Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на нашој крви греје. Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Жалост је знати да тај орао данас чама сломљених крила на малом талијанском острву! Колико би љепше било да је нашао јуначку смрт у сред тутњаве, каква се
Милићевић, Вук - Беспуће
И кад је она долазила, затитрала би она чама која је пунила ову зграду и губила се: у кући се осјећала једна младост која живи и једро срце које бије.
кад не може да се снађе, кад нема снаге да се тражи ни смјелости да се држи, кад га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се осјећао тако сам, одвојен од свега, као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризонта.
Није се сјећао да га је одавно толико убијала чама кишног дана, то немоћно мртвило, испрекидано шиштавим шумом кише која пљушти, заклањајући својим финим, дрхтавим
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
средине Ниских видика а увела срца; Где нит’ се живи нити часно гине, И где се копни, поводи и грца; Где црна чама стално сипи на нас, К’о ситна киша, к’о страшна фаталност, Некад к’о јуче, јуче као данас...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Сама сам била сред гомиле хучне; Морила ме је чама и досада, И вређале ме речи песме звучне; Повратку бејах и самоћи рада...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И желећи да се заклоним од срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Јер нас хвата језа и северац свира Кроз недра, где чама на згариште седа, Јер храмови свети нашега свемира Остали су иза урвина и леда. Опраштајте зато наше речи грубе.
Ћипико, Иво - Пауци
Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу... По подне одјурио је у поље, изван града. Очај, чама и силна туга глодали га. У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Та гомила света досадом ме кињи, И другови сами терет су ми сињи; — А та је сва мени стога дошла чама Што се моја драга сад зове ''мадама''. 29 И док сам ја дуго дангубио, сањô. По туђини лутô и све кера гањô.