Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Баш кад ми паде на ум, казаћу је. Један пустињак дервиш, именем Абдул Ибраим, пође из Анатолије на Меку да постане хаџија, прелазећи нека прекрасна места, у којима све горе и холмови и међу њима цветуће долине саме собом бјаху насађене и
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Лазара беше снага издала. Без Маринкове помоћи он не могаше прекорачити прага. Ватра са огњишта осветљавала је xан. Хаџија и пандури субашини спаваху око ватре.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
једно до друго, па и преко друго — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву — гробови знаних луди, богаташа, хаџија. Свуда упаљене свеће, тамјан. На сваком гробу бели се прострт чаршав, а по њему поређано јело, пиће.
Чак и сам хаџија који је ретко и са женом и децом говорио а камо ли са осталима, пазио га и по некад се с њим разговарао...
По томе би се познавало да је он хаџија добре воље кад би, долазећи у кућу, не ишао право горе, на горњи бој, у своје одаје, већ би застао и спазив Стевана
од слугу, да би се удобровољио газди, потрчао би Стевану да га отргне од тог његовог посла и каже му како му то газда, хаџија говори. Али би слугу хаџија враћао. — Не дирај га, не дирај!
Али би слугу хаџија враћао. — Не дирај га, не дирај! — И опет продужавао да се с њиме разговара, као шали, пита: шта ће му и за шта
Црњански, Милош - Сеобе 1
се око њега тискала и гурала сиротиња, Аранђел Исакович осети и сам да тако шарен, опкољен псима, збиља не изгледа као хаџија и виде како га и са околних, малих и тамних прозорчића кућа посматрају.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ДУШОГУБАЦ 163 СВЕТИ САВА И ЂАВО 164 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 167 НЕМА ВЕЋЕГ ВРАГА НАД ВОЈНИКА 170 ХАМАЛ И ХАЏИЈА 177 ЦРВЕНА БРАДА 183 БЕКРИ-МУЈО 186 БОЉА ЈЕ ДОБРА ШТЕДЊА НО РЂАВО ТЕЧЕЊЕ 188 ДВА НОВЦА 189 ЗЛА ЖЕНА 193 ЂЕВОЈКА,
НЕЋЕ ОН МЕНЕ 237 ТУРЧИН, РАЈА И ЦИГАНИН 238 ПОМАЖЕМ ТИ СПРДАТИ 239 ЕРО И ТУРЧИН 240 ЕРО И КАДИЈА 242 ЗЛОГУК 243 НЕМОЈ, ХАЏИЈА, БОГА ТИ!
Више му не знам стрва ни јава, смрти ни живота. ХАМАЛ И ХАЏИЈА Био неки врло сиромашан човјек, те не могаше друкчије живјети него најпослије мораде хамалити само да заслужи кору
Кад је у магазу дошао, хаџија га запита: — Шта ћеш? Он му онда одговори да га моли нека му ових сто дуката на сачување код себе остави, док кући
код себе остави, док кући пође, „које сам — вели — са тешком муком заслужио, па што буде право даћу ти за чување“. Хаџија на то пристане драге воље и рече да му неће ништа за чување наплатити, а још му и то рече да он има и од другијех људи
Кад хаџија то чује, почне га псовати велећи: — Какве си ти дукате мени дао? — и најпослије га и из магазе истјера. Хамал онако
Она кад то чује, рече му: — То је врло лако, ја од прилике знам који је то хаџија, него ме причекај док се ја обучем, па ћеш преда мном ићи, те кад угледаш магазу прстом ћеш ми је показати, па ћу ја
ми је показати, па ћу ја онда унутра отићи, а ти ћеш мало причекати, те онда униђи и заишти своје дукате па ће ти их хаџија одмах дати. Кад се ханума обукла, пође он пред њом. Кад је магазу видно покаже је прстом, па остане иза ње.
Кад је магазу видно покаже је прстом, па остане иза ње. Она кад дође у магазу назове хаџији селам, а хаџија јој одговори: — Алејким селам! Донесе јој столицу, па рече: — Бујрум, ханума, сједи!
Донесе јој столицу, па рече: — Бујрум, ханума, сједи! Пошто је она малко посједела и одморила се, запита је хаџија шта јој треба, а она му одговори: — Ја сам дошла да те нешто замолим, али да ми обећаш да нећеш никоме ништа казивати
јер има много мирашчија, па да не униђу у дијел, и што буде право за чуварину, то ћу ти дати кад по ствари дођем. Хаџија кад то чује једва дочека и рече да ће јој ту љубав драге воље учинити, и да јој неће ништа чуварине узети.
У то исто вријеме дође и онај хамал, па заиште од хаџије да му да оне новце, а хаџија одговори: — Хоћу, синак, а колико оно остави? Хамал одговори: — Сто дуката!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
гробу Господњем и тако ће постати прави хаџија. За овај пут беше све спремно, само је још требало наћи коју њиву и посејати пшеницу, јер он немађаше њиве у брду.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” А онамо непоткупљиви, строги Хаџија, Прогонитељ ошљара, хуља и бадаваџија. Није базен у коме, него у којем, Тодор подсећа.
А како треба, измеђ Суботице и Пећи, Једино ће ти Хаџија са поуздањем рећи. Синиша име две године? Јадниче! Од родбине Имао је само две тетке кад му је било три године: Од
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину. 3 Питао хаџи-Мују Кара-Мустафа: — Кажи ми, хаџија, дика ти, може ли Влах у рај уљести?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
У СУДУ 264 СЕЉАК И КАДИЈА 265 ЗАКОВРЧИТИ И ОТКОВРЧИТИ 266 ПЕЦИ, БАБА, ДЕВЕТ-ДЕСЕТ ЈАЈА 267 КРШЋАНИН И ТУРЧИН 268 ХАЏИЈА С ЋАБЕ ЧУВА ПРАВЕ РАЈЕ 269 ЧИПЧИЈА И АГИНСКИ КОЊ 270 РАЈА И ТУРЦИ 271 ДОБРО ЈЕ ЂЕ И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 272 ЖАЛИ ЧИПЧИЈА
315 ГРЈЕШНИК И ЛУДИ ИСПОВЈЕДНИК 316 ЧОБАНЧЕ ПРЕВАРИЛО ПОПА 317 СЛИПАЦ И ХАЏИЈА 318 ГРАДИ КО ИМА, А КРАДЕ КО НЕМА 319 КРЕПАО КОТАО 320 МУДРИЈИ ЈЕ МОЈ МАГАРАЦ НО ВИ СВА ТРИ 321 НАСРЕДИН ДИЈЕЛИ
дућана, рече Бошњо „оно је“, па се уклоНи, а хаџиница управ па на дућан: — Драги дедо, — каже му она — отишао ми хаџија на ћабу, а кућа ми на осами, па се бојим да ме ко не покраде, стога те молим да ми овај аманет оставиш, док ми хаџија
хаџија на ћабу, а кућа ми на осами, па се бојим да ме ко не покраде, стога те молим да ми овај аманет оставиш, док ми хаџија не дође. Па разви бошчу.
Још није честито Бошњо паре ни примио, а долеће друга слушкиња, па ће хаџиници: — Муштулук, хаџинице, дошао хаџија с ћабе. Када то видје хаџиница, сави бошчу, па се лијепо захвали деди што би јој аманет причувао.
Чипчији се на ино не могаше, но са стране прикучи реп коњу и, у страху да га не убије, почне бројити. У то дође аги хаџија на селамлук, па кад шједе и почеше пити кафу, зачуди се што раја они ради, а упита агу: — Шта оно ради они Влах, дина
— Што то радиш? — пита га господар. — Ово је руманов брат исто кâ и мисец сунчев, зато ваља да су оба заједно. ХАЏИЈА С ЋАБЕ ЧУВА ПРАВЕ РАЈЕ Био је некакав Турчин ага који је велике зулуме раји чинио и што је више могао гулио, и
— Ни теби, попе, оно што ја теби рекох! — довикну му дијете, а поп се угризе за губицу. СЛИПАЦ И ХАЏИЈА Ухвате хајдуци некаква слијепца, те му све што је код себе и на себе имао понесу, осим гаћа и опанака, па га на оно
Слијепац му се почне молити и заклињати: — Немој, мој лијепи хаџо! Немој хаџо, ћабе ти! Зачуди се хаџија откуда га оп познаде, па га упита: — Откуда, море, ти знаш да сам ја хаџија?
Немој хаџо, ћабе ти! Зачуди се хаџија откуда га оп познаде, па га упита: — Откуда, море, ти знаш да сам ја хаџија? А слијепац му одговори: — Та ја знам да то други не би ни учинио него онај који је на ћабу ходио, и који се заклео
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Ако је можно, још друге ноћи; Сваки час може Хаџија доћи... СПАСЕНИЈА: Брата ми пази, Не дај крвнику да га обрани, Ако до лома дође с тирани... (Сви одлазе.
Па се мукама смеју весели; А седе главе ногом гурају, Или на оштар колац натичу, За грозан пример јадном народу! ХАЏИЈА: Грозно, Станоје!...
мушка леђа грозно товари, Не питајући старе године Хоће ли века терет страхотан Помолит кости снаге старачке... ХАЏИЈА: Хајд’ напред само! Овакви часи груди надимљу, А крв ће њима терет лакшати Што ми на теме баца судбина!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Погнутије главе, озбиљније пролазећи, називао би бога, на што би му отуда, из дућана, сам хаџија увек гласно одговарао. Пре то није чинио. Нарочито у почетку.
Зар да то није, да се по Младену већ то не види, зар би се хаџија онда упуштао с њиме, Младеном, у те поздраве, у те трговачке везе?...
Зар да он, хаџија, иоле сумња да ће доцније њихов дућан бити као год све радње и дућани што их синови од оцева наслеђују, не само рђави
И потписао се, али не: газда, хаџија, већ само Младен, и ништа више.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
некадашњи друг Ташанин, а сада калуђер, варошки свештеник и владичин намесник ХАЏИ РИСТА, првак хаџија, побратим Ташаниног свекра и старалац покојникове масе ЧОРБАЏИ МЛАДЕН, отац Ташанин, баштован-пиљар и горди таст
ТАШАНА (за себе): Да, саму, саму да ме оставите. А ако не можете због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом затворите, зазидајте ме у неку собу, и на њој да нема ни врата ни прозора.
а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам. (Ташани): Па зар нико ни од твојих, ни од хаџија, зар нико од њих нема да ти дође, да те разоноди, утеши, умири?
ХАЏИ РИСТА (у шали): Али онакве исте, не много шећера, него онакве као кад ја и стари хаџија у вече заседимо. Улази Младен (водећи децу за руке. Деца обучена у ново. Недра им пуна цвећа, босиљака и колача).
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери. Зар ја не?... Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем. Бојим се, видеће ме старији, трговци, људи... Не жалим што троши, расипа.
Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан! ТОМА (прекида га гневно): Ето ти твоја Србија!
А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува... (Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење?
И ти ћеш такој! Овамо ти! Овамо, вештице, овамо коске старе да ти растресем. Утрчи Марко. МАРКО (уплашено): Газда, хаџија стари! СТОЈАН (ђипи уплашено): Отац! Шта ћу му ја? (Полази капији, да је затвори.
Зар ја да ти то казујем? Зашто си хаџија? МАГДА (покорно): Берићет, газдо, и благота од стоке дами с тобом у кући заседне и да се умножи.
МИТКА Овамо, ти! Мене гледај! Ја овде... Пој! КОШТАНА Немој, немој, газда Митке, па после хаџија да се... (Показује са страхом на Тому.) ТОМА (презриво): Шта »хаџија«? Шта ја имам на вас? Занат вам је то. Можете.
КОШТАНА Немој, немој, газда Митке, па после хаџија да се... (Показује са страхом на Тому.) ТОМА (презриво): Шта »хаџија«? Шта ја имам на вас? Занат вам је то. Можете. Отпевајте... Бар џабе бакшиш да вам се не да.
КАТА (одлазећи): Ох, Циганка је, синко, она! Утрчи Марко. МАРКО (задихано, дижући постељне ствари): Хаџија, стари!... Брзо! Јух! (Скупља постељу и одлази. За њим одлази и Стојан.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Добро слушај што ти књига пише: мене, Зуле, тужбе додијаше од мојијех хоџа и хаџија и Турака босанских спаија на некака Костреш-харамбашу у Тијани, високој планини, ђе им није с миром пролазити и по
— арапски коњ атлија — коњаник аферим — браво, врло добро ахар — коњушница аџамија — неискусан, невешт аџија — в. хаџија ашлук — трошак баба, бабо, бабајко — отац базерђан — трговац, купац бакарлија — в.
(ага) — онај који скупља порез (харач) харчити — трошити хатар, хатер — допадање, воља хатлија — коњаник хаџија — поклоник светом месту.
„Који хришћанин” — каже Вук — „отиде на Јерусалим а Турчин на Меку, онај се послије зове и пише хаџија док је жив: пред крштено име додаје хаџи, нпр.
: ХаџиПродан, Хаџи-Осман; а кад се крштено не говори, онда се каже хаџија.” хендек (јендек) — ров, јарак хесап — рачун хесапити — рачунати, сматрати хећим — лекар хинтови — лака и брза
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А чим је он прилегао, целом кућом је одмах овладао неки дремеж и царствовала нека свечана недељна тишина, јер кад хаџија спава, не смеју ни врапци испод крова џивџакати.
— Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља. — Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас. — Та што ако спије! Код њег’ и не искам, веће код хаџику...