Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Или, можда то и јест бог. Само, то још није човјек. Очевидно, нема никаква смисла трпати у човјечанство којекакве субјекте, па се касније тужити што човјечанство није онакво какво бисмо жељели.
Очевидно, нема никаква смисла трпати у човјечанство којекакве субјекте, па се касније тужити што човјечанство није онакво какво бисмо жељели.
Зар нису и они једнако безопасни по човјечанство као и сликари? И зар сваки од њих не улијева у своје дјело само себе, своју рођену личност, своје властито гледање на
како је старог Доминга у црно завио морски пас раздеравши му рибарску мрежу — а све то да бисмо тиме „остварили себе”. Човјечанство је већ довољно одрасло, довољно се прозлило а да би му требало фабулирати!
и у правилним размацима смијењивано, по датом захтјеву ротације, на страницама књиге, а све скупа заогрнуто бригом за човјечанство! И ствар готова. Напучио је своје књиге људима-амебама, својим књигама напучио је свијет.
Све што су људи, бар досад покушали измислити и поставити на његово мјесто — „друштво“ , „човјечанство", „бесконачност свемира“ , „бесмртност врсте” и томе слично — показало се далеко премалено и непасионантно а да би га
Таква изузетна срећа привилегија је само доба дјетињства човјечанства, прољећа људског рода, златног доба кад је младо човјечанство живјело у земаљском рају фантазије, у царству митоса.
Али сад, кад је човјечанство коначно изишло из доба свог дјетињства, пале су на нас озбиљне бриге, бриге одраслих... Моје су чедне филозофске
Коме данас пада на ум да оболи ол ликантропије? Данас се човјек више не боји смрти... — Мислите да је човјечанство постало храбрије? — Не, данас се човјек боји рака.
Ко ће паметан спорити да на свијету има и таквих људи чије је дјело, па према томе и живот, по човјечанство од несравњиво веће вриједности него живот обичног просјечног човјека, некога од оних „каквих има највише”?
— Али данашње напаћено човјечанство тражи ведрије романе. — А, је ли? Хтјели бисте роман с хаппy енд-ом? Не, господине. Оваква једна трагичка материја не
А како је таленат кудикамо ријеђи од несреће, схватљив је тај несразмјер. Осим тога, није тачно да данашње напаћено човјечанство тражи романе с хаппy енд-ом. То траже фризерке. А фризерке нису човјечанство.