Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и почитују?
За милу дечицу и за непорочну и безлобну јуност! Сваки родитељ природно жели и настоји да његова мила чада и вреднија и боља и паметнија од њега буду. Њима то не може завидити, ибо свето јестество то не да.
криво и неразумно толкујући Христа Спаситеља речи, гди вели да се ваља одрећи и оставити оца и матер, жену и чада, дом и имјеније своје, а нећеду већ једном да се освесте да Христос придодаје: „мене ради и Евангелија!
Трудољубије кад се с умереностију| сачета, прекрасна чада рађају: здравље и тела крепост, правду, поштење и свободу.
Разуман човек љуби себе и жену своју и чада, али не размажује ни себе ни своје. Душа и ум могу се размазити како год и тело, пак из тога сљедују различне наравне
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
И како прве воспитатељнице и наставитељнице чада своји[х], просвештене будући, саме ће полагати прво основанијењи[х] овог доброг воспитанија, напајајући и[х] разумом и
Зна бог што чини. Ал’ како ја видим, ви моје говорење на шалу окрећете. Но, верујте ми, чада моја, даја без сваке шале беседим. А шта се каса женски[х] очију, оне не ваља да се с њима одвећ поносе.
Многа старост, труд и мука потребна је за от[х]ранити и до савршена возраста довести чада своја. А осим тога, коликим бедствованијам и болестима подложна је свака мати, носећи у себи и [х]ранећи плод утробе
” Владика, испивши чашу, почне све друге канити: „Чада моја, будимо весели! Србљи, гди су год, мило им је вино; ваистину божју, имаду право.
Све, дакле, што бива у брачном соједињенију, од бога је устављено, посвећено и заповеђено. Светост брака, браћо и чада моја, светост чина родитељњега и матерњега превосходи све друге светиње!
ко многе сироте девојке као родитељ уда и удоми, светим брачним сојузом многе парове соједињавајући, и њи[х] као чада своја богаподобним гласом благосливљајући и говорећи: ˋРастите се, децо моја, и плодите се и напуњајте отечество с
да чесни и свети брак архијерејем не може никад довека забрањен бити и да мирски свештеници, у чесном браку живећи, чада рађајући и дом свој управљајући, могу архијереји и архиепископи бити.
две-у три речи молитва богу слатка и благопријатна, кад ти поштено и праведно живиш и с[а] знојем лица твога [х]раниш, чада твоја!
” При концу | и ово је била доброга архијереја реч: „Чада моја, немојте помислити да ја из какве мрзости к монахом ово говорим; ја на зле обичаје мрзим и рад би[х] да се не
деце, нек се не удаје ни први ред, некамоли трећи и четврти; а чловек и жена јоште при младости и снаги, који могу чада рађати и [х]ранити, а несрећни су били у три брака без сваке њи[х]ове кривице, зашто да не могу у четверти (и ако по
у томе се состоји да колико више добар човек коме добра твори, толико му је тај исти милији и дражи, како год што су чада родитељем својим.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
»Срби! »Нек вам буди извјестно, што Мусулмани и не-Мусулмани, све поданике без исклјучења су чада царства. Нема у овоме свјету човек, кој би желјо зло својим дјецама, дакле, кад Висока Порта шиле војску, она нема
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји? Једна чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.
Косе моје на сабљу врази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају.
Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жалио срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к западу догоне.
Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била! Серпска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди!
је у ње сва имена које носи снага: Софија је ваша мудрост, што вам домом влада, О достојном воспитан'ју рачи ваших чада.
све побједе одржати грану; Више има који љубе млада и јунака Него дјеце с дрјахлих старци и маторих бака; И веселих чада више у силног Перуна Нег' угрјумих мудричара и светих моргуна.
В Турској стењут чада, А в Венгерској ина, Њест уже отрада, В жалост бих једина: По славје толикој, Храбрости великој Стах еја поругана.
Оружија моја Злобње притупљајет, А окови своја На мја возлагајет: Чада удручаја Ногами топтаја Враг мој злоковарни. Исходишча водна Лијет око моје; Туга непогодна Дајет жало
В серце мја стрјељати. По ланитје бијут, Скрежешчут зубами, Власи на меч вијут, Топтајут ногами: Чада расхишчајут, Марсу љуту дајут На жалост мње горку.
В помошч сили своји Мње она не јави. Ах, Сербије бједна, Помошчи лишена От других и сосјед! И сопствена чада Уж расвирјепјели (Каја мње отрада), В упорност приспјели; Утробу терзајут Моју, раскидајут, Сами уж смјатени.
Ах, љубезна чада, Сини первородни! Гдје пастир от стада, Гдје вожди угодни? Гдје же љубов вјерна, Опшча, неизмјена, В мојем сушчем