Црњански, Милош - Сеобе 2
настаде, исто тако, немир и видело се како Гарсули позва к себи једног, младог, хусара, коме нешто рече на ухо. Хусар, затим, стрча са дрвених степеница, и одјури, на коњу.
А код те капије, били су већ почели да се размештају тобџије, са упаљеним лунтама у дршћућим рукама. Хусар, којег је Гарсули послао да отрчи у град и извести да је избила „побуна“, био је свршио, добро, свој посао.
А дошло је било и до туче. Неки Пеја Зекович, хусар Трифунов, опалио је на геометре из свог штуца. А његову жену, Ђинђу, хтели су да воде у Темишвар, да је арестирају.
Павле се сећао да је тај њихов хусар пуцао, на геометра. И да је Трифун много мука, око тога, имао. У лудом сну, међутим, Исакович сад уђе у Махалу, где му
Сваки, па и најглупљи хусар у Ђурђевој швадрони, није знао за шалу, ако би му рекли, да не би и он Милош знао бити. Иако ту лепу фразу они још
Павле саже главу, да, о надстрешницу, теменом, не удари. Хусар, који му капиџик отвори, рече, да га већ чекају. Улазећи, Павле, случајно, угледа руку тог човека, маљаву, огромну, а
Човек није имао косе на глави. Био је много нижи од Павла, а глава му је била крастава. Унутра, Павла прихвати други хусар, који га је водио, уз дрвено степениште, које је било, од почетка, раскошно.
Павле се сети да се прича да је Божич један од најбогатијих, сербских официра. Хусар га је одвео на спрат, кроз кућу, која је била полумрачна и хладовита. У њој је било пријатно.
Држао се отмено, али је било очигледно да се био снуждио. Хусар му приведе коња, а Вишњевски појаха тако чудно. Имао је обичај да уштине своју кобилу, која би се узнемирила и почела
кад је овако леп, топао, дан, заспала на његовој руци, али како би то могло бити, кад је Вишњевски, или Вишњевсков хусар, увек, прати. Младој жени треба дати, каткад, прилику да се истутњи.
Кад одете, путем, на миру и тишини, наћи ћу ја Вишњевског, и гледати, спутаног, како га хусар шкопи.“ Доцније, у Росији, у њиховој кући, у Бахмутској провинцији, Варвара је често причала, у фамилији, како се сећа
Левом руком је једва задржао коња, да га не преврне у јарак. Видео је, у исти мах, и то, како хусар зграби за руку Трифуна и како се око Трифуна учини велика граја.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Нишани... — добацују остали. — Море, не „пребацивај“ се, него пиј то! — додаје коњички поручник Љубисав „Хусар“. — Дум! — и „Ђеврек“ испи и трећу чашицу конака.
Брана притрча и подметну му коску под њушку. — Ала га разумеш! — добацује „Фикус“. Љубисав „Хусар“ залетео се да прескочи магарца, али овај поче да се рита.