Употреба речи чујем у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну. Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... Ох, господине!

“ Осећала сам како му рука на моме рамену дркће... Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти. Утоме чујем из куће где ме тетка зове. „Збогом, Алекса!...

То је чудно!... Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...

Он мора доћи, мислила сам. Поноћ је... Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. Он је! И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу... Сва као у грозници, а лице ми гори...

Ја сам мислио да ћу да чујем његову клетву, псовку, заверу... Али он ћуташе немо, без речи; једанпут је само уздахнуо, то беше грозан уздисај,

— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш... Е, али шта ћеш? Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу

— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

почне једном говорити матери својеј: „ Мамо, ја видим смокве”, пак опет: „Мени замириса тамјан, а затим: „Мамо, ја чујем музику!

да се ове, мени паче всјакаго злата и бисера честњејше и дражајше благодати достојан колико могу покажем; и да не чујем једанпут оно неблагодарнога раба сакрившаго дани јему талант обличеније: што год боље, разумније, поштеније и

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

И чујем како на фуруни зуји чајник, мирис липе се у снегу осећа, и видим како скочањене руке лончетом чаја греје дрвосеча,

Је ли то поклопац сандука или лонца? Није то горе поклопац, него чеп! По грмљавини коју озго чујем, неко нас је затворио у бубањ! (Да нам то над главом није неко дно?) Кажите како у ово да се сместим!

ПРАЗНИК У ДОЊЕМ ГРАДУ 1. Шта је ово? Пијаца или црква? Од бројања не чујем појања, од псовки и претњи не чујем благу вест! Кавге заглушују беседу на Гори, козе брсте купину што гори!

ПРАЗНИК У ДОЊЕМ ГРАДУ 1. Шта је ово? Пијаца или црква? Од бројања не чујем појања, од псовки и претњи не чујем благу вест! Кавге заглушују беседу на Гори, козе брсте купину што гори! Да се оће наћи ко, да уђе у цркву!

Да се овим именом не изражава нека сиња суштина, сињавина? Шта ја видим кад чујем Сињајевина? Сиње море или сиње иње? Нешто посуто пепелом? Или поленом?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

А зашто? Да те Бог не покара! Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући тако учена, те ти

” А ја кад то чујем, чисто растем и гордим се, и мислим да сам учен и преучен. Кад мене моје комшинице хвале, мислио сам да ми не треба

— И тако Подгорци буду задовољни. Док 1792. године чујем ја у Срему, где сам у школи био, да је мој отац од Турака рањен.

и ту преда, рекне Јакову: „Чујеш, Јаконе, твој ме брат Алекса у Београду из цркве предавао, а ти сад овде, одсад где чујем да има ваш сој, нећу на ту кавгу ићи”.) Ја сам свуда по граду ишао с буљубашама мога оца; ишао сам с оцем и везиру.

Ја сам био подаље од те скупштине, и кад чујем наједанпут ту вику, и видим оно комешање међу људима, помислим да га убише, но кад дотрчим ближе чујем да сви вичу:

и кад чујем наједанпут ту вику, и видим оно комешање међу људима, помислим да га убише, но кад дотрчим ближе чујем да сви вичу: „Срећно, срећно! Алекса је опет кнез!” И одредише му више момака да води са собом.

— Глиша дође мени, проведе ме, и побегнем из Ваљева. Тек што сам топовски метак у шумар био измакнуо, а чујем где мој стриц с брда виче: „Ај Матија, ај Матија, чекај!” Ја причекам, он ми каза да Турци посекоше кнезове.

— Чује се нешто где хучи! — Пита мене мој побратим Протић: „Чујеш ли, побратиме, штогод?” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.

(ово ми је Гаја Дабић каз̓о, да је по Воскресенију у вторник или Среду светлу бој био на Чучуга; ја сам заборавио био) чујем ја, да се од Сокола војска спрема на ваљевску нахију, коју је покупио, око 5800 Турака, неки Ваљевац Џора-Осман.

Пођем право за Турцима. Веће чујем пушке и познам да је бој. Мало, сретнем Весу из Љубинића са 7 момака. Каже ми: „Не иди, Турци све растераше; ја отрча̓

И не хте се са мном вратити. Ја пођем унапред, пушке не престајаше. Ја идем на сент, и веће свану; док сада текем чујем плотуне, пуцају опет на оном месту, но ваља ми донде добар сат и по путовати, а коњи посустали.

док сада текем чујем плотуне, пуцају опет на оном месту, но ваља ми донде добар сат и по путовати, а коњи посустали. Чујем гди много пушака и плотуна пуца. Док једанпут окрете се глас од пушака уз Уб.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Али нека! Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста! — Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај!

— Ето шта!... Пођем ти одавде у неко доба ноћи, па хајде, велим, прече је, те ударим преко ливада... Чујем криве се говеда — јест, богами, неки ђаво! Пође мени коса навише. Вратио бих се, али куд ћу обилазити. Хајде ја, хајде.

Ту ће Милун почети: — Ама знаш шта, Виде? — Да чујем, Миле. — Виде ли ти јуче како онај купи паре? — Ко то? — Онај Среја. — А, Среја свирач? — речи Видак и насмеја се.

А кад оно — он 'оће очи да ми ископа ако му све до крајцаре не дам. — Па ти, чујем, и мајсторишеш за његов рачун? — А јакако! И то је записано у оном несретном уговору.

Попи и ћир Трпко ракију, па онда упита: — У Београд ћеш носиш то? — и показа руком на восак. — 'Оћу, ћир-Трпко; чујем добро пролази, па да се узме која пара. — Те лажу, море не ти пројде, жив ми господ!

— рече Трпко и изиђе некуд у авлију. Мало затим врати се па викну: — Дете, бре! — Чујем, газда! — А камо млеко? — Још није донео. — Трчи бре, млеко да се донесе! Шта чини тамо!

— Чујем, тајо! — одговори она полако, а нешто претрну. — Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слободно не иди ми

— Само да се не покајеш. Свакад је боље милом него силом. — Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. — Чујем, чико! — одазва се неки момчић из куће. — Идиде доле с кумом на ливаду. Ухвати вранца, па му подај нек води.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Чујем, драги ага! - одговара сиромах, а сав стрепи да се не би што изродило. — Дај да ијем! — Сад, сад, ага! - виче он и ск

— Куд си пошао? — упита га. — У шуму честити ефендија. Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори?

Станко Јуришић први дође к себи. Он притрча своме имењаку. — Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. — Чујем! — одговори Станко. — Јеси жив? — Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако. Али се љуљао.

— Симо! — рече он брзо. – Чујем! И Сима скочи као опрљен. — Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико

” — Иване! — рече поп. — Не греши душе!... — Ама, попо, бога ми!... — Ама, ја чујем — пресече га поп — да је Лазар пуцао на њега због Севића девојке... — Веруј, попо, није истана!

Ја потрчим не бих ли га стигао, али где могу ја потрчати с онаким момком?... Тек само чујем пуцањ... То сам, браћо, видео овим мојим старим очима и заклећу се у ком хоћете манастиру да је тако.

— Је ли, море? — упита кмет. — Чујем, чича Јово. — Познајеш ли ти ову кесу? И поднесе му је. Станко је добро загледа, па мирно рече: — Не познајем.

Ако двојица разговарају, па ме смотре да им се прику чујем, они ућуте. Звали су ме: улизицом, изродом, изметом, Турчином, и... бог би их знао каквим ме именима не називаше! И...

Заврзан исука јатаган, па се загледа у оне шаре исписане по њему. — Зеко! — рече. — Чујем. — Јеси писмен? — Јесам, у длане!... А што питаш? — Мишљах писмен си, те да прочиташ ова турска слова.

— И ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. — Зеко! — викну Заврзан. — Чујем. — Хајде прескачите Клемпу! — Ког Клемпу? — упита Зека наивно, а сви се засмејаше.

Хајдуци јој притрчаше и, док длан о длан, она већ беше на ватри. — Сурепе! — Чујем, харамбашо. — Зађи овуд по селима па причај како је на Дреновој Греди даник хајдучки. — Добро. — Јоване!... Јовица!.

Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да у кућу носи. — Јело! — викну она. — Чујем, нано. — Дела, однеси та дрва, па дођи у вајат, рано. — Ето ме, нано, ето. Крунија уђе у вајат и стаде се освртати.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

АКОРДИ Слушам у мирној љубичастој ноћи Где шуште звезде; и мени се чини Да често чујем у немој самоћи Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако Вечити шумор из земље и свода; И слушам дуго, немо и полако, Те речи лишћа и тај говор вода.

А мокре су очи окренуте другде. САМОЋА Лежи река расута у мраку, Мртва, бела. Не чујем да прска Ни таласић измеђ густих трска, Ни птић речни гдегод у врбаку.

Знам, некад кô дете, у свитање зоре, Истим овим путем силажах на море, И свагда ме срео нестрпљив шум вала. Чујем и сад: хуји испод оштрих жала Исти стих, још исти што ме некад срете — Стих из строфе ко зна када започете.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда... Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило ме

Какво кобно вече! У болној тишини Чини ми се чујем хуку своје крви. Чујем у дну душе глас некакав сетно, Кô глас у дубини ноћи.

Какво кобно вече! У болној тишини Чини ми се чујем хуку своје крви. Чујем у дну душе глас некакав сетно, Кô глас у дубини ноћи.

И немо и споро ослушкује тада Неку тамну јесен у души, где тако Дан гасне без туге, без свести, полако... И чујем, у мени лист за листом пада. СТРАХ Зашто волим тако све оно што мине, И радост, и боле?

Само чујем поклич у дну духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе

Само чујем поклич у дну духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе кроз срце и уста.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Због тога ме је нешто копкало да погдешто поведем разговор, само да је видим у таквом расположењу и да чујем да она рекне: „богами!“. После тога ја још седим и не дижем се од стола.

И око мене је сад гора, пуста, мрачна гора, и преда мном је стаза, и опет кука кукавица. И чујем шеталицу сата, и она као говори: „Јан-ко! Јан-ко! и још нешто, али не знам шта.

Сетих се кад сам јој главом лежао у крилу на клупи, у дражђанском Великом врту. Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, и детао негде кљуца, и у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу! Сав свет је она, и она сав свет!

” И врата се затворише. Мама се врати. Чујем у авлији кораке и лупу од батине којом се Ђорђе поштапа. Још један тренутак и — све је изгубљено! — Мамо!

— Мамо! — Шта, брате? — Мамо!... Ја.. ти... Још мало па је — доцне! — Мамо, не знам зашто, али ето видиш, ја... Чујем како се затворише врата од капије и одсудно видим на лицу моје матере онај озбиљан израз који се на њој види само кад

— викну ђеда необично јасним гласом. Сви се тргоше. Тим истим гласом настави ђеда: — Ти, синко... с тобом, чујем.. теби је сасвим неправо у мојој кући и код мог народа! Ко је још видео да женска глава што одговора?

Не дам ја да је моја кућа ма за које моје дете робија... Чујем да ти ове жене (он брадом показа пут кухине)... да ти се ове жене натресају и пакосте! Ал' ја сам овде господар!

Тјерај у обор па им подај кукуруза. А кмета поздрави нек закаже селу да пази на те свиње; јер ако још једанпут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео! Неће бити моја штета.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

па треба да зна, и њу ћу научити. Али, слатка, услуге за услугу; ’оћу и вас да то кошта нешто... — Молим, молим, да чујем.

И онако знам шта и како о нама говоре... — Ех, ти све знаш! — Све, све! Све знам, Спиро, све видим, Спиро, и све чујем, Спиро, ал’ пŷсто, женско сам, па к’о женско морам да ћутим... — Е, то си ти прва женска што ћутиш!

— И ништа нисте чули?! И ништа баш?! Та је л’ можно? — пита Габриела скидајући мараму. — А ја потрчала да чујем, кажем у себи: госпођа ће као беамтерка то најбоље знати, јер се на ове сеоске торокуше, гнедиге, не смете ослонити.

Увек од десетог неког чујем што се у селу догодило. — Та шта говорите, милостива!? — Та брез шале! Него извол’те, не женирајте се ни најмање.

— Ал’ молим вас, слатка, — опомиње је гђа натарошевица, — ал’ ја још никако да чујем... — Ах, пардон, пардон, милостива! Наљутила сам се... жао ми сироте Јуле, к’о да ми је рођена сестра.

А који им је ђаво у тим годинама?! — Формално тукли. По селу само о том и говоре. Идем да чујем још штогођ. Службеница! Службеница, — рече, и похита да иде.

Бог зна ’оће л’ и жив остати! — О, о, забога, шта чујем! — Е, а сад збогом снаш’-Пело. Журим се! Збогом! Збогом! — рече па се пожури, ал’ се наједаред саплете на вратима

— Али, Персида... слушај забога... — Нећу ништа да слушам, ништа да чујем! Пунктум! — виче гђа Перса, подобна раздраженој лавици.

— Доста ми је, доста! Немој ми казивати, нећу да те слушам! Боље главу да су ти украли. Нећу, нећу ништ’ више да чујем. — Па добро кад нећеш, ја и волијем. — А јеси л’ примјетио? Је си л’ се опип’о ујутру? — Ћавола примјетио!

— Шта чекам? Шта ја чекам? ’Оћеш ли баш да ти кажем? — Јесте, још то чудо и покор ’оћу да чујем. — Шта ја чекам! Чекам да чујем сад, кад је већ тако пошло, чекам још и то чудо и покор, да је ето тај поп Спира

Шта ја чекам? ’Оћеш ли баш да ти кажем? — Јесте, још то чудо и покор ’оћу да чујем. — Шта ја чекам! Чекам да чујем сад, кад је већ тако пошло, чекам још и то чудо и покор, да је ето тај поп Спира постао — протојереј, прота...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— То не, пре би’ вас купила. — Па зашто српске књиге не читате? — Српски нема ништа модерн; чујем да у њима ништа друго нема, него све се туку, кољу и пуцају; о курмахерају ништа.

— Госпожо почитајема, ви ћете погодити зашто сам дошао, — запита Марко матер тек што уђе. — Седните, да чујем даље, — рече мати, укочено погледавши у Марка а прекрстивши руке. — Сам себи сам проводаџија; хоћете ли ми Мицу дати?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

И шта видим: један правник, балавац, нема човек шта да види... шетају се. Ја за њима кроз онај свет, за њима и шта чујем: све неке глупости ђачке говоре. Добро је реко', дечурлија к'о дечурлија, да идем ја да гледам своја посла.

И мрви се нешто у мени и плаче и рида и глас неки чујем како ми шапуће, а ништа не разумем. Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи просто једну

и обузет, понекад, неким слатким осећањем прошлости ја још чујем: како из народног срца бије оно свеже и природно старо.

младост моју да доживим крајњи твој ужасни дах живота, издисај твој, последњи твој ропац и пре него видим све ново да чујем последњу реч свих на свима местима, у свима приликама, онај најпоследњи трзај и кидање и крик и све крајње у ужасној

Африка

Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се. Колико је за мене срећа да путујем са њиме!

Не видим скоро више ништа око себе, и чујем само чудне ударе у дрво, што су можда куцање птичијег кљуна, и пиштање неких младунаца.

Начиним само десет корачаји и не чујем као да их никада није било ни гласове црнаца—слугу, ни пријатеља. У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а

Одједном један далеки звук, сасвим слаб, као удар прстом у руку, који одавна чујем не дајући себи рачуна, доби свој смисао. То је музика која нам се са ко зна колико даљине саванске приближује.

Али само лежим пола сата, па ми се или учини да чујем зврјање аутомобила, или помислим да су они црнци из Бобоа можда већ стигли, те опет истрчавам на трг.

У последњем тренутку ја видим да камион иде право у неку дубоку јаму коју су црни ископали за зверове. Чујем пуцањ суседов, а тада се сви налазимо под брдом џакова са паприком, кантина, постеља итд.

Не, нема кобилице за моју тамбуру, али се зато пред једним дућанчићем задржавам да чујем грамофон који понавља неку дивљу мароканску песму. Кроз тесне уличице, кроз странпутице, избијам на пристаниште.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Међутим, није га нико надгледао док се није уплеснивио, те је јошт морао плаћати да га изнесу. МИШИЋ: Но, чујем да у кући лепо живи. ЈУЦА: О, маните га, молим вас!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ако је тако, ја ћу с тобом, где год чујем за тебека. Ја сам примио к сердцу све што смо писали са Шевичем и нико ме неће одвратити од тога, ни Гарчула, ни

Прича да цео наш национ црче од желанија, да се пресели у Росију. А ја онда чекам да чујем шта ће рећи, дебели, памтило материно. А Ђурђе ни у нос, него гура мене: Кажи му, вели, да нисам ја Мојсије!

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Са новим временом губе се и ови певачи. Имао сам прилике да чујем једнога од њих можда последњег. То је био слепац који је знао све познате песме о Краљевићу Марку и друге о догађајима

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу: — Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?! — Однио је миш — кажем ја. — А зашто је ниси отео?

Сад сам опет остављен на миру. Чујем поред мог џака пљускање таласа и зрикање попаца. Значи да се налазим поред саме ријеке и да је ноћ.

— Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо! — узвикује водени миш и чујем га како се лупка по трбуху. — Хајде да мало попипамо и да омиришемо џак — предлаже пољски миш, а ја већ осјећам

Ау-вау, тражим пријатеља! — Ено још једнога који је у невољи — прошапута Миш пророк. — Колико чујем, то је неки пас. — Шта кажеш, зар да псу помоћ указујем?! — зачуди се Тошо. — Кад си ти још чуо да мачак помаже псу?

— Ја ћу теби показати како се тресу туђе крушке — гунђао је тај Неко носећи ме. Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис чађаве сланине. Значи, стигли смо у неку кућу.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

видим ни ја себе Где сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти

непроходни свој немогући Па ти сад гледај да ме сретнеш 12 Доста речитога смиља доста слатких трица Ништа нећу да чујем ништа да знам Доста доста свега Рећи ћу последње доста Напунићу уста земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Дакле, ипак нешто? НОВАКОВИЋ: Да, али безначајна ситница. РИНА: Да чујем, хоћу да чујем шта је? НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака.

РИНА: Дакле, ипак нешто? НОВАКОВИЋ: Да, али безначајна ситница. РИНА: Да чујем, хоћу да чујем шта је? НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака.

Дакле, рећи ћу вам. Ја имам један врло добар план, по коме ни ја ни ви не би били оштећени. ПАВЛЕ: Да га чујем! СПАСОЈЕ: Пре свега осталог, ви приступите разводу брака са вашом бившом женом.

по целој ствари донео дефинитивну одлуку, не осећам потребу још и за неки дефинитиван разговор; па ипак, дошао сам да чујем. СПАСОЈЕ: Добро сте урадили, у вашем је великом интересу што сте тако урадили. МАРИЋ: Мислите?

МАРИЋ: То сад први пут чујем. То су била, дакле, политичка писма? СПАСОЈЕ: Не политичка, већ револуционарна, анархистичка.

МАРИЋ: Господине Протићу, ја бих желео да од вас чујем: хоћете ли ви збиља смети тако што да тврдите? ЉУБОМИР (ћути). СПАСОЈЕ: Реци му, реци, слободно му реци!

МАРИЋ (поново се узбуђује): Боже мој, да ли је могуће све то што чујем; да ли сте збиља ви рекли све то што сам чуо? Немогуће је замислити толико неваљалства сабрана код оволико малог броја

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Господе Боже, дете, који твој отац? - рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за четрдесет и пет минута мировања

- рече Атаман. Кад одговараш за оцену? - Окрете се према Рашиди и рече јој нешто што нисам успео да чујем. Претпостављао сам да намерава нешто, али нисам могао да схватим шта.

Била је то песма на француском и ја нисам разумео све речи. Нисам успео да чујем крај. Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући.

Изгледало је као да дете плаче. Покушавала сам да спавам, покушавала сам да затиснем прстима уши и не чујем га, али сам га свеједно чула, устала и пустила га. Застала је и погледала ме, а очи су јој биле велике и светле.

- загрцнуо сам се и застао да ослушнем. - Тамо, малочас, иза дрвећа, учинило ми се да неког чујем, Рашида! шапнуо сам а затим видео како се појављује нешто као велики црвени свитац.

Био бих луд кад бих то тврдио. Кад год бих се појавио на плажи, могао сам да чујем примедбе на рачун пега и ногу. Могао сам да видим и очи жена које ме ни у ком случају нису гледале усхићено.

Куцни још једном. Ударио сам зглавком три пута у стакло, а онда је настала исцрпљујућа тишина. Чинило ми се да чујем како иза завеса неко дише. Затим се завеса покренула и Бароница је одшкринула прозор. - Шта хоћете?

Чинило ми се да им чујем дисање кроз полуотворене капке прозора. Та шашава Рашида! Држао сам је припијену чврсто уза се и говорио јој нешто, а

Већ сам могао да чујем Станику како ми обећава да ћу ићи у шегрте ако наставим како сам започео итд. итд. Ја не знам шта је живот; ја нисам

Био је то Стари с неке две мачке, али Весна је и даље причала тако да нисам могао да чујем шта је то о чему они доле расправљају. Чуо сам само да спомињу реч сведочанство. - Стопирај, Весна! - рекао сам.

То да ће се нешто догодити или се догађа, мислим. Увек се прво јави у мени као неки електрични удар, шта ли, а после чујем и да се догодило.

Мислим да сам потрчао према гробљу. Јесам у ствари. - Чујем да ћеш у неку другу школу? - Саша Албрехт ишао ми је у сусрет. - Не знам. - Можда ћеш отићи у Београд, Слободане?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Вратим се, чујем да Сокина мати, Татијана, Угљешина удовица, има дивну ваљану кћер, сва је варош фали. Познавао сам покојног Угљешу.

А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?“ Ја пређем ближе к њој, па јој шапнем у уво: „Чујем да имате ваљану кћер за удају, имам за њу ђувегију”. Одговори ми: „Нека, ако бог да; желите ли је видети?

— Но, то је први поштен лопов за кога чујем. Но баш не би’ се бојао ни тог Јанотича, само да ми дође под наџак. Ону тројицу лопова, што су у биртији седели,

Оде код Нестора Чавића-Профита у дућан. — Добар дан, Несторе. — Бог добро дао, Перо! Откуд ти? Чујем да си се већ уселио у твоју кућу; добио си, као што чујем, и хиљаду форинти; ту се већ може шта почети. Хоћеш отворити?

— Добар дан, Несторе. — Бог добро дао, Перо! Откуд ти? Чујем да си се већ уселио у твоју кућу; добио си, као што чујем, и хиљаду форинти; ту се већ може шта почети. Хоћеш отворити? — Какав дућан! Зар од паука син баш мора паук бити?

— Ту не треба компаније; само треба умети. То још није нико пробао, али ја ћу први. — Па говори! Да чујем. — Давно већ ја то премећем у глави, али сад ћу да изведем. — Смеје се. — Ти говориш баш као луд.

Да бог сачува сваког од њи’, далеко им лепа кућа! — Ал’ Кирић само титулу носи као фишкал, он не ради. Чујем да ће отац њему све оставити, а богат је, као што знаш, не знам није ли од нас претежнији.

Првом приликом, запита га. — Но, Шамика, хоће л’ бити једаред што? Чујем куд одлазиш, па ’де узми ма коју, која ти се допада. — Овде, отац, тешко ће што бити. — Зашто?

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Како да играм кад не чујем музику? Сели смо на онај кауч покрај баке која је већ спавала са главом на креденцу. Изгледа да су ме оне вишње из

Летују под шаторима као пробисвети, само неће код тебе. А знаш ли зашто? – Баш бих волео да чујем? – Зато што си огаван егоиста, диктатор, и што си досадан... Да набрајам даље?

А знаш ли зашто? – Баш бих волела да чујем! – Зато што си аматерка! Ти си, једноставно, велика незадовољна аматерка! – Незадовољена је боља реч! — рече жена.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Дакле, иако углавном по чувењу, знам шта је с вама било и шта сте наумили, ипак ће добро бити да то од вас чујем. Јанко му исприча цијелу своју прошлост, па заврши: — Моја је намјера да останем у вашој земљи, а пошто ме је добри

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Одлази.) МАТИ (спрема с астала): Добро је, добро је. Фала богу, кад се сврши. - Јулка! ДЕВОЈКА (из друге собе): Чујем, мамо. УГЛЕД 9. ДЕВОЈКА, МАТИ ДЕВОЈКА: Шта ме зовете? МАТИ: Довече ће ти бити прстен. ДЕВОЈКА: Ала врагу...

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЛЕПРШИЋ: Ове су Новосађани насред пијаце спалили. СМРДИЋ: Право су имали. НАНЧИКА: Ја чујем да је на више места то учињено. ЛЕПРШИЋ: А ми? докле ћемо трпити да нам деца буду Пиште и Јаноши?

Но ја сам се позадуго овде задржао. Рад сам мало у кафану да чујем има ли што ново. Оћете ли и ви? ШЕРБУЛИЋ: Сад ћемо, док само свршимо неке рачуне.

— Но, судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога стида себе родољупцима називају. (Одлази.

ШЕРБУЛИЋ: Јошт сте ви добро; заграбили сте кад сте били у одбору, пак вам је сад лако. СМРДИЋ: Колико сам заграбио? Чујем да су ми из куће однели све. ШЕРБУЛИЋ: Платила је каса одборска.

Али ја ни службе, ни врага, па да ми однесу двеста мерова жита и сто акова вина. СМРДИЋ: Чујем да је зато што су вас тужили они које сте опљачкали. ШЕРБУЛИЋ: Шта сам пљачкао? Лажу.

ШЕРБУЛИЋ: Забунили смо се што ти Руси једанпут не сврше, него седимо на трошку. ГАВРИЛОВИЋ: Ја чујем да ће се сваком платити дијурна који је избегао. ШЕРБУЛИЋ: И треба да се плати. Нисмо ми бесни да се потуцамо.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Жестока посла, прико; само не смем од жене да причам моја ђаволства, јер, ено већ се љути! А тек кад прођем, чујем из авлије како неко пева: »Јòвâне, прво глèдâње!« Хехе, шалим се, жено, шалим! Не бој се! — Е, већ ја...

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

120. О, целиве, мој целиве, Узаман ли дуг им беше! Та не згуби ватре живе, С тебе плами тек с' отеше — Ја је чујем де уздише: „Оће л' једном јоште више?“ 121. Куд се деше?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.

Ајде! Дјед се узе крстити. — О, људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли? — Да шта си него пијан. Да ти ишта знаш, не би се овако љутио и пропињао као јарац.

— Ђеде, нема га. — Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било. Узалуд сам се мотао око њих двојице, старци су мраморком ћутали.

— Шта ја то чујем, Саватије, а? — Ево, сад чуј: ја уперио џиле теби да ми даш онога мог Раду што си га неки дан живописао.

— Чујеш ли, душо? — Чујем — шапућем ја замишљајући некакво огромно чудовиште без лица како плови низ долину у тамном огртачу од облака и туге.

ко би знао чега. Чујем суздржано кликтање рођака, а сав сам, у ствари, обузет узбуђеним шапатом с непознатим дјечаком, који је некад окретао

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ко да га чујем шта каже! Па зар се ја нисам само приклонила обичајима ове земље и вере, а ко те обичаје чува, до Хасанага?

Можда би мало шербета? ХАСАНАГИНИЦА: Ни у соби не смем сама да останем. Стално као да има некога. Лепо чујем нечије дисање, нечије кораке. И стално сањам сандуке пуне снега! Не знам зашто баш сандуке пуне снега...

ХУСО: А што у жито? СУЉО: Такав какав је — за вране страх н трепет! МУСА: Ћути-де! Као да чујем таламбасе! Богами, јесу таламбаси! Ево сватова! Ајде, свако на своје место! Брзо! Суљо, по агу!

Јесам ли ја теби за спрдњу? Шта значи ова кљусина? Чујем хвалиш се како сад сестру удајеш за бољег! Тај коњ, да ли то значи да сам ја био магарац?

Мозак ће да им се замрси кад виде коме су судили... Не знају да је судија у колевци... На да не чујем ни кад први пут каже „мама”, а мајке му нема, већ негде мртва у пустињи живи...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Седи и говори! — Одједном је плануо старац и скочио са свог места. — Јеси онемио, да Бог дâ! Говори, хоћу да чујем, видим: да ли знаш, да ли умеш да говориш; хоћу да ти чујем глас... Да знам, жив ли си?! — Шта да ти говорим?

— Јеси онемио, да Бог дâ! Говори, хоћу да чујем, видим: да ли знаш, да ли умеш да говориш; хоћу да ти чујем глас... Да знам, жив ли си?! — Шта да ти говорим? — шану Стојан и, готов на све, слегну раменима. — Шта, шта???...

А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана... А ти си у кујни; кроза сан те чујем како послујеш, уносиш корито, бакрач топле воде.

Благослови софру, хлеб твој, што га ти даде... — И пада коленима тако силно, да под одјекује, и чујем како јој зглобови пуцају.

покривам је, бојим се да погледам у прозор, да не видим хладну ноћ, ону мрко-гвоздену месечеву светлост или да не чујем Томчин страшан глас, како бије Цигане и испред Томче њихово пиштање и витлање по пустој, немој чаршији ...

А оно се надалеко чује. Ево, ма да је његова махала трећа од моје, чујем га, већ чак и до мене допире. Знам, сада мајка му, без шамије, рашчупана, пишти, и преплашена истрчи од њега мртвог

одговарајући, одједном, напречац, као да се тек тада, узгред сетила, прекине и почне по кога да хвали: — Море, Анице чујем, ето, Недељко ’арно се оправио. Пролазим и гледам, а дућанче му пуно. Зембили пуни, раф пун.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' не чујем оног звука, звонке јеке, мамна гука, што у светлиј' њених друга: Гласи мука и покаја, шапат јада, сузни бризи, неодољни

Поскакала је за њом родбина њена сва; и њојзи моји ђаци отпоју „вјечнаја”. Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја.

Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја. И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору.

Бледо му лице још већма побледи, ледено срце још већма се следи: „Кога видим, јадан? чије чујем гласе? ох, благи боже, преблаги спасе!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево баба ђе је измакла и сад ће бити ту: ја чујем већ како лети.

Ћоса викне: — О, Угурсузе! — Чујем, Ћосо! одговори овај. — А што ти то уради од мојих волова и кобиле? — Па ето, вала, ја орао, орао, па пошто ти не

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Опет је боље него слушати писку. МАГА: дао бог те добро спавам, па слабо и чујем. Мој се често љути, али шта ћу, кад не могу, ето, да се разбудим. СОФИЈА: А дете плаче? МАГА: Љуља га, ето, Никола.

ШАЉИВАЦ: То је добро. А знате ли што би ја јошт радио, да сам као ви? ДОКТОР: Да чујем. ШАЉИВАЦ: Ово опстојателство, што нисте ништа учили и опет сте доктор философије, показује да сте великог ума и духа.

“ — Ако их код куће оставим, не смем никуд да се макнем. Како чујем, овај је поаран, таки ме грозница вата, шта је с мојим новцима. А, ово треба да престане. Новац је у кући ватра.

(Виче.) Ој, комшо комшо! Не мили му се овај глас. Комшо! Комшо! ДАМЈАН (иза сцене): Чујем, комшо. КУЗМАН: Одидер, бога ти, мало. — Долази, али му се као не иде.

ЉУБА: Е, што се има срдити. — Мајка, каже ти Пијада збогом. СТАНИЈА: Збогом, кјерко, ја богме не чујем добро. ЉУБА (Пијади): Видиш да се не срди. (Одлазе.

ЉУБА: Дела, дела! Видиш да се срди, оће да иде кући. Седи, мајка, да чујеш, како је лепо. СТАНИЈА (седа): Што да чујем, кад унук неће бабу ни у руку да пољуби? ВЕЛИМИР: У Паризу се род не љуби у руку. СТАНИЈА: Ете!

ЉУБА: Али да чујеш само како је лепо. СТАНИЈА: Нећу да чујем безобразлук. Куку, Станија, што не умре пре, да се не опоганиш! 4.

ЉУБА И ја. СТАНИЈА: И та је капа ваша немачка шамија? ЉУБА: Јесте. СТАНИЈА: Лепо, лепо. Имате ли јошт штогод, да чујем док сам јошт овде, да приповедам барем кад дођем у мој вилајет. ЉУБА: Шта да ти приповедам?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕЛА: Милостива госпођо... СУЛТАНА: Ти не знаш тко сам ја теби? да ниједну реч не чујем! Ја знам што радим. Ти си једнаког лица и мога стаса. докле год ја не дођем, ти остајеш овде место мене.

СТЕВАН: Све забадава. Њу је морао ко или поштено издеветати, или добро изгрдити, другојачије није. ПЕРСИДА: Чујем да је овај чизмар у комшилуку јако испрескакао. СТЕВАН: Срета?

СРЕТА: Ти, жено, не мучи ме, О, буди паметна, Јер Срета нема шале Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дад’ ми ону фордиту. СУЛТАНА: Шта је то фордита. СРЕТА: Милостива госпођо, то је ово.

) СРЕТА (пева): Јер Срета нема шале, Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дај ми овај калуп. (Султана му донесе, пак опет седне.) СРЕТА: Пело! СУЛТАНА: Чујем.

Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дај ми овај калуп. (Султана му донесе, пак опет седне.) СРЕТА: Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Пало ми је шило, домашидер га. СУЛТАНА: Ах! (Домаши му, пак и опет седне радити.) СРЕТА (радећи пева).

ПЕЛА: Слатки Срето, ја нисам крива, ја сам морала слушати заповест. СРЕТА: Бре ћу те чибукати, док душу у теби не чујем; даћу ја теби како се кућа чува! ТРИФИЋ: Хм, хм! Дакле, тебе је Стеван место Пеле код Срете однео?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!

Опа! Јака ствар, те студије! Ала ће то бити новинарке! Већ им чујем оне оригиналне текстове: „Неочекивано лепо време за ово доба године измамило је десетине хиљада Београђана на улице и

Зато Чарли, не остављај ме никад саму док транђа свира; може ми позлити, а могу некога и да уцмекам пепељаром, кад чујем оне недотупавне, оне шкрипаве, оне уњкаве, оне кроз нос, оне гласове који данас владају радио-таласима, естрадама,

Почињемо тако да слушамо плоче, од којих чујем само одломке, јер непрестано претрчавам стазу на релацији шпајз — кухиња — соба, благим окретом кроз купатило у којем

Егзалтирани спикер описује сликовито новогодишње расположење. Већ сам излудела од оне исте истицијате реченице коју чујем сваког тридесет и првог: „Главни град Југославије, Београд, дочекао је Нову годину у свечаном расположењу.

Сиђем у башту да га сачекам: бакута му, наиме, послала по мени славско жито, кад чујем нешто пишти. Окренем се лево, окренем се десно и угледам госн Сулета, замаскираног у трави.

попуст кад купују федере за растезање; глисере, боксерске рукавице; грамофонске плоче, козметикуи спортска кола! Чујем да је у припреми и закон који ће учесницима балканских ратова обезбедити већ кроз годину-две, бесплатне улазнице за

Знам ја вас добро! Уколико их не стрпате у неки поправни дом за старце, где им је тако лепо (Чујем тако неки дан у трамвају: „Нису сами, имају с ким да разговарају, а станују у слатким малим собицама, све по осморо,

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ТЕОДОР РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА ДУДОВИМ БУРИЋЕМ, КОЈИ МУ СЕ, ПРИ БЕЖАНИЈИ, ИСПАВШИ ИЗ ВРЕЋЕ, ОТКОТПЉАО У ДРИНУ Још котрљ чујем, мученице жута, и удар тмуо.

Још котрљ чујем, мученице жута, а здела наша негде труне, хлапи, док јесен капље. - Бескућница зјапи и горко пече она прљут љута

А тек је сјао шљивик у рубину. Још котрљ чујем, мученице жута. ИСАИЈЕ РАЧАНИН: ЖАЛ ЗА РАЧОМ Запламсај, смреко, модпим бобицама из руха снежног, око Јовањдана.

Ја чујем жамор ушима смиља: ни тајне споне потмулих сила, ни плаха вода, ни ватра жива не знају тајну мојих тамнила.

За тугин брег ми црно сунце седне. (Због сваке речи покајем се љуто.) У првој труби чујем фрулу седме и у ме има да се збије, зграца, аждајин тутањ, налет скакаваца. Језера сува - небо измакнуто.

Жедне ми очи трњем се пуне. Створих ли много свакојег скота? Мрачи се исток - надиру шуме. Чујем ли писку? Шта ли се збива? Има ли меда, ораха - млива?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити. АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе. МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат. МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост.

Није ли то трауриг? АЛЕКСА: Всјачески, обаче... ЈЕЛИЦА: Идете ли ви послом у Беч? АЛЕКСА: Чујем да је један пронашо неки особити начин правити интове; рад сам да и видим, ако ми се допадне; иначе је моје

ЈЕЛИЦА: Зацело, татице; има једна машина на којој се иде. МАРКО: Но, комедије; и то да чујем! ЈЕЛИЦА: Ту је барон отворио с царицом бал, која се после заљубила у њега, и отровала се што није хтео да је узме.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Због тога само вас троје, знате, честите куће и немате. Живите, чујем, од скитње, пљачке и свршићете наопачке!“ — То слуша лија, па суди здраво: „Сад видим и ја, јеж има право!

„Шта ли је са њим? — трже се Жућа — Није га, ваљда, појео вук?!“ Стаде и Тоша, напери уши: „Не чујем његов радосни бруј. Ил је промукȏ ил можда спава или је некуд побегȏ, чуј!

— „Ово је, Борка, тврђава права, ваља ми бити меден!“ И момчић смерно утањи глас: „Алај сам срећан што чујем вас! Како живите са женом драгом, како вас здравље служи, иду ли деца за вашим трагом, јесу ли слична ружи?

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. — Колико је велики — чујем да говоре жене са друге стране улице. — Одакле долази? — питају полугласно зидареву жену. — Само ће да преноћи овде.

Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета. Ја прво чујем њихове мреже, кад падају у воду, и весла, и тек се онда појављују барке и рибари иза траве и трске. — Има ли рибе?

Чак се и трзају у сањању. Ја не чујем цео разговор који се води око мене. Сасвим сам расејан. Мислим како су сви ови луди апсолутно симпатични и

Гледам у апсолутну тамнину воде. Остајем тако десет или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких гласова, али не чујем речи.

Гледам у апсолутну тамнину воде. Остајем тако десет или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких гласова, али не чујем речи.

или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких гласова, али не чујем речи. Најзад разазнајем и по коју реч, јасну и усамљену као звезда: — Не, кажем ти да не!

— Скрените десно, уз прве степенице. — Добру ноћ. — Добру ноћ, млади господине. Друго посело под капијом; чујем пролазећи: — Сина? — Не, она би желела да буде кћи. Данас је почела да трпи. — Добро вече.

— Пријатан пут онда, господине. — Хвала, стари пријатељу. И упутих се лагано низ обалу. Иза себе чујем како старац затвара капију. Све што је било људско на језеру, спавало је. ИИИ У близини сам мола. Осврћем се лагано.

Све је то, чим се утопило у сан, нестало потпуно са овога предела. Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам.

А ипак разазнајем да никада природа није била у живљем, у општијем шуму и разговору, у жуборењу. Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрвећу. И цео би свет то назвао тишином.

Чујем животињу кроз шевар, чујем шуштање гранчица у дрвећу. И цео би свет то назвао тишином. Једино зато што се ништа људско не меша својим гласовима у

Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ДУХ СЕ РУГА ЦАРИГРАДУ Неки пут се спустим сасвим ниско на глатке куполе — столице вихора — да чујем шта сад телоносци раде.

ме сустиже снег и коњ ми у понорници тоне, ја сам фитиљ под оклопом горим на мразу између два мегдана, и хоћу да чујем похвалу благој мајци.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА (Агатону насамо): Чујеш ли ти, Агатоне, овај разговор? АГАТОН: Чујем. СИМКА: Па нећеш ваљда пустити да се ко други усели? Ако се треба уселити, ти си најпречи.

СИМКА: Па ми, душо... ДАНИЦА (трпа прсте у уши): Нећу да чујем, нећу ни речи да чујем! АГАТОН: Само, знаш, да будеш паметна па да ти то мени оставиш. Ја ћу то са њим удесити.

СИМКА: Па ми, душо... ДАНИЦА (трпа прсте у уши): Нећу да чујем, нећу ни речи да чујем! АГАТОН: Само, знаш, да будеш паметна па да ти то мени оставиш. Ја ћу то са њим удесити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Склапао сам очи. Још један дубок удисај и тело као да обамре... Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно,

Поноћ је била прошла... Војници су се збили у мале групице и причали. Чујем како Танасије објашњава да је у турски рат пошао са једним динаром у џепу, а вратио се из рата са сто динара.

Али коњ ме је носио, већ смо близу, и чујем где војници говоре: „Мртав Аустријанац“. Непријатно ми је, али ме нешто вуче баш тамо.

Поред пута угледам силуету коњаника и чујем глас потпоручника Александра. — А, је ли, па... како ти, снао, без човека? — Е, шта ћу, кад се мора...

тренутка да сам ја још жив, а она врзина далеко, далеко, чини ми се даха немам, ноге ми се уплетоше и ја падох... Чујем само ударе свога срца. Удахнем ваздух, и зауставим дах... Као да негде лево пуцају. ја прилегох.

Ипак, ипак, у батерији је осећање спокојства много веће, јер смо бар поштеђени изненадних препада. Споља чујем бат нечијих ногу и неко пита за потпоручника. — Потпоручник Радојко — вели ми Алекса. — Помаже бог...

Узмем са собом четири војника и понесемо по пет бомби. Изиђосмо изван рова, па им приђосмо сасвим близу, ама чујем шапат у њиховим рововима. Онда распалимо... думба, думба, па све у ровове.

Ослушкивао сам... Паљба је све бржа. Почеше да пуцају и ови око земунице. Као да чујем неки жагор. Онда се усправим, али сам и даље седео узнемирен, не знајући шта се то око мене дешава...

Потпоручник је мирно спавао. Чујем како шкљоцају затварачи пушака избацујући чауре. Овако без оружја, сâм, имао сам утисак као да сам залутао у неки

батерију, али овде сам тек дошао, па је тешко вршити коректуру, нека гађају са старим елементима, тек колико да их чујем. Уто Танасије промоли главу и рече да ме зове командант. Дохватих слушалицу, али ништа не чујем од страшне пуцњаве...

Уто Танасије промоли главу и рече да ме зове командант. Дохватих слушалицу, али ништа не чујем од страшне пуцњаве...

Ало, ало! — Ја сам осматрач пете, осматрач пете... Ало, ало! — Онда се окренем Танасију и кажем му да не чујем ништа. — Сигурно је прекинута жица. Ах, фирија дракулуј!... Кад престане, морам да тражим прекид.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

»Шта је то..... шта хоће ове жене ?... Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање. Је ли то та српска жудња ва просветом, за »другим очима«, о чему се тако

— И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем... како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље. — Хм... кажем вам...

Хо-хо-хо!... Ала би то био муж, бре!.. — Истина, куд идеш толико и какав је то непрекидни рад? Задругу сте, чујем, отворили, па шта сад имаш тамо ?... Предај им сад, па нека раде сами.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Па добро, Благоје, где си ти досад? БЛАГОЈЕ: Ишо да чујем вести са фронтова! ГИНА: Видим, пуна ти флаша вести! БЛАГОЈЕ: Оћемо ли, глумац, по један цуг?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша. Где си сад Ти? Беч. У револуцији. 1818.

Имале су на очима таман вео, као бају плавих шљива, у праху. Имале су весео кикот, који каткад још чујем у сну. Биле су лепе, много лепше него што се мисли, у граду.

У ушима, каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала, са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша

Он нам је доносио и пошту. Ја и сад могу да чујем, издалека: „Црњански, имаш писмо!“ Према наређењу, аустријски пешак, у рову, могао је да прима поштанске пакете, али

Веле, разграничење нове државе. Туку се неке чешке компаније и неки мађарски хусари. Коморана има, то први пут чујем, са обе стране реке.

Преноћишта су скупа. Изненада, на улици, чујем како неко виче моје име, па налазим једног свог земљака кога знам из Галиције.

Сад је у цивилном оделу, а има мали шешир и велику главу. Ја онда у лађи, којом се враћам у Београд, чујем како време иде Дунавом, а корача гвоздено, и како нас је прегазило.

Мирним гласом. Броји. Говори о хлебу и не мрзи никог. Њему је свеједно. Нема деце. Ја га једва чујем. Ускоро затим, пред зору, добио сам собу. Све је тако смешно. Један мали црнац, у златној капи, чека ме код степеништа.

цркава, које као да су махнити зидали, пада на душу, и гласове са улице, који једва допиру кроз тешка, црквена врата, чујем као пригушене урлике. Гладан и жедан, са дршћућим коленима, идем од зида до зида.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Анути из суседне земље... Но то није ништа... То су ситнице. — Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, — приметим учтиво.

Ево, показаћу вам чланак који сам приредио за штампу. Ја сам с нестрпљењем очекивао да чујем тај знаменити чланак и да, у исто време, сазнам око чега се води та важна и очајна борба између министра финансија и

Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се још истог дана упутим њему.

Сутрадан чујем да је кабинет пао. На све стране, по улицама и механама и приватним становима, разлеже се весела песма.

Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг. — Дошао министар? — пита један. — И ја чујем. — Шта је учињено? — Ваљда повољно!

Хуууу! Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.

Чисто је чујем како ми слути зло и гунђа за се својим нарочитим гласом: — Хууууу!... Дотрчи џандар, па у'апси зачас! — Хууууу!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Нећемо више да штетимо своју рођену земљу, — чујем где говоре, — грехота је. Хоћемо све поштено да платимо...! Осврнем се десно, а тамо још веће чудо: хиљадама буради

Збогом, Јуло, поздрави ми Кају, жао ми што и она не беше да чујем шта ће она рећи, но већ свеједно и ти си рекла. И тако се сврши мисија баба Сокина.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића? ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи! ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран. ЈЕВРЕМ: Како то? ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па..

ево, избори су, што кажу, на прагу. СРЕТА: Јест, богме на прагу су! ЈЕВРЕМ: Чујем, онако, сасвим поверљиво, да је начелник добио једно писмо из Београда да се Илић не бира за посланика.

XИВ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (из десне собе): Мајка хоће нешто да разговара са госпа-Марином што ја не треба да чујем, па ми казала да ја изађем у ову собу. (Срети.) Добар дан! СРЕТА: Добар дан! Добар дан!

ДАНИЦА: Није. Разговарала сам све време са господином Ивковићем, па не бих ни могла да чујем и да сам хтела. ЈЕВРЕМ: С њим разговарала? А шта он онако каже... о чему сте разговарали?

СПИРА: Каква замка? ЈЕВРЕМ: Па знаш како се праве замке и подвале уочи избора. То може лако бити. Нећу да чујем. Сад нећу да чујем, а после избора можемо разговарати.

ЈЕВРЕМ: Па знаш како се праве замке и подвале уочи избора. То може лако бити. Нећу да чујем. Сад нећу да чујем, а после избора можемо разговарати. Иди, Спиро, тамо у собу па им тако реци: после избора можемо разговарати!

Ствар можемо сматрати за пола свршену. Пијемо на твој рачун!” (Збуњен радошћу, усхићен.) Спиро... Спиро... СПИРА: Чујем... ЈЕВРЕМ: Пола свршено! СПИРА: Море, све је свршено. Кад тебе начелник зове на саветовање, а Видиш и Секулић је ту..

(Оде на врата.) Младене, Младене! В МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ (Младену који излази): Зар ти не чујеш? МЛАДЕН: Чујем, него газдарица ме задржава. СЕКУЛИЋ: Јеси ли ти записао мени сваког редом ко долази код Ивковића у канцеларију?

ПАВКА: Ако ти измисле, нека ти нешто друго измисле. Ја то нећу да чујем! Гледај ти њега! Мало што је дигô руке од дућана и од куће, него сад хоће и од жене да дигне руке!

ПАВКА: Само да ја чујем то, и онако ми је та прошевина дошла довде! ЈЕВРЕМ: Па не треба то тако да узимаш к срцу, то је политика.

ИВКОВИЋ: Да, одложено је рочиште. ДАНИЦА: А ја чујем отац разговара с неким, па мислим неко од његових луди. ЈЕВРЕМ: А, није од мојих.

) ПАВКА: А куда ћеш сад? ЈЕВРЕМ: Видиш да нема ко да ми однесе ову депешу, морам сам. А и да прођем мало, да чујем и да видим шта је напољу. ВИИИ ИВКОВИЋ ПРЕЂАШЊИ ИВКОВИЋ (враћа се у своју собу, седа и наставља писање).

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Бога ми, кад си се сам понудио и пристао да будеш стари сват, а ти сад дреши кесу! — Молим, чујем! — вели Ђорђе. — Што коштује, па ће да видим. — Е, да видиш најпре депешу, па онда реци!

Да ми учиниш један ћеф... — Да чујем! — рече ћир Ђорђе мало узнемирено. — Једну, онако јевропејску, да обрнем с домаћицом »митмонђа-асмонђа?

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

РАСПРАВА У ПАРКУ У лето устајем у цик зоре Да чујем како се чавке споре: Из свих крошњи, у парку, одзвања Расправа о смислу постојања; Из триста грла диже се граја

Необична повест! Не мислећи Прве редове сам записао, И већ чујем: „Шта писац хоће рећи? Где је ту порука, шта је смисао?

Већ чујем како око куће Негодују ујне, стрине и таште, И сви који знају шта је могуће, Шта немогуће, противници игре и маште,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Не знам. Ал̓ кад ми будућност се јави, Ко добра мајка, као Еден прави, Нечија силна рука здере маску: Ја лупу чујем тужну ко опело, И чудна језа проструји кроз тело — То чекић бије о чамову даску. ИИИ Грмело је као да се бије бој.

и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не видим ко је, Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне, Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне.

И чујем како злокобни славуји Поју у лишћу високих дрвета, И поред свега страховито хуји Старинска песма о таштини света.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Дивне жертве видим на гомиле пред олтаром цркве и племена; чујем лелек ђе горе пролама. Треба служит чести и имену. Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може — нек ад

ЂАЧЕ Слушај, ђедо, да ти нешто кажем. Кад су прва звона зазвонила, дигâ сам се да идем у цркву, али јеку нечесову чујем, те ја стрчи брже накрај поља. Иако је лијепо вријеме, мишљах скаче вода у Понору.

ИГУМАН СТЕФАН Ја не видим, него чујем доста. Хајте, браћо, те се причешћујте без приправе и без испов'јести, а ја мичем све на моју душу.

Пучу пушке Љешанском нахијом. Мислим, иду Турци у хараче, па на рају страву ударају. Кад бој чујем у Прогоновиће¹, те ја потец' са оном дружином. А кад тамо, мука и невоља!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не

Где си? Живиш ли? Како ништа? Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно.

— Магдо! — понова је зовну мати. — Чујем, снашке! — Истрча Магда, а већ јој биле умрљане руке и засукани рукави од судова што их почела да пере.

И молим се Господу, али он неће, па неће да ме узима. А тешко је, Тодоро. Не може се више. Већ и не видим, и не чујем, а и на сметњи сам оним мојима.

Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не кажу. — Здрав је, ,здрав, дедо! — довикивала би му Тодора око ушију.

— Кажи ономе слепцу (сину), жив да ме не дочека, ако чујем да се опет луња и скита. — Хоћу, хоћу! — излазећи за њим из собе чу се како Софка одговара слабим, али постојаним

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Затијем приђе к вратима што бјеху у дувару, те хрбатом од средњега прста закуца на њима. „Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе. „Дижи се, разданило се већ, реци Стевану нека звони на јутрењу!

„Но сам ти грдан сан уснио, мој Перо, дома, прије но што кренусмо!“ „А шта брате да чујем!“ „Снијевах е нас четир Озринића идемо из дуге, а за нама носе носила. Ја иђах најпрви, без оружја, у црвеној кошуљи..

“ „Е, фала Богу, што чујем!“ рече медик. „Е, е, не погађа увијек ни пословица!“ „Која пословица?“ „Она: крушка ће (панути) под крушку.

Немојте да га гладна пустимо; ако га у повратку дочекају Црногорци крвопије, да барем, гладан не погине!“ „Чујем те, газда!“ одговори Мита из авлије. Он се тамо шалио с Милицом и с Милуном. „Чујем те, чујем!

“ „Чујем те, газда!“ одговори Мита из авлије. Он се тамо шалио с Милицом и с Милуном. „Чујем те, чујем! Нећу ја гладан отићи ако буде што да прегризем.“ „А камо Стана!“ запита сердар. „Отишла је на воду.

“ „Чујем те, газда!“ одговори Мита из авлије. Он се тамо шалио с Милицом и с Милуном. „Чујем те, чујем! Нећу ја гладан отићи ако буде што да прегризем.“ „А камо Стана!“ запита сердар. „Отишла је на воду.

Тако јали овако... Ето, повољио сам ти о Ћурђеву дне! Што учињех, учинех по твоме наговору. Да те чујем и сад. Ко зна! Ако не ушћенеш сад зборити, ја те другом нећу слушати, знади лијепо... Прошао ме ијед.

Прошао ме ијед. Збори слободно, само не срамоти. Сваку ћу ти чути. Ти рече да ти је невоља. Да чујем, жено, каква?“ Откад он започе те ријечи, она се помало прибра, пак најзад, уздахнувши још једном, одговори: „Како

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Гајдашу, цркô од ракије, већ су ми уши од твога пискања и дудања оглушиле: на једно не чујем нимало, а на друго и што чујем, не хајем!

Гајдашу, цркô од ракије, већ су ми уши од твога пискања и дудања оглушиле: на једно не чујем нимало, а на друго и што чујем, не хајем!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Кад цар види да се нема куд ни камо, дозове најмлађега сина, па му рече: „Синко! ја чујем да се ти хвалиш да можеш једним рупњаком проје сто браваца нахранити.

Онај свињар после отиде својим путем. После неког времена опет цар дозове најмлађега својег сина, па му рече: „Ја чујем, где се ти хвалиш да можеш напојити сто волова једним каблом воде.

Онај говедар после отиде сам својим путем. После некога времена опет дозове цар најмлађега сина, па му рече: „Ја чујем да се ти хвалиш да можеш довести гвоздена човека.

му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево баба ђе је измакла и сад ће бити ту: ја чујем већ како лети.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Није, то је поводом неке инвазије, и оружане интервенције! ИКОНИЈА: Ја чујем помиње неко рушење... МИЛЕ: Рушење јесте, али објеката! ИКОНИЈА: Ааа!

А проводаџиши некој другој будали! МИЛЕ (улазећи, с врата): Дајде ми једну ракију! СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

А сада чујем: и пропио се, па не само то него, што је најгоре, поче и са кафанским женама... АНЂА Не чак и то... МИТА И то, и

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ето ти срећом, илити мојом несрећом, (како ће се нама[х] видити), чујем једанпут да је Грком дошао један даскал да им учи децу.

Но бојим се, кад ти чујеш како ја читам, ти ћеш ми се смијати, а ја сам љут, пак ето ти кавга готова.” Кад ја то чујем, ода[х]нем мало, одговорим му: „Немојте ви мене терати, ја се вами нећу ругати.

Ја само чујем имена науке и философије, нити знам црне ли су или беле; али толико памети и расужденија дао ми је бог да могу расудити

А ко виче на науку? Они који находе све своје 6лагополучије у чанку и бокалу. Веруј ми, мој синко, кад год чујем младога Рајића да беседи, уздишем за мојом младошћу и да имам какву власт, све би[х] ове наше манастире у школе и у

младићи, моји вршњаци, које сам мало пре с не-исказаном радостију гледао, колик’ да су ми мила браћа и сродници, како чујем да су унијати, учине ми се другојачи и страшни непријатељи који погибел моју желе и ишту.

По протеченију ове три године нађе се у мојој кеси око сто венетски[х] цекина. Чујем да у Атонској Гори на гласу Евгеније учитељ предаје на јелинском језику науке. [Х]ајде тамо, помислим, новци су ово!

Иза сна чујем шаптање. Отворим очи. Негдер ми сад каже, ко зна, шта угледам. Множество неописане красоте девојака и међу њима гдикоја

Удари дванаест сати; чујем гди заповеди митрополит „Јело на астал!” — и изиђе у салу. А кад и мене ту опази, чисто се упропасти и ужасне.

Кад ја чујем за Германију и прочаја, обештао би[х] се служити му не годину или две, но толико година колико је свети патријарх

Кад ово чујем и чрез излитије суза себе облахчам, дођем у се и помислим, боже мој, како смо Ми људи всегда к земљи прилепљени!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Ја знам да је ваша, и да и’ има пуно ваши; а стриц Чагљина уми нике, али и’ изврће... — Добро, добро, де да чујем ту, кад је већ знаш! Бакоња опет зажмури, прекрсти руке и започе: „О Исусе, слатки, мили, Од мене се не одили!

— Ако заповидате шјор, знам ништа ново. — Тако! — вели Наћвар сједајући у широку наслоњачу иза стола. — Де, да чујем, ако је шта липо!

Ја вас молим, пуно вас за то молим, фра-Јакове. А нема и’ млого... — Добро, де да чујем — прекиде га Срдар једнако у чуду, па скупи обрве и зину, јер бјеше слаб латиниста.

Тада ја брзо дотрчим, пририжем колан, обалим товар, узјашем на гола коња па: ајдеде, ајдедец! — право цестом. Чујем горњака ди се дере, па ’нда: „зи-ју“, прозвижда ми крај ува зрно из пушке, али ја утеко здрав, и послин продам коња на

“ „Ма ја оћу да се исповидим код онога болеснога вратра, код вра-Брне, а њега није у цркви...“ — Нећу ни да чујем о томе! — викну Брне устајући. — Ја сам немоћан, ја не могу... — Ма стани, брате.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

На рукама ми лисичине. А на ногама букагије. Из пространога казамата Са авлијама и кулама Не чујем више глас аргата Ни кораке у цокулама. И мисао се већ отима О томе да су сви нестали И живе другим животима.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

ме је пре десетак година са залеђеним чакширама ноћу увео у кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно што он жели а да једе оно што ми газде једемо.

Јеси, јеси. У лов не идеш. Кућу не чуваш. Хајде, закевћи мало, као некад кад смо јурили лисице. Хоћу сад да те чујем. Хајде! Што ћутиш? Ђорђе се спусти на сламу.

Ради воденице и оних пустих ливада... — о томе нећу да чујем! — Како сам ја могла? Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога?

— Јадан ли јој је живот. Сатреће је Ђорђе. А сутра је празник. — Шапћи, чујем ја добро. — Ти можеш да је спасеш. — Ја? — језа стресе старца. — Ја? Како? — подиже се на лактове. Не види је.

Да знаш, откако се родио, није сузу пустио. „Велику ливаду и забран“ Нећу да чујем. „Две њиве и ливаду.“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“ Јок.

И нек му је јасно да у овој кући нема више права ни парче хлеба да затражи. Нећу да чујем. Ја знам шта радим. А кад буде отишао, ти ми за знак на стог пободи виле са снопом трске, да могу да видим из ливаде.

“ „И суд, и закон, и правда, све сам то ја!“ „А шта ћеш да радиш ако је лепа Вукашинова фрајла? Чујем да се распитујеш!“ Тада је Аћим устао и без речи изашао из кухиње.

При месечини син има плавкасто лице, а он га кришом гледа са сламарице на клупицима. „Ја их и не чујем. Ионако ми се не спава“, одговорио сам.

Па он је стварно болестан и стварно га пробада с леве стране, убеђивао је себе. Једне вечери ушао је кафеџија: „Чујем да си болестан.“ „Болестан сам.“ „Да јавим твојима кући? Да ти дође неко.“ „Не треба никоме да јављаш.

Толико смо годила мешали ноге у овом гробу и ништа није никло. Чик сад нешто да кажеш! Да те чујем! — И рамена му се тресу. Тренутак је, може је сада...

Причам да не бих баш сасвим умро. Хоћу да чикам луде. Гроба нема, а још збори. Не могу да се науживам милине кад чујем како људи, и кад теби буду моје године, слушају шта зборим. Нема ни гроба, а тако леп глас има.

Од Мораве до Дунава нема брда које ја нисам чепркнуо. Где год чујем да се ноћу виде златне жишке, или ми кажу где су се Турци подавили, ја удри у копање.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Пред зору чу се ломњава помешана са крицима. Старац у бунилу подиже главу, па рече: — Чини ми се да чујем људске крике? — То галебови криче, спавај! — дечак додаде старцу воде и истрча из куће.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета

Но док ми мутни боли срце косе, К'о студêн травку у врх крша гола Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ к'о вилине косе... Гле!

Мир, тишина смрти... Али испод мора, Често к'о да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног, у дугој тишини. То се буде гробља под широком водом! Почиње опело...

И к'о да чујем, како са свих страна Хорови звоне, и к'о суза врела Свјетлост чудесна полако се слива, Под продртијем крововима села.

и зашто? Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не вадим ко је! Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне. Под силном стегом прште кости моје, И крв из рана на махове пљусне.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

његовијем чувства, те ја паднем на бријег кристални и затворим очи са рукама; не смијем их отворит никако. Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену

Попа, Васко - КОРА

језик Под мојим стопалима Не идем Дисање моје безазлено Дисање моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар зуба о зубе Осећам мрак чељусти Који ми очи отвара Видим Видим не сањам.

пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас је глухи ваздух По излозима Усне моје траже Твој осмех На раскрсници Пољубац наш прегажен Руку сам ти

светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих ти глас Чујем смех даљина Усне ми лице растргле Из пресахлих дланова Блистава ми се појави Хтео бих да те видим Па очи

из собе на улицу силазиш Само да се са сенком твојом поиграм Лишће сам суво Дуж улица којим пролазиш Да твоју сенку чујем И стена сам нага крај друма Којим се удаљујеш Да ме твоја сенка одене 26 У овој ноћи без јутра Ко је та светиљка са

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

На једном зараванку застајем да се мало одморим. Чујем певање и спазим у својој близини западњачког гуслара који, окружен слушаоцима, пева о јуначким подвизима Цида

„Ви, поштени хришћани! Ви бисте ту краву заклали и њено месо појели“. „Мислите?“ „Па имам, ваљда, уши да чујем шта ваши попови и калуђери шапућу својим вернима, и добар нос да нањушим дим паљевине“. „Паљевине?

“, закликташе они у глас, „васкрсли смо из рушевина антике“. Коперник се ухвати за чело. „Обмана је што видим и што чујем, вино ми засењава очи и зуји у ушима“, рече он у себи, па појури у правцу своје ћелије.

Наређења за све ово долазе од горе. Показаћу ти то на једном конкретном примеру“. „Да чујем!“ „Кад је језуита Христоф Шајнер опазио пеге на Сунцу и о томе по дужности известио генерала свога реда, Теодора

и са другим великанима науке: да га посетим, видим живог пред собом, присуствујем његовим опитима и из његових уста чујем како је створио своју науку.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

отпочеше врло занимљив разговор, који су водили сасвим тихо, тако тихо и поверљиво да сам се морао напрезати да га чујем.

разумем, гос' пуковниче! Па, остављајући слушалицу: — Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће. — Чујем — рекох — тражи ти да поновиш заповест. — Као да сам каплар!

Зато нека прође што треба да прође... Части ми, не би било ни најмање лепо... Шта ми ви на то кажете? Рад сам да чујем ваше веома цењено мишљење и... и да вас умолим за једну цигарету.

— Добар вече, господине. — Бог ти помог'о. Које добро, снаја? — Никако добро, господине. Зло. — Е? Дед' да чујем. — Ама, да простиш, не могу пред свима. Жалбу једну имам. — Ајд' улази унутра. И командант уведе сељанку у штаб.

бићу слободан још једно питање. — Ајд', ајд' да чујем. — Указ.... говори се... хн... да је потписан. — А, ту те жуљи?... Ускочио си, ускочио си...

Хтео бих да им отмем све жене, да изумру, бедници ниједни. Тај ратни плен пренели бисмо у Србију, јер чујем да су већину наших запленили други. Али никакво то није чудо, господо.

Ја пролазим улицом са својом женом. Ја сам најкоректније одевен, моја жена исто тако; и пролазећи, ја чујем кад кажу: „То је Лазина жена.“ Или: ја купујем кућу, једну дивну и скупоцену вилу, недалеко од вароши.

цак. Па наједанпут, на то цак као лепо чујем где у предсобљу настаје ужасна узбуна и како сви углас вичу: „Отварајте. Помагајте, уби се Лаза. Лаза се убио!

— Каква болница? Ни на ум ми није пала болница. — Та оставите — љути се Шљивић. — Ја чујем све шта се говори у архиви и заседању, сваку реч, а тек нећу Вас чути ту преко пута мене.

А недавно чујем ја да је ова жена жива. „Ама, рекох, није могуће: хиљаду година је нисам видео.“ „Жива је, кажу ми, жива и здрава, и

“ „Сигуран, сигуран, шапће он, гледај, добро загледај, увери се.“ И ја гледам, не чујем шта говори, али гледам: уста мичу. Мичу уста, роде, кад наједанпут видим: пљуну.

потону, нека сасвим ишчезну, земљу своју рођену нека изгубе, нека им се трага не зна, о њима, као што рекох, ни да чујем нећу! Разумеш ли ме, Петре, верни мој помагачу! А св.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

XВИ Данас је недјеља. По свему се то осјећа. Дан посјета болесницима, дан доношења понуда. Чујем промицање тапкавих женских корачића по ходнику, куцање на сусједним вратима; затим слиједи оно посјетилачко нарочито

” Као да из туђих уста чујем свој властити уздах!) Неуморно понављају како умјетник тобоже увијек „даје себе”, ништа него себе, како он, о ма чему

Брже ће се привикнути, веле. Тек што не кажу: бит ће сретан као да је слијепац од рођења. Често чујем тапкање његових малих корачића по ходнику. Тапка за мојом болничарком као козле које је изгубило матер.

Често чујем тапкање његових малих корачића по ходнику. Тапка за мојом болничарком као козле које је изгубило матер. Чујем га, а не видим га. И имам дојам као да сам слијепац ја. Неколико пута, ипак, болничарка га је довела к мени у собу.

“ Догоријевали су посљедњи свежњићи. Устанем и отресем длан о длан. Учини ми се да чујем котрљање камичака под прозором. Пођем да га отворим. Протрули капци расклопише се зацвиљевши на зарђалим багламама.

Понекад, опет, чујем над собом један глас. Продро је до моје свијести својом упорношћу. А та упорност састоји се у томе што више пута

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату. То је поштено и право. — Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити. А сад седите сви.

— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе. Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...

— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли ?... Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако...

— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија.

— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. — Чујем — одговори дете осврнувши се. — Јеси нашао јагњад, сине ? — Нема их нигде, славе ми!

Жао му оноликих пара, што си их сам поделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. — За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована ?...

Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче... У том чујем Добросава где викну: »стој !... стој !«... и пуче пушка... Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

му пуну тестију а уклепала празну тиквицу, и док овај наточио тиквицу, ево бабе ђе је измакла и сад ће бити ту: ја чујем већ како лети.

— Не знам, мој златни ага, прије но што чујем. — Знади да у нашему ћитабу пише: кад право и вјерно раја служи својега агу седам година а ага га осме године

Ево шјутридан Циганина, и каже да је научио. — Хајде-де нека чујем, — рече му кочобаша. — Ва име оца и светога духа, амин. — А ђе ти је син, што га прескочи?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене. ОГЛЕДАЛО Кроз свест и нерве чујем да корача Сенка тишине и нејасна мира, И густа магла лагано се збира У покров бола, у завесу плача.

Нада мном љубав нема више власти. Ја видим себе са душе нимало, И сумњам да је ње икад имало; Не чујем ништа осим својих страсти.

Ни кад је дош'о облик заборава. И не осећам страсти, ни олује, Ни како дише мир, даљина плава. И ја не чујем сузе, ни славује, Ни кад је дош'о облик заборава.

Тако је дошло сад и ово доба, Где каткад чујем грактање гаврана: И тада гледам изглед свога гроба, 'Ладан остатак снаге мојих дана. И како дише равнодушна злоба.

Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања. Кроз докон ветар што узалуд цвили, Ја чујем корак моћног распадања; И распадање, распадање мили Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.

Ја сараних све, и љубав, осим мира глад. Јер још чујем над главом ветар како свира Песму празну к'о утеха, тешку као пад.

САН МОЖДА СПАВА Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа моја сва. Заборавио сам јутрос песму једну ја.

Ја немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели, И знамо где смо, знамо где ће други. Гробови данас добро су понели.

вече На црвено сунце и дан к'о дим бео, Кад из сваког кутка ноћ црна потече И притисне очи, небо, видик цео, Знам да чујем свуда, да ми нека струја Носи мртве речи и песме славуја. Носи мртве речи.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

1899, када сам прешао четрдесету годину и своје експерименте изводио у Колораду, био сам у стању да савршено јасно чујем прасак громова на удаљености од 550 миља. Граница слушне моћи мојих младих асистената једва је прелазила 150 миља.

У Будимпешти сам могао да чујем откуцаје часовника, који се налазио у соби трећој од моје. Слетање муве на сто моје уво би примало као туп удар.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

На крају сам се некако смирио и престао плакати. Чинило ми се као да чујем како мајка говори сестри: ”Нека га бог благослови за ово лепо и топло писмо. Нека га дух св.

Рекли су ми да је Балтимор католички град и да звона која чујем припадају католичкој катедрали. Мало је недостајало па да ме та звона приволе да останем у Балтимору и постанем

Помислих да то мора бити Србин, па уђох унутра жељан да чујем језик који нисам чуо већ више од три године. У радњи се продавала гвожђарија, већином турпије и алат од каљеног челика.

- Пођи са мном - рече она - желим да чујем твој глас, да видим то твоје драго лице и да будемо сами. Ишли смо сами, полако.

- Пођи са мном - рече она - желим да чујем твој глас, да видим то твоје драго лице и да будемо сами. Ишли смо сами, полако.

Још увек чујем како падине Глен Санокса одзвањају од њеног звонког смеха, кад год бих направио неки погрешан потез у току напорних

У Арану ми се чинило као да чујем Фарадеја како говори: ”Где постоје магнетске линије сила, постоји магнетизам, а где постоје електричне линије сила,

Но упркос томе, ја сам се и даље интересовао за Фарадеја исто тако као и у Арану. Али није ми се пружала прилика да чујем Хелмхолцово мишљење о Фарадеју.

Ишао сам на ова предавања, али сам узалуд чекао да чујем од Кирхофа објашњење Фарадејевих и Максвелових гледишта. На крају семестра курс је био окончан а о елекгро-магнетној

Никад нисам имао прилике да чујем лепшу математичку анализу електричних проблема старе школе него што је то извео Кирхоф пред својим задивљеним

- ускликнула је моја газдарица, а онда је додала себи у браду: - Види ти њега! Тако нешто чујем први пут по његовом повратку, што нисам могла чути ни за читаву годину раније!

Кад год чујем мотив Вагнерове Валхале сетим се оних незаборавних сцена победе бесмртног духа човека над смртном материјом.

Ћипико, Иво - Приповетке

Овдје станујем, — чујем за собом сгаричин глас, — а тамо спраћам моје двије козе и живо... А збиља, да видите магаре што сам ухватила отраг

Из тамнијега дијела развалина униђох у свјетлији већ посвема порушен. Кроз пукотине посрнула зида назире се море и чујем да се маестрал јавља, а у зиду расте дивља смоква, — бог зна откуд је амо донесена, —и весело пружа своје лишће у

— Невера ће! — чујем иза себе нечији глас. Окренувши се, опазим познату ми старицу, мајку једнога мога школскога друга.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: Па да ви не мислите...? ЖИВКА: Шта мислим? 'Ајд, баш да чујем, шта мислим ја? ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар? ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим.

(Нервозно шета и крши прсте.) Ух, да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!

ЖИВКА (Чеди): 'Ајде, кажи и ти! ЧЕДА: Хоћу, ал' кажите и ви мени: господин-министров зете; да чујем, знате, како то звучи! ЖИВКА: Пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш.

ЧЕДА: Да чујем, дакле? ВАСА: Цела та ствар у новинама, као што и сам видиш, отишла је далеко, врло далеко. Сам Сима је дошао у врло

КАЛЕНИЋ: Сасвим, сасвим, као да ми из уста вадите реч. Дакле, чим чујем каква је ситуација, ја ћу доћи... ЧЕДА: Ако је потребно... КАЛЕНИЋ: Па да, ако је потребно.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана. . . А ти си у кујни; кроза сан те чујем како послујеш [...]“. 142 Богато, раскошно грађена као ниједан други Станковићев лик, Софка има у себи нешто од дечје

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ИИ Гледајући како звезде Сјају са висине, Видим наше чешке моме, Чујем песме њине. Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток

“ Иста звезда, звезда свача — Име јој је тад’ зорњача. Дакле то је једна звезда! Па канда јој и глас чујем: „Досветљавам тја до гроба, А горе вас дочекујем“. »Невен« 1881.

“ И кад овај порук чујем, Дреше ми се с грла гује: Тако ћемо!... то ти пријан До небеса довикује. »Стармали« 1888.

»Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам Побратимству кумовала; Знам зашто си тако бледа И што си се уздрхтала: Смрт је стигла

Звона звоне, а из њина жалостива јека Чујем гласе: „Слава теби, дико нашег века!“ Слава теби, ти узоре грађанских врлина, — Отаџбина т’ губи данас најдичнијег

„Та се речца отрцала“ — Веле неки стари; Јест, дабогме, по устима, Али не по ствари. Ова речца, коју давно Не чујем у груди, Ова речца, омладино, Сад се живље буди.

Или ће се одбит’ само, То ми текем прија, Као што се бурно море Од стена одбија. XИИ Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем? Да ли ми се снива? — Јер овакве гласе данас Само сан дарива. Оживела, васкрснула Српска слога лепа Омладина...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Таки кажи коми фо, или ће ти пући одма глава. ЕВИЦА: Коми фо! ФЕМА: Ако сваки дан двадесет реди не чујем од тебе ову реч, ниси моја кћи. Нећу ја непотковану краву да имам, него девојку од моде. ПОЗОРИЈЕ 5.

Ти знаш, велике мадаме о новој години тринкелт дају. Анчицкен! АНЧА: Чујем, милостива госпоја. ФЕМА: Ох, ох! (Опет ода успијајући.) Анчицкен, само запиши.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

њиховог одсуства чува ноћ зеленгоре њихове су смрти најдивнија сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове зеленгоре ВИИИ За оне који су

Још сам својим сећањем додиривао друге пределе али већ имах дан и љубав коју нисам тражио, 2 Ја чујем и видим њену истину њен шљунак тврд међу зубима благ у срцу где ми силази по светлост осетљива звезда.

Краков, Станислав - КРИЛА

Разобадао се на коњу. Да сам му метнуо ранац на леђа не би се љутио. Добро вече, господо. Чујем да имате доброга коњака. На светлости се указала дуга прилика потпоручника Мије. — Охо, па ово је добро.

Петровић, Растко - АФРИКА

Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се. Колико је за мене срећа да путујем са њиме!

Не видим скоро више ништа око себе, и чујем само чудне ударе у дрво, што су можда куцање птичијег кљуна, и пиштање неких младунаца.

Начиним само десет корачаји и не чујем као да их никада није било ни гласове црнаца—слугу, ни пријатеља. У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а

Одједном један далеки звук, сасвим слаб, као удар прстом у руку, који одавна чујем не дајући себи рачуна, доби свој смисао. То је музика која нам се са ко зна колико даљине саванске приближује.

Али само лежим пола сата, па ми се или учини да чујем зврјање аутомобила, или помислим да су они црнци из Бобоа можда већ стигли, те опет истрчавам на трг.

У последњем тренутку ја видим да камион иде право у неку дубоку јаму коју су црни ископали за зверове. Чујем пуцањ суседов, а тада се сви налазимо под брдом џакова са паприком, кантина, постеља итд.

Не, нема кобилице за моју тамбуру, али се зато пред једним дућанчићем задржавам да чујем грамофон који понавља неку дивљу мароканску песму. Кроз тесне уличице, кроз странпутице, избијам на пристаниште.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Проклет, бог дао!... (Почивка.) Радаче, слушај!... РАДАК: Чујем, Станоје! И чисто читам твоје болове Из оне капи што је у око С крвавим умом мрко канула.

ГЛАВАШ: Онда?... А сад?... СПАСЕНИЈА: Сад? Сад сам на твојим мушким грудима, Чујем ти срце, како куцајућ, Јуначи живце сваком прстићу. Сад се не плашим!... ГЛАВАШ: Не бој се сад!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Бледе слике изгинулих бораца једнако су ми биле пред очима. Чинило ми се као да још једнако чујем јауке и ропце тешких рањеника.

Према свему овоме ја налазим да није време за рат и да ми не можемо ратовати, а сад би желео да чујем и ваше мишљење. — Гласало се поименце, кнез је сам прозивао, и на прво постављено питање: ко је за рат?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе.

Усклик ваша радовања Жице срца мога њија, — Гласи цпеће, — гласи бола, — Па ипак је хармонија. ЛИВ Чујем да си блед у лицу, А с њега се туга смеши; Зар ти немаш таку птицу, Која уме да те теши?

— Верујем ти! Јер с’ и мени кашто чини, Усред ноћи сам стојећи, Кô да чујем слатке гласе, Кô да чујем миле речи.

— Верујем ти! Јер с’ и мени кашто чини, Усред ноћи сам стојећи, Кô да чујем слатке гласе, Кô да чујем миле речи. Чини ми се кô да видим Светло лице звезде своје; Ја је видим, ја је видим, — А ње давно нестало је...

И испуни се слутња Самртног часа твог, Мезимче моје драго, И то ми узе Бог. Сад често у сну чујем Дечице моје глас: „Где год је Српче које, Љуби га, ради нас!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

У оваквој ноћи људи се несвесно збијају у гомиле, као крдо оваца. Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи.

И строј као по команди полете. Нешто је пиштало око мојих ушију, и ја се најзад саплетох. Пао сам у неку рупу. Чујем шум, клопарање, звецкање, жагор, нешто се сломата лево и десно... „Полако бре, куд сте запели? — зачух нечији глас.

Подметнуо сам сада ранац под главу и наново легао. У мојој близини налазио се један студент добровољац и чујем где разговара са својим другом. — Јеси ли чуо за змију наочарку? — Чуо сам... То је нека отровна змија.

— А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује.

Лица су им ужасна. Опалих револвером. Двојица сунуше на мене бајонетима. Једног сам оборио. Други паде. Уби га неко. Чујем нечији ропац... „Држи везу!“... „А-ха!“ — допире крик. Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети...

Од болова и напрезања почео сам губити свест, те ме положише на земљу. Чујем нечије радосне повике. Отворих очи. Испред војника био је пуковник Јован. Говорио је: — Честитам, војници.

Носили су ме тако једно пола часа, а мени се чинило у бунилу као двадесет година. Најзад су ме спустили. Чујем жагор људи. Неки се надносе нада мном и загледају ме. Слушам како спомињу моје име.

Један од војника се претури. Тамо чујем неки жагор, затим шкљоцање, онда опет пуцањ. Тек смо тада увидели да смо наишли готово на уста топовске цеви једне

Увиђам да се одиграва нешто страшно, и ја трљам очи да бих отклонио воду, која ми се слива са косе. Чујем неко трештање око мене. Подигао сам главу. Војници се расули по равници, полегали и пуцају.

Цикнуле су пушке, бомбе, а наш митраљез поче да соли. Бугари падају, али још увек куљају, дерући се из свег гласа. Чујем повике иза мојих леђа, те сад не знам да ли то Вичу наши или Бугари. Уклештен сам.

Трчао сам раширених руку, као да хоћу да прикупим маглу, да се њоме обавијем. Видео сам неке пањеве. Чујем људски жагор. Наједном сам се нашао међу неким војницима поред ватре. Даха нисам имао. Гледали су ме зачуђено.

По дну је било набацано камење, да би се при кишном времену могло ићи. Чујем неко звецкање и топот. Иза једне окуке сретох војнике у шлемовима, који су за собом вукли мазге.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

твога златног века, У зидинама и сад горостасним И пределима неизмерно красним, Гди ашикује с' Савом Дунав река, — Кад чујем какву српски брат и сека Сад песму пева, грлом милогласним А лицем ведрим и погледом јасним, — Тад осећам сласт

Либурније сека; Крајнску ваља оставити, крајње серпске неве, Бодре пјесном испод Истра заснубити дјеве: Нек се чујем од Булгара докле тече Дрина, Од Бјелграда до богатих Радоне висина.

Летим у сну, играм по воздуху, Свирам, певам, кликћем од весеља, Чујем Љубе пјесне миле слуху: Немам, пловјашч, у радости жеља. Сни! Од свега тога — шта имате?

баш никад нећу ниједно гледат девојче, Све су једнаке, сунце у марту све су; Нећу ни ово моје да видим, нећу да чујем Ни да живи; знаће, кад ме не буде, ко сам.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Бошко и Богдан одлазе.) КАП. ЂУРАШКО: А ја?... ја ћу к њој!... Ја мучитељци одох најлепшој Да од ње чујем своју судбину, Да јој се продам — да издам све. Све што у срцу беше светиње: Жену и децу — браћу, другове...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас.

— И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио? — Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету!

— Е, људи, да и то чујем, док нијесам умро: шјен брез сунца! — чу се неко иза каце. Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па

Ову пошљедњу ријеч не могу изговорити, па уби ме!... Ето, тако Србови да будемо. То они траже, чујем доље у чаршији, већ пуни' шест година, па не могу да нађу. Писарчић: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију.

Немој те ви мислити шта мислите! Ако не чујем оно: У Име Његово, одма' идем на Окружни Суд. Судац: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1911) ХИМНА Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кô идол свети, Постала си симбол у болу, у сети.

И још увек луташ врх људских изума, Врх гранитних кула и мостова надних; Чујем те у хуци пуног градског шума И низ видим зуба великих и гадних.

Очи, ја у вас тонем препун снова, Мир пружате ми, докле из даљине, Преко гробова, кроз светост тишине, Кô позив чујем нови звук ветрова.

Ја бивам нема и безвољна лутка Изнад које се низ облака јати, А пати Што крв ће твоја у њу да се утка. Чујем реч њину кô властиту грижу, У звездама их видим кад се роде; Челичне, оне до кости ми стижу И сижу Разорне, мутне

Све је пусто, као да клетва приступа. Кроз тишину гробну храстова и ива Ни погребно звоно не чујем да лупа. Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа сумаглица купа.

се данас страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата, Што оде у ноћ без збогом и крадом, Још шум му чујем кроз маглине плаве, Но ноћас пахне неким гробним хладом.

Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више. И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и

Опело чујем и песма црквена Сипа на мене маглине јесење, Уморно плачу пољане и стење, Модро је све што беше тако рујно.

XXИИИ Читаве ноћи сажижу ме, пеку Негдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И само чујем смрти тешку јеку. И жудим косу твоју тако меку.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло. МАРИЦА: За шта год да ми говориш, нећу да чујем, разумеш ли ме? Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам.

Отишао сам само до врата, прислонио уво и слушао; чујем — мрда. ЈЕРОТИЈЕ: Мрда? АЛЕКСА: Јест, мрда! Па рекох, 'ајде да ја брже-боље јавим вама. ЈЕРОТИЈЕ: Господо, он је!

ВИЋА: Рекао сам им! КАПЕТАН (грађанима): Обесићу вас за језик, разумете ли, ако чујем да ову државну тајну крчмите у чаршији! (Опет гледа Ђоку.) Дакле, ти си то, голубе мој, а! (Вићи.) Признаје ли?

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

ПОСЛЕ СМРТИ Ножеви кад ми срце поделе, Над гробом звекне крвави мач, Слатке девојке, ружице беле, Нећу да чујем ваш горки плач! Немојте рећи: „Овде почива Љубави наше увели струк!

крвљу што сам писô, Мојим ножем да пресечем Од помисли прву мисô: Да се клањам немој слици, Коју не знам нити чујем, И у њојзи, варалици, Христа бога да поштујем!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Он труби, труби у предвечерје страхобни руб. И видим, само што пагубом не букне кужна олуја. И чујем, само што страхобно у складу не захори Алилуја. ТРАГ Чудно ли ме слободи ово, чудније ли веза.

Из таме себе тамом потеци ван; ругобом ноћи штурину оплоди дан у видела непребол, у стид. 3 Чујем вас: на мужанско грло зацвили дете, рикне из питомине звер.

Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. 2 Радуј се, свему си спона, покоји у теби сви живе.

Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. РАДОСНО ОПЕЛО 1 Чемера чемер ми грлу саћем што мед — загорчај, загорчај све дубље.

ИЗ ЂУРЂА БРАНКОВИЋА УВИ МЊЕ, УВИ Уви мње, уви, залуд глухота, чујем, иза брда ваља!... У срцима тама, Богу на извору ври, потекло на реке, у жилама место крви грех!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Што, синко? — То! Сто пута, не једанпут, рекао сам о тој женидби. И нећу да чујем да ми се спомене, а камоли да ми још ко дође и пита ме за то. — Не знам ја, синко, ништа! — муцала је и дрхтала.

Ћипико, Иво - Пауци

— рече јој озбиљно. ... — Дошла бих гдје год хоћете, одговори она, али под једним условом. —Да чујем, кажи! ... —Повела бих собом оно двоје дјеце. Газда се насмија, и на први мах мишљаше да се жена шали с њиме.

Ајме! Те задње ричи — те ричи продрле ми ка стрила у срце... И сада када их се ситим, липо им чујем глас... Чини ми се да га видим, онако уморна, тешка пред собом; запахњује ме његов мушки задах...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

се разболео пред Доротејев долазак, али он се ето стално у последњем тренутку извлачио, и ево га где хрипа и кашље, чујем његово кркљаво дисање и зацењивање, као да га гледам док пљује големе, округле, балаве лопте испљувака, после чега

изнео своја страховања у вези с Јеленом, Дадара се окренуо, направио кисео израз на лицу и одмахнуо руком (као да га чујем: Богдан је глуп!). Богдан је слеп. Ништа не види.

Димитрије Не волим врућину јер рутави Исидор тада иде бос, не чујем га кад дође до врата и немам времена да сакријем Прохоров крст.

Осећам да је и он ту негде у близини, можда одмах иза мене, чујем му дисање, али се не осврћем, радије чекам да ми приђе.

Крај мене нема никога. Спушта се сумрак. Чујем гласове монаха окупљених, ваљда, негде на средини дворишта. Према мирису дима који допире кроз баџу на зиду ћелије,

Оно што је могао да учини, учинио је. Окужио је сањаријама и маглама. Разболео је мутном чежњом. Чујем да су га са још двојицом преступника напудили из манастира. Лутали су по Вратимљу и најзад се скрасили на Саборишту.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па

Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава. Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у

У славу сутрашњег дана, о громовниче Кроне, То њини пехари звече. Чујем ли варварски усклик ахајских песама бојни'? Ил вапај тројанских жена у овој крвавој војни? Не!

Каква страшна мисô: све што видим, чујем, Сматрати за симбол, који друго значи: Нагонити разум да вечно тумачи, Те да кратки живот загонетком трујем.

А грање трепери мирно... Ја снове чудесне снујем И тешко јецање неко у врту далеко чујем. О плачи, статуо тучна! Јер он је у теби гледô Последње, можда, чедо. 1892.

Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо, Он дозивље светог Петра: „Оче Петре, ходи амо, Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају, Кô да врази целог пакла на царство ми јуришају.

10. Ја нећу да певам... У најдубљем миру Покидаћу жице и разбићу лиру. И када их чујем на каквоме већу, Слушаћу их хладно, ал' спорити нећу: Гадићу се само у срцу и души, И звиждаћу тако - да им звоне уши!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

И он ју је - је ли то био пуки случај или чудо? - прочитао. Ја видим, драга пријатељице, Ваш упитни поглед, чујем, поред све даљине која нас дели, шта више, и Ваше питање: „Реците ми али сасвим искрено - да ли се из звезда може

С времена на време, посматрам Тиха. Његова телесина добро поднаша пиће, али се чини да тешко дише. Чујем како му домаћин говори: „Данас доподне примљени сте од Његовог Величанства у аудијенцију која је трајала читав сат.

Срце ми је лупало од узбуђења и нестрпљења. Сада ћу, говорах у себи, да чујем прво предавање професора Конрада Циндлера који ће ме увести у рај више математике.

Као Тамино и Памина, пролазимо кроз пару, кишу, муње и громове. Ви треперите целим телом, а ја чујем кроз грмљавину звук чаробне фруле.

Ја видим Ваш протестујући гест и чујем већ све утешне фразе које се увек понављају када је реч о годинама. Но оне не мењају чињеницу да сваки човек може да

Станковић, Борисав - ТАШАНА

нећете да чините са мном, онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста, затворена што пре умрла, излудела и свршила.

СЛУШКИЊА Снашке, ево и Сароша. ТАШАНА (не дижући се, изваљена, задовољна): Добро, нека дође. Знам, чујем да је дошао. Улази Сарош (у тридесетим годинама, распусна изгледа, негована лица, још негованијих бркова.

САРОШ Нисам ја ага. (Кости и Ристи): Један до Назе, други до Решид-бега. Чујем, код њега је весеље, тамо су и остали бегови. И Наза са својом дружином да дође, а бегови тако исто.

« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?« Врну се Стана и рече ми: »Иди и кажи му нека не прави тамо по механи којешта.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ако ко, ја Швабе не волим, говор им не волим; веру им не волим; јела им не волим. Али, ето, живимо с њима... А како чујем, било је да су и они куповали српска имања, и тешкали се да је с тим један Србин мање.

Скоро је две године млађи од Србе мога, али га је стигао, и престигао. Чујем да и професоре збуњује. Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела. Али нећу да буде бољи од нашег детета!

Е, лепо, лепо, да си жив и здрав. А тата ће твој, ево, скоро липсати! И треба. Чујем овде од посета, цео дан, да ти је мати „једна светица”, дакле ја треба што пре да селим...

— Младић ћути. Усправља главу, али ћути. — Прокартао? попио? пробештијао? ... Истину хоћу да чујем — пење се опет глас — ти ме добро познајеш, истину, не зато што иначе не бих новац дала, него што хоћу да те видим у

Да једаред већ положите ту матуру, и да ми се скинете с врата! Све којешта чујем! Не могу ја наредити да вам се изда заједничка сведоџба!

— Вратите се ви полако опет Грцима. Шта ћете међ Јеврејима? Јевреји немају књижевности ни уметности... Чујем да врло марљиво учите грчки. — Учим, али као допуну уз историју.

— То је дивна јеврејска молитва сирочади за њихове родитеље... Фрау Роза обриса очи, и уздахну дубоко! — Иди сад. Чујем кола и људе. — А кад је Јова отишао, фрау Роза се затворила у своју собу, и дуго је плакала.

Можда и зато што немају државу... Игра компенсација, господин Јоксиме, страшна је и скупа је. — Чујем да вам је и теза о Јеврејима. — Јесте. Јевреји између Далекога истока и Грчке.

Стипендија ти иде још само пола године! Шта ћемо онда? Париз, Рим, Париз, само то чујем... Да би се још отегнула и та теза, и твоје лутање по свету...

— Слух ми је вредован... Нико не зна шта је то, ако сам нема ту срећу и несрећу. Ја чујем Бога у свирци, али ако је мало јачи звук, мало нечист или пиштав, ја сав дрхћем и морам да бежим.

— Немој, Лексо, тако, Јосиф дивно свира, зар ти то не чујеш, и зар не мариш? — Не чујем и не марим, јер видим да би друго требало да радимо сви... И ти канда спаваш!... Име нам се више не држи! — виче Лекса.

Једини рентијер за мене... Ух, ала сам сама!... бар да је неки комшилук... Седим синоћ на месечини, и мило ми кад чујем како се кабао код пођонара диже из бунара... ђаво ће знати шта мије... матора, луда..

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но шта је то инвокација? (чујем моје читатеље питати, и примечавам да је врло паметно кад списатељи наши, мешајући латинске, немачке, француске и

) »Имате ли лепих балова?« »О, молим, какав може леп бал у овом месту бити?« (»Паметно говори«.) »Но чујем да су у Вршцу лепи балови?« »О, прекрасни, имамо лепу музику.« (Дугачка почивателна; јер несрећом нема кише ни ветра.

« »Наш г. ферфасер замеће траг, а неће управо да нам каже шта је то љубов«, — чујем јошт многе друге девојке које боље знаду од мене, и које само зато питају да се невинима покажу.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Зар не знаш, по богу брате, одакле си родом? — Заборавио сам. — Па шта онда знаш? 'Ајде реци ми да чујем шта ти знаш, кад већ не знаш ни одакле си родом?

— Ја бих желео да чујем и мишљења господе наставника по овој ствари! — настави директор и почеше да се нижу професорска мишљења, која су

— Чудо не кажеш, осуђен си што си ишао у цркву на службу божју. — Ако хоћеш, веруј ми. — О, мај, то сад први пут чујем. А је л' свако који напише песму треба да буде осуђен на робију? — Требало би, али, знаш како је, многи се извуку.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха. Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га. Да бежим! Сину ми наново у памети.

Реч ми застаде у грлу. У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ. — Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?...

— Пазите, овде је мост! — скрену ми пажњу старац. Зауставио сам батерију, да видим може ли се проћи. Чујем где возари вичу позади „Стој“ — да не би налетели једни на друге. Сјахао сам.

Глуву тишину прекидало је само бректање коња. Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли. Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу.

Кажу, погинуо од митраљеза са аероплана. — Овај се народ не може кренути милом, већ само силом! — чујем где Лука говори иза мојих леђа. Пред једним мостићем застадосмо...

Хтео бих да запитам, али стрепим да не чујем страшну вест, коју све више наслућујем, гледајући измучена и измењена лица њихова. — Па... Како сад?

Потрчим као без душе у батерију. Тамо већ чујем прасак пушака... Један топ опали... Нека вика допире из батерије. Ја трчим што брже могу.

На суседном углу стоји група војника и разговара. Чујем у пролазу где један вели: — Причекај бре... Све ће нас сада пустити кући. Уз пут наиђох на један пук пешадије.

— Није могуће... — Јест. Ја ишао заобилазно, а он ударио преким путем кроз шумарак, сигурно да га не виде... И ја чујем кроз шатор како командант љутито виче: „Ко је тај који злоупотребљава моје име?“ — Ух, богати... — Баш тако?

и капетан Војко пљуну. — Ама, бре, какве су ово џукеле што по целе ноћи штекћу? — пита капетан Вела. — Једне ноћи чујем, па помислих, откуда ова деца ноћас... — То су шакали. — Пази, богати! — А да ли су колики?

Ни у ходнику чак не беше осветљена. Креснем електричну лампу и успесмо се горе. Кроз затворена врата чујем неки жагор. Грк зазвони... Кад смо улазили угледах неке индивидуе. Онај ми пешак добаци: „Буди опрезан!

Шлем се на мојој глави готово усијао. Испред себе чујем где грувају нечији топови. Тамо је сигурно та батерија. Преда мном се неочекивано указаше низови јабланова, између

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Све мање овом свету мој дух као да припада, Час лежим, час корачам, и не чујем ничији више глас; Нити ми сунце пошље руком свој поздрав са запада, Само ми кане која суза, учини ли ми се у даљини

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна! И још к’д њу чујем, њојну песму и њојно грло — ете, дори пупак ме заболи. (Пење се на чардак. Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори!

Ми никакву твоју песму не знамо. МИТКА И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем и у с’н с’нујем. А песма је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, ранила. Дан и ноћ само њега гледала.

— не удате. Свадба, новац, све ћу ја да дам. (Разјарено): Нећу више за њу да чујем! Одмах! САЛЧЕ (ђипи пренеражена, пада пред Арсу): Не то, газдо... АРСА (разјарен): У Бању, за Асана!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Но док ми мутни боли срце косе, Кô студен травку уврх крша гола, — Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ кô вилине косе. Гле!

Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије... Кисељак, 11.

Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета

Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде... Једну црну руку моје очи виде — И ја чујем само удар тврде красне. 1909. ЈЕДНА СУЗА Поноћ је. Лежим, а све мислим на те.

У твоме врху у разданак плави Не чујем више птица поздрав врео, Но јаук дуги што сву земљу дави. На теби сада виси црни вео...

све више хвата И тутњи град И гори, из модре дубине неба Избија мјесец млад: Кô клетва бона, Кô јаук милиона, Ја чујем како, с висине оне, Силни чекићи звоне: Хљеба нам! Хљеба! Хљеба! 1910.

1908. ПРОЉЕТНЕ ТЕРЦИНЕ Набрекло дрвље младошћу и силом. У сваком стаблу ја чујем гдје бије По једно срце дубокијем билом — И ћутим како пуни извор лије Новог живота из сваког удара, Што корјен

Но ја добро чујем ход, кораке вјечне Невидовних снага што кô стража бдију, продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, Плијене и носе и

И кô да чујем: како са свих страна Хорови звоне, и кô суза врела Свјетлост чудесна полако се слива По продртијем крововима села.

Од оног часа њезин корак мио Ја свуда чујем, и све мислим на њу, И с њом у срцу носим свијет цио... Ноћу, кад мјесец топи се по грању, Она ми дође на доксат

Женске, с њима што су, Грабље и виле држе; неке ведра И нејач малу. Већ чујем ђердана Звекет и видим трескају се њедра... Ево све дружбе!

То ти је стара песма, Но вечно нова и млада, И ком се деси — том срце Пуца на два комада. 40 Када чујем песму што је Некад моја драга поја, У вихору дивљих бола Кидају се прса моја.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Не носи ми крило позлаћено, а тако те не одбјегло друштво јутрос рано у пољу Косову!“ Ја не чујем, нити хајем за њга, већ ја носим крило позлаћено. Опет ђедо јаче подвикује: „О делијо, живота ти твога!

Не носи ми крило позлаћено, тако теби малин не хронуо и тако ти не озебле руке као мени јутрос у Косову!“ Ја не чујем, нити хајем за то што стар ђедо по пољу се дере, већ ја носим крило позлаћено.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

друга Друг ће другу Да ублажи тугу Друг другове У сватове зове ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ Пући ћу од смејалице Кад чујем за грејалице И шпорете на струју Кућа без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Хајде, Ђокане, хајде, молим те, смисли нешто да и ја чујем! — узе да моли Николица с приколицом. — Не бој се, нико те не смије дирнути, јер ја одмах пуштам Жују.

— Аха, то је неко кога наш Зељов позна! — досјетих се ја. Чујем, изишао и мој стриц, разговара с неким, па се и ја довучем до малих вратанаца и вирнем напоље.

— Не пуца се тако лако за сваким. —Застанем, ослушнем боље — настављао је Ник — и чујем јасно да то пуца она патрола која је окренула у Николин заселак. Погибе наш Стриц, помислим у себи.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

« Рече цар: »Говори брате слободно о том, видећу ти суд док чујем каква је кривица.« Поче Натан о том беседити. Рече: »О, честити цару, има овде један великосиловит бољарин у овом

А ето ти, пречиста, с држањем на својих ти руку и врло жељно носићеш га. Девојка Чујем брате што ми говориш и то све разбирам те видим те како ниси ти од човека рођен него дух си, ал' не знам који.

Нисам ја од оних што је преварио Еву. Девојка Видим твоје лукавство где ти се разлико промењује лице и чујем твоје много сплетене чудне беседе што нисам никад их чула.

таквога ми је заповеђено и застрелити; да зла није на свету на све стране ешкиле ми ваља свуда меркати и прогледати да чујем и видим откуда ће се што помолити и указати се когод, да не излезу из кога год буџака који непријатељи или где која

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Овој да запантиш! — грмну хаџи Замфир одлучно Зони. — Сал јоште једанпут да чујем инку лошотију за теб’, — из кућу те не пуштам... Туј ћу те закопам. Чаршију и бели свет веће неше да видиш!