Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ди су ваши огњевити мачи?“ Тако старац у(з) гусле уздише, Гусле баца, јер не може више. А Ђоки се то на срце дало Те је дете говорити стало: „Чу ли, чу ли, мила моја мајка!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
посљедњим зраком, синоћ, у друштву с мраком, један је медо, са мрком длаком, један је меца, с крзненом јаком, отео Ђоки колаче с маком, капут, изнутра постављен куном, и јагње, споља обрасло вуном.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Трипут је председник, сав зелен, подвикнуо Ђоки: „Напоље, напоље, напоље“, па је Бока као метак из пушке брзометке излетео и у ходнику се међу сељацима нашао.
„Плачем“, каже Ђока, „јербо ме срце боли због што правде за нас сељаци нема. Мене ми, Ђоки Циганину, као што сви овде видимо, сургун-пасош дадоше, а још сам пуно којешта имао да кажем, Бог да види!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
МАРИЦА (дочепа флашу с водом. Одлучно): О чему? О коме? АНЂА: О... Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо? АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је...?
Запиши му тако, господине Милисаве, како се оно каже, па ћемо видети већ. (Ђоки.) А колико ти је година? БОКА: Двадесет и шест. ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?... БОКА: Нисам.
(Ђоки.) А ти слушај, па тако од речи до речи да ми кажеш на саслушању! ВИЋА (чита): „Господину Министру унутрашњих дела, Бео
Из списа нађених при њему виде се јасно те његове намере... Молим за даља упутства”. КАПЕТАН (Ђоки): Ето, јеси чуо? Па сад не можеш ти друкчије говорити но што сам ја већ јавио министру! (Милисаву.
! Пиши ти њему, господине Милисаве, машински шлосер, или бивши руски официр, или, ако хоћеш, бивши шпански морнар. (Ђоки.
Ал', брате, не личи ми некако: апотекарски помоћник па револуционар. Баш ми некако не личи! (Ђоки.) Па добро, 'ајде нека си апотекарски помоћник ал' ти признајеш да си носио антидинастичке списе? БОКА: Не признајем!
А? ВИЋА: „Две јегерке”. КАПЕТАН: Две јегерке, а? И то ми као нешто сумњиво дође. Две јегерке. (Ђоки.) Дедер ти, младићу, реци искрено, шта си мислио под тим „две јегерке”? БОКА: То што пише!
” КАПЕТАН: Цврц! Па то, бре, нешто као из лире! (Ђоки.) Имаш ли ти, брате, што опасније? Ово није ништа! (Вићи.) Има ли још? ВИЋА: Има! (Чита.
А хоћеш да се укину и затвори? Па добро, питам ја тебе: (Ђоки) где бих ја тебе одјутрос ухапсио да су укинути затвори? 'Ајд', реци ми, где бих те држао у 'апси? (Вићи.
Дедер, читај, бога ти, господине Вићо, јер изгледа да сад тек наилази оно што је главно. (Ђоки.) Је л' тако? То писмо те боли, је ли? Е, онда читај, господине Вићо, знаш како ми је уживање туђа писма да читам.
ВИЋА (чита): „Душо моја”. КАПЕТАН (разочаран): Опет „душо моја!” (Ђоки.) Ама, ти си бре нека шушумига! ЂОКА: Молим вас, ја не дозвољавам да ме вређате! КАПЕТАН: Е, бога ти!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Натпис, натпис! — заграја читава дружина. Јованче се окрену Ђоки Потрку. — Ти си највеће спадало мећу нама, смисли нешто.
Дедер, ко је тај ко их смије дочекати ? — Ехеј, гдје си сад, вуче, кад је ту Жуја?! Ђоки Потрку, као и многом другом, раније су се у мраку причињавала све некаква чудовишта: те некакав див с главом као пласт
Међутим откад је приступио чети, Ђоки као да се смаче испред очију прозирна сива завјеса кроз коју је, вечером, гледао чудовишта и приказе.
— Их како је лијеп овај наш крај! — оте се Ђоки Потрку из самог срца. — Само да још није онога тамо — уздахну Јованче показујући руком на бријег иза кога се чуло