Црњански, Милош - Сеобе 2
А дошло је било и до туче. Неки Пеја Зекович, хусар Трифунов, опалио је на геометре из свог штуца. А његову жену, Ђинђу, хтели су да воде у Темишвар, да је арестирају. Та јава се, сад, јавила, Павлу, у сну, збркано, у Бечу.
Та јава се, сад, јавила, Павлу, у сну, збркано, у Бечу. А није ни сањао да ће ту Ђинђу, ускоро, имати да гледа живу, у Темишвару.
Нек ти он каже!“ Ђурђе се онда узврпољи, па поче да прича, како је Трифун, кад су нашли Ђинђу, почео да урличе име Павлово и да куне. Беснео је. А кад Павле упита Ђурђа: „А шта сам му ја крив, дебели?
“ Ђурђе поче да се снебива. Додаде, затим, да би то била дуга прича. Зна се само да је Трифун викао, да је Ђинђу, Павле, видео, последњи, у животу. Да је Павле био последњи, чије је речи слушала. Ко зна чиме јој је дугајлија претио?