Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Ја, пријатељу, из Сумраковца. — Да, да, био си онде уча... Сећам се да сам те, некако пролетос, кад сам онуда кожице куповао, пред механом виђао; и ручали смо заједно...
— једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: — А, учитељу, ко ти је почупао косу?... Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: — Године, синко!...
Дамњан прочита неколико редака. — Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео...
Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада.
Милина га је гледати! — Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео.
— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш... А јеси ли ми што реграције донео?... — Јесам, учитељу.
Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. — Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?... Па, синко, како на дому?
Он и сам није знао куд је управ’ полазио. Да ли учитељу, или запису, или њојзи... Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па
Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... — Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица! Ја никад нисам видео лепше у свету. Само је штета што је из белога света...
А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: — Па ко му брани? Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...
Разумеш ли ме сад?... Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... — Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. — Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући... А за даље ја ћу се бринути. — Хоћу!...
А ту је висило све некако до самих Цвети... Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу. Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...
Сремац, Стеван - ПРОЗА
« И тако се један по један извлачио, као тарана из лонца, докле би уча остао сам са механџијом, који би га дотле слушао докле и њега момак не одазове напоље да пазари неке овчије коже.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Александар ме сачека да разговарамо. Дође и Милутин уча, вођа попуњавајућег дела. Уђосмо између топа и предњака каре, опустисмо дизгине и запалисмо цигарете.
Онда он почиње придику... — То је психоза страха! — објашњава Милутин уча. — Људи више мисле на његове накострешене бркове него на посао...
— Тек сада, када смо ослободили Београд, осећам замах наше победе — вели Милутин уча. Истурили смо им престоницу под нос, а не могу ни прстом да је дирну... Сутон је. Улице мрачне, прозори неосветљени.
— То ти је наличје рата — вели Милутин уча. Силазили смо ка железничкој станици да видимо пролазнике, и уз пут разговарали.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Море, људи, јесте ли при себи! — вели поп. — Зар не знате како уча пева херувику... тај не може 'нако да пише, јер му душа није зла.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
“ Занео сам се. Она слова као да су ми заиграла пред очима. Понављао сам: Милутин Јанковић... Милутин, Милутин „Уча“, мој добри друг још од почетка рата... Нема га више... Умро је без јаука, без иједне поруке, тихо...
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Зар ја оволики па да на дјечицу јуришам! — грмну Николетина као из каце. — Немам о шта сабље крвавити. — Богме ће уча имати по чему другом прашити! — злурадо дочека кнез. — Их, алај ће бити дреке!