груди, створила у себи слику свога сина,

Застидио се кад је видио ту жену која је препатила сву грозоту смрти синовљеве; Милан је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да боли, њезина рана вјечно да

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Е, не може да трпи, умро је за правду! Па такав је и после остао, кад је у јаван живот ступио. Остао је исти онај идеалиста, стари борац

— Тринаест! — Е, хоће у тим годинама!... У тим годинама је, видиш, мој отац умро од »шлога«! Настаде подужа пауза. — Па како се осећате? — прекиде је газда Радисав.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Из тебе нам гуја сину, По срцу нас верне шину! 13. Проклет био, докле био! А кад мро, не умро! Крвцу своју мрући пио! Сам себека врата кро! Док ти душе што уцвели Не опросте, враже бели! 14.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Жив и здрав. — Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то. Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео.

— Јесте, давно је умро честити стари Раде, али је зато остао његов унук да га брука по бијелом и шареном свијету. Све ми се чини да тако

Довео бабу, избјеглицу од Гламоча, па се разболио од тифуса и умро. — Умро? — Баш умро, намртав, кућо бакина. Долазим ја из бјежаније, опет ме превукли преко мора, кад пред мојом

Довео бабу, избјеглицу од Гламоча, па се разболио од тифуса и умро. — Умро? — Баш умро, намртав, кућо бакина. Долазим ја из бјежаније, опет ме превукли преко мора, кад пред мојом кућом стоји

Довео бабу, избјеглицу од Гламоча, па се разболио од тифуса и умро. — Умро? — Баш умро, намртав, кућо бакина. Долазим ја из бјежаније, опет ме превукли преко мора, кад пред мојом кућом стоји голема баба,

Одакле теби, велим, женска главо, тај капут? Од мог покојног Дане, каже она. Куку мени јадној, зар мој Дане умро, пљуснух ја рукама. Умро, сестро, оплакала сам га и сахранила како сам најљепше знала и умјела.

Од мог покојног Дане, каже она. Куку мени јадној, зар мој Дане умро, пљуснух ја рукама. Умро, сестро, оплакала сам га и сахранила како сам најљепше знала и умјела. — Па како се с том другом расправи, бако?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Не зна бег ко му је сестру испросио... Да си ти жив и здрав, Имотски ти је кадија умро још давно, пре седам година! Био сам тада гробар у Имотском, ја сам га лично спустио конопцем и закопо!

Био сам тада гробар у Имотском, ја сам га лично спустио конопцем и закопо! Кажу, умро од неке љубави... (Сви га гледају запрепашћено. Дуга тишина. Затамњење.) Завеса Београд, 1973.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао

Сетих се тебе и уплаших. Мати отпоче да ми прича и казује све промене које се десиле за време мога осуства: ко је умро, пропао, продао њиве; ко се оженио и удао. И онда за тебе: — Марија умре. Бог да је прости — рече мати и погледа ме.

После неколико година умро је. Причају да је пред саму смрт побегао из болнице, а чувари га нашли мртва на путу ка гробљу.

Све капије затворене, а само њихова беше отворена. Уђох, и изненади ме светлост. Да није умро? помислих. Али није. Били га у постељи изнели из собе насред кујне и пред њим отворили врата, како би ваљда могао да

Цела махала и део чаршије разлеже се од њихове писке и запевке. Пролазници сами себе питају и одговарају: — Умро?! Бог да га прости! И, крстећи се, журно одлазе, да не слушају нарицање. А оно се надалеко чује.

Што, синко? Зашто тако брзо, „апанс’с“ оде, остави нас?... Зашто, синко?“ — И као да је он крив што је умро, као да је он сâм хтео да умре, остави их, отиде од њих, и то као зато што му није било добро код њих, што га они нису

увређен тиме зато отишао од њих, умро, оставио их... Тако она поче да ређа и, као против тога, поче да набраја неговања, примере њихове љубави према њему,

је готово сви били оставили — нарочито њени, па комшике јој, родбина покојникова, пријатељи му, што се они, чим је он умро, сви повукли.

осећајући да ће бити као криви, ако једнако не говоре, не спомињу га, и да ће тиме потврдити како је он заиста мртав, умро, нестало га. А то није. Грех је помислити.

Он је био ту, јер она је била његова. Па и кад је умро, опет је она и даље била његова. И зато сви, цела родбина, а нарочито жене, као у накнаду за то, из захвалности,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

КАРАЏИЋА Парастос опет: вера, љубав, смрт Од неко доба виле српске глас парастоса се не напараси. Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта? па ко је самртник нам тај!

Што за живота хтеде презрети, осудили те на то по смрти! Насмеши се поругљиво: „Та да, већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назро још!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А цар рече: — Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш ти би одмах умро; него ишти друго штогод хоћеш, даћу ти.

Она му онда почне говорити: — Ја сам била удата за једним муширом, па ми човјек умро, а иза њега је остало много накита и новаца, тако да има вриједности око четири до пет хиљада дуката.

Него ја идем лећи у кући, а ти ме покриј, па се пренемажи и јаучи, и кажи да сам умро, те ће се он онда вратити натраг. Па онда легне у кући налеђашке и прекрсти руке а жена га покрије и стане јаукати.

Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, неће ли побратим онда отићи.

А одакле си ти, кмете? — Ја сам, кадо, с онога свијета. — Је ли, бога ти, а нијеси ли виђео тамо мога Мују који је умро прије неколико мјесеци? — О како га не бих виђео, он је мој први комшија. — Па како је, богати, како живи?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

КУМ: Зашто; ако жена свога мужа милује. МАКСИМ: О, пуца им срце. Зато се свака убила, кад јој је муж умро. НИКОЛА: Као и ми за женама. МАКСИМ: Бар се не деремо као оне, и не варамо свет.

Ти би нам најбоље казала, како доктори лече, од чега је гдикоји муж умро. (Одлази.) ПОЗОРИЈЕ 2. ДАМЈАН (ступа) Шта је мој комша онако подозрително изгледао?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

негде после завршног монолога, њега изрешетају непријатељи, али варате се ако мислите да је он, госн Суле одмах пао и умро; ма какви!

— јавља се бакута са задњег седишта иза новина, јер предвиђа куда води читава ствар. — Пази ко је умро Стара Веселиновићка! — Чуо сам каже матори, кога је сад апсолутно немогуће зауставити — да су гробари пали с ногу.

казао је њему Аца Кец. — Ако ме буду питали како си, ја ћу казати да си ти, брате, умро! Али, у ствари, од свега на свету највише ме нервирају снобови који, као, презиру масовна новогодишња весеља и пола

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Овај Гете? АЛЕКСА: То је давно било, године тридесет и пете. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, он је тридесет друге умро. АЛЕКСА: Старац, али његов син... ЈЕЛИЦА: Он није списатељ. АЛЕКСА: Јошт какви! Знам добро.

Дивило се мало и велико; и сви су јавно говорили да, откад им је сам цар умро, такве параде није било. Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Сад мачак баби умилно преде, очи му жуте поспано гледе, блиставих звезда у њима нема, умро и месец. Поваздан дрема. А и кад гледа и зене шири из оба ока — чанак му вири.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? — А не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. — Они живе стално овде?

Да сам постао марешал, могао бих покушати у животу још и много штошта друго. Сада је сасвим свеједно: живео или умро. — Али ко вам може бранити да покушате још увек друго шта у животу и у свету! Жена и деца ће вас чекати.

Не бих умео да кажем због чега сам дошао. — Седите ли добро? — Изврсно. — Обишли сте Пипа? Он за мало да није умро. — Откуда знате да сам био? — Малочас сам видела његову матер; она је ожалошћена што и њу нисте потражили.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Расејано поглед блуди, Тромо иду часи. Из даљине звоно гуди, Разлежу се гласи — Одјекују на далеко... Мора да је умро неко. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Сунце у ствари каже да је бог умро и један и други да нама остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце највише се

остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце највише се јуначи а смрт ако је бог умро није ли то стога што је смрт лепа (шта сунце вечерас чека) иначе ко би га натерао да сиђе испод својих знања ниже

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Не знам, нисам довољно паметан! Разумем, нашла се док је боловао, неговала га – добро! Умро – добро и то! Нашла се ту, па лепо, исплати је, кажи јој хвала, па збогом!

Овуда се иде на горњи спрат. (Показује на степенице.) Горе је покојник и умро. (Пође ка степеницама и сви за њим.) САРКА (Гини, која опет заплаче): Ето ти сад, па зашто ког ђавола сад плачеш?

ГИНА: Како да не плачем, Сарка; сад ћемо видети собу у којој је покојник умро. САРКА: Па плачи, брате, кад видиш собу, а немој аконто да плачеш! СВИ (одлазе уз степенице).

Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро. Њега ниси могла упамтити. Али откуд данас да ме питаш о тим стварима? ДАНИЦА: Тако, пало ми на памет.

МИЋА: Па где ћу ја? САРКА: Једино још није заузета покојникова соба, она где је умро. МИЋА: Па мени, уосталом, та соба и припада. САРКА: Можеш тамо, само ако се не бојиш. МИЋА: Чега да се бојим?

'Ајде, пођи, Симка, па упали оно кандило у соби где је умро покојник, грехота је да не гори. СИМКА: Право кажеш! (Оде уз степенице.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ама да је десет људи пало, лакше би поднео. По кратком поступку би доставио: нестао, разболео се, умро на путу, и тражио би попуну. И никоме не би одговарао...

Био је још млак. У мрачној земуници нисмо ни приметили када је нечујно умро. Ипак... погледасмо слободно у небо и зарадовасмо се животу.

Звезда једна прелете преко неба, па се изгуби у мрачном понору. — Сад је неко умро — рећи ће један од војника. — Камо да је само један... Хиљадама их гину сада — одговори више за себе наредник Милутин.

Како... отац! — узвикнух пренеражен. Објаснили су ми извињавајући се што морају баш они да ми кажу. Умро је ономад. Јуче су га сахранили... Занемео и збуњен, стајао сам оборене главе, наслоњен на ограду.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Умрла!... Кâ свака стока, и без свеће и без исповести... — Шта говориш ти !... Ко је умро ?... дрекну Гојко разрогачених очију, стегнувши старца за раме, гледајући зажареним очима у његово лице, да би отуд

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Први вели: “Болујеш ли, Хајро?“ Други вели: “Болов’о би’ за те!“ Трећи вели: “И умро би’ за те!“ Проговара лијепа дјевојка: “Нити болуј, нит’ умири за ме; Скини фермен, па лези уза ме!“ 181.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Муж вам је био мајор? СИМКА: Артилеријски! ВАСИЛИЈЕ: Је ли погинуо у овом рату? СИМКА: Није, умро је од запаљења плућа! А то је предност што вам је соба на спрату!

и што се смуца овуда, може да значи само две ствари: да је мучење завршено или зато што је Секула подлегао батинању и умро... ГИНА: Језик пресекла! ДАРА: ...

ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро? ДАРА: Ако је умро, бар је умро као човек, за свету ствар! И бар се на частан начин решио мука!

ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро? ДАРА: Ако је умро, бар је умро као човек, за свету ствар! И бар се на частан начин решио мука!

ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро? ДАРА: Ако је умро, бар је умро као човек, за свету ствар! И бар се на частан начин решио мука!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

А уз цркву надгробни споменици Црњанских, на пример пароха Итебеја, Милоша Црњанског, који је умро 1735. И других. Вук, међутим, каже да у народу има надимак: „Црњан“ и „Црник“, а да народ каже и „Јоване и црњане!

Његов средњи син, Лаза, учио је школе католичких фратара у Мађарској, а био је леп, чувен говорник, и умро је рано. У детињству имао сам неколико његових рукописа. То ме је подстицало да и ја пишем.

Гаврило је био особењак и нежења, а Мојсије је умро на народном послу. Трећи син Јованов, Јања, напустио је сво ју веру и био је после тога као мртав у породици Путника.

Написао је читаву књигу памфлета против Паје Путника. Паја Путник је умро у Београду, априла 2, године 1900, као потпуковник последњег Обреновића.

Душан је био питомац чувене Николајевске академије, у Петрограду, и умро је тамо, маја 17, године 1892. Нада Паје Путника није се испунила.

Ја сам га, међутим, упознао, кад више тако рећи, ништа није читао, сем политичких листова Застава и Браник. Кад је умро, оставио ми је и велики, дрвени, сандук пун књига, али и годишта Заставе и Страже.

Мој отац је изабрао себи сандук, куцкајући га, штапом од вишњевог дрвета. Наручио је за моју матер меда. Умро је идућег дана. Није дозволио да ме позову из Темишвара, са школа.

читао, углавном, само талијанске књиге, читао сам, са уживањем, и једног нашег прозаисту, Ластавицу, који је рано умро.

Једног дана дошао је, певајући, у канцеларију. Попео се, певајући, на орман. Био је с ума сишао. Умро је у лудници, у оној нашој старој београдској лудници, где су по три лудака ишла, на два кревета.

У оближњим болницама је ту, некад, и Радичевић учио, а ни она болница није била далеко где је болестан лежао, и умро. Отуда код мене алузија на Бранка.

Био је успео опет да добро скочи. Ми смо то сматрали као издају и били смо невесели. Он се бранио да жели да живи. Умро је после кратког времена, у болници, од запаљења мозга. Чолаковић је био мој левокрилни.

Уписујем се на Експортну академију, што је мој ујак толико желео. Он је, мало пре тога, био умро. Иако сам у официрском оделу и храним се са неколико стотина официра у официрској мензи, ми смо као испали из рата, и

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!) Један чича добио је орден што је остарио и што није умро. Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

обрнула ток уз чаршију, и то нас не би тако зачудило као овај глас, јер смо држали да је господин Бурмаз давно умро.

Али сад тек настаде за мене ужас, кад она прескочи 1895 годину. Па стаде да ми ређа моје даље подвиге и заврши: умро 1953 године у дубокој старости... — Дакле ви сте наш чувени преводилац...

После никад не добих ни тројку, него све одличне и врло добре оцене. Бог да га прости, сад је већ умро — заврши учитељ причу. ЗВОНАР Спушта се тихо вече.

и опет се проломи кроз те разнолике сребрнасте звуке громовски глас петог звона. Ваљало је дуго звонити. Умро је ботат трговац, познати ћир-Никола. Звонари ће се, по обичају, сити насањати...

Којешта! ...« И звонари се дигоше, па, стењући и кашљуцајући, стадоше силазити низ степенице. Прође недеља дана. Умро поп Коста, парох цркве. Случајно је Марко ступио у службу као звонар баш истог дана, кад се поп Коста ђаконио.

Очи му прелећу преко поп-Костина лица, али се не заустављају дуго на њему... Обична ствар: умро човек, треба га опевати и однети на гробље. А што је то баш поп Коста — ништа... дошао му ред.

« као што би сваки други на његову месту учинио. Треба лепо довршити посао који је започет. Што да га прекида? А ко је умро, дознаће сад од најстаријег црквењака. Што има да нагађа?... Кад доврши посао, упути се полако цркви.

Само дебели конопац од тешког звона виси слободно. На лицима дечјим исписано необично узбуђење, готово страх. — Умро чича Станко! викну један, што држаше конопац четвртог звона. — Наредио господин владика да звони и пето.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Јер тај лист и није дуго ни излазио: после неколико још бројева Шиљбок је умро на својој позицији, на браничу и стражи народних права.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

И ту му се рачун ко дим из луле губи ... Сећа се: осамдесет кад је умро чича Богоје. И 32 од онда. — Дедино чело се дуби: Сто дванаест!? — Што је много, много је!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Бродски лекар морао је, тешко болестан, напустити експедицију и вратити се у Данску, где је убрзо затим и умро. Самом Шмиту ти су, готово надчовечански напори такође навукли болест, која му је убрзала смрт.

Године 1933, после смрти Шмита, који је умро као директор фондације, из ове се издвојила једна засебна установа која носи назив »морско-биолошка лабораторија« и

Кад је 1933. године умро, био је ожаљен као један од највећих природњака свога времена. Шмитови радови су довели до могућности да се

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао

Целе би недеље преседела тамо у селу код својих синова и снаха, где је била као неки старешина, јер јој муж умро, али, чим би дошла субота или какав празник, одмах би овамо до њих долазила, увек доносећи по нешто а највише брашна,

Али га дуго није задржао: бојао се да много не „преучи“, разнежи се и оде у варош. У том отац убрзо умро, те он преузео кућу водити. Поче јаче да се дружи са Арнаутима и да продаје стоку за турску војску.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Клетве могу да буду страшне, варварске и свирепе, с призвуком трагике (Уста ти се на затиљак окренула! Мањи умро, но што си се родио! Мајка те у студене очи целивала!). Клетве не штеде ни животиње.

Дабогда сам не знао, а другог да не питаш! Дабогда не умро, док не измерио небеске висине и морске дубине! Дабогда омастио својим вратом личину!

Лијек тражио код седам Стана и девет Марија! Мајка те у мртве очи пољубила! Мајчино те млијеко губало! Мањи умро него што си се родио! Нашло те више чудо од смрти! Не било ти доста ни земље, кад се укопао!

Све ти натраг, а пете напријед! Убило те јајце од кантара! Умро од студени на Илин-дан! Б) ПОРЕЂЕЊА А) ПРАВА 1 БИЉЕМ Висок као бор. Витак као јела. Дркће као прут.

— Боље је добра смрт, неголи зао живот. — Ко се није родио, тај и не умире. — И Гвозден је умро. — Лијепа смрт — блажено благо. — Боље је часно умријети, неголи страшно зло живјети.

Малена је тица препелица, Ал’ умори коња и јунака. Мила мајка своју ћерку кара, Ћерку кара, неви приговара. Мујо умро, Бојчић обољео: Сам Алија војеват’ не море. На дв’је гране није добро стати: Рачваст колац у земљу не иде.

и тако постане корњача. КУКАВИЦА Србљи приповиједају да је кукавица била жена и имала брата, па јој брат умро и она за њим тако много тужила и кукала да је бог претворио у тицу.

Пастир се на то вратио кући, брзо затим умро, а кућа му је већ два пута била пуста. СРЕБРНИ ЦАР У Кучајни се од памтивека копа руда...

Цар: — Имаш ли оца и мајку? Милош: – Имам мајку а отац ми је умро. Цар: — А ђе ти је мајка? Милош: — Ето је тамо доље у селу код куће. Цар: — Хајде, да нас водиш твојој кући.

(Кад ће престати) 300 — Шта не може иструнути? (Име) 301 — Шта не може ни један човек о себи казати? (Да је умро) 302 — Шта није још нико на свету заборавио? (Да умре) 303 — Шта човека ћелавим чини?

— Зове ли ко мене, неборе! (А они њему одговоре): — Болан, што пјеваш, да ли ти није љетос умро отац? (Сад се он насмије, и прсне усницама, као да не мари ни најмање, па им одговори): — Може му бити, свакако и

— Болан, да ли не знаш да ти је скоро брат а ономадне син умро, па како пјеваш? (Прсне опет): — Бам зато, ако су једном, неће другом, ја их тамо нијесам шиљао.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

а одакле си ти кмете!“ — „Ја сам, кадо! с онога свијета.“ — „Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?“ — „О! како га не би виђео! он је мој први комшија.“ — „Па како је, Бога ти! Како живи?

” А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго штагод хоћеш даћу ти.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Не знам шта да вам кажем! СКИТНИЦА: Муж јој био предратни поднаредник. Умро у Немачкој, у заробљеништву. ИКОНИЈА: Стварно не знам. Морам да однесем ове ђуроваче.

ИКОНИЈА: Ма какав манијак, будало! Кажи ми ко ти је отац! ЈАГОДА: А и то ти је посебна прича! Мами умро муж у заробљеништву... ИКОНИЈА: У Немачкој? ЈАГОДА: А мама кувала на некој економији.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

није га нико без уздисања спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком називљући га, жалећи што је млад умро, и желећи да његова деца њему подобна буду.

се да би се сви пароси чаковачки у оно доба више његовој смрти обрадовали били, него да им је који најбогатији обркнез умро; тако им је био додијао и хака дошао.

Лете један за другим као гаврани, пак све истражују гди је ко умро; ни на оном свету душа човекова од њи[х] с миром не може остати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Напомена. Први број значи годину рођења, један крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо.

крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља умро, онако као што и ми мремо.

Од једнијех он сам има кључ, а носи увијек уза се и кључић од стричева ковчежића... Стриц је умро, бог да га прости, већ поодавно, а он је нови фра-Брне, Јерковић XXВ... — Зар си ти, магарчино, заспа? — викну стриц.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Од вечерас ћеш код мене да спа— ваш.“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином. Ђорђе јаче трже прегршт слугине косе. Мијат се с јауком пробуди. — Зашто спаваш?

— Молио бих те мало дашчица да му кућицу направим... И још за понешто, знаш... човек је умро. — Даћу Ти све што ти треба. Све ћу Ти дати. Пређи. — Уздрхта, осећа да зависи од њега, да му мора све дати.

“ Поћутала је и прибрала снагу: „Ако ћемо право, он га је стекао.“ Истину је рекла. „А што је мој отац умро у воденици, убијен врећом жита? Јесте ли вас двоје на спруду почели трговину?

Како је говорио, сенка се губила и опет појављивала. „Да му се не изгуби име. Даје требало да нестане, он би умро још у врбаку на киши.“ Мирисало је Мокро врбово лишће. У корену ишчупане врбе дете. Ветар ишчупао врбу.

Било га је стид и није дозволио да му твоја мајка пољуби руку. Чим је вечерао, отишао је у воденицу. У воденици је и умро.“ Месец се расекао на прозору. Пола ђачке собице било је у сенци. Видео је сину озбиљно и замишљено лице.

Стварно, чуо је, пси су у Београду лајали као у Прерову на лопове. „Како?“ „Па умро је кад је подизао врећу да сипа жито у кош. Чобани су осетили да из воденице заудара на паљевину.

— А отаџбина... — мотри да ли Аћиму дрхте руке. Аћим помисли да је неко од рањених Прероваца умро, па не може из себе да ишчупа реч. — Зашто си га убио?

Глумац у путујућем позоришту, помисли Вукашин, и рече: — Нема користи од тога. — Знаш ли ти да је твој деда умро с перчином? — стави руке на леђа и погури се. — Последњи с перчином у овом крају.

Апсану не ложе. Аћиму је шездесет година. Велика је то ствар. Бивши рајетин, син воденичара који је с перчином умро, због начела... — застаде, налакти се и у раширене шаке смести месечасто лице. — По начелима, Аћим је мој ђак.

Прве две јесени ишао је пешице, само са Стојаном, Толиним одем. Стојан је од назеба умро у Градишту оне јесени кад је снег пао на још зелено лишће, „дубок снег, човеку до раскрижи од чакшира“.

Бежи од тишине у селу. Бежи да не сазна да је Адам умро. Умро је јер је звезда падала над Преровом, над његовим јасеновима, баш кад је био код првих кућа.

Бежи од тишине у селу. Бежи да не сазна да је Адам умро. Умро је јер је звезда падала над Преровом, над његовим јасеновима, баш кад је био код првих кућа.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову

(Први пут се а дуго, и Сима терџуман мучи са речима.) Чим је Сима убијен, и Нишлија је тешко рањен; умро је за неколико сати. На падинама и према Дунаву и према Сави, пукле су старе мржње.

Нико се није усудио ни да му се приближи. ЕПИЛОГ. Онај из Орана, у Алжиру, један је млад официр. Родио се у Србији а умро у Алжиру, 1870, од туберкулозе. Школован, артиљеријски капетан, имао је дар за математику, а нарочито за геометрију.

Најзад је стигао у Оран: лекари су тврдили да ће у Алжиру оздравити. Није оздравио, умро је са тридесет и четири године.

— Мораш ли то, синко? упитао је старац са малим осмехом или се то Добрачи причинило, и умро. Из кућице нико кије изишао а празнина је почела да избија од камена, од земље, од облака.

Није схватао где је то погрешио а, уморан, није ни тражио одговор на то питање. Умро је у децембру 1839. године, више од две деценије после битке на Љубићу.

Наредила је да се, на Конаку, затворе и застру сви прозори, а у соби, у којој јој је умро на рукама, остала је сама са сином.

Ова доцније неугледна кућа у којој су, за време Првог устанка, боравили многи угледници, у којој је умро Доситеј, постала је, у току деценија које су следиле, текија, и срушена је крајем прошлог столећа.

Наишла је са стране непознатог. У почетку фебруара следеће, 1808. године, капетан Чардаклија је изненада умро. Још једном упозорен, овом смрти, на смешну крхкост трајања, Доситеј је испратио свог пријатеља, опростио се с њим над

се и међу онима који су имали да се баве око смрти војводе Милана Обреновића, угледника који је напречац, и чудно, умро у Букурешту у децембру 1810. године.

предео који му је био преостао: запуштено турско гробље, све у блату, под облацима ка бастим од пролећних расветљења. Умро је 28. марта 1811. године, тихо.

Тамо је и умро, прерано, сатрвен многим болестима од којих је, изгледа, нека унутарња грижа била најопакија. Анастасијевића је ова

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Силно ј' срце стег'о, Па замишљен лег'о На душек. Запалио лулу, Пољубио булу, Па - умро. Ј. Јовановић Змај XXXВИ Два се тића побратила, до два сокола, Посред боја, посред мила, посред покоља, Крили су се

“ Насмеши се подругљиво: „Та да, Већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назр'о још!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Никад се није дознало где и када је умро. Неће бити излишно да мом приказу Аристарха додам још двоје: одакле сам црпао материјал за своју причу о њему и

после 310 године пре наше ере живљаше и дејствоваше у Александрији између година 280 и 260; не зна се где је и када је умро“. То је све. Мало, врло мало!

свог дела „Рачун о зрнцима песка“, обраћа се он Гелону, сину краља Хијерона - који је, буди овде узгред речено, умро неколико месеци пре свога оца - овим речима: „Ти знаш, краљевићу Гелоне, да астролози зову светом лопту чији центар

доба, а затим се преселио у Пергамон да, спријатељен са тамошњим краљем Аталом, настави свој плодни научни рад. Умро је 170 године пре наше ере.

Тај учени немачки кардинал који је умро 1464 и који је као саветодавац папе Николе В имао учешћа у преводу Архимедових дела са грчког оригинала што се налазио

„Чуо сам за њега. Био је овде професор, отишао касније у Грац, где је и умро. Математичари говоре о њему са великим поштовањем“. „Знам. И још нешто више.

“ „Како је то могућно?“ „А први ђак у разреду“. „Чујте, пилићи моји“, рече им мајка, „овако је то било. Онда је умро и мој други муж, ваш отац“. „Зашто је умро?“, запиташе они.

„Чујте, пилићи моји“, рече им мајка, „овако је то било. Онда је умро и мој други муж, ваш отац“. „Зашто је умро?“, запиташе они. „Јер га је“, растумачи им њихов ујак, „драги бог позвао у небесно царство“.

Штета што је умро у педесетпетој години свог живота“. „Е, видите, тај исти Монтегју заљуби се у лепу Катарину“. „То је лако разумљиво!

Мајеров Лексикон и у њему нађох прибележено ово: Јозеф Жакен, професор хемије и ботанике у Бечу, рођен 1727 у Лајдену, умро 1817 у Бечу. Главна његова дела баве се флором Аустрије.

„Како је то било могућно?“ „Нисмо се развели, већ разишли се у пријатељству“. „Изванредно!“ „Румфорд је умро 1814 године. Посећујем често његов гроб и китим га цвећем.

Борда је по самом завршетку тога посла умро, а Мешен године 1804. Деламбр живи: видећете га код мене. Он ће Вас тачније известити о том научном подухвату!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

То ти је све. Па попи наискап. — За кума знаш? — упитах. Он ме не чу. — Чуо си за кума? — А, јест, знам. Умро је у ропству. Ћораво, налетело, па заробљено. — А поп Мијаило? — Он ти је црк'о од грипа, после рата.

години сазнаде, једнога дана док се играо, да му је отац, штабовски трубач Јефрем Ресимић, иако ни часа није боловао, умро насред калдрме ивањичког сокака, недалеко од ракиџинице „Код Ужичанина“, где се бавио увек, пошто би плехани писак

Ах, али та жена што је умрла, то је моја жена, један огроман део мене је у њој, то сам донекле ја умро. Па шта, ти ниси једини. И сви су јачи него ти, ти највећа слаботиња, само ти. Па лепо, има друга жена...

„У Београду нисам, у Алексинцу нити има трамваја нити ове галаме, практикант нисам, то сам био пре рата, умро нисам, у рову нисам, хвала Богу ослобођен сам. Онда шта? Или сањам или сам мртав пијан.

„Гле“, помисли тада Јаћим по трећи пут, „сад ми је све постало и јасно и просто: та ја сам умро и већ васкрсао.“ И баш у том тренутку угледа он горе међу гужвом од облака ону своју рођену србијанску душу како,

по изораној од граната земљи и однео га на превијалиште где га је предао болничарима и где је овај јадник одмах потом умро ... Ето од тога дана нарочито Пацко је постао наш љубимац.

Ја сам остао жив на своју несрећу, а стари и добри Јусуф одмах је полудео, па је умро после кратког времена. Благо њему. Ето реци, Алија, господину: такви смо ми. Док сам могао, ишао сам на гробље.

— Није, славе ми, газда-Ико, умро ти је он давно — каже сељак. — Лака му земља! — вели Икета дрхтавим и јако тронутим гласом; па ће опет: — А шта је са

— Е умро ти је и он баш некако ономлане око поста. — Лака му земља! — опет каже Икета. И све тако редом распитује се он само

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А говоркало се и то да није умро, већ да живи, под кривим именом, негдје у Јужној Америци, гдје се поново оженио, основао нову фамилију, изродио дјецу.

од својих гријеха, на пучини нагло оболио од заплета цријева — мал дел мисерере, како се код нас говорило — и умро, па су га лијепо зашили у кожнату врећу, као што је ред и обичај, — и предали га мору.

На њима је стрпљиво покушавао најразноврснија и најнемогућнија калемљења и оплођивања. Умро је од неке чудне болести. Мало-помало губио је власт над кретањима тијела и покретима душе. Лежао је непомичан.

У њој је прије много година умро један бакин брат, њен миљеник, још младичак. Од сушице. Бака га је, не знам из ког разлога, била узела к себи у кућу;

Онда се нешто заиграла, и час касније већ је гледала у чуду мајчину жалост: „Што плачеш? Та није умро Бог!” — Нису је схваћали. Па јасно! Сасвим јасно! Умрла је само једна — ма колико драга, ма колико добра — бакица.

Међу хрпом осталих ислужених ствари, ту је лежала и једна стара дјечја виолина. Виолина оног бакиног брата што је умро у младићким годинама. Од његове смрти лежала је ту, у своме црном дрвеном сандучићу, сличном дјетињем лијесу.

“ Тај је повик за мене постао као одах сунчаног поподнева и добио неку митску и магичну вриједност, попут повика: „Умро је велики Пан!” Тишина.

Кад је умро, упутио сам удовици дугачак сажални телеграм, над којим сам се, добро се сјећам, дуго трудио, с оним здушним задовољств

Не, није било то. Било је напротив то да је онај умро. (То је онај исти коме су доносили гладиоле и коме је било боље, знатно боље).

моја болничарка наишао сам на сасвим кратку вијест, само два ретка: једно име и презиме, и обавјештење да је тај умро. Дуго сам остао замишљен над тим рецима. Данас то име огромној већини не каже ништа. А некад је било веома чувено.

Пошто је умро бог и други ауторитети метафизичког помазања, људи су осјетили потребу да изнађу неке нове вредноте, и категорије

шта је од њих, људи нису знали да ми одговоре, или бих дознао да један од њих животари негдје у Паризу или да је други умро негдје у Буенос Аиресу. А ја сам и даље газио својом низбрдицом.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка.

Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро.

— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? — Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу. Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!...

Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за

— Шта, има ли извешћа од синоћ? — Ништа ново. Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро. Не знам само шта ће бити с децом. Чекам извешће свакога часа. — Е њихова је дрскост прешла сваку меру.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ко би у ту земљу отићи могао, тај не би никад остарио нити умро; али тамо не може нико отићи, јер који год је досад у ту земљу одлазио, сваки је главом платио.

СОЛДАТ И СМРТ Био тако један солдат, па је толико згријешио да кад је умро и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом,

А цар рече: — Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год хоћеш, даћу ти.

по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав: чији нож буде свијетао, тај је остао жив, а чији зарђан, тај је умро. Ижљубе се, збогом, збогом, и оде сваки на своју страну.

Кад су тикве пропале, и вилиштањац је од жалости умро, и тако то сад нико не зна осим мене, јел је сав онај свит изумро, а само сам ја још остô.

— Па га устави код себе те га вјенча с њоме и даде му по своје царевине, те још и сада царује, ако није умро. ЧУДНОВАТА ДЛАКА Био је један чоек, много сиромах и пунан ђеце, тако да их никако хранити није могао, и више пута

тако један цар, па издао заповјед да у његовој држави не смије нико преживљети педесет година: ко не би до те године умро, тога да убију. А био је неки човјек и имао једнога сина. Кад се њему намири педесет година, рече он сину.

Него ја идем лећи у кући, а ти ме покриј, па се пренемажи и јаучи, и кажи да сам умро, те ће се он онда вратити натраг. Па онда легне у кући налеђашке и прекрсти руке, а жена га покрије и стане јаукати.

Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, неће ли побратим онда отићи.

Жена му одговори: — Оно је мој син. — А гдје ти је муж? Ил̓ је некуд отишао или је умро? — Не знам, брате. Отишао је у свијет да зарађује, па не знам или је жив или је мртав.

А одакле си ти кмете? — Ја сам, кадо, с онога свијета. — Је ли, бога ти, а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци? — О, како га не бих виђео! Он је мој први комшија. — Па како је, бога ти, како живи?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро! О куку, куку, зар живота треба За оног коме свет је већ изумр'о. Падај, животе, с јауцима мојим. Цепај се, време.

Види се мој гроб... Мени све се чини, Да сам у дане, без сунца, и сиве, Што беху налик ружној месечини, Умро к'о дете: смрти перспективе Изгубише се ван мене, по тмини, И моје звезде што више не живе.

Мре постеља бела, Намештај, сви знаци љубави и поште. Уздах као стража заспалог опела, Погинулог дома није умро јоште. Је л' то буна мртвих, ствари и поретка? Ил' се збиља овде и сад неко крије?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам сведок трагичног догађаја и мада је од тада прошло 56 година, слика тога догађаја ни до данас није избледела.

То је готово убило моју амбицију; али касније када је отац умро, потресло ме је када сам нашао завежљај писама, која су му моји професори писали предлажући му да ме испише са

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Примио сам писмо од сестре у коме ми је јавила да нам је отац напрасно умро после кратке болести. Рекла је и то да је отац, када смо се пре годину дана растали на пристаништу, имао осећање да ће

Да није било топлог бродског димњака, вероватно бих умро од хладноће. У почетку сам се морао борити да бих обезбедио себи место поред димњака, али када су исељеници схватили

” - одговорио сам и чекао његову реакцију. “Зар вам Ратерфорд није рекао да је Клерк Максвел умро пре четири године?

Тог дана требало је да се пренесу из Беча посмртни остаци великог српског песника Бранка Радичевића, који је умро веома млад пре тридесет година. Био је сахрањен у Бечу.

” - одговорио сам и чекао његову реакцију. “Зар вам Ратерфорд није рекао да је Клерк Максвел умро пре четири године?

Тог дана требало је да се пренесу из Беча посмртни остаци великог српског песника Бранка Радичевића, који је умро веома млад пре тридесет година. Био је сахрањен у Бечу.

Ово су била последња предавања Кирхофа. Умро је следеће године. На његово место дошао је Хелмхолц као привремени наставник из математичке физике.

Весели живог у авенији Унтер ден Линден полако се гасио. А онда је дошао историјски моменат: велики цар умро је 9. марта 1888. године.

Када је у лето 1891. године умро професор технике, део његовог посла (теорија топлоте и хидраулика), био је додељен мени, Мало касније умро је и

године умро професор технике, део његовог посла (теорија топлоте и хидраулика), био је додељен мени, Мало касније умро је и професор динамике па сам добио и његов посао.

То је било ново и важно откриће на пољу катодних зракова, а сигурно би било и других открића да Херц није умро јануара 1894. године у својој тридесет шестој години. Хелмхолц је умро неколико месеци касније.

године у својој тридесет шестој години. Хелмхолц је умро неколико месеци касније. Наука није никад претрпела тако велики губитак у тако кратком интервалу времена.

Ћипико, Иво - Приповетке

— и упре у њ плашљиво очима. —Умро је, — одговори мирно дете и загледа се у ватру. Њу у грудима љуто жицну, као да јој је ко заринуо нож у срце.

имаш сестара, па не би добио дозволу за вјеснање, а бране се фратром, веле клео би и брецали би у звона као да си умро ж. —Није све тако, опази девојка — Твоји хоће да узмеш прћијашицу... —Биће и тога код мојих...али до мене није...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

]”. 119 Касније, када јој је муж умро, кога није волела, и остала јака љубав према Ити, коју није смела ни пред собом признати, она у постепеном

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Не могу сјести међу ваше барјактаре или качаке?.. А?.. Е, Бог вас миловао, а да сам нешто раније умро не бих знао за ово ваше јунаштво!.. Тако ми Бога, на кулу ћу!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Јер није цар умро него човек само — Човеку ваља сузу да дамо. И шта је престо, шта ли круна кобна (Па још кад је гледам са гледишта

Таласи ће ови расти, Век ће веку да их прати: Зато Дарвин није умро Нит’ ће с’ икад мртвим звати. Нит’ је његов дух у тима Што кад мраз ил’ олуј спазе Као деца бесомучна На Бога се

Да си умро пре десетак лета, Само б’ својта твоја сузе лила; Да с’ живео још десетак лета, Црна би ти земља лакша била.

сија Што мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро, — Ево Љубе међу нама!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема откад ти је отац умро. ЕВИЦА: Она оће да је код ње све као код највеће господе.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

су смрти најдивнија сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове зеленгоре ВИИИ За оне који су искористили смело могућност умирања за оне који су

сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове зеленгоре ВИИИ За оне који су искористили смело могућност умирања за оне који су

Краков, Станислав - КРИЛА

ВИ БЕЛА БАРАКА Ипак он није умро. Свршавао се август, а жега је била увек иста. Град је живео ноћу. Дању су жене пуштале да им се прозире тело под

Рекла је да ће му обући, чим му дрен из ране извуку. Те је вечери умро у крајњој бараци Турчин носач са одсеченом ногом.

Патрљак му је од једном поцрнео, по телу су му избили печати, и он је умро у неком веселом бунилу. ВИИ Као бела веверица претури се дим по грању. Пишти, лупа, јечи. Најзад је све тихо.

— Ипак је умро, додала је убедљиво. Онда су сви пошли. — Да вам оставимо светлост, рашчупана Ивон питала је Душка. — Ех, не треба..

Петровић, Растко - АФРИКА

Младића је нестало, он је умро, и њега више нико не налази. Претпоставка је чак да га сâм њаму поједе. Звуци које њаму пушта крештећи исувише су

Отуда је довољно да се само и посумња да један од сеоских младића у ствари није умро, него да је на даљој обуци, па да цело село дрхти од страха, а нарочито његова породица.

Рађање није закон, умирање није закон. Кад не би било злих очију, повреда фетиша, и других чари, човек никада не би умро.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

У зрелости на оствару жеља Кад се стаза бољој срећи прти, Имао сам добрих пријатеља, — Није свако умро пре самрти.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Жељо жива! — узвикну кад ме угледа и приђе да се поздравимо. — Откуд ти залута овамо? А ја чуо да си ти умро. — А ја сам чуо да си ти погинуо... — Ај, до врага!

— Донеси шољицу потпоручника Драгомира — рече командир посилном. — У њему смо изгубили доброг друга. Али умро је лаком смрћу. Стајао је изнад рова — командир се обрати Драгану. — Знате ли, контролисао сам после.

1956. Објављује роман из заробљеничког живота Ликови у сенци. 1962. Умро у Београду.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

1799. Глигорије Трлајић ПАВЛЕ СОЛАРИЋ ЗАВИЧАЈНЕ РАДОСТИ Ви велите да је умро Пеца, славни свирац? „И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!

Прочитавши ову оду, Вук је писао Мушицкоме из Беча 14. октобра 1816: „Мислим да сте чули одавно да је Державин умро” (Преписка ИИ, 107); одговарајући Вуку 10. новембра 1816.

априла 1829. у околини Љубљане (Шмартно под шмарно горо), студирао право у Бечу, где је умро 2. септембра 1855, од колере; писао је песме за омладину, као и родољубиве, а преводио је краће ствари са разних

Већ тада, песник је био тешко болестан: отишао је кући, своме оцу, и умро 1. децембра исте године, „у Фрушкој Гори, међ светињом српском”, како је писао узбуђени Светозар Милетић.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце. Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави: — Кад сам

Лани, око Часни' Верига донесе ми кнез црну књигу и три воринта: „Давиде, умро ти син, па ти царство шаље три воринта. То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!

Судац (улази с доктором): Шта је то?! Давид (диже се): Ништа, главати господине!... Е, људи моји, да сам јуче умро, не би' знао да је наша премилостива Земљана Влада ћорава! Судац: То је тај сељак што тужи јазавца.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Бранко је остао усамљена појава у свом времену. Он је умро исувише рано да би дочекао победу свог правца. Али 50-их година јавља се нов нараштај песника, који доводи до краја

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

у модрини зоре, готово у мрак будио би се. Око њега по соби већ су биле празне постеље матере, тетке, стрине. Откад умро отац, све готово сестре материне, тетке му, ту су спавале, седеле, а и доцније увек по једна или две.

белих јој чарапа на ногама, целог дана би мирно, непомично тако остајала, као да јој син, газда од дућана, није умро, нестало га, већ као да је отишао, некуд отпутовао а она, мајка му, ето замењује га, седи у дућану да пази, чува.

Па тако исто, ено чувени Поглаварци, чији су стари закупљивали и наплаћивали данак. Чим им отац, стари Поглавар, умро, синови, не само што баталили радње већ, тукући се међу собом, почели да се деле.

А то већ значи да Младен води добро радњу, да се већ види да ће он бити као што треба; да, иако је оца нестало, умро, радња тиме није ништа изгубила, већ да ће, ако не бити под Младеном боља, већа, а оно сигурно да ће бити иста онаква

И кад види испред дућана њих, старе, другове сина покојног, како ту седе, разговарају, као да није он, отац Младенов, умро, већ да је и он ту, да и он с њима седи, баба би, сва срећна, онда с њима стајала, разговарала.

Свршило се и то. Напослетку сасвим. Нестаде оног страха, бојазни, да ће сада, пошто је отац умро, можда свашта бити од њих. Очева смрт престаде да се осећа. Као да га није ни било, јер место оца постаде он, Младен.

Ако он, Марко, зато што је последњи остао од толике породице, па мора зато да је слаб, да се чува, да не би умро и тако с њиме и сва кућа, а оно ето бар Младен не дâ тако да буде с његовом кућом, већ се диже, не дâ.

Ништа. XИ Тако је и умро. Нико није ни знао ни смео знати кад је легао, разболео се. Нико није смео да му, као осталима, донесе понуде, пита,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Човек коме припада она њива хтео је да истреби јасенак, да му болесници не би досађивали, али је после кратког времена умро (Софрић, 127 ид). Кад се јасенак увече узабере и остави где, нестане му ноћу цвета (Вук, Софрић).

КЕСТЕН Каѕтаніе (цаѕтанеа веѕца). Кестен (питоми). О Бадњем дану, у кући у којој је неко умро или у којој је било свадбе, не дају деци-похођанима колаче него к. (СЕЗ, 40, 1927, 81). КИМ Кüммел (царум царві).

вештицама, да се сва сјала«: он учини крст и опали из пушке; вештице се разбегну, али је овоме после кратког времена умро син (ЗНЖОЈС, 22, 310). На к. одлете и кола намазана вештичином машћу (СЕЗ, 41, № 180). На к.

брашна (обед на жртва, Караџић, 2, 1900, 151). У околини Ђевђелије о Бадњем вечеру, у кући у којој је неко умро или било свадбе, не дају деци похођанима колаче, него к. (СЕЗ, 40, 81).

Из куће у којој је неко умро не ваља куповати с. (СЕЗ, 32, 17). Онога дана кад се почне сетва не даје се никоме ништа из куће, па чак не враћа ни

, 74). На 40 дана после магичног »отварања« болесника врши се кађење ч., било да је болесник оздравио или умро (иб., 263). Место где је неко убијен громом ваља »молитвити«, тј.

провуку кроз његову кошуљу и рукав, док је још обучен у одећу у којој је умро, да не би, ако је био срећан, однео са собом срећу у гроб« (ГЕМ, 37, 1974, 212).

Ћипико, Иво - Пауци

Око му паде на госпу Паву, дебелу трговчеву удовицу што је отраг двије године умро без порода. Госпа Пава власница је лијепе, простране куће, за трговину најзгодније у мјесту, а живи од своје ренте и

Кад сам тужно писмо штија, било ми је, боже прости, ка оне ноћи кад ми је отац умро. Ча ћете, тако је људска слабост!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Најчешће хватам себе како мислим о Прохору. О начину на који је живео и о начину на који је умро. Да није било његове чудовишне смрти, сав би Прохор могао стати у две-три реченице које бих ја без по муке могао

Знам, чим сазна да је Лауш умро, сместа ће овамо послати неког татиног сина и тај ће одмах доћи. Видим већ неког голобрадог момка како се овуда шеће

Неће он тамо дуго издржати. Пожуриће да се врати и видеће да је то учинио прерано, јер ја нисам још умро. Наравно, ја ћу морати још дуго лежати овако непокретан, јер кад бих устао одмах по Никаноровом повратку, ови би

Артемије Најзад се и Никанор вратио из скита. Видно блед и изнурен, одмах је, чим је чуо да игуман још није умро, не улазећи к њему, отишао у своју ћелију, замандалио изнутра врата и стао тамо дан и ноћ.

Затрпаће улаз у пећину. Може он и сам. Ако је још увек жив — богорадио је игуман. Можда се смрзао. Умро од глади. Хтео је да се уздигне изнад свију нас. Презрео нас је говорећи да смо ништарије и љигавци.

Зашто ми да га спасавамо? — мислили су калуђери. Не бих волео да објашњавам владици како је умро, говорио је игуман скоро шапатом. Није смео гласно јер би га то надражило на зацењујући кашаљ.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Покојни Конон, који му је био најближи и дописивао се са њиме, умро је са жељом да га још једанпут види. Та жеља испуњава и сада ове научнике Музеума, но она ће се тешко остварити због

Његов син, а мој прадеда, Тодор, рођен 1769, умро 1841, беше, заиста, господин: свршио је правне науке и живећи на свом имању у Даљу, био „каснар“ патријаршиског

Најстарији син Тодоров Урош, рођен 1800, умро 1849, свршио је права, а затим постао војносудски аудитор. Отишао је рано у пензију и живео до своје смрти у Бечу где

Рођен 1817, а умро 1906, доживео је најдубљу старост од свих Миланковића. Од шест Тодорових синова остадоше у Даљу само њих двојица;

- Рођен 1806, умро 1879, отворио је око 1830 године у Даљу трговачку радњу мануфактурне робе, из које је снабдевао сву околину, па и

Од синова Георгија били су Милош и Вукашин, а од синова Антонија, његов првенац Давид, судије; Вукашин је умро као велики жупан личко-крбавске жупаније, а и Давид је у својој чиновничкој каријери дотерао далеко; постао је

Седам година иза тога, када је Араго умро, постао је срећни Леверије управником париске Опсерваторије. И Гале је био човек срећне руке; доживео је деведесет и

одличан ђак, знао врло добро немачки, а, својим пословима, путовао је сваке године два пут у Беч, где је некад живео и умро његов стриц Урош и где је и његов брат Давид свршио правне науке.

А дођоше и друге недаће. Мој брат Љубиша који је требао да прихвати очинско имање, умро је већ као студент бечке Високе пољопривредне школе.

И умро је, не слутећи да је пронашао један нов континент. Ми смо се, дакле, тек обазрели по нашем гнезду измилевши из јајета,

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Спис „Краткое да простое о седми таинствах учитељскоје настављеније“ издат је 1760. у Бечу. Умро је у сиромаштву у Новом Саду.

Од њега остају прве песме намењене деци у српској поезији: „На књижицу за новољетњи дар“ и „Мојој деци на мајалес“. Умро је у Будиму. Никанор Грујић (1810–1887) био је богослов: архимандрит Крушедола и владика у Пакрацу.

Јован Суботић (1817–1886), песник и политичар, рођен је у Дубановцу, умро у Земуну. Завршио је права у Пешти, докторирао филозофију и правне науке.

(посмртно приређено издање). Јован Сундечић (1825–1900), рођен у Голијеву код Ливна, одрастао у Имотском, умро у Котору, био је православни свештеник (прота) и песник, професор Задарске богословије и секретар црногорског кнеза

Један од набољих писаца романтизма, Јакшић пише поезију, приповетке (четири збирке) и драме. Умро је у Београду. Мита Поповић (Чика Мита Поповић) (1841–1888), српски песник друге половине 19.

Милорад Поповић Шапчанин (1842–1895), рођен је у Шапцу, умро је у Београду. Био је професор шабачке гимназије, члан Српског ученог друштва, почасни члан Српске краљевске

Јован Грчић Миленко (1846–1875), рођен у Черевићу, умро у Беочину. Похађао је гимназију у Новом Саду, Сегедину и Пожуну, а студије медицине напустио је због болести.

Константин Маринковић: Откровеније Америке од Кампеа 1811. Умро Доситеј Обрадовић 1814. Вук Ст. Караџић: Мала простонародна славено-сербска песнарица Стефан Живковић: Прикљученија

Рођен Бранко Радичевић 1825. Рођен Јован Сундечић Рођен Ђорђе Рајковић 1826. Рођен Љубомир Ненадовић 1829. Умро Лука Милованов Георгијевић 1833. Рођен Јован Јовановић Змај Вук Ст.

Бранко Радичевић: Песме И Рођен Петар Деспотовић Гаврило Поповић: Забаве за децу (превод с руског) 1851. Умро Тимотије Илић Бранко Радичевић: Песме ИИ 1853. Умро Бранко Радичевић. Милан Д. Рашић: Чича Томина колиба.

Умро Тимотије Илић Бранко Радичевић: Песме ИИ 1853. Умро Бранко Радичевић. Милан Д. Рашић: Чича Томина колиба. Превод дела Харијете Бичер Стоу (пет свезака, шеста 1854) 1855.

Рођен Радоје Домановић 1875. Рођен Бранислав Цветковић (Чика Брана) Умро Јован Грчић Миленко У Земуну покренут други српски лист за децу Дечји пријатељ (уредници Александар Кузмановић и Мита

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Виче: што да сваки час и сваки дан теби долазим, те да почне свет говорити: како, ето, зет умро, па сад ташта из куће не избија; не може да се наједе и напије. А ти, и без нас опет ниси сама.

Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је. Чак се мислило да је и умро, док он, ето, отишао у калуђере и после дође овамо за попа и деду.

Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако. И то како, дедо? Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он.

А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива! Ко је умро — умро, ко живи — нека живи! И да видим ко ће смети: ни саме хаџије, хаџи Риста, ни нико... Не бој се ти само.

А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива! Ко је умро — умро, ко живи — нека живи! И да видим ко ће смети: ни саме хаџије, хаџи Риста, ни нико... Не бој се ти само. Ништа није.

Само ти нам кажи, поучи... МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема!

А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи!

А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи! И зато нека сваки од вас, помажући сироте, не чинећи зла другоме, живи и радује се животу.

(Понова се заборавља и плане): Дакле, ти би још имао образа да се љутиш! Од кад је покојник умро и ја у црнини... САРОШ (прекида је): Сада знам. ТАШАНА (окреће се и право њему у лице): Па кад знаш...

(Горко): Ох, али тебе никако! Да, да... Покојник умро... нестало гозбе и весеља. САРОШ (устукне): Ташано, Ташано, опет ти?!

Коме за душу? МЛАДЕН (зачуђено): Дедо, што питаш тако? Па знаш: парастос мом зету, хаџи-Стевановом сину, који је умро пре три године. МИРОН Њему ли? Кћи твоја не сме дати парастос. МЛАДЕН (зачуђеније): Како то, дедо?

« Шта ти знаш? Можда се за севап, за спас душе своје, заветовала, да не би он умро негде на друму, у пољу или од глади?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да је Савин син давно умро, и да никаква правда не може бити учињена.

је преведен код Тоше, и код Мађарице која је имала много самилости за његову астму и глувоћу, и на чијим рукама је и умро неколико месеци касније.

Какве чипке, и какво сребро, и какви разговори с оним канцеларијашем који би умро на мразу и бодром ваздуху поља и друмова... О, Богородице!... Паула, кажи Јоси да за пола сата кола буду упрегнута...

Зачас, нестало све. Муж на војној вежби назебао, и умро; живица око куће затрњала; излупани прозори замузгани и пуни паучине; удовица довела млађу сестру, сеоску јуродиву

Прошла. Никада се више није састало то друштво. Боктер је удао кћер у Далмацију, и чувао зетов виноград док није умро од вина далматинског. Још исте зиме умро је један од оних матураната који се био уписао у богословију.

Боктер је удао кћер у Далмацију, и чувао зетов виноград док није умро од вина далматинског. Још исте зиме умро је један од оних матураната који се био уписао у богословију.

Болесник је утихнуо, побелео, престао да једе и да се чисти, сасушио се до костура. Умро је једног јутра док му је жена спремала неки теј за апетит.

Чак је и кокетна и лепа поп-Томиница у гробу. Умро онај њен фини бели носић за који је вечито био запет црн вео с вишњикастим ситним бобицама.

Понекад погледа на сат. Возом вечерњим из иностранства треба да стигне Лука. Умро му је отац. Ишла је госпа Нола да обиђе удовицу. У оном вертепу, као обично, све чисто и уредно.

Али није дошло до тог да наказан изађе пред свет: умро је, а мртву су му удесили нос од гипса. Свет је ишао да види нос. „Јесте видели нос?” и кикот.

Причала ми је једаред дуго, и свака пета реч била је: пропао, болестан, страшна болест, умро. Можеш мислити како је кад мати тако говори детету. А ипак, она само за мене живи, и само мене воли.

Фрау Розино здравље за те три године малаксавало је стално, иако постепено. Граничар Јова оде пре. Кад је он напрасно умро, Павле се у Лондону женио, и мати његова јавила му је за очеву смрт тек два месеца касније.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

и цену повисим, продужити, а сад придодајем да је исти овај знатан магарац који је Муамеда у месец носио тако беславно умро као и млоги људи на свету; и из овог поучавамо се да никад не ваља пре смрти говорити: срећан сам, или славан сам, или

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

код којега је бојазан да остави писмене трагове после смрти постала права манија, тако да се одрекао уопште писања и умро је као признат научни књижевник а никада ништа на свету није ни написао.

Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић. То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав литерат на тај начин склони

И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страховито бездушна игра судбине.

И онда, што је главно, ако болесник оздрави, он вели оздравио од његових медицина, а ако умре, он вели умро од природне смрти.

За то има врло много доказа, а један је од њих и тај што није умро природном смрћу. — Краљ Вукашин је погинуо у бици на Марици 1371. године.

— Дечански је, чим је сео на престо, прогледао. — Стеван Првовенчани је умро 24. септембра 1228. године, али ваља имати на уму да се сва политичка радња тога владара развија пре његове смрти.

из школе, историјски се утврдило и данас се то сматра као несумњив факат, да Вукашин није убио Уроша, већ да је овај умро после Маричке битке. То сам ја и тврдио на испиту и због тога сам понављао разред и изгубио годину дана.

Ја ћу већ и у том погледу учинити све што зависи од мене. Али када се буде чуло да сам умро, ви ћете видети, свет ми то неће веровати.

Првога дана треба донети у новинама белешку: „Као што се чује, г. Нушић је јуче умро“. Другога дана већ би се могла донети оваква белешка: „Све више и више се потврђује наша јучерашња вест да је г.

Другога дана већ би се могла донети оваква белешка: „Све више и више се потврђује наша јучерашња вест да је г. Нушић умро“. Па тек трећега дана рећи: „Као што из врло поузданих извора сазнајемо, г. Нушић је одиста умро“.

Нушић умро“. Па тек трећега дана рећи: „Као што из врло поузданих извора сазнајемо, г. Нушић је одиста умро“. Да би се код публике одагнао и последњи траг сумње, могао би, том приликом, доћи к мени и ко од новинара да ме

Тај интервју, у овом случају, ограничиће се само на то да утврди факат да сам ја умро, без икаквих других амбиција или претензија.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Мало даље наилазимо и на једнога мртвога. Сигурно је умро од глади. Неко му је прекрстио руке на грудима и између прстију стоји му упаљена свећа. Само што није догорела.

Лежали су заједно у шатору, па нису ни приметили кад је умро. Сасвим нечујно, без ропца, без жеље, без јаука. И нико се зачудио није.

Један војник из шесте батерије поведе се и паде. Приђоше неки да виде шта му би... Мало после рекоше: умро је... Поп Момчило извуче из бисага епитрахиљ.

али овако... — отпоче опет благајник. Капетан Душан га прекиде: — Ви то говорите о оном војнику који је данас умро?... А, попе, ту ћеш се зло провести. — Море, хајд не причај... — Уверавам те...

Прскала је вода под ногама, прљава и жута као што је лице онога мртваца који је умро у води и само му штрчи укочена рука.

Једног дана рече ми поручник Протић: — Пази га, овај још није умро! — и показа ми на једног војника. — Три дана га посматрам и све мислим, сутрашњи дан неће дочекати.

Каже, биће му лакше. Паде као врећа, те га склонисмо поред пута. Досад је већ умро... Познато је већ да се биљке у тами очајно издужују, да би се дочепале светлости.

Покрај пута виђамо свеже хумке. На једној је само писало: „Српски војник, умро за отаџбину“. — Из дана у дан топимо се — проговори потпоручник Драгиша.

А неки су и кроз Албанију помрли. Много му је било жао кад је чуо да је Крста возар умро од глади када су ишли преко пиринчаних пола. А каплар Вучко удавио се у реци Маћи. Јанкуља су убили Арнаути.

— 3ађу ујутру по шаторима, али не да их прегледају, већ да виде ко је још жив, а ко мртав... Ено га, један сад умро. Болничари су носили укочену људску прилику и замакоше под обалу. Запитах га зашто их свлаче. — Ваљда да лакше тону.

Понављао сам: Милутин Јанковић... Милутин, Милутин „Уча“, мој добри друг још од почетка рата... Нема га више... Умро је без јаука, без иједне поруке, тихо... Сузе су ми навирале на очи.

Уплашио сам се да опет не наступи маларични напад... А он је јадник умро од исте болести. Као да се отимам од смрти, устао сам онако малаксао, не бих ли заборавио жалосну успомену.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам. Када је умро кревет број 8 у соби број 9, Доктор да је отворио леш. Птица запева на грани, Девојка запева у башти.

”Ожеднели коњ залетео се извору, У журби га је претрчао, Мрзело га да се врати Него лего па умро!“ Ај! ај! ај! Да ли разумеш то, или не?

И то је све. Ожалошћени ... до гроба. И на гробу ће бити написано да је био Таленат велики, и да је умро врло млад. Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.

Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро. Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен?

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ако бих насликао нечији лик, све док постоји цвеће, онај коме припада насликано лице умро би или се претворио у цвет! — сликар се још једном, ћутећи, поклони, а Царица се дубоко замисли.

Од бриге више није ни јела, ни спавала. — Све док постоји цвеће, онај кога бих насликао умро би или се претворио у цвет! — рекао је. — Све док постоји цвеће.. — Е па, неће више бити цвећа!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Из вруће високе ражи Грличин глас је звао, У врху чемпреса старих Пошљедњи пламен је сјао. Од среће ја бијах умро, А ти, у љепоти свој, Нада мном сама си стала, Кô дивни споменик мој...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

А ако би јој умро муж, она би с великом муком подизала децу, „на преслицу и десницу руку“, или би се преудавала против своје воље и

„Ослањајући се на цркву и подижући нове манастире, Немања им је додељивао простране поседе.“ Умро је у Хиландару 1200. и ускоро после тога проглашен за свеца. Песме га највише и помињу у вези са његовим задужбинама.

самосталну црквену организацију. Као архиепископ, за неких петнаестак година (умро 1235), он лично је много допринео да се та организација учврсти (оснивањем епископија итд.).

Урош је постао владар после Душанове смрти, 1355. За петнаестак година његове владавине (умро 1371) распало се Душаново царство: неки су се великаши одметнули од Уроша (стриц му Симеон и Ар.

и Турци су почели све жешће да наваљују на Србију. У току тих напада, 1456, умро је деспот Ђурађ. Наследио га је син Лазар, који је такође убрзо умро (1458). Идуће, 1459.

У току тих напада, 1456, умро је деспот Ђурађ. Наследио га је син Лазар, који је такође убрзо умро (1458). Идуће, 1459. године Турци су узели Смедерево без борбе.

У једној прилици опседао је чак и Смедерево, али без успеха. Умро је у Срему 1485. други је био син слепога Стефана, Ђурађ.

Храбро је војевао против Турака и намеравао да поново освоји Србију, али то му није пошло за руком. Умро је 1502. Зетом од половине XВ века владао је Стефан Црнојевић, који је признавао млетачку врховну власт.

Радојица: „Не бојте се, браћо моја драга, већ ујутру, кад данак осване, ви дозов’те агу Бећир-агу, па му каж’те да ј’ умро Раде, не би ли ме ага закопао“. Кад свануло и сунце грануло, а повика двадесет сужања: „Бог т’ убио, ага Бећир-ага!

Ал’ говори Бећирагиница: „Ев’, бога ми, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио; налож’те му ватру на прсима, хоће ли се помакнути, курва“.

Ал’ говори Бећирагиница: „Ев’, бога ми, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио; налож’те му ватру на прсима, хоће ли се помакнути, курва“.

Опет вели Бећирагиница: „А бога ми, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио; већ уват’те змију присојкињу, те турајте Раду у њедарца, хоће ли се од ње

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Кад би се десило друкчије, чинило се дјечаку, он би одмах умро од туге. Зар Николетина без оружја?! Не, не, то никако не може бити.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Бакшиш ретко купи, јер он управо и не долази у Касину ради бакшиша (јер он би по овом бакшишу умро од глади), него долази ради томболе, коју сви радо и редовно овде играју, само мало доцније, кад се сви играчи скупе.