Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Седећи ми у Тополику, Стојан Чупић ̓ода са нешто чете око Дрине. Дође нам и каже да је се он састај̓о са четири босанска бега, и да су му говорили:
„Но”, вели Чупић, „нека иде прота са мном у ордију, да тескере примимо, не би ли се Турци вратили. Ако ли се побијемо, врло је много
Посла он своје људе, и дођоше она четири бега, које као реум (или бошњачки: таоце) у наш логор пошљемо, а ја и Чупић са алај-бегом Сирчићем и капетаном новским Муста-бегом, дођемо на Бадовинце, у њину ордију с ове стране Дрине, гди је
” Сутра пођемо преко Дрине у велику ордију. Уђе Чупић, лађа препуна; ја кажем да не смем, али ђаво навр лађе седи, Кулин капетан, човек око 30 година, одевен, прикладан,
” Човек весељак. Пређемо, и ја и Чупић, чекамо док нас зовнуше у један врло голем чадор. Кад тамо, седи шест паша, ту је и наш домаћин Сирчић, и више од
Но сад да видите. Човек уговара, а Бог решава. (И ово сам заборавио. Кад смо ја и Чупић дошли у ордију, застали смо попа Галоњу из Мачве, и више од двеста кочија мачвански̓, где догоне дрва и траву и други
Док ја толико речи изговори̓, а они сви прекидоше молитву, и већ на коњма. Изјâсмо и ја и Чупић. Пођосмо, а они ти нас окружише онако као сватови невесте, и пођосмо.
— „Е — рече — ти не можеш ићи! А који ће други?” Ја кажем, бар нека иде Чупић. — „Добро, Чупић може ићи; нека иде, а ти ћеш с нама”. Али се то разговарамо све у брзоме јашању.
— „Е — рече — ти не можеш ићи! А који ће други?” Ја кажем, бар нека иде Чупић. — „Добро, Чупић може ићи; нека иде, а ти ћеш с нама”. Али се то разговарамо све у брзоме јашању.
— „Добро, Чупић може ићи; нека иде, а ти ћеш с нама”. Али се то разговарамо све у брзоме јашању. Врати се Чупић и оде; ја сам остадо̓, само један момак, Иван Бугарин, носи два пиштоља за појасом.
Долази ми дањом и поп Галоња мачвански. Видим како Мачвани догоне дрва и траву. Чуди се поп Галоња зашто Чупић не доведе бегове. Док сутрадан дође поп Галоња и каза ми, да Чупић не сме нигде у војску да изађе.
Чуди се поп Галоња зашто Чупић не доведе бегове. Док сутрадан дође поп Галоња и каза ми, да Чупић не сме нигде у војску да изађе.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
му исприча тада све потанко о устанку у Шумадији и ваљевској нахији; рече му како се и први људи у Мачви, као трговац Чупић из Ноћаја, прота Смиљанић из Белотића, Катић из Глоговца, Илија Срдан из Прњавора и још многи, многи данас договорише
викну неко. Један Турчин на добру хату пројури газећи лешеве браће своје. За њим се натурио главом Стојан Чупић, али Турчин се докопа шибљака и замаче у густиш. И ово што беше прште куд које.
Хајдуци се надали за њима да их до једнога потуку... На бојном пољу осташе само Срби. Битка беше свршена... Чупић дојаха на своме вранцу. — Чија ово беше чета? — упита Чупић. — Моја! — одговори Станко поносито. Чупић одјаха коња.
На бојном пољу осташе само Срби. Битка беше свршена... Чупић дојаха на своме вранцу. — Чија ово беше чета? — упита Чупић. — Моја! — одговори Станко поносито. Чупић одјаха коња. — Ходи, соколе, да се пољубимо!...
Чупић дојаха на своме вранцу. — Чија ово беше чета? — упита Чупић. — Моја! — одговори Станко поносито. Чупић одјаха коња. — Ходи, соколе, да се пољубимо!... Алал да ти је оно српско млеко што те задојило!
Скинимо капе пред тим поносом наше историје и поклонимо се... Почеше наједаред ницати чете као из земље. Стојан Чупић стави се на чело свима. Он поста војвода и стаде постављати старешине, које ће му чувати дринску границу.
Убити Турчина, то беше обична ствар, онако исто као на јутро потегнути чутуру... Као што рекох, Чупић је направио добар распоред. Срдан Илија чувао је страже од Турака од ушћа Јадра у Дрину, па низ воду до Бадовинаца.
Неки су прешли на Прудовима, неки код Лешнице, а неки на Подинама. Сила је голема. Чупић ме посла да ти јавим да пођеш Балотићу и ту ћеш се с њима наћи! — Добро! — рече Зека. — Још нешто, побратиме!
— Доведите ми тога Турчина! — заповеда он. Чим га изведоше пред лице Вождово, Чупић се пљесну рукама: — Дева! — викну он. — Ја сам, Стојане. — Одакле ти?! — Из града. — Ти га познајеш?
Јаков Ненадовић ће заузети пут што води Добрави, а то је данашњи друм што води од Шапца Ваљеву. Стојан Чупић и Милош Стојићевић распоредиће Мачване и Поцерце тако како ће прасећи Турцима одступницу Шапцу... — Којекуде...
Није се говорило гласном речју него шапатом. Свако чело беше натуштено. Чупић, као војвода, нареди кметовима да нејач склањају у збегове. И опет оживе Дренова Греда. А опустеше лепа села.
Договор беше да се дигне шанац на Прудовима, на броду на ком Турци најрадије прелазе. И Чупић сазва чете и ископа шанац; Зека то исто уради у Парашници. Али се Чупићу чинило да је то мало, да су то места незгодна.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Чак и од људи, чинило се. Једни су мислили да је то због тога што га је поочим, неки Страхиња Чупић, имућан сељак из Салаша Ноћајскога у Мачви, кад га је усинио, на особит начин провукао кроз ногавицу; други су
свог деде заменио је за дом свог поочима, као што је презиме свог оца, Добриловић, заменио презименом свог поочима, Чупић. Име његово, Стојан, обавезивало је на опстанак. Истина, можда га је све хтело и стога што он ништа није баш хтео.
Мегдан почиње и Чупић већ делује као прибран мада не и сасвим приправан; у оном другом, самоувереност буја и више је ништа не може обуздати:
Баш у тај час онај се несигурни и млохави коњаник Чупић претвара у сигурног и махнитог Змаја од Ноћаја о коме народни певачи, склони претеривању, кажу да му ни, сабља, ни
У уверењу да је добро испитао ствар, Стојан Чупић, у јуну 1806, наговори Проту Матеју Ненадовића да пођу на преговоре са Турцима, у турски крај, преко Дрине.
Срба остану, као добровољни таоци, четири бега; код Турака постану добровољни таоци преговарачи Прота Матеја и Стојан Чупић, са пратњом.
Сав неспокојан, Прота измоли од Турака да се бар војвода Чупић пошаље да извиди у чему је неспоразум. И Стојан Чупић пође натраг, међу Србе, а Прота остане међу Турцима.
Сав неспокојан, Прота измоли од Турака да се бар војвода Чупић пошаље да извиди у чему је неспоразум. И Стојан Чупић пође натраг, међу Србе, а Прота остане међу Турцима.
За трен, све се окренуло наглавце; устаници су га сумњичили као да он није више војвода Стојан Чупић, до устаничких вођа као да није могао да стигне, а Карађорђе је ћутао.
Прота Матеја и Милош Обреновић покупили су своје преостале ратнике и отишли. Војвода Чупић је, све луђе, тражио смрт а она га је, све брже, заобилазила: очигледно је имала, ца њим, другачији распоред.
Можда је то баш рекао и онај што је личио на побратима Петра, само се Стојан Чупић тога не цећа. Турци одвежу свога заробљеника и поведу га у Босну. Срби остану да играју коло и певају поскочице.
Наиме, официр се звао Никола Чупић и био је унук Стојана Чупића, Змаја од Ноћаја. УЛИЦА ДОБРАЧИНА Ко је, уопште, тај Добрача?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Године 1813. отишао је за Карађорђем из Србије и вратио се у њу тек после 1830. Умро је 1833. Чупић (Стојан) рођен је у Пиви, „па је као млад доведен у Србију, у Црнобарски Салаш Мачви.
Ту га је запазио неки Страхињ Чупић из Ноћајског Салаша, па га је посинио; отуда му име Чупић. У младости се бавио трговином, али је за првог устанка
Ту га је запазио неки Страхињ Чупић из Ноћајског Салаша, па га је посинио; отуда му име Чупић. У младости се бавио трговином, али је за првог устанка прешао у борце.