Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Одмакô далеко дан, Цврчи цврчак, Сунце корача кроз стан, Сваки час се мршти мамино лице: — Нема ни хлеба, ни Цице! Не може мама више мирно да послује по кући.
Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко; Пази на трамвај, окрени се на све
Не стоји ваљда још у реду? Све пекаре су одавно затворене... А ето, ни од корова нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...
А шта ако ју је нека рђава жена украла?! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице!
Пишем, а једним ухом слушам тужни солилоквијум: — Нема Цице! Послала ћерчицу да купи хлеба, а девојчица се не враћа. Све забринутија, понавља за себе: — Нема је...
Послала ћерчицу да купи хлеба, а девојчица се не враћа. Све забринутија, понавља за себе: — Нема је... То Нема Цице прво ме је нервирало, а онда сам, ионако под температуром, осетио лајтмотив нове песме!