Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
бане, но ја јесам цареви делија: једеци се царски покидаше, у ордију турску побјегоше, све делије хитро потрчаше да једеке цару пофатамо; ако кажем цару, ја везиру, коју си ми ријеч бесједио, хоћеш, стари, јада допанути“.
Мало време затим постајало, ал' ето ти Југовић-Војина, и он води цареве једеке, покривене са сувијем златом. Она под њим увати кулаша, и склопи му руке око врата, па и њему стаде говорити: „О мој
Вели њојзи Југовић Војине: „Иди, сестро, на бијелу кулу; не бих ти се јунак повратио, ни цареве једеке пустио, да бих знао да бих погинуо!