Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Који? — Истрчала би клисарица уплашено. — Ете га... у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
једном, опет помоћу Софкиног сећања, ретроспективно окреће у прошлост, то јест почиње прича из најдавнијег времена, о хаџијском (ходочасничком) родоначелнику породице.
и ноћне и дневне; па од мутних нада, којима је час давала маха, час их потискивала, све у преплету са својом гордом, хаџијском самосвешћу; најзад и од оне повремене, заводљиве игре сопственом вољом: учиниће, канда, неку лудост (пркосиће, кренуће
тако, и зато се тако дубоко прелама у јунакињином доживљају, што она не толико са својом лепотом колико са својом хаџијском самосвешћу мора прећи у тај нижи сељачки свет, мора сићи у њега и поистоветити се с њим.
један”, „сељак један”, чиме му даје подстицаја да одбаци привидно мирење са њему ионако туђом средином, варошком и хаџијском. Да скине маску лажног понашања.
И доиста се код Софке потискивање љубавних осећања мотивише, заједном с очевим ауторитетом, високом хаџијском самосвешћу: „виша од свих и зато задовољна собом”, она је налазила да нико није њој „раван и достојан ње”.