Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПО ВОДИ 4 ЗАЛАЗАК СУНЦА 5 У СУМРАКУ 7 ПАДАЊЕ ЛИШЋА 8 АКОРДИ 10 ПОЗНАНСТВО 12 ТИШИНА 14 ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН 15 ЈАБЛАНОВИ 16 ЧЕКАЊЕ 17 ПОВРАТАК 18 ЧЕЖЊА 19 НОВЕМБАР 20 МОРСКА ВРБА 21 САТ 22 ПОНОЋ 23 ЗАШТО?
Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише. ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише. ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
за хуме, Далеке и црне, кô слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, Кô олово мирну и сиву, у мраку. Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду. Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У даљини, десно, шириле су се баруштине, међу рукавцима Дунава, а лево се појавише хумке, дуж којих су се видели јабланови.
виде да се варошица спушта пред њим на једно, зелено, полуострво, обрасло дрвећем, а да дуж реке, свуд, стоје високи јабланови, као неки стражари. Јесен је и те године, у Токају, била лепа и топла.
Руже су још цветале. Све је још било лиснато у Токају. И шумарци на брегу, и јабланови на реци, и дрвеће у врту. Под прозором, у кући, почело је да жути тек прво лишће.
земљи тој, црној, масној, плодној, не само врбе дуж реке, која је сад била, и у своме кориту, голема и силна, него и јабланови, багремови, и воћке, око вароши и у вароши.
Иза њене главе, кроз отворене пенџере, видео је реку, која је сад текла мирно, и острво, чији су се јабланови огледали, у води, непомично.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915.
Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915. ТРАДИЦИЈЕ Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним пуним
Он нас је до руских ровова пратио ватром из нашег митраљеског одељења. Вели, ради анкуражирања. Високи јабланови дуж друма у Поткамијен и борови посматрали су све то немо. Ја сам тој поменутој девојци серенадирао.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
184 ЛXXXИВ 185 ЛXXXВ У СУМРАКУ 186 ЛXXXВИ 187 ЛXXXВИИ ЈАБЛАНОВИ 188 ЛXXXВИИИ САТ 189 ЛXXXИX ТИШИНА 190 ХС МОРСКА ВРБА 191 XЦИ ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“ 192 XЦИИ 5 193 XЦИИИ
М. Митровић ЛXXXВИИ ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме? Жут је месец давно зашао за хуме, Далеке и
М. Митровић ЛXXXВИИ ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме? Жут је месец давно зашао за хуме, Далеке и црне к'о слутње; и снови У тој
зашао за хуме, Далеке и црне к'о слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, К'о олово мирну и сиву, у мраку. Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дркћу у своду. ...Сам крај мирне воде, у ноћи, ја стојим, К'о потоњи човек.
Ћипико, Иво - Приповетке
славуј жељкује, око њих у трави цврче попци, један од осталих одваја се оштрим криком, слап над млиницом јаче шушти, јабланови у врсима жаморе и њихове тамне сене дрхте. Павле се приближи: —Цвијето, сјећаш ли се нашега гоњења? —Било па прошло!.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Покрај села протезало се суво корито неке речице, испуњено наваљаним камењем. Поред обале расли су високи јабланови. Командир коморе био је капетан Радослав. Ратовао је пет година.
Ћипико, Иво - Пауци
прострло се као море, по њему разбацане окићене главице, а по дну њега цвијетне ливаде, над којима страже поређани јабланови; поред њих ријека лети не хуче, већ жамори, као да с неким шапори.
прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге шапоре, а газећи по својој ливади, сада блатној и каљавој, помисли како је отраг мало дана била