Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу.
'Ајдемо! ВУКИЦА (пролазећи крај оца): Кажем ја! АГНИЈА и ВУКИЦА (оду у собу). ВИИ ЂАКОВИЋ, СПАСОЈЕ ЂАКОВИЋ (робустан тип, аљкаво обучен): Добар дан желим! Мислим да нисам погрешио адресу?
'Ајдемо! ВУКИЦА (пролазећи крај оца): Кажем ја! АГНИЈА и ВУКИЦА (оду у собу). ВИИ ЂАКОВИЋ, СПАСОЈЕ ЂАКОВИЋ (робустан тип, аљкаво обучен): Добар дан желим! Мислим да нисам погрешио адресу? СПАСОЈЕ: А с ким имам част?
Мислим да нисам погрешио адресу? СПАСОЈЕ: А с ким имам част? ЂАКОВИЋ: Ја сам Младен Баковић... СПАСОЈЕ: Ах, ви сте тај новинар? ЂАКОВИЋ: Не новинар, публициста!
СПАСОЈЕ: А с ким имам част? ЂАКОВИЋ: Ја сам Младен Баковић... СПАСОЈЕ: Ах, ви сте тај новинар? ЂАКОВИЋ: Не новинар, публициста! СПАСОЈЕ (понуди га руком да седне): Мислио сам да је то свеједно. ЂАКОВИЋ: Не, господине.
ЂАКОВИЋ: Не новинар, публициста! СПАСОЈЕ (понуди га руком да седне): Мислио сам да је то свеједно. ЂАКОВИЋ: Не, господине.
СПАСОЈЕ: Да, то је оно што би у овом случају и требало, и ради чега сам хтео са вама да разговарам. ЂАКОВИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно.
ЂАКОВИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно. ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и потврдити, зависи од моћи логике.
Све зависи од моћи логике. СПАСОЈЕ: Па ви то имате, кажу. ЂАКОВИЋ: Да, логика, то је моја моћ! Бог, видите, сваком човеку дарује по нешто; вама је, на пример, дао паре, мени је дао
СПАСОЈЕ: Како: ставити у службу своје паре? ЂАКОВИЋ: Па тако, ја ћу то што ви желите лепо написати, а ви ћете то што ја напишем лепо платити, је л' тако?
СПАСОЈЕ (устежући се): Па, да! ЂАКОВИЋ: Дакле, пошто смо се начелно споразумели, изволите сад прећи на детаље и изложити ми ствар.
) СПАСОЈЕ: Ствар је у овоме: један је човек умро пре три године и сахранили смо га. Ја сам лично био на погребу. ЂАКОВИЋ: Бог нека му душу прости! СПАСОЈЕ: Е, али сад је потребно и доказати да је он мртав.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
војних власти, мађарских жупанија и језуитских мисионара, »понизни и потурени од сваког«, како вели владика Исаија Ђаковић. И они су горко жалили што су оставили своју стару домовину.
Милићевић, Вук - Беспуће
У кавану јурну нагло једно мноштво људи, налазећи једва и с муком мјеста. Гавре Ђаковић, мали, крупан, црн наслонио се, заваљен на канапе од црвене кадифе, с опруженим ногама, с палцима у џеповима од
Гавре Ђаковић се диже, рукова се хладно с друговима и изиђе на улицу. Улице су биле блатне и каљаве. Свијет је пажљиво прелазио с
Са прозора му махну руком онај с којим је проговорио неколико ријечи. Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком. Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи гомила његових
То једнолично лупетање навлачило му је дријем на очи, али му није дало да спава. Гавре Ђаковић тражио је силом сна да се одмори, да све заборави, да преспава овај познати пут гдје зна и имена станица и којим редом
И кадгод је Гавре Ђаковић дизао очи, видио је њега, вазда једнаког, с истим држањем, истим преплашеним очима, испод истог големог завежљаја.
Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана. Лагано га је болила глава. Он осјећаше по
И Гавре Ђаковић стрпљиво силажаше с кола кад су коњи ишли уза страну, примао поздраве од сељака, склањао се колима која су јурила низ
Али Гавре Ђаковић није много марио за те утегнуте мундире с високим оковратницима и сјајним пуцима, ни за сабље које звецкају и одскачу
Видјело се да му је било неугодно што је то све причао брату. — Игранке, трке, кафешантани, жене, рече Гавре Ђаковић, заустављајући се иза сваке ријечи, као да изазива њихову слику. - И зар само то сачињава твој живот? упита.
Заборавио сам. Опрости. И погледа га благим погледом који моли. Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем.
Гавре Ђаковић ни сам није знао како се обукао, стрчао без доручка низ степенице, јурио станици, шетао немиран и узрујан, погледајући
Гавре Ђаковић се сав увукао у шубу, само му, покаткад, провири нос и око да види гдје је. И тако читав дан. Горе му је било кад почив
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Говоримо ми тако, док улети у авлију Станко Ђаковић: — Ето, вели, Крајишника уз Козицу! Чују се пушке. — Шта ћемо, по Богу браћо?!