Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ови обичаји и веровања везани су за мало дете (неодређене старости). Они се најчешће изводе на Ђурђевдан, Цвете и Младенце, дакле, за време пролећних празника, када почиње „ново лето“.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ниси знала да се овај град храни свежим младим месом? Не поседујеш ништа сем дивног лаког корака на дугим ногама, цвете провинцијског корза, а опет сви нешто траже од тебе.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко, и беже му жао, Сети с' Цвете, па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Што је теби, брате Радивоје Откад злато ти угледа моје?
“ Ово рече, севнуше му очи, Сабљу трже, плахим кроком крочи, Већ је близу, већ до Цвете стиже, Већ јој сабљу изнад главе диже! „Умри!“ викну, ал' то и све беше, Синџирлије срце му разнеше.
Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши! У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам
Али дотле, Србину на јаде, И Крајине с Турчином нестаде; Па се онда своје Цвете сети И премисли у својој памети, И ту смисли да је време веће Своје друге ватати се среће; И позвати одсвуда
Сети с' Цвете па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Шта је теби, брате Радивоје? Откад злато ти угледа моје, Нешто тешко
“ Па у Турке одметну се клете, Свеза чалму, довати се Цвете. Али Цвета, та питома ружа, Њему само трн и бодље пружа.
Па кад Цвете одавде нестане, Кад му сунце са неба му пане, Ако неће баш ни онда мене, Нека мач ми у срце окрене, Барем ћу се,
“ Крочи, скочи, већ до Цвете стиже, Већ јој мача изнад главе диже... Ао Боже и Богородице!... Паде мачу, — али из деснице, Паде за њим бесни
Овај паде, а ето Милете, Пробио се кроз Турке до Цвете, Бије јунак, чини Турком муку, Проби, разби, па Цвету за руку И диже (је) на својега зека, Па одбија Турке од
Млога л' зрна наоколо лете, Око њега па и око Цвете, Ал' Турцима пред очима плива, Сред и срца стра такнуо жива. Бију Турци, ал' у ветар само, У то стиже чета српска
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Покојниче драги! сенко ил' душе! пријане, побро, Србине, друже! Ил' гробни низу! ил' рајски вису! увели цвете! однет мирису!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Зло је мени цијукало кад ми ребра чијукало: Ја сам свећа, цвете бели, што ти светли док те цели. Зло је мени тихо рекло кад ми гвожђем уши пекло: Ја сам игра - нисам злоба,
Хоћеш ли ми уранити пре него ми сенка приђе, Љубовиђо Љубовиђе? Не гаси се, ланен-цвете, јер је лампа према крају.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ти ћеш ми родит' сина, Да чува благо то! XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем.
Ћипико, Иво - Приповетке
— Што ће ти тај сир на глави? — и погледа на коврљак. — Начнимо га! — зановеташе неки младић што је до Цвете мамине купио. — Скини га с главе, да га окусимо! — и пружи према њој руку. — Да—ну! — излане она и одмаче се.
—Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете. Приспије један виши чиновник и за њим неки трговачки путник.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ОРКАН Пробудио с’ оркан љути, Ишчупао врту цвете; Од туд даље — кâ да риче: Тешко теби, јадни свете! Подигô се у висину Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту
Замириса тамјан, Словенством се шири, — Није тамјан, није, твоја душа мири, Јужни српски цвете, тргнут с Црних Гора, Пресађен у врте руског царског двора! »Стармали« 1889. ЗАР НЕМА ДРУГА ЛЕКА!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
СЛЕПИ ПЕСНИК Филипу Вишњићу О чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не може. О чело моје од сна и ветра мапо!
У тихом се цвету неке ватре пале. О чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не може. О чело моје о моја слепа мапо!
Х. ЦРНИ ЈАМБ СНА Ја после великог сна подузех пут тужан МАЛАРМЕ У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
Онда мој залута међу звезде крвоток. У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима у топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.
ИИ То у шта се сјај и бол претвара исто Бива: љубав коју још песник не рече Јарки цвете којим вртови се лече Из пробитог нерва растеш болно и чисто.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XВ Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. Ти си мене распевала, Што је твоје, теби ево. И досад сам волô сунце, Што
Све, штогод сам досад волô, Тим сам само тебе сневô. Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. ХВИ Ој, месече, много ми је криво, драгу си ми у чело целивô, Ти у чело,
Љуби мене љубованко, Нек нам срећа сја, Ако не знаш шта је љубав, Учићу те ја. XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити! Рузмарин је јоште мали, Ал’ се већем хвали: Чим га који цветак види, Таки се застиди.
“ XXИ Пробудио с’ оркан љути, Ишчупао врту цвете; Отуд даље — кô да риче: Тешко теби, јадни свете! Подигô се у висину, Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту
Сахранисмо ј’, — а гробље је Тад на брегу било, Било брегу на обронку, Пак се одронило. Сестро моја, нежни цвете Старих успомена, Нит’ је срећа, нит’ несрећа Што ти гроба нема.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1839. Васа Живковић ЦВЕТ Ничи, ничи, крине бели, Дивни цвете мој, Над тобом се суза блиста Љубавника, ој!
Ничи, цвете, чело главе Ладног гроба, ах, Где почива драге моје Освећени прах. Чиста љубав нек’ те снажи И сунашца зрак, Зора
Не завидим, уживајте пријатности јестествене, Које срце у печали уживати не може. Цветај, дични пољски цвете, и украси пролетије, Да се с тобом срећни ките. ако за ме и није.
Не завидим уживање У наручју љубимца, Ја сам, тужна, остављена Ко што без друга птица. Цветај, дични пољски цвете, И украси пролеће, Да се сретни с тобом ките, Ако за ме и није.
Ничи, цвете, чело главе Запушћеног гроба тог. Где почива драга дева, Цело благо срца мог. Моја нега нек те снажи И сунашца топли
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1917) НЕРАНЏИН ЦВЕТ О, неранџин цвете мирисни и бели, И ми смо женици стигли из далека. Царске твоје ките судба нам додели, Јер невеста жудно на жалу нас
Царске твоје ките судба нам додели, Јер невеста жудно на жалу нас чека. О, неранџин цвете, окити нам чела! Нисмо за плач дошли ни за покајање, Нити нас је судба за робље довела.
О, нераџин цвете, случајем не зови То знамење видно. О, заспи нас, заспи! Море, хучном риком брак тај благослови! Сунце, наше сунце,
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
2. Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја се тада сетих тебе, Увели, бледи цвете мој. Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту. Мени је драго њено лице, Ја још једнако волим њу.
1887. ИСТОК Хајде, о хајде са мном, мој љупки, пролетњи цвете, На даљне, чаробне путе, у крило чуднога света! Хајдемо где палма расте и ружа и лотос цвета, Где мирне газеле пасу и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
а, у трбух? — љути се опет нешто Коста. — Јаој, да хоће. Коко, Кокане, а, око нељубљено, а, књиго нечитана, а, цвете немирисан! Наишла је мало затим и сестра Францускиња носећи велики шприц. Приђе мени. — Wа ва?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
О драга, ока сјајна и мила, О цвете зао и мио, Твоја је клетва у реду била, Ујед је сувишан био. 53 Ја стојим на врху брега И чезнем сентиментално.