Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Кувати се неће! СОФИЈА: Али ја оћу! ЈЕВРЕМ: Право, снао! МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту? ЈЕВРЕМ: Кад командант не разуме команду, онда се место њега поставља други. МАКСИМ: Ти њу квариш.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина
(Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар...
ПАВКА: Ја, у име божје, дадох реч за Даницу. ЈЕВРЕМ: А ја дадох реч за посланика. СПИРИНИЦА (Јеврему): Ју, па ти се и не зарадова! СПИРА: Ти да се не мешаш, јеси ли чула?
ПАВКА: 'Ајд' овамо, па пољуби оцу руку! (Даница љуби руку Јеврему.) МАРИНА (из задњих врата, за њом Ивковић): 'Ајде овамо, па пољуби мајци руку.
(Младену.) Има ли још који? МЛАДЕН: Па то, нема више... а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица. СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију! ЈЕВРЕМ: Ама, није, него женско, знаш како је, мора свуда да завири.
СПИРИНИЦА: То јесте. Него кажем само да знаш шта смо решили. (Прилази Павки и говори јој поверљиво.) СПИРА (Јеврему): Како, како иду ствари? ЈЕВРЕМ: Та... иду... само кошта! СПИРА: Па кошта, али вреди. СПИРИНИЦА: Хоћемо ли?
МЛАДЕН: Народ, депутација. Дотрчао један келнер из кафане па каже: „Послао ме господин Секулић да кажем газда-Јеврему да иду”. ЈЕВРЕМ (збуни се још више): Дабоме да иду, разуме се да иду.
Још од уласка на његову команду вичу): Живео газда Јеврем Прокић! Живео народни посланик! СРЕТА (прилази Јеврему): Један ће говорити, да одговориш! (Враћа се гомили и нуди поједине да говоре.
(Враћа се гомили и нуди поједине да говоре.) КАФАНСКИ МОМАК (прогура се кроз гомилу и прилази Јеврему подносећи му једну хартију): Послао господин Секулић да се плати. ЈЕВРЕМ: Шта је то?
Не, нећемо... СВИ: Нећемо! СРЕТА (узврдао се, не зна шта ће: час трчи Јеврему И говори му, час грађанима и објашњава им нешто). ПАВКА (очајно): Јевреме, дућан је покраден!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Господарева је класична, округласта, а коњ носи капу модернијег кроја, троугласту. Обе је Јеврему обећао, за доба после смрти, један Турчин, стражар у кули Небојши. Било је то 1815.
Још у првом сусрету Анастасијевић је осетио да у Господар-Јеврему буди нешто налик на неповерење. Навикнут да осваја зрачењем које су други, изгледа, доживљавали као зрачење доброте,
Тако је трајао тај мукли сукоб а људи блиски Господар-Јеврему понекад су имали утисак како се он нада да ће це Анастасијевић, још млад а луд од смелости, ипак изгубити на неком од
Желео је, и рука му је пошла па се зауставила, да тргне кубуру и пуца Гоподар-Јеврему право у чело. Праисконски мракови вршљали су, дакле, и у њему, како су хтели.
Посредник је, наиме, тврдио да је опште уверење како би ова куповина била по вољи и самом Господар-Јеврему. Довољно неповерљив да не буде потпуно у то уверен а, одједном, недовољно храбар да остане неуверен, Анастасијевић је