Ћипико, Иво - Приповетке
Једнако слушају корачаје чељади што улицом пролази, вику дјечурлије и неразумљиве гласове мрачнога града и шапатљиве ноћи.
Антица осјећа ноћ и њене шапатљиве гласове, осјећа његову тешку руку, топлину живота му, врућ задах из уста и мушку вољу, али никако не може, ма да се
споља навире чисти, стежи ваздух и помало осваја је љетњим, сивим, свијетлим свићањем и носи собом са шкоља и с мора шапатљиве, бистре гласове летње зоре. — Нађи ми мараму! — изнебуха окрете се од прозорчића Марко и прекиде женину гласну молитву.
Ћипико, Иво - Пауци
простору и у њему се утапа; он не осјећа сама себе, и никаква свакидања брига не мори га; успаван је хармонијом шапатљиве ноћи. Код првих кућа трже се и пожури у пристаниште. Бродови у луци љуљушкају се.