Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице. Па онда хајд Нинковој или Глувићевој кући.
Погледа ковача још једанпут, не рече му ништа. Само се сави у струку и оде даље. Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.
” па опет спава. На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину. У тај пар из школске авлије изиђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.
29. декембра 1877, тај и тај, тај и тај, тај и тај”, па онда рече и: Павао Ђерић, поручник!” — „Одакле је?” — викнусмо ми сви. Он прочита наше село. — „Бог да му душу прости!” — А... онај..
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ђенић-Рујански, Љ., „Народне пословице и изреке са Златибора“, ГЕМ, 43, Београд 1979. Ђерић, М., „Карактерисање човека по имену“, Развитак, 8—8, Бања Лука, 1938. Ђикић, О. А.