Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И ту се тек пазарује добро. Нема дана кад не дође каква снаша или девојка из села да купи што: шамију, иглу, ђинђува, мараму, па чак по нека и белила.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— ’Ајдемо, ’ајде дома... — Моли га. — Снег је, мећава, синко... — Одвраћа га она и скида са себе шамију, огртач. Хоће да га огрне, утопли те да онако го, бос, не јури по зими... — Зима, мећава је тамо!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сва се беше предала послу. На главу си овлаш бацила белу шамију да ти сунце не пече лице. Била си само у јелеку и шалварама.
— Хоћу — дахну она силно — што да не?... Кости ’аџике, да одморим! Расипа се по поље... Мати се диже дотерујући шамију. — Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да... Што она луда и бесна мисли? И одоше.
На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса занемарена.
Кад се све искупише, дођоше њих неколико у собу, код мене, те пробудише матер. Једна донесе воде, друга јој намести шамију, трећа је поли и убриса пешкиром. Затим је изведоше тамо међу њих и посадише у среду.
По која, док јој се однесе пуна корпа и испразни у крбле, устала би. А обично свака шамију забацила, разузурила се, без бошче, у устима држи зрно грожђа и сише га. И у сваком винограду тако.
И, пошто опере руке, оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за „слатко јело“. Стојим и ја иза ње. Крстим се.
— И пада коленима тако силно, да под одјекује, и чујем како јој зглобови пуцају. Кад сврши, метне шамију и седа за софру, дахнувши слободно пошто још једном баци поглед по соби, као бојећи се да није штогод још заборавила,
И заиста, она је то чинила. Никад она од њега није потражила да јој што купи, било хаљину, шамију. А још мање да му је кадгод новаца заискала, сем кад оде у цркву, на гробље, да мртве препоје, па јој треба за попа.
Ни запевка, ни нарицање. Жене су јеле, мушки пушили и ћутали. Чуло се како Марика, такође повезана у дубоку, црну шамију, исплакана, али прибрана, нуди вином жене тихим гласом.
И идући скида тепсију с главе, да би је што пре метла на гроб, после још брже одвеже шамију, забаци крајеве, те јој сине подбрадак, лице...
Зато од стида сагиње главу, намиче још више шамију, да јој се једва виде очи и уста, која још не могу да се умире од плача, већ јој дршћу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А замисли шта ми каже: „Кратко је само папуче за ову бруку.“ — Добро, добро де, купићу и шамију! — И она пристаде. Одем одмах у бакалницу и купим јој обећане ствари.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
господином из Београда, па прима све и оћути; али кад га стану дирати за госпоја-Гизелу, како јој је купио либаде, шамију и штифлетне, — ех, онда престаје све! Одмах набије шешир на очи, па јала на врата механска!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Пошто матери лепо веза шамију, да јој једри образи и овална брада одскочише, везавши јој испод грла белу свилену и меку марамицу, Софка изиђе
И као увек, и тада се Софка највише бојала и плашила. Зато, ма да је знала да је капију затворила, ипак бацивши шамију на косу и на прса, сиђе доле.
златним ситним и дугим ланцем, чија је средина била утврђена за такође златну куку, коју забоде горе по потиљку на шамију, те је половине од тог ланца почеше голицаво а хладно да додирују по врату и леже јој по раменима.
Брзо забаци шамију и сиђе. Гласно, као у инат некоме, чу се како она рече: — Хајде да играмо. — Млада, млада хоће да игра!
Позади врата, онај простор испод ушију, откривен занесеном косом у страну и увијеном у свилену шамију, бљешти јој и показује сву једрину рамена јој.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ЈОВЧА (болно): Стару! НАЗА (улази тихо, седа на столац до Јовче, окренута ватри; разгрне шамију те јој се још јаче осветли од ватре њено старо кошчато лице; узима са софре »кост«, уноси се у њу, загледа пеге и шаре
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Ама да ви'ш навалише на мене те се прво изравнасмо: да до подне данас купи ђевојци папуче, а мени шамију, али превари рђа те ево дођо'. — Па ти га познајеш? — Знам, веле да је добошар. Него име му заборави.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ (показује му поремећену собу и крв на дувару): По овој крви и по овоме. (Показује на шамију и пиштољ.) ИСАК: Овде је сила употребљена. Она се бранила... Ено, погледај! Испаљен пиштољ, после шамије...
Станковић, Борисав - ТАШАНА
КАТА (уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда? Какав страх? (Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је ово страх?
СТАНА (прегледајући је): Јеси, јеси. (Одлази.) ТАШАНА (сама, доста уплашена, навлачи више шамију на лице; тешње закопчава прса и рукаве од кошуље и погледа по соби да ли је све у реду.
СТАНА Море како! Кука и моли... Само да му опростиш. (Одлази.) ТАШАНА (прилази огледалу, шамију јаче разгрће, да јој се види више лице и коса; јелек боље закопчава и више диже шалваре, да ближе дођу јелеку; седа на
) Ох, није ми требало сада ово да казујем. Толико ми је сада тешко! Ох! (Око врата се разузурује и задиже шамију изнад лица да се расхлади.) САРОШ (потресено): Зашто, Ташана, зашто није требало да ми ово кажеш, да ми се изјадаш?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
— Зар мајка родила, чувала, па сад мајка не ваља, а она, Циганка, добра?... (Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Зона се диже и оде, а Таска скиде шамију и раскомоти се, па седе, и тек сада, кад се удобно намести, а она зајаука, ама онако женски, као на гробљу.