Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»У своје време — писао је 1887. Милорад Шапчанин — учинили су Ненадовића Попара и Јована Илића Хасан Пепељар толики утисак да су их наизуст знале чак и старе судије и помоћници начелства.
Докле у свом историјском роману Хасан-аги (Београд, 1880) Шапчанин показује слабо знање и осећање историје, мешавину историјског материјала и песничке
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших
На пример, када је председник Западне Амулије, Батиш-Хасан-Коки-Петл Беј, последњи пут посетио нашу земљу, бакута је викнула насред Теразија: „Живело вековно пријатељство наших
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Најзад је запевао и ону, стару, о светом Сави и Хасан-паши. Одлучивао се за ту песму само онда када је, као сад, имао смиреност уз коју је могао да заборави себе.
Морало је тако да буде јер је само тако могао да влада оним тренуцима у песми кад Хасан-паша, кажњен за своје силништво губитком вида, преклиње: Нек ми врати моје очи чарне!
био Вишњићев час: глас би му се ту малкичице сламао а они који су га слушали би уздрхтали, јер им се причињавало да у Хасан-пашином вапају пред судбином препознају и Вишњићев вапај. Зар је могло да буде другачије?
по лиду, по врату, грудима, није се измицао али се усправљао, силник је урлао а мук бивао све дубљи, он лаже, гад, Хасан никад није био слеп, измислио је, нека призна, Вишњић је одмахивао главом, не, равнодушно, сабља га је засецала по
истина му је била под кожом, светлуцава, нека удара тај силник, можда је то Хасанпаша који ће ослепети, јесте, бесни Хасан-паша, ако, ослепеће, Вишњић више не прихвата ударце, не види их, само се спушта, без страха, у добри бездан.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СТАНА, удовица војводе Ђукића СПАСЕНИЈА, кћи војводе Ђукића а пасторка Станина РАДАК, ИСАК, ВУК, Главашеви момци ХАСАН, муселим у Х. П.
А лепше би ми уву годило Да му је турско име пришио, Па макар Хасан!... ПРВИ ТУРЧИН: Љепше, вјере ми!... ТРЕЋИ ТУРЧИН (гледа најпре кроз прозор, а после се окрене баби): А би ли, бабо,
) ЧЕТВРТА СЦЕНА [Колебан зове Главаша да дође муселиму. Главаш се опрашта са Спасенијом.] ПЕТИ АКТ ПРВА СЦЕНА У Хасан-пашиној Паланци, у кући муселимовој. Хасан-ага, муселим паланачки. Ћерим и остали Турци. ЋЕРИМ: Дође ли Колебан?
Главаш се опрашта са Спасенијом.] ПЕТИ АКТ ПРВА СЦЕНА У Хасан-пашиној Паланци, у кући муселимовој. Хасан-ага, муселим паланачки. Ћерим и остали Турци. ЋЕРИМ: Дође ли Колебан? ХАСАН: Није, ефенди!
Хасан-ага, муселим паланачки. Ћерим и остали Турци. ЋЕРИМ: Дође ли Колебан? ХАСАН: Није, ефенди! ЋЕРИМ: Ако га неђе раја није премлатила...
ЋЕРИМ: Ако га неђе раја није премлатила... Ја не знам, честити муселиме, како си га могао сама и опремити?... ХАСАН: Слушај, Ћериме!
ДРУГИ ТУРЧИН: Па ћемо га тако, везанијех руку, пред везира, нека и он знаде ко му санове руши! ХАСАН: Само полако! Док дође Главаш... Необичан је! Најпре се човек мора навићи Да му у црне гледа зенице.
Тек после мало иде разговор. ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?... ХАСАН: Мене?... Јок! А ни ја нисам досад кушао Да њега плашим зортом каковим! ПРВИ ТУРЧИН: Зато се и ухајинио!
ЋЕРИМ: И не би заборавио да је и он само рајетин. Не! Ал’ ево Колебана! (Колебан долази.) ХАСАН: Јеси ли га нашао? КОЛЕБАН: На дому беше! ХАСАН: Сам? КОЛЕБАН: Не беше сам.
Не! Ал’ ево Колебана! (Колебан долази.) ХАСАН: Јеси ли га нашао? КОЛЕБАН: На дому беше! ХАСАН: Сам? КОЛЕБАН: Не беше сам.
сам је видô старим очима, Мрче ми свести, свака искрица, Те сам се једва у тој забуни Поруке твоје, збуњен, сећао. ХАСАН (у себи): Она је то Што мудром Суљи умље окачи, Те сад кô пијан лута планином.
ЋЕРИМ: Зар на царевој земљи таким језиком раја говори?... Ефендум џанум, твоја је кривица што се толико ухасио!... ХАСАН: Јаваш!... Јаваш!... А, ено, канда, Главаш долази?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Спрам Лешјанина стајало је тада већ на српском земљишту 20.000 Турака, под командом Осман Хасан-паше, а спрам Хрватовића стојали су од Грамаде Хафиспаша, са 8.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Најзад, било их је који нису ништа мислили. По оном народном: „Где сви Турци, ту и голи Хасан“, привучени као неком магнетном силом од другова и пријатеља, гамизали су за осталима.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Негде у то исто време Бојичић Алија био је заповедник тврђаве Задварја (у клисури код доње Цетине). Куна Хасан-ага је био заповедник у Книну, где је и погинуо 1653.
Да је снијег, већ би окопнио, лабудови већ би полетјели. Нит' је снијег, нит' су лабудови, него шатор аге Хасан-аге...
Када су се они уплашили од живога одерана јарца, ја како ће сјутра дочекати, побратиме, Хасан–агу Куну и његових тридест крајишника, крајишника како ватре живе?
Једно бјеше цури муштерија од крајине Куна Хасан-ага, пак Марији књигу начинио, и у књизи овако говори: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро, муштерија; хоћеш
књигу начинио, и у књизи овако говори: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро, муштерија; хоћеш поћи за ме, Хасан-агу, пак ћеш бити у двору госпођа?
“ Кад Марији така књига дође, ону гледа, намах другу пише, те ју шаље Куни Хасан-аги: „О Турчине, Куно Хасан-аго, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно
“ Кад Марији така књига дође, ону гледа, намах другу пише, те ју шаље Куни Хасан-аги: „О Турчине, Куно Хасан-аго, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне
Здраво дошла у Пролог планину, на бусију прву ударила, на бусију Куне Хасан-аге; говори јој Куна Хасан-ага: „А, бора ти, млада сератлијо, откуд идеш тако из далека? Нијеси ли од Лијевна града?
Здраво дошла у Пролог планину, на бусију прву ударила, на бусију Куне Хасан-аге; говори јој Куна Хасан-ага: „А, бора ти, млада сератлијо, откуд идеш тако из далека? Нијеси ли од Лијевна града? Ја виђе ли свате Смиљанића?
сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смињанић-Илији, већ је мати Мару поклонила а некакву Куни Хасан-аги“.
Када су се они уплашили од живога одерана јарца, ја како ће сјутра дочекати, побратиме, Хасан-агу Куну и његових тридест крајишника, крајишника како ватре живе?
Када су се они уплашили од живога јарца одерана, ја како ће сјутра дочекати, дочекати Хасан-агу Куну и његових тридест крајишника, мој Јоване, како ватре живе?