Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Залуду, браћо, тако сам навикао и тако хоћу!“ одговорио је Пејо. „А што ми кажете за Јанка, ето остаће Стана и овај чојак. Она ће га, богами, дворити и пазити боље но ико од нас и боље но сви ми скупа.
Но ти се молим, Господару, дај ми карту на кнеза, нека ме чојак причека до јесени; продаћу нешто ситне стоке, а и измучићу што, па ћу га подмирити.“ „А јеси ли зборила главарима?
„Човјек један!“ „Који? откуда!“ „Е, из бијела свијета“, прихвати Озринић, „али вјере ми, добар чојак, као да је међу нама растао!“ „Причај сердару, вјере ти, шта је то!“ рече Петар. „То је лако испричати!
Ја не знам, вјере ми, замјерке му нема, нити би му је нашла чија му драго шћер... Јучер је опет додио чојак и говорио ми...“ „Који је то, са срећом?“ запита сердар. „Богме, тајо, добар чојак Ивановић из Приморја!
Јучер је опет додио чојак и говорио ми...“ „Који је то, са срећом?“ запита сердар. „Богме, тајо, добар чојак Ивановић из Приморја!“ умијеша се Милица. „Је ли то Лукин син?“ запита сердар пажљиво.
“ Сердар се замисли. Јанко и Стана гледаху крадом сердара, у највећој зебњи, шта ће одговорити. „Добар чојак!“ одговори Пејо. „Добар и има доста свога... Тје! видјећемо, видјећемо... А сад да се лијеже. Ајдемо!
“ „Ништа, душо!... Бијаше мио ђеду ти Пеју, а не бјеше нам род.“ „А бјеше ли Његуш?“ „Не — но чојак из свијета!“ одговори Стана, па наслони главу на руку. Дуго је тако стајала и промишљала, па се насмија и устаде.