Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Анђа устаде и донесе из вајата некаке замотуљке. Извади из једног два-три летећа куршума. Хукну на њих, прошапта нешто, па их метну на ватраљ и гурну у ватру.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
МРАК Иде ред црних јабланова Сву ноћ кроз мрачно поље жита. Крај пута негде хукну сова, Месец се јави иза рита. Мрак тече густ кроз црну драчу; Таласић клизну испод граба.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Па, ето... ви сте ружа, дуплована ружа; а госпојица Јула је смерна љубичица. — Ух, — хукну гђа Сида, — ове муве. »Добро кад не рече: цвекла!« рече у себи гђа Перса, која се такође сва у уво претворила.
— О, госпођице Меланија, из ваших руку свака је ствар преслатка. — Ух, — хукну госпођа Сида — та је л’још коме овако врућина? — Ви фурт шмајхлујете. Ево вам и обрста, знам да ви то волете!
посматрала гђу Сиду, а гђа Сида једну празну чашу коју је дигла и стала окретати и разгледати према прозору, па затим хукну у њу два три пута и стаде је брисати својом чистом цицаном кецељом.
— А мора ли господин Пера узети баш поп-Ћирину Меланију, кад је добио за учитеља? — А? — Ху — хукну гђа Сида. — Мора ли учитељ узети Меланију? — А шта ће старцу две жене...
Е, ал’ оно како који дан, све горе. — Хм! — хукну поп Спира. — Па кад си чула, што ми то ниси одма’ каз’ла? — Па ја нисам гђа Перса, да правим сплетке.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Узнемири се чак и сова на једној шупљој букви и уплашено хукну: — Уху-ху, ко је ту? Тога дана Крушкотреса су негдје у планини гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало
Матавуљ, Симо - УСКОК
знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен! Кнез хукну и обори главу. Запуцаше пушке негдје далеко по селу, по другим браствима, а с друге стране великог пламена, гдје
— Нити је наредио, нити их је задржавао, нити су га питали! Не разумијеш ти наше работе! Кнез хукну и нареди кћери да служи вином. Женске бјеху ућутале и слушаху такође пажљиво. Јанку се чинило да сања.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Шта ли ћу сад казати комесару? — хукну интендант. — Ко ће ми вјеровати да сам овога ту замијенио за марвинче? Ово си ти нашао негдје у шуми, рећи ће, то није
— А што да их легитимишем кад нијесу пролазиле иза рампе. Биле су само код наше колибе. Сељак хукну. — Онда значи, таман да наиђе твој рођени отац, кумићу, ти га не би пропустио докле га не легитимигнеш?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
У том снашка Паса запева силно. Томчи сузе навреше, саже се, загрцну... Пух! — хукну и сав дуван излете из цигаре, оста му само папир на уснама. Диже се. — Миле... — а не може да говори — кажи, капу...
И кад приђох да му више главе, као и остали, и ја свећу запалим, мајка му само се трже, хукну: — Мито! — И опет, као да није ништа било, настави, занесе се, у оно намештање косе му по челу.
Одједном све умуче изненада. Из кујне појави му се отац. Укочено дође и стаде више главе Митине. Гледа га, гледа, па хукну: — Мито, синко, што бре ово с нама уради? И, онако неочитаног, пољуби га у чело.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Скитница свитац светиљку пали, чаробним сјајем путању зали. А сова хукну свој ратни зов: „Држте се, птице, почиње лов!“ РАСТАНАК Јежић се диже, њушкицу брише.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Добар је као оруђе, али никако као иницијатор. Нема ништа од Миће, другога морам тражити. Ху! — и хукну Срета. — Мука за згодна човека! — Ето, то је мислио и доконао Срета кад је узвикнуо гласно: пик, Јово, наново!
— Знаш шта, кмете, — рече Сретен, — па ми можемо још у мање речи да честитамо! — Ху! — хукну ћир Ђорђе и почеша се иза увета. — А пошто била једна реч? — Шест и по динара. — Бре, бре! Само тол’ко.
Ћу те зовем једанпут на један кеф да ручаш с мен’. Срета само хукну. — А она од гаса бурад? — Бурики од гас? Па и то ће ми треба за нешто. Срета брише зној с чела.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Сердар плану, па је стиште иза десне шаке и трзну њоме. Жена се преви и паде на кољена, па хукну од муке. „Аман! забога!“ једва изговори. „Чујеш ти бабо!“ говораше он кроза зубе, једнако трзајући њом. „Чујеш ли ти!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Пошто предуши, хукну и додаде суд брату Шунди. — Ун здрављен вран! Донбро донша! — напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата
добри Балеган липо ме свитова шта ћу чинити... Јето ти како је било... Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. — О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина.
— Дакле, има ништа нова и код вас, кад велиш да ћеш ми све казати? Да није шта зло? Кнез заврти главом и хукну. — Није зла вала богу и Дивици, него... Али, да иђемо редом! Дакле, јево зашта сам дошâ.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Она се трже и збуњено упита: — Он дошао да подели имање? — Да подели — хукну и седе на кревет. — А зар нас мало кошта његова школа? — кришом брише лице и због Ђорђа говори о новцу. — Грдне паре.
Ти и то што ће доћи на свет, једини сте ми. добро, ето, то за тестамент сам имао да ти кажем — дубоко, изломљено хукну. И воћка се калеми, па рађа и живи, помисли. У стаји њишти кобила. Иза јасенова, пун месец раскрвари се на плоту.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Јасне, као на дану, сенке дрвећа преплитале су се и претварале у чипке пуне сребрнастог искрења. Однекуд хукну сова, а онај глас се поново јави: — Ослобађај ме, шта чекаш? Дрхтећи целим телом, дечак поче да деле.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну. Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад, су дошли кући, див сустао, сав се у голу воду учинио па, отворивши врата од млина, хукну колико може више, а од оне његове силе сва дјеца разлећеше се куд које, неко на панту, неко напоље кроз баџу, еле
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Затвори врата... Разговорићемо... Дај ми да погледам своје дијете! — Куку мени, што нас овако ојади! — још једанпут хукну несретна жена, па спусти ожег и пресечена у снази приђе те затвори врата.
Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
С поља шуми песма са палмових грана. Он хукну, док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана, Где прах звезда сребром мије васиону, И урликну:
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Прстима, лагано, Јела За бела Узе га Крила, И на длан стави и у длан, два-три пута, Хукну и васкрсну га... Пухором златним обасута Трепнуше крилца и са Јелина длана Преко жбуњева брега, Доли, Где шапћу
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Како је данас било у школи, Стриче? — Уф Јованче, не питај! И ја сам добио папрене шибе — хукну Стриц и показа дланове. — Ево, по- гледај. — А због чега је тебе? — Због Дунава, ђаво га однио и Дунав!
— Идемо ми брже напоље док није дошло нешто горе од Луње — предложи Јованче. Мачак одједном сједе и хукну: — Ја више не могу никуд ни макнути. Тек сад су ми се одсјекле ноге од онога страха од малоприје.
— Ево, овуда је изишао. — Ко, ко? — забрза Стриц. — Онај ко је упао у Жујину кућу. Дугајлија само зачуђено хукну: — Уху, како се тога нијесам сјетио? Ето, досјетио сам се да је неко доље упао, а да је изишао —тога, видиш, нијесам.
Еј пусте срамоте за свакога од нас! Поробише нас, ево, скоро без једног метка. Момак невесело погледа у дјечаке и хукну: — Ех вас двојица, најбоље би било да узмете те своје чобанске штапове па да ме пребијете као мачку!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
У том доби пак на подне попе им се хоџа на високо дрво дову викати да се Турци клањају; у том сплете се и он, хукну доле о раван, разби се и мањка. У томе турскоме табору двојица им паше бијаху поглавари.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— наставља калфа Коте — ти ли си гу видеја кад си она, демек, пресвукује кошуљу и чичек-антерију у башчу?!... Хм, — хукну и духну љутито на нос и заврте главом Коте. — Куде си гу видеја? Збори, келчо ниједан.
Ту Мане застаде. Привуче своју табакеру, отвори је, лизну десни палац и извади један папир и дуван, у који хукну, па поче савијати цигару.
— рече и оде као олуја. — Што, што! — викну запрепашћено Јевда и хукну: — Тугооо! Што гу пуштисмо?! Оће да ни напраји нику муку и резил! А лудо је, лудо — па сто оке је, лудо!