Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Па се занесе. Мисли га носише по горама и планинама... И дружина му се диви и бира га за харамбашу! — Станко харамбаша!... Ала је то некако сличито!... Баш би вредело да будем харамбаша!... Ох, ала бих се светио!...
— Станко харамбаша!... Ала је то некако сличито!... Баш би вредело да будем харамбаша!... Ох, ала бих се светио!... Прво бих убио Лазара, па Крушку, па Маринка!... Све би дрхтало само кад моје име чује...
Реда је вратити!... Само зла друга зајма не врати! И оприча му све. — А како ти је име? — Станко Алексић. Харамбаша поћута мало. Затим промумла кроз зубе, више за себе: — Старије је јутро од вечера. Кад сване, видећу.
Сви бејаху млади, сем харамбаше, који је био просед. Станку се допадоше ова лица. Још више му се допаде харамбаша. Стас, лице, понашање харамбашино улевало му је као неко поштовање. Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит.
Станку се чинило да би преко света отишао за овим човеком!... Уми се харамбаша, поумиваше се и хајдуци, па, као и у каком дому, окретоше се сунчевом рођају те се помолише богу.
Станко је стао уз један храст и посматрао све то. — Ходи-де овамо! — зовну га харамбаша. Он приђе. — Ти рече да ти је име... — Станко. — Ја, ја... Станко! Па, велиш, рад си да будеш хајдук?
— Мо̓ш ли скочити? — упита га харамбаша. — Могу — рече он поуздано. Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе. — Деде! — рече. — „Из места”?
— Мо̓ш ли скочити? — упита га харамбаша. — Могу — рече он поуздано. Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе. — Деде! — рече. — „Из места”? — пита Станко. — Јок, изатрке.
— Ходи!... Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори. Сви се чудом зачудише; чак и сами харамбаша. Али се Заврзан расрдио. Било му је криво што се нађе неко бољи од нега. — Оборио си ме, признајем!...
Заврзан загледа, па пружи Станку руку: — Е, еј вала ти! У свему си бољи од мене!... Харамбаша му приђе, па га потапша по плећима. Очи су му сијале од задовољства.
Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен заструг са сољу па пружи харамбаши. Харамбаша извади нож из цагрија, њим прекрсти најпре хлебац, па онда одсече једну кришку.
Станко скине капу, прекрсти се и поједе оно парче хлеба. Харамбаша му пружи чутуру, и он се напи. — Сад да се пољубимо! — рече харамбаша. И пољубише се.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Пре него би се чета коначно образовала харамбаша јасно опише новим члановима муке на које Турци стављају хајдуке. Песма казује, како је једнога дана неки харамбаша да
Песма казује, како је једнога дана неки харамбаша да би приказао какве су то муке, одерао маторог јарца и пустио га да побегне у борову шуму.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: — О браћо, забога, ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
БОСАНСКЕ КРУПЕ 323 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ 324 ДРУГАР ВЈЕРНИ 326 НА ОБАЛИ УНЕ 328 РЂАВО ОРУЖЈЕ 330 ПИСМО 332 ТУЖНИ ХАРАМБАША 334 СВАШТАРА 336 РИБИЦА НА ВРБАСУ 338 ПУТНИК 340 ПРОЉЕЋЕ 342 РАСТАНАК 344 ФЕРИЈЕ 346 ЧАРОБНА
Од Бихаћа, из тавних даљина, вози писмо гарава машина. ТУЖНИ ХАРАМБАША Крупа, лабуд, на Уни раскриљен, то је била тужна средокраћа: пола пута хода од Хашана и толико исто до Бихаћа.
Покрај строга камена међаша прође само тужан харамбаша. А већ сјутра, тамо у Бихаћу, на капији гимназије наше, сјатиће се моји знанци стари, као и ја, пусте четобаше:
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: „О браћо за Бога! ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Помози бог, дуовници! — викну харамбаша, скинувши капу, на којој бјеше кићанка што му је до рамена досизала. — Помоз бог!
Држи своје, брате!... Али јопет, боже ми опрости, милији су ми него наши!... Харамбаша поче: — Чусмо, дуовници, и разабрасмо за све што се догодило. Срдар нас је посло то толико да преслушамо слуге...
“ — дода Бељан. Млађи ударише у смијех, сјећајући се заврзана. — А ко бјеше тај... како га зовете... Букар? — пита харамбаша. — Сметењак један што је у нас служија ни пуне четири недиље; па га нестало од прикојуче! — одговори Наћвар.
— одговори Наћвар. — А одакле бјеше и чеговић? — Бија је из Зеленграда и звâ се Грго Прокаса... Харамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом.
Манастирци се згледаше. — А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек? — пита харамбаша. — Бија је висок, сув, велике главе, очију сири’...
— А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек? — пита харамбаша. — Бија је висок, сув, велике главе, очију сири’... Харамбаша скочи као опарен, и настави: — Један му брк бјеше дуљи до другога, је ли?...
— изрече Срдарина, блијед као крпа. — Тодорина! На моју душу, Тодорина!... Нико други до Тодорина главом! — виче харамбаша, пљескајући дланом о стегно. — Он!... Он!... Он! — вичу пандури. — Какав Тодорина?... Који Тодорина?...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш. Чичу питај...
»Шта ми оно рече ?... Боље да се вратим кући! Их, срамоте!... А још харамбаша, хајдук!... Е, нећемо више тако. Мора се радити како ваља, или никако... А шта ли ће рећи Вујо ?...
Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца...
Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована. Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: — О браћо, забога, ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Али га Спаса достојанствено погледа и поздрави руком. Харамбаша га пресече очима и поче потмуло турски: — Шта си хтео, бре? — Да се браним, ага. — Чиме?... Пушком?...
То је сигурно каква потурица из Кичева или Тетова, која се неће зауставити само на пљачкању. Међутим намрштени харамбаша упре поглед изнад њих негде у даљину, па се дубоко замисли, а руком се играше са голим јатаганом, по изгледу само да
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
објашњења, како о социјалној тако и о историјско-политичкој појави хајдучије, даје кроз песму најпознатији хајдучки харамбаша - епски лик Старина Новак.
Ћипико, Иво - Пауци
Све се село скупило да бискупа причека и на догледу градских кола стаде праска прангија и пушака. Харамбаша предводи рондаре окићене заставама, а капетан кућне старјешине. Бискуп се указа и благосиља.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА 730 71 УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА 738 72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ 744 73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША 753 74 СТАРИ ВУЈАДИН 760 75 МАЛИ РАДОЈИЦА 763 76 ЈАНКО ОД КОЊИЦА И АЛИ-БЕГ 771 77 ВУК АНЂЕЛИЋ И БАН
Најизразитији хајдучки ликови су: Старина Новак, Грујица Новаковић, Костреш харамбаша, стари Вујадин, Мали Радојица, љуба хајдук-Вукосава.
Старина Новак је историјска личност, познати хајдучки харамбаша из друге половине XВИ века. У песмама он каткад има презиме Дебелић; међутим, Дебелић Новак је сасвим друга личност,
Песме о њему за време турске владавине имале су, свакако, изванредну подстицајну моћ. Костреш харамбаша је најизразитији тип неумољивог судије. Он пљачкашима удара срамотно обележје — да се издалека виде и свуда познају.
“ Зато се у Србији похајдучила „десетина народа; мало у којој кнежини није био по један харамбаша најмање с десетак друга, а осим тога било је пет пута по толико људи који се нијесу били сасвијем одвргли у хајдуке,
и почетке и завршетке такве песме као што су: Болани Дојчин, Женидба од Задра Тодора, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Мали Радојица. Стални епитети још мање одређују лепоту наше епске поезије, мада никако не чине њену јачу страну.
Михат свога вранца изводио, послао га паши у пешкешу. 69 ВИДЕ ДАНИЧИЋ Вино пије Мијат харамбаша у високој гори Куновици; с њиме пије Лазо барјактаре, а до Лаза Даничићу Виде, око Вида тридесет хајдука.
Кад с’ хајдуци вином напојише, ’вако рече Мијат харамбаша: „Побратиме, Лазо барјактаре, и вас, браћо, тридесет хајдука, није л’ мајка родила јунака, јал’ сестрица браца
За њим трчи Мијат харамбаша: „Побратиме, Даничићу Виде, врат’ се амо, немој лудовати! Ти се прођи бијела Лијевна, не оста ми бољи у дружини!
Даничића Вида, но му добра срећа прискочила те му пушка бјеше гласовита, те се чула у Кунор планину; познао је Мијат харамбаша, ’ваку ријеч рече у дружину: „Браћо моја, тридесет хајдука, ено пуче лаки џевердане, Виде ни је муке допануо!
73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША Књигу пише царе од Стамбола, те је шаље ка турској Удбињи, на Турчина од Удбиње Зула: „Чујеш, Зуле, удбињски диздаре!
Но кад бјеху на пола планине, али сједи Костреш харамбаша, хајдук сједи на друму широку, танку брешку држи преко крила, па он гледа чету Зуканову, како Турци иду уплашени; па
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц!
— потиштено упита Стриц обраћајући се Јованчету. — Морамо још данас нешто смислити — забринуто рече мали харамбаша и зовну на страну Лазара Мачка. — Шта мислиш, мајсторе, би л сада ваљало казати за пећину, па да се сви тамо сакријемо?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ИЗ ВЕРГИЛИЈА Какус бијаше харамбаша; бијаше сву стоку Геркулосову запленио и сатерао у гору у своју пештерину. А тај Геркулес велики на гласу јунак бијаше.