Јакшић, Ђура - ПРОЗА
плавим цветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим
Нађемо на путу једног ђака, који беше нешто више узрастом него другови његова разреда. На глави је имао црну качкету, као што је по унутрашњости Србије стари практиканти носе, капут дугачак, без дугмади и без боје, беше тако
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Мус-агу) разбили”. — (Овога смо Дамјана из Кутешице је и стриц у почетку слали у Црну Гору владици и графу Ивелићу у Рисан, и молили; но Ивелић одговара, да је његов господар, тј.
Пође он и алај-бег, прате нас, и ништа нас не чувају. Дођемо у Црну Бару, одјашемо од коња, чекамо да наши доведу она четири бега, да се разменимо, но нема и̓ — а већ ноћ.
Нађоше мени мачванске кочије. Ја се возим, а Турци једнако окружили око кочија. Дођемо у Црну Бару. Опазимо нашега кнеза Кедића, и Цинцара Јанка, попа Николу Смиљанића и више капетана и коњика.
(Тога смо Дамјана ја и стриц Јаков јоште 1804. године слали у Црну Гору до владике Петра и у Рисан до Ивелића, те је ̓ајдучки очô и дошао и писма однео и донео.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што увек води са собом једну црну керину, па једанпут закључа је после вечерње у цркву: сву ноћ је несрећна керина вијала по цркви ускакујући на све
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем...
свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару. И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци.
Орао је и копао те се хлебом xпанио; а то су му и стари чинили. Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро.
све. Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименце, дечурлију сеоску као он. Стоку, колико ко чега има... све!
— Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!... Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њиx завадио! — рече он одсудно. — Да ми је тако нешто!
Ја сад добро видим шта ти желиш!... И кад ствар буде свршена, ти ћеш мирити не само два човека него Црну Бару!... —— Маринко! Брате! Човјече!... Ако то урадиш, бићеш ми брат!... Учинићу те најчеститијим човјеком!...
Из главе му лопи крв и мозак... Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице – све јада и нариче... Њега спуштају у црну земљу... Око негова лица вуку се хладне змијурине... А тамо?
— Најпосле — рече — ја и волим! Нека бар џаба нисам отишао у гору!... Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару! Наплатићу се са свима о једном трошку!... Приче ће причати о моме хајдуковању и мојој освети!
Њему почеше падати на памет некакве луде мисли... Он изиде напоље и поче лутати по воћу... Његову црну душу сад већ више пико и не може разведрити. Мимо воће прође Иван... Па као мимо турско гробље!
Али су је они вечерали тако слатко као да су у дугу дану црну земљу превртали. Заврзан не може бити миран, стаде задиркивати Зеку: — Ама, славе ти, како ти је то име?
како? — Лепо. Или станем за грм па видим, или прислоним уво па чујем. Лепих сам се ствари наслушао!... Црну Бару ће Турчин закрвити. А кад легне крв, Турчин ће по њој табати и мирити!...
Јадна моја мајко!... — Жене јаучу, луди се стиде суза!... Него... чујеш Ногићу? — Шта? — Још данас иди у Црну Бару. Иди правце кући попа Милоја и кажи му ово што си од мене чуо. Кажи му да чува људе од Турчина, Ивана и Маринка.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЈЕСЕЊА ПЕСМА Први ветри с цвећа носе Све петељку по петељку, Селице за горске косе, И звезде за црну реку. А ништа ме не погледа Још једанпут; све нестаје, Све се жудно овде преда Овој смрти која сјаје.
Крај пута негде хукну сова, Месец се јави иза рита. Мрак тече густ кроз црну драчу; Таласић клизну испод граба. Најзад се очас негде зачу Први славуј и прва жаба.
Муње осветљавају на стени која из висине обала понире у бездан, црну као очајање, огромно дрвено распеће, подигнуто ту од морепловаца.
Громови падају над њим и испод његових ногу, односећи читаве спратове разбијеног гранита, који се с хуком руше у црну воду што трагично хучи у мраку.
ЗОХРА Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити
Пружила је ка гомили своју у црну рукавицу обучену ручицу на чијем је длану било исписано да ће последњи потомци кнежева и победиоца код Епидаура бити
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Предвече устанем, отворим прозор и гледах у врт. доле је вратар преривао будаком црну земљу која је распростирала око себе онај влажни пролећни мирис. Он уређиваше стазе по врту. Време је било благо.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Та који ти је ђаво! — прекиде га гђа Сида љутито. — Ју, извин’те, господине! Јуцо, душо, иди у кујну па спреми црну кафу. Знам да варошани радо пију. Ја по три дана не могу да спавам само једну шољицу кад попијем.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
умолио да се врати и журно се изгубио, а он застао онде код велике капије одакле су војници с муком уклонили једну црну, надувену и усмрделу лешину непријатељског војника из десетог јегерског батаљона што се била испречила на самом улазу
Она је, широко раскречених колена, седела подбочена на високу, црну дршку од амрела. Без и једног зуба, са огромним ушима, она је мељала по устима маслинке.
Музика! Као нека бића која све знају, све осећају. То мој воз хукће, јури кроз црну тамнину ноћи. И пуно магле, саме магле и варница. Варница!?...
Африка
Старци који ме воде протурају за мном апарат, аквареле, цртежнике. Кад бацим црну хартију којом је обавијен филм, старци, је, са устезањем али ипак грамзиво, дижу за себе.
Ништа простије но да је Самбу заклао пантер. Ја мислим да је за ову велику црну децу ужас нарочито стаја ти тако усред ноћи, чије се чак и звезде због силног испарења не виде.
Ова у средини одлази одмах у занос, тако карактеристичан за црну расу. Она се не смеје више, она не пева више, не гледа више, има затворене очи, и само одбачена са једне стране баца
била још много романтичнија, млада жена, уместо ђинђува или ђердана, има око грла огромно широку гвоздену огрлицу, црну, зарђалу, која је везује једним невероватним ланцем, дебелим као рука, за зид пред ким се налази.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Њени црни курјуци падали су јој испод колена, а имала је неку бујну, црну, косу, која је мирисала. Била је чувена као играчица, лепих, снажних, ногу, а чувена, међу официрима, и при јахању.
Могла је да полегне по коњу и да дигне, у галопу, са земље, бич, или сабљу. Стрпала би, међ ноге, своју црну кринолину, узјахала, ухвативши се, смејући се, за гриву, па би пројурила прва, а као везана на коњском врату.
Лако је познати добру копиту, високу, доле широку, црну. Ако се погледа у бистре коњске очи, неће преварити, али зар вреди гледати у људске очи? Наказе су, као тај Гарсули.
Била је утегнута у прслучић од румених, сомотских шепута, а држала је црну лепезу у руци. Угурали су је у собу, као што се теле гура кроз капију.
Па шта?“ Као умилно сикћући црни лабуд, Ана се подиже и раширивши црну кринолину, устаде. Погледа мужа оним својим црним очима, под сраслим обрвицама, а Ђурђе хтеде нешто да каже, али само
Испод црних обрвица, које су биле густе и личиле на црну пијавицу, францески, офарбану. Откад је та селидба у Росију постала предмет свакидашњег разговора, у фамилији
Над својим дугуљастим лепим лицем, Божичка је имала густу, црну, косу, која је, на Сунцу, кад би била без шешира путничког, добила боју кестена.
Кад је Исаковичу пао поглед на Божичкину лепу, бледу руку, претрну. У руци је држала црну лепезу. Иако је та сличност била више његово уображење, него стварност, Павлу се учини потпуна, страшна, невероватна.
Према његовом искуству, врани коњи су опасни, а риђи коњи, који имају црну главу, најбољи. Најтрајнији су, и највернији, мркови. Коњи који имају мале, дубоке, очи, често рано ослепе.
Госпожа Шмерц, једна мала старица, одевена у црну тафту – која је, кад би излазила у варош, метала шешир, пун ружа, на главу – мирисала је сва на зову.
Притисла је била образ, уз његов образ, и своју црну косу, на његову. Стајали су тако. Сенатор Стритцески, који је недавно био удао ћерку, радовао се сад, да му се и
У руци је имала црну лепезу. Кад је капетан наишао, и кад је виде у осветљењу, које је из трпезарије падало у башту, она се насмеја, тихо.
Теодосије - ЖИТИЈА
А дође у Тиваиду, затим у Скит и Црну Гору, и у остала света места, у којима нађе најизванредније и богобојазне и преподобне људе где сијају добродетељним
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује (ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше. Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
на једно уво И не изиђе му на друго Печен је ПЕПЕЛА Једни су ноћи други звезде Свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћи се затим међу собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет
изгори Ноћи се затим међу собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру
игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— На здравље, господин фишкал! — поздрави га Чамча, и с поштовањем позлаћену капицу скине. — Једну каву, црну. Чамча му донесе каву. — Седите малко. Хоћете ли дати још који бал? — Још два. — Ноблбал? — Не, прво пургербал.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Даде звати жену Димче Диамантиа, ону закониту; једну дугачку црну метлу, која је по цео дан пајала по кући, одевена увек са много превеза.
Имао је грозне руке, од самих костију, којима их је хватао, а облачио се скоро искључиво у црну свилу и златом извезен сомот, навикавши се, претерујући, да се појављује свуд у тешким, јахаћим чизмама и у оклопу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Многобројне хтонске силе имају као атрибуте црну боју, а такође и многе животиње (петао, мачка) и разна средства (нпр.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Била је дактилографкиња прве класе и прекуцавала бесплатно моје жврљотине. Имала је густу, ситно уковрџану црну косу и тамнопуто лице са љупко избаченим зубима, што су непрестано у полуосмеху провиривали кроз бледе усне.
– Значи, још их је страдало на овој окуци? – Ти си, брате, тридесет и шести овог лета... – Па, што не ставите црну тачку? – Досад, фала богу, није нико погинуо, а и да јесте, црна тачка се по пропису не ставља у насељеним местима.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пут што од давних времена везује Катунску нахију (а преко ње и сву Црну Гору и Зету) с Котором, толико је стар, да је, по свој прилици, њим ишао и цар Душан из Зете у град.
и за живота бивају здухачи, који се бију са здухачима других народâ; вјеровао је да над Црногорцем нема јунака, да Црну Гору никаква сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се владике као и
Рако, Маркиша, Перо и Крцун опколише ноћника, који одговори на прекид: — Ја сам солдат! Бјежим у Црну Гору, код владике! Сви спустише орозе на пушкама и пушке објесише о рамена. Рако га запита: — Јеси ли сâм? — Сâм!
Ово су ти наши обичаји навече Божића. Овако ти је свуђ кроз Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас
— Онда је добро! — рече Јанко. — Далеко је од добра, синко! Нâко, ти си чујâ за Црну Гору, а то бих желио знат’ што си чујао о нама.
— То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући госта, о коме ће се гракнути кроза сву Црну Гору и Брда, па ће нам дика бити, ако се у народу рашчује: „Кнез Драго, да би дочекао госта како ваља, прекинуо је
Разумиј овај дар!“ Његове очи такође плануше, а рука му задрхта, примајући оружје. Густ, тих снијег падаше кроз црну ноћ.
— Да! Први пут понио сам барјак на Кчеву, кад’но разбисмо ону вељу турску војску, највећу што је икада ударала на Црну Гору!
(А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!) А већ кад је дошао у Црну Гору цар Мали Шћепан, већ тада и овај мој бркати Рако бјеше стасо.
сиромашни, љути, чамасмо, а у свакој прилици досађивасмо новијем сусједима, те, веле, да је Наполеон пријетио да ће Црну Гору облити нашом крвљу, те да се отада неће више звати „Црна“ него „Црвена Гора“.
и гувернадур обиједише и владику у Русији да не мари за цркву, да је по наговору свога писара Долћија наумио продати Црну Гору Французима, и ко ти га зна што још!
Кад вас је два мртва и седам рањених!? — Па ситнице, но што? Пошто је Махмут-паша харао Црну Гору, закрве се Чевљани с нашим племеном и Ћеклићима, те овај исти владика, који тада тек бјеше настао, мирио их је и
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1752. отпутује у Русију да тражи помоћ за Црну Гору. У Русији остао је до 1754, па се вратио у Црну Гору. Од 1756—1758. опет је био у Русији.
1752. отпутује у Русију да тражи помоћ за Црну Гору. У Русији остао је до 1754, па се вратио у Црну Гору. Од 1756—1758. опет је био у Русији.17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду 10. марта 1766.
Његова историја је историја само по имену. У молбама за Црну Гору и за себе Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне
руске кругове о далеким и тако мало познатим рођацима на југозападу и да увери свакога да Русија треба да помаже Црну Гору. И зато он ствари представља не онакве какве јесу, но онако како њему треба.
обзира и љубави за истину, себе назива митрополитом, што никада није био, позива се на повеље које је фалсификовао, Црну Гору представља као велику, насељену и богату земљу, у којој има сôних и златних рудника, од убогих села прави велике
периферији, само код угарских Срба; у првој половини XИX века она се шири и у центру, захвата Хрватску, Далмацију, Црну Гору, и што је од нарочитога значаја, Србију.
1827. остави Немачку и преко Трста оде у Црну Гору, где постане секретар Петра И, а затим учитељ његова синовца Рада, потоњега владике Петра ИИ.
у Босни, он иде у Србију, бије се у устанку, лута по Угарској, Аустрији, Немачкој, Хрватској и Далмацији, ускаче у Црну Гору, бави се у Бугарској и Влашкој, у неколико махова иде у Русију.
По једном писању Вука Караџића излази да је Милутиновић »отишао у Црну Гору да купи пјесме«. Преводилац српских народних песама у немачкој књижевности Вилхелм Герхард причао је да га је
Доцније, око 1870. године, покрет се, у много мањем обиму, проширио и на Хрватску, Далмацију и на Црну Гору. Организација Уједињене омладине српске почела се живље изводити тек 1867.
до 1861. неколико пута је долазио у Србију. 1861. године кнез Михаило га је по једној политичкој мисији слао у Црну Гору.
једино представљало српски народ и држало српску књижевност, он ставља балканско Српство, Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору. Он је српском национализму дао западносрпско обележје.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
»Чим се видесмо, заволесмо се. Ја одмах рекох: »Ил’ њу, ил’ ни једну!« а она: »Ј-ал’ Јову, а ја ли црну земљу!« Толико му беше. »Сакаш ли ме, Петко? Сакам те, Петкано!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну. Боже, Боже, дакле баш занаго Да не видим што је срцу драго!
Све од мора Јадранскога И од града тог Белога, Све од оног Дренопоља Што с' отеже мору Црну, Све то Душан себи згрну, То учини божа воља, Душан, Душан, бујна река, Србин јунак па до века!
Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га врже, И верноме не остави другу Ништа друго до на срцу тугу, Туга јадна само мучи груди, Ал' не може
задобио, Скаче, уче, врти се и креће, Али учас ево лоше среће: Преко јера некаквог посрну, Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не разбије, Па упусти оне музе беле, А ове ти одма шумагеле!
Сада пљушту, сада грму јаку, Сада удри опета трњаку, Куд погледа, у шта силан крну, Све се сруши о земљицу црну, Тешка мишка а секира љута, Кр'а, руши, крчи дивна пута, „Уху, куку!“ дивне тице вичу, Ал' све мало-помало измичу.
“ Загрли је, пољуби је, Обрну, преврну: Од себека не пусти је До пред ноћцу црну. (10/11. 847) (ПИСМО У СТИХОВИМА) Ево тебе пребелога стада, Осамдесет има му комада, Узми, побро, на сајам га
Он жубор зачу, па главу обрну, Ал' већ је чуо, чуо речцу црну; И ја сам чуо, ма не знам шта беше, Јер брзо речи од уста с' отеше.
77. Ту ми попи каву црну, Поче играт билијара; Тад се малко кецу врну, Ту остави нешто пара; Испи две-три чаше рума, Па сад ето кући љума.
И заче се жиће друго. Лепо беше, ма не дуго. Брзо снова све с' обрну И намаче нојцу црну: Скоро сунца успомене Проби тмине те маглене, Ето, сину дивно, мило, Кâ некада што је било, Ког са неба свога
Медвед ноктим' спопао га тешко, Већ му кида то месо витешко, Већ на земљу црну га обара, Већ му чупа срце из недара, Већ... ох, Боже!... Он се из сна прену, Па десницом ка срдашцу крену.
Веће јунак осећа по тежи, Да из сина лака душа бежи; Спусти њега на земљицу црну. Њега спусти, Ферату се врну; Ману мачем, јој, големи Боже, Само Србаљ тако удрит може!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нејасан при мјесечини, слуша га брат Раде пажљиво и, не трепћући, разумије човјека. Зар и сам није везан уз тешку црну земљицу?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Чула да је дошао, па га зове. Приђох јој ближе. Сагох се. Узех је за ,руку суву, црну, хладну, и принесох је устима да је пољубим. Стресох се.
Ни запевка, ни нарицање. Жене су јеле, мушки пушили и ћутали. Чуло се како Марика, такође повезана у дубоку, црну шамију, исплакана, али прибрана, нуди вином жене тихим гласом.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА (смеје се): Пробај само. СТАНИЈА: Не могу ти, кјерко. Него дај ми кафу, ако оћеш. ЉУБА: А ти донеси, Вучко, црну кафу. ВУЧКО; Јес’, и та не ваља. ЉУБА: Како да не ваља? ВУЧКО: Скуваш, па стоји, стоји, стоји, док се не слегне.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Сетих се деда Гаврилових гвожђурија и тако окачим на своју црну џемперишку неку звезду са два мача. Ма нисам савила окуку ни иза ћошка своје улице, а већ ме је зауставио један веома
Мистер Џи — откуд он у вагон Ли? — наклонио се и узео пудлицу у руке, а затим се изгубио с њом кроз такође црну завесу.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У грозд румен куће збије зрно родне розаклије. Црвен мрачак из Црмнице пукне наром с пушкарнице. Престижем ли црну прељу? Је ли виђу што и вељу? ИИ ТРШИЋ У таљиге милогледне Вук с Филипом у сну седне.
Растрепти лептир молитвен цитат. Поднебљем вене тиква жутила. Капнувши тмурно у душин нитрат, црну је лампу вечер уждила... (Ни приснога ој нити ведрог еј.) Са пустог гумна магаре ревне.
А очајање пустило лале разних колора: мрквиног тена, трешње пред брање, некоју с венцем снега са гора, понеку црну, рујних је тушта Изворци њини њина су ушћа. Увелих врежа суши се гроза. Сỳдбина чили - вене јој мирта.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ако у кулу завириш крадом, тамо ћеш наћи чичу са брадом, гледа кроз прозор у црну ноћ. Зашто је тужан самотни дека? Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`?
“ Узео старац новчарку црну, без пара деда никад није, јер можда успут у крчму сврну код групе звезда — Водолије.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит' листак шумори, Почивају мирно
” Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
за венчање и што га облачи о погребима и о народним празницима; па нека Прока позајми од кога општинског одборника црну машну, а од погребног предузећа црни капут; па нека Трифун направи тужно лице као кад на једанаест извуче кеца; па
отмени пријатељ Мића обуче тужно, по журналу; па нека се жене огрну и забраде црнином; Сарка удовица нека обуче своју црну хаљину у којој сахрањује мужеве, а Гина нека плаче четрдесет дана. ГИНА (заплаче се).
Она на прсте прелази преко сцене, носећи под мишком велику црну кутију у којој је сребрн сервис). САРКА (окрене се и спази је): Откуд ти, Гино?
Не знам зашто сам се и ја оцрнила, ваљда за његових тричавих 3.000 динара. Нисам ваљда луда...(Скида црну мараму коју је носила око врата и вади један цвет из вазе па га задева у косу.) Што каже Сарка, нека га жали тетка!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Колона се лагано примиче. поред тераоца на челним колима видимо црну прилику свештеника са епитрахиљем око врата. Повремено засија сунчев одблесак са златнога крста у његовој руци...
У борби су били похваљени, и зар сада, за време затишја, због једног точка да одговарају!... Никада! Ама да је у црну земљу закопан, пронаћи ће га они. — Јесте ли разумели? — понови оштрије каплар. — Разумемо!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Скиде са себе неку горњу хаљиницу, извади часовник и метну га на сто, извуче из џепа некакву црну високу кутију од украса и отури је од себе са одвратношћу.
— Јаднице!... јадно моје дете! Мученице!... шапуташе она, лијући сузе на ту густу црну као гак косу што се немарно разбацала по њеним усахнулим грудима.
сам не зна, управо неће да зна, неће да мисли о правом узроку, јер му је лакше забости нож у груди, него усвојити ту црну мисао. И он осећа да се приближило, да је дошло време кад ће та црна мисао да се претвори у грозну јаву... Страшно!...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну рупу која је гледа! ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело, иза ње се црни и бели и плави, златно —
Црњански, Милош - Лирика Итаке
ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. А на храм дижите црну сфингу народа мог. Нек се све звезде што језде осврну за смех чудовишта тог. Зидајте храм бео ко манастир.
Он је, из Беча, снабдевао Босну, Далмацију, Црну Гору и Албанију штофовима. Спремао ме је за свог наследника. Он је тражио да већ тог лета (1912) дођем код њега.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
дренак, што ти се готово уз саме уши отег'о, или на морасту тамњанику што мирише ка' наш Андреја црквењак, или на црну каменичарку, или на жуту смедеревку, што је слађа од саме медовине и лепша од ћилибарских бројаница рудничког проте...
Глава зликовчева клону... За тренутак претрчасмо сви до врљика. Љубиша блед као платно, стоји и гледа у ову црну масу, која је до овог часа била тако страшна, а сад, његовом руком, уништена.
»Јест, то су они !«... Живот се још јавља, да би што јаче изнео на видело свога противника, црну смрт. Мрак је покрио цело двориште ; у манастиру је завладала мртва тишина, само што ветар још јаче витла и, јурећи
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
А смрт, ближа напретку но назатку, Од недавно променила је алатку: Оштру косу не носи на рамену, Ауту је дала црну намену. Мало је шта тако сулудо и надуто И уображено као што је ауто.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Али ће све то проћи, и, у часу, Непрегледна ће ноћ остати сама, Обући ће се свет у црну расу, Прогутаће га непрозрачна тама, Само ће, као знак истрајне моћи И освајачког старог надахнућа, Стрчати мирно у
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу! Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: „Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
од Софке, и сама мати звала, и, молећи их да бар од Софке крију и штеде је до последњег тренутка, саопштавала им ту црну, кобну вест. И отуда је Софки било разумљиво оно онако чудновато, тронуто понашање свих њих према њој.
Сутра, још у црну зору, чим би се истрезнио, одмах се дизао и одлазио натраг, у хан, село. Софка, кад би се, убијена и изломљена, једва
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Из ока њина тмине гроба зјáпе; И смрт је с њима, да живот мој погребе. Шум руха слутњу улива ми црну; Гласови туже за прошлим животом; Прилазе, да ме у плашт свој огрну! Па тада куда? Шта ће бити потом?
Јесен... Свуда јесен! ВАТРЕ СПАСЕЊА Ватре спасења у даљини букте У свести мојој. Кроз ноћ црну лете Гвоздена кола. Задихано хукте. Промичу брзо мутне силуете. Прејурили смо поља, вијадукте, Шуме н реке.
Кад је, к’о дете, из свог места родног Кренуо путем непознатим, да се Нађе својим светим обманама близу, Да обуче црну калуђерску ризу, И да траје тешке, испосничке часе.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Учени Марин Болица, властелин которски, на измаку ХВІ-тог вијека путовао је кроз Црну Гору те у својој књизи узноси љепоту слога, особито црквенога и каже да је та грађевина на част бившем Господару
Али кад нам власти јаве да те нестало, те да је прилика да си побјегао у сусједну Црну Гору, онда изгубих свако надање. Отац је рекао да ако те ухвате, да ћете мушкетати, и да је то право.
Ту је, веле, дочекала и напала турски караван. Па је чета прегазила Требишњицу и отишла у Црну Гору. По Приморју тамо и по Херцеговини гракнуло се о томе. „Пало је турско Косово!“ говораше шапатом раја.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
уза се различне мађије, као на примјер игле без ушију, сиједе длаке из главе, осјечене нокте, пређу која је сагрињала, црну вуну итд.
Иди, ветре, у црну гору, под церову кору, где се слава не слави, где невеста не рани, где се ватра не ложи, где се кућа не чисти.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
прошао), на ови начин против намеренија мојега мораћу слагати, не смејући упуштати се у дуг, на којега мрзим како на црну смерт.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А. не би смела ни да му каже: жена говори само кад је муж пита и кад су у кревету. Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску. Једва је дочекала да се врати. Три недеље није био код куће, па га се љуто ужелела.
“ А ја? У моравски вир! Нико неће црну мараму за мном понети. Моје дете нека наследи моје богатство. Дете ће моје бити. Кад родим, волеће ме и Аћим.
Знала је криво да измери, смела да закине надницу. Хтела је својски да помогне кад си у муци. Аја црну воду пијем откад памтим себе. После неке буне, Турци ми ухватише оца и натакоше га на багремов колац.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
По гласу Плачко познаде Смејачка, али на свадбу некакве звезде није му се ишло. Баш којешта! — Имам ли и ја црну пругу на леђима? — упита изненада. — Наравно да је имаш. Прелепа је, је ли и моја таква?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Лежао је на мокрој земљи окован унакрст ланцима: буљи у црну мемлу, а спаса ниоткуд. Тле се љулало од таласа подземног Дунава који је протицао, надохват укочене Јевремове руке,
На вечери, Вишњић је био омамљен множином звукова. Са беспућа на којем је упадао у целац као у црну, сипкаву мочар, спреман да заспи у снегу који је све више засипао, часком се обрео у том брују гласова, одједном
Током деценија, изгледа да се преобразила у црну светлост што је, неопажена, промицала дуж силних дрвених дућанчића, са ћепенцима, у Старој чаршији.
Али, у томе није успела. У Узун-Мирковој, црну светлост као да је увек сачекивала препрека од друкчијих расветљења што су долазила, и долазе, од Саве и од
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Он једини у простору св'јетлом у црну је облачен порфиру; зла свакога најљуће крајности под једном су у њ круном сабране; он катедру мрачну сочињава
Ја ћу вама открит нешто сада што ће душе усколебат ваше: горда се је душа Сатанина облачила у хаљину црну; славољубни овај војевода мир небесни поколебат хоће и у вјечну низврћ погибију себе самог и своје полкове.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Ова зелено обојена кружна плоча представља Земљину лопту, ова црна Месец, а ова жута Сунце. За Месец сам одабрао црну боју због тога што је он у овом случају млади Месец.
Један римски мозаик показује нам како је изгледао тај Архимедов сто. Имао је три ноге и црну камену плочу. Поред њега налазио се један земљани ћуп, напуњен чистим белим песком.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја журно ступих унутра и угледах црну прилику Николину згрчену у грозну гужву на дну степеница. У истом тренутку, према светлости из предсобља, спазих и
љутитим покретом једна друга прилика, кривих ногу, погрбљених леђа приђе нам, па збаци са себе шињел, па копоран, па црну кратку кошуљу, коју баци међу регруте. — Чкоњо!
му једно униформисано лице нареди да се брзо спрема, па му је помагало да се усправи и мокром крпом брисало му усирену црну крв по лицу и врату.
и страшан, на владајућем, узвишеном пропланку над престоницом, испружи, у једном до бола снажном грчу освете, црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргутну
је, размакнувши завесу, посматрао два велика црвена ока воза који је лагано прелазио савски мост и личио на огромну и црну гусеницу која мили. — Добро си спавала, мила, признај. — А ти, зашто ниси спавао ти? Па сама одговори:..
“ Ја сам тек испијао своју црну каву, тању, слађу и с пеном какву ја волим да пијем, кад се онај дечко поврати заједно са кочијашем и то оним глувим
тога настало, и само је упамтио оно кад се на улици сам нашао, журећи рођацима својим негде далеко на периферији да им црну вест саопшти.
Он је имао дугу црну браду, лице тихо и тужно, чело изровано страдалачким борама. Он је био један од нашег тврдог, племенитог тла.
Он је имао дугу црну браду, лице тихо и тужно, чело изровано страдалачким борама, он је био један од нашег тврдог, племенитог тла.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Зато сам ту исту опалску замагљеност волио и у чашама с мастиком, која се у љетна поподнева послуживала уз црну каву у тој благоваоници.
Одлично се слажу, жене им се међусобно посјећују, један к другоме одлазе на црну каву и партију шаха. А сликају сваки на свој начин, најчешће један дијаметрално опречно другоме.
Жедно сам изгледао даље знакове: пази! ако се тај израз надмоћности ружно укочи, ако се осмијех у углу усана уследи у црну бору горчине — тад ће то значити, тад ће то несумњиво значити...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
У ушима шум ... и тамо шушти, удара, пишти... Срце се стегло, следило: окаменило се... А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или
Море, срећан сам ја, бадава!«... А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...
— чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... ...Из груди опет полази нешто врело и необично ... јури кроз грло, али не застаје... иде на више...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
припремила је српску заставу за мајску поворку Остала омладина, већином немачка, румунска, и мађарска носила је жуто-црну аустријску заставу.
мном сам цар, а ако је тако, помислио сам, да ли је сазнао да сам на прослави првог маја у Панчеву газио његову жуто-црну заставу.
Продао сам књиге, сат, одећу, затим жути кожух и црну шубару да бих дошао до потребне своте новаца. На пут сам пошао са једним оделом на себи, неколико кошуља и једним
Физички, били смо веома различити. Говорио ми је да не зна шта би дао да има црну косу као ја и да је црнонут. Мене су привлачиле његове скоро беле трепавице и обрве, враголасте зелене очи и жуте пеге
Обичном посматрачу преподневни живот је овде изгледао некако озбиљно, тмурно. Сваки је носио црну капу и одећу, и сваки се бавио очигледно сличним циљевима - трагањем за изворима знања и надахнућа.
Ћипико, Иво - Приповетке
Они су оставили своје огњиште у Арбанији и са старим родитељима пребјегли у Црну Гору, откуд су им се пређи иселили.
Обући ће се у покајничку црну тунику и навући на главу кукуљицу да закрили своје гријешничко лице. И долазе му на памет божје ријечи проповједаоца
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
“, објављеној међу првима – из фолклора узео мајку црну земљу. Он је, међутим, овде другачије зове, као да дословно преводи с руског.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Стога је Аранђелова сенка још више добила на злослутности када је, на крају, пресликана на Пантелејмонову црну прилику.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
ЉУТА ПРАВОСЛАВКА Још пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она никако није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали од чудно
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Покри сваку црну пегу, Застри сваку нашу брљу, Сузби крила вранам’ нашим’, Уз пут стреси коју крљу. Падни, снеже; падни, снеже,
»Стармали« 1882. ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ архимандрит бездински Ко је год познавô Срце твоје право, Твоју душу белу У црну оделу; Ко је год познавô Српске боле твоје — Сузне су му данас очи Кô што су и моје. Ох, жалосне коби!
»Стармали« 1887. Др. ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ Уви се, српска школо. У црну ризу туге: Рана ће т’ ова жећи Године многе, дуге!
„Ох, да топле сласти; сад видим шта значим. Ето, сад ћу цео дувар да помрачим! Још маличак пак ћу видет’ собу црну!“ У томе маличку у пламен насрну, — Пак нестаде и ње и њезина сена И лудила њена. »Јавор« 1893.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Ево моје љубави ево моје крви ево мојих костију ево свлачим своју људску кожу и у црну земљу лежем, ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ ЖИВЕ Изгубљена за оне који живе на другим рекама. Када нема сунца слична је сунцу.
Краков, Станислав - КРИЛА
Мија је лежао одигнут на надуваном јастуку. Жута му се кожа обесила о костуру, лице му је урасло у црну, чекињасту браду, и имао је изглед потпуног мртваца. Ипак није хтео да умре.
Петровић, Растко - АФРИКА
Старци који ме воде протурају за мном апарат, аквареле, цртежнике. Кад бацим црну хартију којом је обавијен филм, старци, је, са устезањем али ипак грамзиво, дижу за себе.
Ништа простије но да је Самбу заклао пантер. Ја мислим да је за ову велику црну децу ужас нарочито стаја ти тако усред ноћи, чије се чак и звезде због силног испарења не виде.
Ова у средини одлази одмах у занос, тако карактеристичан за црну расу. Она се не смеје више, она не пева више, не гледа више, има затворене очи, и само одбачена са једне стране баца
била још много романтичнија, млада жена, уместо ђинђува или ђердана, има око грла огромно широку гвоздену огрлицу, црну, зарђалу, која је везује једним невероватним ланцем, дебелим као рука, за зид пред ким се налази.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А што си овде био науман? ИСАК: Да скачем доле... Ту, у гробници, Са вечном тмином да се оженим: И онде, љубећ црну невесту Са грешним жаром огња пакленог, Да рађам пород, тако страхотан, Од кога ће се, кâ у грозници, Грбавој
) Да убијамо, Раде! РАДАК: Гора је нема, Ниједан листак неће шушнути: Кога је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса Хомутом меким траве роснате Крваво врело жића гàтити. Газио ме је!...
ГЛАВАШ: Дела, шта пише?... Проучи сам! Стамбол ме није књизи учио, А српске земље лузи сенасти И не познају црну мазију Којом се пуне танки листови... Шта хоће везир?... Укратко казуј, Јер ме на дому чека посао!
На глави ми се кожа јежила, Па и данас бих творца проклињô: Зашто је чула дао човеку И лепог вида црну зеницу? Да л’ зато само да слушајући Господства вашег грозне ћефове, У једу своме и очајању Око и уво куне вечито?.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Али тишти и сама помисао на ову црну могућност. да верујем у Бога, сад бих це тако толло молио y овој ноћној самоћи, за тебе много напаћења Србијо, за тебе
— А одакле си родом? — Са сред љешанске нахије у Црну Гору, ако можеш знат'! Тамо сам се, знаш, родио, али сам давно сиша' амо y Шумадију.
« »На челу тешки облак, На уснам' тешки смех, У смеху црну клетву, У клетви црњи грех.« Али ја се још не дам освојити; ја још нећу, не могу поверовати да горе на врху српскога
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Наређено је да сад одмах морамо прећи Црну реку. И то усред дана, када нас они тамо чекају митраљезима. Разговарам са Бојовићем, шта да радимо.
Све, све... Али битку решава срце овога репоње, који се прилепио за црну земљу, да га ни митраљез не може ишчачкати. Пуцњи од стране реке све су ближе. Наши су сигурно прешли.
Протекло је извесно време... Наједном угледасмо једног човека како нам се журно приближава. Сећам се... имао је црну пелерину... — Пст... Пустите га да нам се приближи, не бисмо ли га ухватили — шапутао сам онима до мене.
Иначе, иностранство их сматра за Белгијанце. — А зашто ви носите црну јаку на блузи, а Том црвену? — питала ме Арлета. Објаснио сам јој. Њој се више допала црна јака. — Природно...
Ту негде, у близини Скочивира, јест, сећам се, излетели су они из клисуре, прегазили Црну реку, и налетели на Бугаре. Црна река била је мутна и прљава. Можда су је због тога и назвали „црна“.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Та вест би, велим, тужно радосна Разорила ми црну храмину, У којој један живот несрећан Парастос држи мртвој прошлости; А прошлост ми је сва: Венеција!...
БОГДАН: Што л’ бедан народ, Та тужна жртва самовлаштине? БОШКО: Да црне несреће, Што нам у црну земљу донесе! БОГДАН: Хајд’, да проливамо крв! Ал’ да је знати барем узрока, За кога тече последња кап. КАП.
Ил’ у толиких наших главара Не беше сеје, кћери, унуке? Него нам с мора доне сињега У Црну Гору — црну несрећу!... ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа! Рођена ми је мајка несрећа!
Ил’ у толиких наших главара Не беше сеје, кћери, унуке? Него нам с мора доне сињега У Црну Гору — црну несрећу!... ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа! Рођена ми је мајка несрећа! Дојиља ми је била несрећа!
ВУКСАН (за себе): Хоћемо сви — Ал’ боме ти — Кад грдним носом кине гароња, И из недара стане сипати Ужасне свадбе црну јабуку, Лубарде бојне и баљемезе — У цркву ћеш се, оче, сакрити... Црн женик да те нигде не види.
Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ? КАТУНОВИЋ: Ужасну.... Јеси л’ на гробљу кадгод угледô Поноћи неме црну завесу, Што из дубине свога тамнила Усплахиреном оку износи Давно умрлих живе костуре, Које ти гласом
ПЕТИ ДЕО ПРВА, ДРУГА и ТРЕЋА ПОЈАВА [Турска војска, у којој су Станиша и његови људи, надире кроз Црну Гору.] ЧЕТВРТА ПОЈАВА Црногорске бусије Капетан Ђурашко, Катуновић, капетани и остали Црногорци пуцају. КАП.
Свога си кнеза срамно издао. РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ја нисам, лажеш! Он је издајник! Црну је Гору жени издао. КАТУНОВИЋ: Ох... не могу... Зар... да осво...је?... (Катуновић издахне.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?... ЈЕЛИСАВЕТА: И сад се тресем — Црну сам Гору, кнеже, уснила, Ал’ не онако као што јој је Природа својим горостасима Кô неки ремек свог величанства На
Платила је, бог дâ, онога свијета!... Е, опаке вјештице, жене несрећне!... Кобна ли часа кад ни у Црну Гору уљезе! Све не у црно зави, црн јој образ и овога и онога свијета!... (Вујо гунђајући изводи рањеника напоље.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Узеше га у војску, послаше га у Грац и ја дану' душом. Лани, око Часни' Верига донесе ми кнез црну књигу и три воринта: „Давиде, умро ти син, па ти царство шаље три воринта. То ти је награда.
Она сва поблиједи, руке јој обамријеше, и ја се спасо'. А да не би свјета, одо' ти ја под црну земљу. Јутрос ми је запријетила!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
То вран један крикну. Јато за њим грну. А он је кликтао, свестан своје моћи, И водио циљу браћу своју црну. Ћутећи су вране летеле у ноћи. Ја сам задрхтао.
пале се и трну Ватре лудске моћи, вере и сазнања, На њима се греје Ум пун покајања, И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
столећа код Хрвата, захвативши и пре тога босанскохерцеговачке муслимане и Србе у западним крајевима, укључујући ту и Црну Гору, смештену на југозападу, а екавска верзија у Србији с Војводином, која је до 1918. улазила у састав Угарске.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Да зарије са танетом Ил’ са љутим бајонетом, Кроз редове људског блата — У колове Азијата; Па да онда у нереду Црну цевку, пушку бледу, Турском крви обојади, Њеном паром да окади. „Још их нема!... Где су? Шта су?...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Народ у Херцеговини верује да ако где у земљи има закопана блага, то благо најпре ће наћи сирота девојка плетући црну к. (ГЗМ, 18, 1906, 393). За кудељу иначе везују се слична веровања која и за лан, упор. СЕЗ, 31, 139 идд.
Ћипико, Иво - Пауци
Остали фратри подвезаше конопцем од три узла фратарску црну хаљину, да им не смета, и засукаше рукаве од кошуље, те се стадоше уметати каменом.
И негдашњи Јовица постаде газда и господар; и помало увуче се у друштва и породице, а откад по обједу зажели да пије црну каву, претплати се на један домаћи српски лист, и нашавши у њему имена дароватеља што приложише коју круну на корист
Посматраше их како тешким рукама нашироко одмахују и ударају утупљеном мотиком у црну земљу. Свијетло гвожђе звечи одмјерено и одбљескује се прама сунцу.
На вратима гробља тури над очи црну мараму и уђе полако. На прагу мрачне капеле прекрсти се, попође по хладним плочама и клече пред олтар.
Дјевојка приступи мирно хладној хумци под којом почива њезин добри отац. Наваливши над очи црну мараму, гледаше испред себе на пусти гроб и у пукотине обрасле дивљом травом, пак стаде да се скрушено моли за покој
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
у парењу, или сам суђаја да бдим хоће ли или неће његово семе оплодити утробу њезину, или сам свети Димитрије што у црну дебелу књигу бележи сваки уздах и грч, сваки срх сласти и задовољства, како би им праведно одмерио казну за путеност и
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит листак шумори, Почивају мирно
“ У том часу с мрачне куле орô сури нагло прну, Страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви црну. (У ТВРЂАВИ БЕОГРАДСКОЈ ...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
А сада уживам природу у овој њеној несакривеној лепоти. — Али ипак зато мислим и на ону црну рукавицу, фину, уску, са високим подлактица ма, какве су се некад носиле у Бечу.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Одмерен, лепо обучен, угледан; држи шољицу, пије црну каву, турску. И седи и она, госпа Нола, у плавој хаљини, рука јој такође на столу, пије и она турску каву.
Препоручивала сам госпа Ноли, за свадбу, али нисам имала част да се мој рецепт прими. „Ми ћемо служити само црну кафу” — каже она.
— „Тамо у мом крају — каже госпа Нола — ми нисмо навикли да у црну кафу дробимо, па од мене примили то и сви моји укућани.” Општи смех.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
овом водом Лечи од сваке смртобоље Гутљај ове воде Од сваке животобоље Бистро око у камену Отворено за свакога Ко црну своју сузу овде напусти ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ Гладан и жедан светости Напустио је земљу И своје и себе Ступио је у
још смрти зубе броји Нико црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Она је имала богату црну косу и топле плаве очи и волео сам је врло искрено. Ја сам чак захтевао од ње да ми се закуне на верност, а заклео сам
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Причају неки да ће бити офанзива. Други веле да ћемо прећи у Албанију, а одатле у Црну Гору, где ће се успоставити наново фронт. А из суседног пешачког пука отишла је цела једна чета.
— Е, велика сила удари... — А вала, пас им мајку гонио, запамтиће, светога ми Петра, Црну Гору, те ће и на онај свијет приповједат. — Море, не смију они на нас ударит, јер нас се боје!
Одатле настаје Албанија. — Све даље вода носи... — размишља потпоручник Драгиша. Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији.
— Ја?... Господин потпоручник, па зашто смо прешли четири земље: Србију, Црну Гору, Албанију и Грчку... Ми смо сада као мачке.
Страховита експлозија се проломи. Црни облак дима покуља, клупчајући се, а потом се развуче у тамну, непрозирну црну масу, која обави цео један брег. Посматрали смо занемели. У нашој свести појави се визија бојишта, мртвих, рањених.
Чујем како ордонанси разговарају: — Вала пристао бих да се још једном вратим кроз Црну Гору, само због оне воде у Андријевици. — Ех, онда ми је вода на уста ишла од глади...
— Био сам у картографском одељењу Врховне команде, па сам обишао цео фронт. — Дакле, овако — он зажмири. — Замислите Црну реку... Она тече право на север — он опружи руку. ж— Онда готово под правим углом скреће на исток руком скрену надесно.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
и исти сан стајаше на крмилу, И лудило је ноћно развило своја крила, Док се врата на соби нису отворила, Кроз саму црну патњу душа је једрила.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде... Једну црну руку моје очи виде — И ја чујем само удар тврде красне. 1909. ЈЕДНА СУЗА Поноћ је. Лежим, а све мислим на те.
1908. Музи Горе нам плачу... Јауци су чести... Устај и црну одежду обуци; Свијетли путир понеси у руци и крепком вјером мој народ причести!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Мијат Томић (познати хајдучки поглавица из XВИИ века) у песми је онај човек који је „од глади црну земљу јео, а од жеђи с листа воду пио, док је јунак дружбу сакупио“.
завијала, а злаћаном жицом повијала, одранила медом и шећером; а мене је љута Арнаутка код оваца на плочи студеној, у црну ме струку завијала, а купином лозом повијала, одранила скробом овсенијем; и још ме је често заклињала да се ником не
Викну њега Балачко војвода: „О Милошу, зар се мене надаш?“ Па он пусти један пламен модар, опали му црну мећедину; а кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо, ал' Милошу ништа не
Погледује девет својих шура, а шуреви у земљицу црну. Бан погледну пашенога свога, некакога млада Немањића, а Немањић гледа у земљицу.
оде Светој гори славној, причести се и исповједи се, јер је многу крвцу учинио; па обуче рухо калуђерско, пусти црну браду до појаса, а на главу капу камилавку; па се баци Шарцу на рамена, оде право бијелу Костуру.
Краљевићу Марко, братимим те богом истинијем, и кумим те богом истинијем и вашијем светијем Јованом, не дај мене црну Арапину, ево тебе седам товар' блага, и ево ти седам бошчалука: нит' су ткани, нити су предени, ни у ситно брдо
Кад то зачу лијепа ђевојка, објеси се Марку око врата: „Богом брате, Краљевићу Марко, не дај мене црну Арапину!“ Рече њојзи Краљевићу Марко: „Посестримо, Туркињо ђевојко, док је мене и на мене главе, не дам тебе црном
завијала, а злаћеном жицом повијала, одранила медом и шећером; а мене је љута Арнаутка код оваца на плочи студеној, у црну ме струку завијала, а купином лозом повијала, одранила скробом овсенијем; и још ме је често заклињала да се ником не
Сједе Ђемо на земљицу црну, Марко сједе лити мрко вино, а наздравља Ђему Брђанину, наздравља му, али му не даје. Кад се Марко накитио вина, онда
Оде Марко право пред шаторе; угледа га Арапова стража, па казује црну Арапину: „Господине, Арап-прекоморче, чудан јунак језди низ Косово на витезу коњу шареноме; добра коња врло
болесна Дојчина, ал' се доро боју научио, клече доро до зелене траве: високо га копље претурило, те удара у земљицу црну, — пола копља у земљу нагнао, а пола се одломило било.
Преклања се дињар Бањанине, пред ђевојком црну земљу љуби: „Богом сестро, лијепа ђевојко! Ти ћеш бити љуба Радулова, тамо су ми два нејака брата у тавници Влашића
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ломе Лепа шаргарепа Међутим дабоме Једите путер Док возите скутер Зуби ми не трну Волим кафу белу Пио бих и црну Тако у начелу Свака кафа Чека свога лафа ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ Једанпут у Паризу На Монмартру Ил близу Видех
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ПРАВИЦА Кано овца међу вуци, ка голуб мећу крагујци, и звезда у црну облаку, ружица у водљиву трњу, перуника у риту, — прониклица правици у злу селу!
Сва твар прозелењује, те пупча и гоји се. Видимо црну земљу где се с разликом травом и с биљем изнова преодева; садови, воћке се расцветавају, дрвље буја, воде се крочају.
Баш тако сам ходио, кано орачи и копачи кад једним махом све своје семе, штогод имаду, засеју у црну земљу. А ако ништа не никне, онда се вајкају и капом »хеју« гоне, одлазе, пак долазе, мотре, приклекују, није ли што
Дуго им мезево к широко поље! Ако Арапин измени своју црну кожу и рис шарену пегу са себе, тако и ви ако узможете које добро учинити научени злу.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Тражи си криво дрво сас две криве гране, па једну за теб’ а другу за мен’ црну тетку, да се бесимо зашто живот веће немамо!... — Што, мори?... — Ете, црна сам ти муштулугџија, Ташано!