Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Једино хинин... — Или рат комарцима — додаје Лука. — У томе случају ти да преузмеш команду — дира га командант. — А, не.
враг би их знао одакле, болест је узела сразмере епидемије. Свакога дана гутали смо хинин. Али ордонанси рекоше да посилни поручника Луке, Исајло, неће да узима, већ баца хинин. — Дај га овамо! — нареди Лука.
Свакога дана гутали смо хинин. Али ордонанси рекоше да посилни поручника Луке, Исајло, неће да узима, већ баца хинин. — Дај га овамо! — нареди Лука. — Што ти бацаш хинин? — Господин поручник, не могу да прогутам. — Како не можеш?!
— Дај га овамо! — нареди Лука. — Што ти бацаш хинин? — Господин поручник, не могу да прогутам. — Како не можеш?! Хајд’, узми преда мном.
Покушао сам да разазнам да ли то хучи воз, или у мојој глави зуји од хинина. А хинин дејствује, и онако измучен замишљам како сада бацили маларије гину у моме телу.
Затим је зашла редом, од кревета до кревета, и свима шприцала хинин. Побегао је само онај пешак поручник. — Не вреди му ништа. Ухватиће га за време ручка, као и мене.