Јакшић, Ђура - ПРОЗА
По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. — Будућност! Будућност! Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена,