Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
другог задатка него да изложи и својим поступцима, својим животом потврди пишчеву поетику која се зове суматраизам. Црњанском, очигледно, није био довољан лик који би у роману излагао његову поетику.
Па ипак на крају то мора учинити. Синтетичке књиге о Црњанском написали су Никола Милошевић, Александар Петров и Петар Џаџић.
Даљи нам докази нису потребни. Потребно је, међутим, да донекле изменимо слику коју имамо о Црњанском: његов развој, његова поезија и проза, као и његова „суматраистичка теорија“, сложенији су, замршенији и дубљи него
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Радован Вучковић, штавише, износи један у понечем можда и прејак суд: „Идеја суматраизма, која се приписује Црњанском, и битно је обележје његове филозофије и касније, типично је експресионистичка појава и заснива се на синтези
Добија се нешто попут текста у тексту. И ако кажемо сада, сасвим условно, да први текст припада Црњанском приповедачу (оличеном у Рајићу), онда други припада песнику Суматре (оличеном у Чарнојевићу).
На тај се начин испод боје очију све јасније осећа једна друга целина - небо. Црњанском је стало да синтагма „очи боје неба” добије још и смисао „део неба у очима”.
Да би се то постигло, није било довољно само врата отворити, него је ваљало на неки чин у собу довести и дрвеће. Црњанском је то пошло за руком: „Отворише широм врата, која су дозволила да уђу међу њих, из врта, и бокори јоргована, и
то што је Вуковоме одласку из завичаја придодао излазак из сна, а његовом је повратку у завичај додао улазак у сан, Црњанском је омогућило да исприповедане догађаје уоквири сном као знаком о присуству једног друшчијег света.
што води његовој „прозаизацији”, и укидање неких ограничења у прози, што води њеној „поетизацији”, омогућило је Милошу Црњанском да изради већ поменуту заједничку подлогу за стиховни и прозни текст.
Али је, очигледно, била потребна жива, покретна слика о повијању кише. Кажемо покретна зато што је Црњанском стало да прикаже и неке врло ситне појединости онако како су оне за конкретну перцепцију дате, како их у једном
И тиме се већ суштински умањује његова миметичност. Црњанском је, знамо, пошло за руком да све што је с краја на крај романа исприповедано учини потенцијално (што читалац може,
Тело које се креће у лежећем положају збиља види свет из чудног угла. Црњанском је очигледно такав угао био потребан. И очигледно је да му је дао књижевну улогу која завређује да буде потање
401 Историјска грађа је, као што се види, Милошу Црњанском дала као књижевну подлогу судбину народа који се, изгнан из свог завичаја, „са љубичастих падина Шаре и пашњака крај