Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— На кога сумњаш? — запита га. Иван опет ником пониче. — Не знаш ко је? — упита поп опет. — Та, то и јесу јади, мој попо! ..... Ту и нема више сумње... — Па ко је? — рекоше углас и поп и кмет. — Видео га мој Лазар...
Па, видећи да Станко ћути као заливен, настави: — Бог ми је свједок!... Твоји јади и моји су, јуначе! Изгубио си побратима — ево га!... Ја ћу ти бити и друг, и брат, и... све!...
Реците!... Зар вас нијесу јади у гору натјерали?... Зар нијесте то због срчанијех бола учинили?... Па кад је тако, онда шта сам ја крив?
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
РЕФРЕН Сневај, да увидиш да пролазни снови Још најближе стоје постојаној срећи; Да не питаш никад, зашто јади ови, А не који други, а не који трећи.
Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна железна крв. О његове прси разбијали су се јади и падали скршени пред његове ноге. Победнички и гордо стајао је међу гомилама.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!... Опет стари јади!... Кад граја утоли, слободнији грађани потекоше ка црногорским вратима, гдје кроз маглу видјеше на бедему збијене и
Не питам те, ни шта ти би тамо у твојој земљи, ни какви су ти јади дојадили, ни шта си радио, нити ће те ко нагонити да ишта о томе поменеш, ако сâм нећеш!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
49 ЈАДИ ИЗНЕНАДА 51 КЛЕТВА 54 ? 55 ЂАЧКИ РАСТАНАК 70 ПУТ 101 НАТПИСИ 145 ИИ 147 ГОЈКО 150 ХАЈДУКОВ ГРОБ 198 ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ
ЦРНОГОРСКОМ 262 КАЈГАНА 263 (РАДОСТ И ЖАЛОСТ) 268 (УКОР) 277 (ОЈ МОРАВО, ШТО БИ БЕЗ СРБИЊА) 278 (БЕРАЧИЦЕ) 280 (ЊЕНИ ЈАДИ) 282 ДВА КАМЕНА 284 (ТА НАПИ СЕ) 288 УСПОМЕНЕ СТАРОГ ЈУНАКА 289 (БОЛЕСНИКОВА ТУЖБА) 291 (ДЕ СУ НАШИ ДИВНИ ЦАРИ?
— Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! (1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји насред двора, Сунце сјаје одозгора, А под липом једна дева Везе млада па попева: „Итро,
ме проби ладан, Све с' окрену, мал' не падо јадан, Оде небо, а земљица клону, Ја кâ у гроб са небеса тону, — Ох да јади дуже потрајали, Би ми давно раку већ копали.
Сијај, наде, у ноћи сунашце, Сијај, наде, немој пресијати, Збогом, јади, а давор, срдашце, О не бој се, Бог ће добро дати, Доста дана још ће амо доћи, И узалуд за те, срце, проћи, Ал' не
Ао гољо, да ти кажем право, Тебе млада жао ми је здраво: Једно момче — девет мома млади, Чу ли, драги, то су вели јади! Помоз', Поло, ти сада менека Па ма после ја морô тебека.
Кад и згледа, онамо поита, Па и вако млађане запита: Што плачете, што цвилите млади, Каки су вас задесили јади? „О јуначе, ћути, не говори, Гледни само преко оној гори, Красна ли је, ко јој се не диви!
једнога, Сваки братски бранио је свога, И сам Рајко у бој се нагнао, И он ране у руку допао — То су, брате, то су јади наши, Али ево и твоји и наши.
“ Тако Цвета, па лице одврати, Својих мисли јађаних се лати, Од образа сузе јој удрише — Радивоја јади покосише, Од јада му пуца срце живо: Зашто он баш да јој чини криво!
(ЊЕНИ ЈАДИ) „Сини, зоро, бела, Сини, слатка селе, А ти, сунце, грани Кô никад доселе! Та данас ће, данас Драго моје доћи,
“ 43. „Кô затећи? Није него! Кад су врата затворена.“ Њој је рекô, па прилегô, Машио се под колена. Она јади: „Ох мој Боже!“ Па га малко потпоможе. 44.
ИИ У његови млади груди Разгорели тешки јади, Залуду се ветрић труди Да и мало поразлади, Јер кадгоде лађан пирне, Све то већма пламен букне, У душу га већма
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади лете да се браћа јада сете, да се сете, да их свете!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна! Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна! Куда ли ћу сад без тебе? срећо доме?
143. Ђевојчица пелин бере, перин дивој, Мимоходи дробну ружу, ах јади мој’, “Што, ђевојко, пелин береш, перин дивој, Мимоходиш дробну ружу, ах јади мој’?
перин дивој, Мимоходи дробну ружу, ах јади мој’, “Што, ђевојко, пелин береш, перин дивој, Мимоходиш дробну ружу, ах јади мој’?
“ — “Невоља ми је пелин брати, перин дивој, Мимоходит дробну ружу, ах јади мој’, Имала сам мога драга, перин дивој, И посла’ га на војницу, ах јади мој’, На војницу, на далеко, перин дивој,
перин дивој, Мимоходит дробну ружу, ах јади мој’, Имала сам мога драга, перин дивој, И посла’ га на војницу, ах јади мој’, На војницу, на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Сви се храбри повратише, перин дивој,
перин дивој, И посла’ га на војницу, ах јади мој’, На војницу, на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Сви се храбри повратише, перин дивој, Мој се храбар не поврати, ах јади мој’, Сад ме просе на далеко, перин
перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Сви се храбри повратише, перин дивој, Мој се храбар не поврати, ах јади мој’, Сад ме просе на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Да бих знала да ћу наћи, перин
перин дивој, Мој се храбар не поврати, ах јади мој’, Сад ме просе на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Да бих знала да ћу наћи, перин дивој, Студен мрамор мога храбра, ах јади мој’, Субрзо бих се удомила, перин
дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Да бих знала да ћу наћи, перин дивој, Студен мрамор мога храбра, ах јади мој’, Субрзо бих се удомила, перин дивој, За наћ мрамор мога драга, ах јади мој’, Ко ће мене свјетовати, перин
дивој, Студен мрамор мога храбра, ах јади мој’, Субрзо бих се удомила, перин дивој, За наћ мрамор мога драга, ах јади мој’, Ко ће мене свјетовати, перин дивој, ’Оћу ли се удомити, ах јади мој’, Не знам хоћу л’ угодити, перин дивој,
перин дивој, За наћ мрамор мога драга, ах јади мој’, Ко ће мене свјетовати, перин дивој, ’Оћу ли се удомити, ах јади мој’, Не знам хоћу л’ угодити, перин дивој, Мому свекру и свекрви, ај хади мој’, Ер ме мајка узгојила, перин дивој,
перин дивој, Мому свекру и свекрви, ај хади мој’, Ер ме мајка узгојила, перин дивој, Мили храбар узблудио, ах јади мој’.“ 144.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Јадниче мали! Ово су ти само први јади... А какво су ти страшно зло спремили за доцније дане твоји најмилији — они што се некад лакомислено заверише да ће
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ко тужи тако? Живи људи? Ил̓ моја љубав, јади стари? Ил̓ туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СТАДЕ ВЕЛИКА ГРАЈА НАВРХ ЦРКВИНЕ, НА СЈЕВЕРНОЈ СТРАНИ ВИШЕ ЈЕЗЕРА. СЕРДАР ВУКОТА Што грајете, који су ви јади, а ево сте гори него ђеца! ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Полеће ни јато јаребицах, и свакоју живу ухватисмо.
КНЕЗ РОГАН Који су ти јади, Мандушићу, те се сву ноћ с неким разговараш? КНЕЗ ЈАНКО Не, Рогане, немој га будити, е он у сан кâ на јави
тешко њему! Просте твоје љуте ране, Мој Батрићу, ал' непрости грдни јади, куку роде! е се земља сва истурчи, Бог је клео! Главари се скаменили! кам им у дом!
Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати. КНЕЗ ЈАНКО (гледа га) Дивна писма, јади га убили! Красно ли је на карту сложено, као да су кокошке чепале. СВАК СЕ СМИЈЕ.
КНЕЗ ЈАНКО Чудна попа, јади га не били, у свијет га оваквога нема! СВЕ У СМИЈЕХ И У ГРАЈУ. СЕРДАР ВУКОТА Дану причај који што сте дошли, да
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
На постељу влажну, где се тужно трули, Сањати о прошлој и пролећној срећи, О сновима што се никад нису чули; А јади ће бити суровији, већи За сваког што сања, што живи и хули.
се осмех рађа полагано: Осмех који ништа не мрзи нит воли, Осмех благ, сажаљив, кад се све преболи, И садашњи јади и надање рâно, И бол што је мукло наша срца цеп’о. Све постаје једно. Па и то је лепо...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да
Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако! Нећемо да свијет рече: ’гле јунака и јунаковића сердара Пеја Грубанова, како не може да се утјеши за
“ „Оно су два Аџајлића, она два напријед; моји стари крвници. Остали... јади их знали свијех... И ове знам, јер смо негдје ономлани хватали вјеру ш њима па доходише на састанак у Рудине“, настави
“ „Бјеху ли коњи бијели јали црни?...“ запита важно, Петар, шура му. „Јади их знали, бјеху свакојаки! Еле мицасмо се кроза њих, ама никад изаћи...“ „Је ли те који очепио?
„Ма теби, тата, не спава се?“ поче она. „Богме, дијете, не... Јади га знали, нешто ми се разбио сан... Да ако сад заспем! Дуго је до дана!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— нареди гвардијан. — А ди је Букар? — пита Тетка. — Јади га знали! Како се синоћ опија, зар још спава — одговори њеки.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У двопеву
На мом крилу започета Тужна песма стоји; С белог листа гледају ме Црни јади моји. Нада мном се ветрић наг'о, Па у строфу вири - „Веселије!“ шапну, - духну Па листак отпири... М.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Туцкао је неко вријеме капицама ципела. Било да му се сад то учинило већ сасвим безизгледно, или што није хтио да ме јади, одустао је од даљег инсистирања на том болесном мјесту.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу! Не смеш га дарнути, кâ у око. — Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. — Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. ...
— Виде ли је чија је? Где се нађоше? — Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију. И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. Вујо беше задовољан.
— Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио! — Како нећу, јади га убили! Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај пуне чаше, Заборавим земљу, заборавим место На коме се јади и пороци збраше. Не марим да пијем.
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште. НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене.
Невоље, беде проклетства и сузе, Уздаси, јади, празне, голе жуди, И оне мале — а спонтане узе Што рyше, даве живеће код људи. Оптицај смртних обманом се слива.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
То су „Јади јунакови“ из романа о богу грома Перуна. Она има дванаест строфа. А по строфама стихови су овако распоређени према
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио. Речима се не казују Јади, које носиш собом... Да л’ бар кажу сузе наше Над прераним твојим гробом? С Богом, тиче милопојно!
И јади су знали да си срца мека, И јади су пали, пали на човека: Патња беше пратња целога ти века... И зато се песник сад с
И јади су знали да си срца мека, И јади су пали, пали на човека: Патња беше пратња целога ти века... И зато се песник сад сећа тебека...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ ЂУЛИЋИ РАЗГОВОР СА СРЦЕМ Какви тебе, срце, Тајни јади ломе, Те ме често молиш: Поклони ме коме!
Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’? Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари црни јади Ишту светô зрак. А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре.
На моје тешке јаде Спустила своје очи, Утишаше се јади Небеском неком моћи. У сну, дабогме у сну, Дођоше друзи мили, И стиснуше ми руку, Сумор ми разведрили.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ Те и ти! Неки те јади море... — Овај ће ме јад до „смрта“ мучити. Сипај тај коњак! — Настави, по реду, полако. Дакле, стигао си и ушао у
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кад ће опет данак доћи Да ће моји јади проћи, Скопнит мога срца лед! Кад ћу опет сретан бити С нежностју те загрлити, Сркат с твојих уста мед! 1836.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
И ТИЦА 23 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, АЈДУК 25 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ,МОЛИТВА 27 ЈОВАН СУНДЕЧИЋ, МАТИ 28 МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР, ЂАЧКИ ЈАДИ 30 ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ, ЈУНАЧКИ ОДГОВОР 31 ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ, ГАВРАН И ЛИСИЦА 32 ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ, ЛАВ И МИШ 33 ЂУРА
Ђачким сањаријама бави се и социјална песма „Ђачки јади“ Милана Кујунџића Абердара (1842–1893), још једног српског министра просвете (1886–87).
Мотив незаштићеног детета, али у другачијем поетском кључу, чини основу песме „Сироче“ Ђуре Јакшића (1832–1878); дечји јади сирочета исказани су, као и у другим песмама овог песника, кроз његов поетски дијалог са природом и „гором чарном“.
– ЂАЧКИ ЈАДИ МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР Каткад ми се чини небо Грдна совра мермерова. А крај собе облачићи То су јата ђаволова.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Србо, сине, где си, да засвираш и попеваш Нани! Да попеваш „добротворки”!... Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су. Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће. Не убоја се, Ноло, и да су ти рођена деца!
Идеш ли у цркву? Тамо се, у Бога, на крају свега свршавају наши људски јади... Даћу ти од тражене своте колико имам, за онај пречи дуг, а за справе и књиге ме почекај... Немам!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Е, нема смисла — вели кроза смех поручник Протић. — Претерали сте... — Ах, сунце му поповско, одавно он мени „јади пилиће“ — вели Душан. — Ама само да га видим са читом на глави. — Добро, молим те, откуд се појави ађутант?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Грохотом се дервиш осмјенуо: „Ти, делијо, Страхинићу бане! Знаш ли, бане, не знали те јади, да сам саде на Голеч-планини, да те видим у царевој војсци, познао бих тебе и ђогина, и твојега хрта Карамана, кога
А кад дођох грдној постојбини, тамо су ме јади забушили: у дворове, постојбину моју, у дворове куга ударила, поморила и мушко и женско, на оџаку нико не остао, но ти