Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Добро си учинија, Јерковићу! Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану.
бум! одма по сриди свете оце и корабљице! Валај је добро учинија што се очистија одавлен, јер да се опет наврати, напипâ би га ногом ди је најпоштенији!
Остали фратри отидоше ка гвардијану. Дуго су тражили Букара. — А ко зна да није он баш и учинија сав овај покор! — вели Дундак свлачећи се. Говедар му везиваше хаљине на једну мотку.
је онда жарија и палија — рече кнез у заносу, прихваћајући понуђену му букару, па настави: — Али ја сам и сâм ништа учинија, чега се не би постидија ни ваш Букар. А чисто ми не бисте вировали да вам то станем приповидати!
— Је ли то, шта си сам учинија, без стрица? — запита млинар. — Де, то нам приповидај! — То, то — рекоше сви, и Дундак. — Иђем ја из града.
А шта су бацили кривицу на друге, то би болан и сваки од нас учинија. И најпосли, знаш шта ћу ти рићи? Нека свак тури руку у своју шкарпелу, па ће наћи у њој мрвица! Ти ме разумиш добро!
Дите пане мртво. Ја га однесем до бунара, недалеко од винограда и бацим га у њ. Ни то се није дознало да сам ја учинија... — Ма зашта си убија човика? Зашта си убија дите? — пита Брне, једва дошав к себи.
— Зашта? — понови Пивалица спустивши руке низа се. — Зашта? — Да, зашта? Шта ти је учинија они човик, оно дите, они други човик фратар и твоја жена? — Ништа, при богу; нисам ни познавâ оне људе.
Тетка изађе. — Ма је ли истина, оче, да је вра-Брне оздравија у један ма? Да је бог учинија с њиме чудо кад је исповидâ онога човика? — питају сељаци. — Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима.
У почетку десетог часа „учинија би дванајс шетњâ“, како он то зваше, и попио би полак чашице ракије са линцуром; у почетку једанаестог учинио би
Кâ што вам реко, учинија ми је зваће за сто и педесет талира главнога, шта ми је зајмија приколици, и за тријест талира добити.
(И она је о томе бунцала!) Ти би то учинија, али би се покаја посли николико мисеци. Не знаш ти како је тешко живити! А шта ће фалити ако ти њу липо удаш, кâ што
Ћипико, Иво - Пауци
Би ли вировали! „Плати“ , говори, „колико би сада ваљало” — и ја с њим учинија друго писмо — за дуг од седамдесет фиорина...
— Ти си овој дангуби узрочан. — Ево ти га на! Да сам ја узрочан? Криво је вино, вируј! — Ма да сам ти ча учинија! — јави се, гледајући преда се, Рајића син Јосо. — Зар сам зна ча чиним? Смело ме: сунце, вино, труд...
А сада, видићеш га, прави господин; зову га шјор, а и право је кад јема! Говору да је учинија пришли' двадесет хиљада фиорини ... — Биће овај што иде, — рече Иво, обрнувши се к оцу и остаде на вратима.