Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Зато се и попов поглед заустави на њему. — А гле Ђурице! Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш?
Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са
Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: — Дед', Ђурице, дохвати нам! Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао
извршене похаре, неким нарочитим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.
— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица.
Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. — Није то тако — одговори му Вујо.
па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. — А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово.
Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. — А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата. Не знам само који ли
— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо ! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. — Шта велиш, побро, ове се не шале! ... И отвори се бесна, разуздана пијанка.
само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... Свршило се читање... — Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. »Мајка... откуд она ту?...
кућо моја!... — Еј, црна мајко! — чује се из народа. — Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... — Где је ковач ?... Скидај !... — вели писар. — Седи Ђурице! »Ковач...
— Где је ковач ?... Скидај !... — вели писар. — Седи Ђурице! »Ковач... Шта ће му ковач ?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује.... Што то ?...