Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јест, части ми моје са свим несигурне, мора бити. рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење, и са мном заједно у
Звер што је режала, измичући из оних шака, кострешила се и урлала крвожедно. ИИ. Кад је престао двобој батерија, Христић, укљештен и раскречен усред неког оштрог камења, оста још неко време на осматрачници.
Сав занесен неким новим, чарним сном и утонуо у овај нагли прелаз из језиво леденог у у жар, Христић је, опијен неком мистичном милином у чудној органској успомени утисака што му прођоше кроз све жиле, наједном стао
Гребен је. већ био обавијен хладно мрачним огртачем кад се Христић тргао, нагло напустио осматрачницу и упутио своме шатору.
— Не. — Је л' ти познато да се батерија последњих дана отворено подсмева твоме кукавичлуку? — Може бити? — Па? Христић се трже и пође да га ухвати за руку, али га Јуришић одгурну. — Зар ти Христићу? Па ти си пример био, болан.
А они људи, чију јасноћу духа ја обожавам можда то и не заслужују, јер куцкасти дух и то није ништа. Нека, дакле, Христић ради како зна, његова је ствар и он има своју лопту на трупини.
” А тамо у другом шатору очајно и лудо кидао се Христић. Раније, у прошлим ратовима, он није познавао ове борбе, па није чак ни слутио могућност таквог једног мучења.
Дођи, ох што пре дођи! О дођи у помоћ, драги, твојој драгој Јелени.” И све док је тако читао, Христић је лудо живо осећао како румено месо оног витког тела, што је тамо далеко горело у страсној ватри чежње, дрхти у
блед и задихан, још обамро од оне ломњаве и склоњен ту да се заштити од ретких зрна која су повремено долетала, Христић је посматрао како пешаци онога пука, што је гонио, раздрагани а ћутљиви, спроводе једну потпуно нову непријатељску
са све слабијим дахом и ретка зрна фијукала су око њега да ону смртну свирку продуже равницом све до прве препреке. Христић је корачао сагнуте главе, са рукама на леђима, и при сваком фијуку топовског зрна сагињао би се и плашљиво прилегао.
Тако је Христић мислио о жени и оној цпећи све до црквене порте кад је онај сељак умолио да се врати и журно се изгубио, а он застао
А дан је одмицао споро и Христић је, закован на истом месту, нервозно погледао у оном правцу одакле су долазила топовска зрна и са страшним фијуком
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
снова о (ЗДЕСНА, У ГОРЊЕМ РЕДУ: ПРВИ — ИЛИЈА ДУШМАНИЋ, ДРУГИ — АНДРА НИКОЛИЋ, ТРЕЋИ — РАША МИЛОШЕВИЋ, ЧЕТВРТИ — КОСТА ХРИСТИЋ; У СРЕДЊЕМ РЕДУ ДРУГИ, У СРЕДИНИ, МАРКО ПАЈИЋ; У ТРЕЋЕМ РЕДУ, СЕДЕЋИ, ТРЕЋИ — ЛАЗА К.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Поред осталих, то је предање прихватио и Филип Христић, у другој половини ХИХ века чувен и као министар и као дипломата, а најчувенији по томе што нимало није био склон
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
да остаје бајка. То је најобичнији реченични модел: „Ко остаје? – Рекао је да остаје мајка“. Стога је у праву Јован Христић кад у предговору изабраним делима Душана Матића у едицији Сто књига српске књижевности каже: у Матићевој поезији,
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
утолико што и он у спонтаном, колоквијалном тону износи ерудицијом посредовано искуство (Старе и нове песме, 1988). Христић је подједнако значајан као позоришни критичар и аутор драма на античке теме (књига драма Четири апокрифа, 1970).