Црњански, Милош - Сеобе 2
Та млада, лепа, црнка, јако подашљива и весела, имала је обичај да каже, за Павла: „Отац га његов! Издужио се као јаблан! А ни плода, ни хлада нема!“ Марко Зимински, међутим, јако је волео Исаковича.
Милићевић, Вук - Беспуће
ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад ње се издизао јаблан, висок и црн, и бацао преко куће своју тешку, преломљену сјенку.
ТРЕЋА Необично га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Старац га сад узе за руку, па га изведе на један брежуљак, и рече му: — Видиш ли оно језеро, и у језеру онај високи јаблан?
изиће ти из језера страшна једна змија шестокрилка, па уједанпут, када орлетица оде тичићима по храну, испне се на јаблан, и поједе све тичиће.
Кад он тамо, ал' изиђе из језера она змија шестокрилка, па се поче пењати уз онај јаблан, да поједе тичиће тице орлетице.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Од сијања широм горе божји кути зажуборе. Зрак са душе чак зарања у завесе од орања и засипа црне стопе јаблан-лишћем с прве строфе.
Арсеније ИИИ Чарнојевић, у Писму од 29. октобра 1705, руском посланику у Бечу І Јаблан-пера, рит до рита. Јато врана са ракита. У зев Куће рашчлањене маховина с црепа блене.
Појачај шкрипу, шкрипнице из чвора: брежуљци моји брст, и коров, јеже док јаблан, бучно, грли ме и стеже у тесном склопу метрике и бола. ВИИ Шта сунча више Ужарена тачка?
Један јаблан ушиљеног мача само што се не забоде у пун месец. Кроз већ нажутела руна двеју липа назире се софра, модра и бескрајно
зрења, распреду застор повесма белине, са цветног снега, белог прозарења, о Светом Ђорђу илузија сине: уз јаблан-свећу земни квасац буја, а благи тамјан светих садржаја ореол гради где се сунча гуја под брижним лицем Сунца изнад
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Читаве ноћи орач сањао глатке ручице плуга, јаблан се вити сву ноћ клањао топломе ветру с Југа. Читаве ноћи мачак скитао за трагом Брке миша, брезик је мокри сву
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
дуњи или шљиви, а из те сниске зелене густине издвојио се поносно у висину по неки брест, или се извио танахни јаблан...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако, лако, моја силна мобо!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онда окрене у плач и јаук сваки дан. Један пут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велики као јаблан.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Дрвце порасте, зазелени, захлади... Али, око њега нигде, нигде бор, јаблан, све сучке... (Уноси се бесно у владику; гледа га широко, очајно, упиње се да га он разуме): Е сад, бива ли да то
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У њему је и највише мојих успомена из детињства. Наслонио сам се на јаблан, трава ми до колена. Парк је пут тица. Тамо, у углу парка, била је љуљашка, онамо витло, памтим добро.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Старац га сад узе за руку па га изведе на један брежуљак и рече му: — Видиш ли оно језеро, и у језеру онај високи јаблан?
изиђе ти из језера страшна једна змија шестокрилка, па уједанпут, када орлетица оде тичићима по храну, испне се на јаблан и поједе све тичиће.
Кад он тамо, ал̓ изиђе из језера она змија шестокрилка, па се поче пењати уз онај јаблан, да поједе тичиће тице орлетице.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Дакле, ништа необично... Јаблан Касало и Арслан, Кошутанов синовац, били у рату заједно. Села им једно до другога, они друговали још за козама; између
“ Па се наднесе над мртво– га сина и махну руком да га открије. Мртав Јаблан као да бејаше заспао. Лепотан мајци као и за живота. Преко њених усана олако али снажно пређе поносан мајчин осмех.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
твоја, бело тело — белило, обрвице — мастило, чело — зрачни дан; дични стас међ женама к'о што је међ гранама високи јаблан. Да с' живила в' времја то кад су жертвовали, пред олтарем твојим сто жертви би су дали.
” Узабраће, можда, још и који цвет, Па одморан ићи све даље у свет. А кад падне вече и вечерњи мир, Зашумиће јаблан, протећи ће вир. Причаће ми тугу у путника тог Што му душу тишта са удеса злог. Причаће ми млоге радости и јаде.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Петар Кочић ИЗАБРАНА ДЕЛА Садржај МОЛИТВА 2 ЈАБЛАН 3 КРОЗ МЕЋАВУ 7 ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ 17 МРАЧАЈСКИ ПРОТО 23 ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА 29 ИСТИНИТИ ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА 34 МЕЈДАН
и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати! ЈАБЛАН Одавно се ухватио сумрак. На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу.
Пред њим на неколико корака пасе Јаблан. Сваке вечери, откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави.
Пази га као очи у глави. Два пута га на недељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана — јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире.
Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме. — Само шјутра! — Трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.
— Зар мене, Јабо? — пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити!
Пољубише се. Лујо огрну хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву, да сања о сјутрашњем дану. Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и с Рудоњом пободе.
Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза, да му испуни жељу. И остарији су луди молили кнеза.
Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња. О томе Лујо будан сања.
Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња. О томе Лујо будан сања. Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану.
Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига: Воло-лиге, доло-лиге! Јаче моје мило баче од те ваше јадне краве!
— чу се Лујо испод хаљинице. Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
6. ГРОБОВИ Корача дуги низ мртваца И месец свеже хумке мије И дуге сенке јаблан баца И вечне наде тајац крије. То мајке палу младост траже, Мишице жељне миловања; Но лубања се венац слаже И
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ЦВЕЋЕ 47 ИМЕЛА 48 ЈАБЛАН 48 ЈАБУКА 48 ЈАВОР И КЛЕН 53 ЈАГЛИКА 54 ЈАГОДА 54 ЈАСЕН 55 ЈАСЕНАК 55 ЈАСИКА 56 ЈЕЛА 56 ЈЕЧАМ 57 ЈОВА 58 ЈОРГОВАН 58 КА
= Гјокіћ, Уебер даѕ Воркоммен дер Міѕтел (віѕцум албум Л) ин Боѕніен, Wіѕѕ. Мітт. ауѕ В. у. Н., 7, 1901, 695—696. ЈАБЛАН Паппел (популуѕ пyрамідаліѕ). Јаблан. У Пољици (Далмација) ј. се узима за мај: он бива 1.
Мітт. ауѕ В. у. Н., 7, 1901, 695—696. ЈАБЛАН Паппел (популуѕ пyрамідаліѕ). Јаблан. У Пољици (Далмација) ј. се узима за мај: он бива 1.
, 501). Јаблан. »Лепо ти је родио јаблане — Све бисером и драгим камењем!« (Вук, Пјесме, 1, 435) — дакле, оно што не може бити; упор.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јасика и јаблан вити обалом шуштаху ти'о, А хмељ и дивља лоза беле им стабљике свио И ситно трепери тамо. Изгледало је, збиља, Да цела
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Звездане стазе неба нису их занимале. Нису могли ни да замисле јабуку месеца окачену о највиши јаблан. — Којешта причаш! — говорили су и сагињали главе чим би сунце ускочило у реку.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Док славуј пјева и звијезде сјају И расипа се мирис јоргована. Но све је прошло... Кô јаблан без росе Сам гинем сада и у чежњи стојим... Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе Полако шушти по окнима мојим. 1905.