Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Море, село... шта село !... Селу је свеједно: био му на врату ја или онај Ђокић, одсече председник. Него ти, Богосаве, пожури са оним завођењем наплата и расхода, па да сведемо рачун.
Часништво орловичке општине дало се на посао — оне обичне ствари које се врше пред сеобом. Ђокић, првак противничке групе, дошао к суд ници, весео, са неколико својих пријатеља, па задиркује председника и шали се са
— Гледај, бре, немој да оставиш коју наплату незаведену, као пре, па после да те гоне полицајци, жури Ђокић председника. — Полако, море, чекај... Знаш колико сам ја тебе чекао на рачунима, одговара председник, смешећи се.
веле извесно, рече он, задуван и уморан. — Е, кад ће пре ! Тек је трећи дан од промене, примети Ђокић. — Шта се будиш, море... ком га везеш? одговара му председник. Што сте ви јуче ишли у Београд, него за то.
Даћу све рачуне новом кмету, па ти гледај после са њим... — Оди овамо, господине учо, викну га Ђокић, седећи у прочељу. Нема ту сад ни цвоњка, све су браћа оглодала...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Еј, кукавцу сињем, — вели Ђокић, — да хоће да ми наиђе на пушку. — Сто жутијех дуката, по Богу брате!... — Ала би се окућио!
Кам' да хоће, па да му очас закука мајка... — Шта велиш ти, Љубиша? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна! И Ђокић и Љубиша су овог лета изашли из војске; обојица су танка стања. Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша.
ништа вала... тек онако. Ко му зна! И Ђокић и Љубиша су овог лета изашли из војске; обојица су танка стања. Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша.
сад цело село зна, како му је једном командир дао да врати чету с Врачара у град, па је »Теразијама« прошао генерал, и Ђокић целу чету ставио у »вронт« и »дао чест генералу«.
На зло његово, у истој чети био је и Љубиша, те се сва слава свршила »вронтом«, а да није овога сведока, — оде ти наш Ђокић на ручак код генерала... — Море, пазио ме командир, ка' рођено дијете, — хвали се он једном приликом пред сељанима.
Сећали су га се — кад су га видели. И он и Ђокић намерни су да се жене на јесен. Обојица су бацили око на девојку Мирчићеву, из имућне и задружне куће.
И он и Ђокић намерни су да се жене на јесен. Обојица су бацили око на девојку Мирчићеву, из имућне и задружне куће. Ђокић је, без сумње, своје намере оснивао на својој лепоти, окретности и свему оном, што се девојкама допада.
« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога. Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша. Ђокић беше узнемирен, као оно човек, који живи само једном мишљу, једном једином жељом, па осети да је дошао
« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога. Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша. Ђокић беше узнемирен, као оно човек, који живи само једном мишљу, једном једином жељом, па осети да је дошао час, кад би му
— рече други. — Нека стане пред мој гарабиљ, па алал му мајци ако мрдне, — одговори Ђокић. — Ја каки си ти каплар, мој брајко, кад ни то не знаш, да куршум има опчине. — Ама, знам, брате... али знаш...
— Ама, знам, брате... али знаш... није ваљад' он... — отеже Ђокић. — Зар он? Носи он таке траве и чини, да ти рука одмах усахне, чим дигнеш пушку на њега...
Носи он таке траве и чини, да ти рука одмах усахне, чим дигнеш пушку на њега... Људи се згледаше запрепашћено. Ђокић таман хтеде нешто да каже у потврду тога мишљења али у том приђе кмет, који је чуо последњу реч, пасе обрте ономе што
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Такође је лек и од сифилиса (ГЗМ 1. с.). О и. в. Ђ. Ђокић, О наласку имеле (віѕцум албум Л) у Босни, ГЗМ, 11, 1909, 125—126.