Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле. — Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тек, приче о вртоглавим урвинама и пењању небу под облаке, показаше се приче. Пред вече тог дана, друм, који је био сад тврд и каменит, изишао је на
Црњански, Милош - Сеобе 1
Као безмерни таласи приближаваху се све више, са завејаним урвинама, рушећи се у долине, у велике, мрачне осенчене падине, где су се разливале у јелове шуме, под којима је као вода, кад
Изнад дубоких провалија таме, поглед му се опет заустави у великим наслагама снега што се спуштао по урвинама у белим потоцима, пуним камења, изнад којих висови више као да нису били пред њим, већ у сну.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ВИ НА ВАРДАРУ Суро, вечито стење гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце, у Сиње
сијнути слобода мила, И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим. ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код просека древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, К'о огромне развалине.
А тај вечни, сури стражар — То је царски ор'о стари Над суморним урвинама Столећима што стражари. Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
М. Ракић ЦXВИ НА ВАРДАРУ Суро, вечито стење гордо се у небо диже; Над урвинама тавним орли се с облаком боре. А доле са страшним шумом Вардар се пени, и стиже И пада кроз уске кланце у сиње
синути слобода мила; И ја ћу стајати ведар где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим. В.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
опажање планина којима иде у сусрет лежећи на колима: „Као безмерни таласи приближаваху се све више, са завејаним урвинама, рушећи се у долине, у велике, мрачне осенчене падине, где су се разливале у јелове шуме, под којима је као вода, кад
Изнад дубоких провалија таме, поглед му се опет заустави у великим наслагама снега, што се спуштао по урвинама, у белим потоцима, пуним камења, изнад којих висови више као да нису били пред њим, већ у сну.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
азур плави свода небеског Унакрст рију, руше стубове, На којима се држе планине, Што биљем својим храни човека По урвинама света срушеног, ’Ваке би венце господ метао... То је страхота!... ПРВИ ТУРЧИН: Сирота жена!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
вратиће им их изобличене уз кикот, страшни цепајући кикот од кога се леди крв у жилама, хиљаде ђавоља притајених по урвинама сложно ће залајати и загроктати, дрекало ће се пробудити у Белој пећини и завриштати, ноћна тама, мекана и топла као
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Под мрачним, суморним небом варварских и дивљих Гета. 1888. НА ВАРДАРУ Суро, вечито стење гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце, у сиње
синути слобода мила, И ја ћу стојати ведар где сада погружен стојим, И наш ће орао бели широко развити крила Над урвинама твојим. 1889. СА ФОРУМА Чуј, са форума, ено, вика се радосно хори, Пред силном светином римском то Тиверије збори.
А тај вечни, сури стражар То је царски орô стари, Над суморним урвинама Столећима што стражари. Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца.