Употреба речи једно у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне. Једно вече се издалека чула рика топова.

Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.

разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати... Али ће му сваки залогај загорчати.

А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.

Ха, ха! Чусте ли га, поштена! Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.

Је л’ правда то?...“ Мајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом. Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!

То је све за један дан и једну ноћ. Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...

“ Од свега тога разговора мени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. Чича Марко затворен!

Решила сам се да идем у Србију... Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница. Све сам то ушила у једно мало ћилимче, како ћу лакше на мојим слабим леђима носити. Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба.

После сам нашао, баш поред чесме, једно хладовито место; метнуо сам моју торбицу под главу, па сам се онде одмарао. Гледао сам тамо у даљини подгорачке и

Човек беше обична изгледа, сувоњав, средњих година; на њему сукнено гуњче, чакшире и црвен појас, а за појасом једно пиштољче... То је обична ношња тамошњих сеоских трговчића.

постаде нерадан; каткад ће само узети пушку, прејуриће преко ових планина, или уловити ил’ не уловити што, све му је једно, не тиче га се ништа!... А од своје дедовине продаје парче по парче; кад једно пропије, продаје друго да опет пије...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ко што жели, то ласно верује: млога животиња, једно друго не чекајући, навали које ће пре, под именем посештенија, издисањем лава своје очи насладити.

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи:

7 Лав и медвед Лав и медвед пођу по једној дубрави од глади лекарство тражећи. Намере се заједно на једно дебело јеленче, које, један с једне стране а други с друге, ласно ухвате и убију. Да га разделе на полак?

јошт једно: у свим немачким и росијским владјенијам нико се добар, ни христјанин ни Турчин, солдата не боји, но гледа у њему чувар

Миш чује, притрчи, види и позна благодјетеља свога; не отлажући времена, почне гристи мрежу и мало помало прегризе једно уже. Онда се мрежа распе, и лав се избави. „Чудне ствари што видим на свету!” — Сав зачуђен рекне лав.

Онда ти курјак стане бежати, мислећи у себи: „Међер бабе у овом селу једно говоре а друго мисле”. Наравоученије Људи који своје пристрастије и користољубије за совет примају подобни су овом

επεί ου δίκη εστίν επ΄ αυτοίς, ανθρώποις, δ΄ έδωκε δίκη ο θεός: Рибама и зверовом и птицам летућим дозвољено је да једно друго једе, зашто нејма правде над њима, а људма је дао правду бог”.

Може и то гди бити, но овде баш није тај догађај, ибо лисици одрезати реп толико чини колико човеку нос; једно и друго ужасно боли. А натура је у тому премудри учитељ.

имаде не само над људма но и над скотови, узме два кучета од једне феле, заједно од једне кучке окоћена, пак једно научи ловити зецове, а друго ништа него ждерати и лежати.

Украде се једно вече од куће, стане путовати и дође ноћу у једну велику шуму. У призорју сретне га један мршав курјак.

39 Магарац и његов господар Магарац гледаше с завидљивим очима да његов господар толико миловаше једно своје мало пашче, мислећи у себи: „Ја се толико мучим, воду и дрва носећи, пак једва толико ми дајy јести да од глади

Кад су разумни и приљежни домаћини да имаду своје потребе, једно просто јело њима је и слађе и здравије него богатим десет.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане?

Чиме си јуче купово венац лука, данас не да не можеш једну главицу, него не можеш ни једно једино чено! Више данас кошта једно јаје, него јуче јато кокошака!

Више данас кошта једно јаје, него јуче јато кокошака! да сам јуче имао милион, белела би ми се река од гусака! А данас ми се, за тај

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

вола да без одмора највише пута рикне; и тако, кад су дошли на бранковички вис, чују вола где је необично млого пута једно за другим рикнуо, и одма ту се зауставе и населе, уверивши се по томе рикању да ту мора добра и плодна земља бити.

више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све изучио, да видим знаш ли, и јеси ли и ову

” Потом узме мој отац једну велику чашу пуну вина, и пошто отпије за једно два прста, рекне ми: „Прве године, кад идеш по нурији, само оволико пиј од сваке чаше којом те понуде, друге године

Но кад ви тако хоћете, то је за мене лакше. Ја ћу моме брату, видинскоме везиру Пазманџи-оглу, једно писмо писати и с њим се помирити, моје војске умалити, а само царски град чувати, и онда баш по хатишерифу царском

Један само бимбаша видински затвори се у цркву, и туче се из цркве, а Срби наши опколе га. Кнез Илија Бирчанин узме једно оделеније војске и са прочим отерају Видинлије до Смедерева, где се затворе у смедеревски град, куда везир пошље

у апс (кнеза Алексу, кнеза Илију Бирчанина и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, штоно се зове лисица, које је Фочић са собом донео.

Најпре даде Фочић на српски једно писмо пред свима прочитати, које гласи овако: „Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од мене кнеза

Написао сам два писма, једно митрополиту Стратимировићу а друго — сад не знам управо коме, заборавио сам, или принцу Карлу или генерал-команди,

га неки кнез Максим из Губереваца преким путем до у Врбицу, где је био Црни Ђорђе и Катић Јанко на конаку у хану са једно сто момака; и кад по пољу види војску, мислио је да је наша, јер није се надао Турцима с оне стране; док Кучук Алија

Сирома командирендер нађе се у чуду, једно се боји да Јанко њи̓ кога не додирне, те би морали сви у контроманац ићи, а већма се боји да онако љутит Јанко не

” — „Јест, токмо в Сербији остал”. — „Хорошо, надобно хранит одговор такој”. — Ја: „Токмо међу прочим одговором то једно говорјат, что се буду постарат позват нас и Турки дља помиренија, за јето и пришел варадински командирендер Ћенеј и

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Шта се он пута успавао код свиња, а свиње право те у Ракину њиву па начине покор од кукуруза. Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пурењаке и припија помало ракије...

— Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно. Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне, газда Рака с друге стране, те потераше

Еле, као што видите, ретко где има тако лепо и згодно капетанско племе... И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу. — Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца. — Јесам, господине!

Други су долазили чешће — одговори један. — Баш би ваљало — рећи ће на то други — да му спремимо једно јагњенце, а? Шта ти кô велиш, Ђуко? — Не шал̓те се главом! — искоси се Ђуко чисто љутито. — Јок.

— промишља, божем Ђуко... — Хе, шта би — то је мука сад! Да је нешто за децу онако лепо... — Да спремимо једно прасенце мало? — А јок! То неће бити у реду... А и да је — он прасаца сад има.

То неће бити у реду... А и да је — он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача. — А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће... — Та оно воле, него, опет, опет — и то некако није лепо...

« И сад грмну опет једно опште »многаја љета«; Ђуко пали из пиштоља, а вирауни ударише тако горопадно »зорт« и туш да се чак у другом селу

У кафану »Код петла« слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него — чак и једно од она »три села више«. Сав је тај свет разнолик.

Еле на све стране жагор, вика, лупа, свирка, певанија — само бруји!... Тако је то готово свако у бога вече зими. Једно вече тако беше жестока мећава. Звижди ветар, а прећавац магли у очи куд се год окренеш. У кафани »Код петла« пуно.

Њему је лако — седи беспослен по вас дан, па изволева... Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију а она му стоји на асталу. Ја се мало зачудим, богме.

Ја сам се зачудио кад се то пре огласи, кад ли пре изиђе у новинама. Тек једно јутро зове ме капетан, а осмехује се: »Хајде, Ђуко, спреми се да идемо на једну продају!« Спремим се ја и пођемо.

— Тако се сви хвале њиме! — потврди и писар. — Знам ја сâм — рече поп — био је и код мене једно лето, и ја нисам имао бољег момка од њега. — Хм, хм! — учини Милун и мало се замисли.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више. Или уђе у село. Ту види кућицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаја

Озго се покрије кровином или кором од дрвета. Таква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива. На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори.

И онда је ишло све као по лојy. Ти одметници су имали само једно правило, а то је да угуше свакога ко је против њих. Најмање се успротиви - оде глава!...

Оне те гледе некако чудновато, па кад му речи слушаш, ти једно мислиш, а кад му у очи погледаш — прође те воља. Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега.

Лазаре!... Лазо!... викну га. Али Лазар беше онесвеспуо од силна страха, па не чу вику његову. Маринко клече на једно колено па му придиже главу. – Лазо!.. Лако!... Лазо!... Лазар поче долазити к себи.

Ни цврчак не цврчи, ни из земље не дија више топла пара... све се ућутало, све одмара сањиве очи, све спава. Само једно момче у селу не беше заспало...

Харамбаша извади нож из цагрија, њим прекрсти најпре хлебац, па онда одсече једну кришку. Десном руком одломи једно парченце, умочи у со, па пружи Станку. Станко скине капу, прекрсти се и поједе оно парче хлеба.

Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој души... — Заврзане, Заврзане! — виче Јован. — Шта је, Клемпо? — одазва се Заврзан Латковићу.

И опет га окупише молити. — Добро, да причам! — рече он. — Били, тако, старац и баба, па имали једно мало, мајуцно детешце... — Па онда? — запита Латковић. — Ништа. — Како ништа?

Попа трже руку. — Бог те благословио!... Шта ћеш? Алекси се стеже грло. Он поче грцати: — Оче!... једно ми унуче болесно... Па... па сам дошао да те зовем да читаш молитву... Једва изговори ове речи... Загрцну се.

Све се очи окретоше на Алексу, а он сагао главу и ћути. — Јесте, браћо!... Опет Ивану учињена покрађа. Однето му једно прасе ноћас... Шта је ово?... Зар ви хоћете да се ја одречем Црне Баре?... Доста сам старешовао, више не морам?... На!.

а на другој пријатељство, пријатељство искрено, срдачно... Што би год хтео одгурнути, не може. Боли... И једно и друго улегало се дубоко у срце, па и кад би хтео које ишчупати, би ли могао а да срце не повреди?...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Опет једно вече... И мени се чини Да негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца у првој тишини, у блиставој сенци смараг

Нема је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен. Ево једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа сусед, другар до другара; А док се у своду бришу задњи зраци, Побожно капела

Ми бесмо неми; али ми се чини То вече да смо у ћутању дугом, Сами и тужни у хладној тишини, Сву повест срца рекли једно другом. И тајне мисли болне и злослутне, И страх од патња којих нема више...

ЧЕКАЊЕ Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води.

И кад опет изби: с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране. Док понова куцну: тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране.

Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак — је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи?

Сејач и семе, реч и обличје, Од прапочетка исто начело; Закона истих хладно заточје — И једно у свем што се зачело. Али у патњи вечних промена, Свемоћни!

које је то доба: Зора или вече? Плам што је заблисто; Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!... А мени се чини тако једно исто... САПУТНИЦИ Све за својим путем, ја сам жудно хтео Све за својим путем!

Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста...

И умри, да спасеш веровање чисто, Да си кадгод стао пред истином голом: И да у животу ниси једно исто Једном звао срећом, а други пут болом.

У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом! И колика рана отвори се тајна, Кад и за толиком нашом сузом многом, Опет падне једна суза опроштајна.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Дао сам се малтретисати и његовим латинским речима и реченицама. Шта ћу? Волео сам га, па сам све подносио! Једно послеподне ја сам, као и обично, шетао с њиме.

Али она има нешто у руци што смета да се моја рука сљуби с њеном, и ја одвих једно парче хартије. Гле шта је сад света!

— Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена! И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто,

” Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде! Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав Перо Зеленбаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с Пештом.

Чујеш ти, бре, ходи овамо! Обриши ово! Однекуд из мрачног угла довуче се једно прљаво створење. — А шта је ово овако масно? Је ли, магарче?

Не ваља то мазити дете и попуштати му, па да је једно у свету. Ама никако! То вече дође Арсен савим замишљен кући. Што му није обичај — прво сврати у качару, па мосуром

” Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.

Сједили смо може бити једно по сахата. Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом. Пију људи, а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје

Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна. Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлијска врата, а дијете у соби запишта.

— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко. И тако Мара остаде код оца, а пође у школу. На једно по године послије тога напрасно се разбоље поп, заковрну одједанпут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па

И владика ћути. Тако то траја неко вријеме, онда рече поп: — Треба ли ту штогод трошити? — Једно пет шест дуката мјесечно. Попу чисто одлакну: — Нема од тога ништа, оче владико! Гдје су толики новци?

Стадоше још двоја кола пред попову кућу. дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили. Још једно по сахата, и авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десет кола, а Мара — још спава!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

селу доста баш к’о празника у години, па сваког празника или недеље на другом рогљу игра коло, па се све позаљубљивало једно у друго све 40 ушију.

А господин попа седне тако у прочеље, отпева једно »Глас господен на водах«, а затим само захтева и изволева. Једе ревносно и залива још ревносније, а капарише

тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик... Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија.

— рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на једно пола дана, па да ви мене лепо научите како ви то правите оне ваше чувене путеркрофне.

потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице описати и с читаоцима упознати га. Сахат је давнашњи.

Ено и сад виси на њему сијасет неких ствари, само да ради к’о и други сретни сатови. Све то обешено уз једно и уз друго ђуле. Шта ти ту нема!

Сида је увек кришом од попе метала у вече сановник под јастук), а оно и за »куглање« и за »слуге и слушкиње« стоји једно исто, вели: значи да ће те посјетити неко издалека и да ћеш имати гостију. Све, ви те, излази на једно.

Све, ви те, излази на једно. Па све сад мислим: ко ли ће нам, боже, то доћи, и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!?

Слова у имену и презимену им, истина, изгледају као оно ред деце кад се тоциља по леду, па лети једно за другим и пада на леђа а ноге му полетеле увис.

Чим се умио и очеткао, запита путник бирташа Швабу где је поп-Спирина кућа. Шваба га обавести и зовне једно дете са улице да одведе господина и да му покаже.

редом по столовима, а није их баш много ни било — неколико стараца и баба које су снаје отпратиле у цркву само да бар једно после подне одахну мало душом — па се упутио за певницу, и то за ону коју је држао Аркадија црквењак, а другу је

шаров, и лопов мачак, и млади гушчићи и стари патак, и попина ћерка и учитељева посета; другим речима, описано је једно идиличко предвече уочи недеље у кући поп-Спириној. Поп-Спирина кућа није била далеко од цркве, одмах у другом сокаку.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до друго, па и преко друго — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву — гробови знаних луди, богаташа, хаџија.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно јутрење пренебрегао. У дућану био је окретен, муштерије брзо је послуживао, али је и дотерао до тога да су све варошке

— Ви сигурно мираз подразумевате? — Канда сте погодили! — Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго. — А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго.

уђу у собу да промишљају како ће визиту правити. Било је већ пред вече. Ходају по соби горе доле. Кад дође једно девојче, иште од бирташице једну земичку, а овамо пиљи Љуби у очи.

— Моја Перса има шилдгерехтикајт, па онда велику трафику и сав дућан је њен; поред тога има седам мотика винограда, једно на друго вреди девет хиљада шајна. — А шта има дете? — запита Гавра.

” Дође Љуба са шетње. Анка и мамица, отишле у другу собу да се пресвуку. Уклонио се замало и Белкић, једно да чује како се Љуба девојци и матери допада, а друго да времена дâ Љуби и чика-Гаври да се поразговарају насамо.

Не! Љуба мора своју част да спасе. Но, како? Као год што је Редић њему писао, тако ће исто Љуба Белкићу писати. Једно јутро добије Белкић писмо на пошти и чита га. Поштенородни господару!

— Ја сам доста школа прошао, ал’ ово нит’ је бело нити црно — не разумем га! — И мени је чудно. Ја јој једно пишем, а она друго одговара. Ја иштем да изрази своје чувство, а она каже: чувство у бога!

— Тако би’ и сам желео. Сад мало заћуте. Љуба чека да мати што почне, а мати чека да он започне. Гледа једно у друго. Љуба се боји да се не забуни, ако и даље буде ћутао, па започне.

Оваки пар људи као што бисмо ми били, ја и госпођа Макра! Је л’те, госпођо Макро? — Та да, само да смо обоје за једно петнаест година млађи. — А шта нам фали? Ви изгледате као бубрег, а ја како какав младић. — Баш као младић!

Чекмеџијић види нека писма, све сам фини и лепо изрецкан папир, па се приближи и узме у руке једно. — Шта је то, фрајлице? Како су лепа писма — ваљда су љубавна? — Дајте таки натраг писмо!

Ма какове противне гласе чујете, немојте ништа веровати, јер ја ћу задату реч одржати. До једно шест недеља очекивамо вас. Желећи добро здравље и стрпљење, остајем ваша . . .

Мени се врло допада што пишете да ћете вашу реч одржати, само ми то једно не иде у главу што толики дуг термин правите. Ја би’ волео да је што накраће.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и промукла једна мршава новинарска маска, пијаних очију, па млатара рукама, утишава да би се чула и понавља стоти пут једно исто. — Господо, ево вам последње, најновије, ево господо... Ево шта Париз јавља само пре десет минута.

Ја не знам шта се све ово ради и не могу никад ни знати и само је једно сигурно, да сам ја сав човек од патње. Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју

Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не

Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан ти

прелети очима низ урамљених посмртних плаката у црним оквирима на потамнелом зиду, онда приђе орману па стаде вадити једно по једно парче своје суре официрске униформе.

очима низ урамљених посмртних плаката у црним оквирима на потамнелом зиду, онда приђе орману па стаде вадити једно по једно парче своје суре официрске униформе.

Послушај ме, ето повуци ону молбу, повуци је сместа. — Ти имаш вереницу... али то није једно исто. Ниси ти још био у мојој кожи... Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим...

Зашто си ме убио? Ја заиста осећам да више нисам једно. цело биће. Ја се мучим, ја лудујем ја сам смрвљена, ја не умем већ да се изразим.

У том тренутку једно чудно таласање на његовом мрачном и ужаснутом лицу одавало је неку страшну решеност. Он се брзо спреми и кад неки

Јер она узаврела крв је увек готова за измирење и ње се не тиче ништа. А једно после подне, док је он оперисао чиодама на карти, дођоше поштом два неочекивана писма.

А једно после подне, док је он оперисао чиодама на карти, дођоше поштом два неочекивана писма. Једно, у жутом, простом увијачу са три црвена потеза и печатом, било је из пете пољске батерије.

Па шта је у ствари? У ствари, то је онај битни нагон да се воли, она основна потреба, увијена у једно узвишено и племенито осећање, потреба за оним вишим, нежним и чаробним сном душе.

Африка

Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико предузеће за производњу кафе. Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам.

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима.

То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог. Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној

гама све треперавијег, све голубијег плавила, све блеђег, низала се на овом архипелагу, чија су се острва пружала једно за другим. Не могу евоцирати свечану, скоро патетичну, тишину тропскога мора увече.

Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно

Показују ми у урођеничком крају једну дрвену кућицу, око које расте пет стабала: чоколада, банана, хлеб дрво, кокос и једно које носи дивне црвене цветове. Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели.

“ У речици која протиче кроз саму варош, испод мостића, жена узима једно журно купатило, остављајући зачас на страну прање рубља. Њени покрети су покрети застиђене црне Венере.

Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма џеза,

Фотографишем најпре једно село од прућа на кољима, у удубљењу између шуме и воде, затим један кут Раја: један сасвим наги пар који се купа.

У тренутку када удесим апарат да их снимим, једно треће лице, наго, са европским шеширом на глави појављује се крај њих. Одапињем ипак.

служи за конак (кампман) кад наиђе који белац, што је толико ретко да, кад ми пређемо преко прага, имамо пред собом једно опште бежање најразноврснијих рептилија и инсеката који су се ту населили.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота. ЈАЊА: Па то све теће за једно шешир? ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира. ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир? ЈУЦА: Ја оћу да имам.

ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир? ЈУЦА: Ја оћу да имам. ЈАЊА: Е, кад оћиш баш, оћим да ти купим за једно љубав. Нега да ми даш грација три дана, да си промислим. ЈУЦА: Шта ће...

ЈУЦА: Шта ће... ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де! Јања има новци, Јања има велико дукјану, Јања је богато човек.

ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет! ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас... ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму?

ЈУЦА Знате ли како ћете учинити да не платите? Да разгласимо једно јутро да су нас похарале пустаије; пак онда, кад се прочује по вароши, сваки ће вас жалити, и нико вам неће долазити

ЈАЊА: Пи, пи, пи! То је мајсторско план! Тако може и да си носи за мене једно тас по цркви. да кажу људи: „Пострадо кир Јања, ајде да го помогнимо!

Какво елинско мудрост! Кад чуи Грку у Мореа, оћи да ти дигни у штатуа, како једна Питија. Ех, славно Греција! Једно зрно како си нађи од твога дух, тећи ето памет. Душо Јуцо, оћи да си сви Грку радуи за твој род.

Оћи да ми си допадни девојка, оћим да си женим; нећи да ми си допадни, ис тон теон! ЈАЊА: Кир Димо, ви сте једно паметно човеку. Оћим да вам дам Катица, да го воспитавате. Она иј младо лудо.

ДИМА: Тора препи на китазо тин дуља му. Игиените! ЈАЊА: Дулос сас! ПОЗОРИЈЕ 10. ЈАЊА (сам) ЈАЊА: Е, де де, опет једно шпекулација! Право кажи греческо мудрост: Тихи тон антропон прагмата ук еввулиа.

Право кажи греческо мудрост: „Ди — ј нестрећу, ту — ј и стрећу.“ Знаите што, господин нотариус, оћим и ја да начиним једно луфтбалон и да идим у Америка.

ПОЗОРИЈЕ 5. БИВШИ, ЈАЊА ЈАЊА (врати се): Катицо, и ти, душо Јуцо, идите мало у ваша соба, имам једно мало разговор сос господар нотариус. КАТИЦА: Оћемо, папа! (С Јуцом отиде.

Ама, знајте, не си сложи нешто. Видите, господин нотариус, ја вас поштуим како једно паметно муж, ама, знајте, имам млада жена, а свет је хунсвутско. Зашто да правим срамота на моја кућа?

Црњански, Милош - Сеобе 2

СЕОБЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ ВЕЧНО 657 ДРУГА КЊИГА СЕОБА И АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ Било једном једно краљевство, у срцу Европе, које се звало: Хунгарија.

Они се, Расцијани, крећу као братства, рођаци, фамилије, а у томе је опасност. Као овце они нагрћу једно за другим, свуда. Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.

Али на другој страни, имала је једно крило још из турских ратова и ту је била сва мрачна, са прозорима у гвозденим решеткама.

Био је наредио да им се донесу камиши и рекао им је да могу пушити, и у његовом присуству. Гарсули је сео на једно ђуле топовско, и с времена на време устајао и, као паун, шетао.

Где то може да буде? Неколико тренутака у дворишту наста велика тишина. Гарсули је и сам био као занемео. Да му је једно од оних топовских ђулади пало на главу, ни то га ваљда не би било тако погодило.

Нико се није мицао међу њима. Била је толика тишина, да се у даљини чуло једно звоно, ситно, ситно. Те године је било много грозница и на гробљима је, скоро сваки дан, било по неколико сахрана.

Та жена, тада у својој двадесет и другој години – већ три године у браку – била је једно плаво, витко, ружичасто створење, мало риђе косе, а очију променљивих, плавих и благо зелених.

Затим се окрете потрбушке и хтео је да настави. Чувши да га жена зове, понова, он најзад отвори очи, али једно понова затвори и поче на друго да чкиљи, упитав, набусито: „Шта је?

На домету топа, од капије принца Евгенија од Савоје, био је југозападни форпост, једно мало утврђење, према пристаништу дереглија, које су одатле, до Бечкерека, спуштали.

Трифун и госпожа Кумрија хтели су, тако, да, бар једном дневно, припадају само једно другоме, својој љубави, својим успоменама, својим надама.

Била је десет година у браку. За чудо, првих, заносних, година, тога брака, она није родила ни једно. Али, после, изненада, дечица почеше да се котрљају, по кући, као да су пилуле из апотеке митровачких фратара, којих

Мати њихова једва је чекала, увече, да оду. А деца би отишла на спавање, отерана рано, и легла би, у мраку, шапћући једно другоме, жалосно. После би, у ноћи, каткад, долазило и до плача дечијег, горког.

Теодосије - ЖИТИЈА

њен, обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху: „Владико Господе Боже Сведржитељу, који ци

услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити

Још једно треба ти да извршиш, реч у јеванђељу Сина његова: ,Ако ко хоће за мном да иде, свега нека се одрекне и узевши крст свој

отац це нацтани y ћелијама што их је син подигао, и обојица постадоше добар пар под једним кровом, заједно станујући, једно мислећи и једно да виде надајући се, кроз труд и молитве и пост Бога тражећи.

y ћелијама што их је син подигао, и обојица постадоше добар пар под једним кровом, заједно станујући, једно мислећи и једно да виде надајући се, кроз труд и молитве и пост Бога тражећи.

првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи, говорећи: — Знате, дакле, и чусте за моје најппе једно па друго бежање од вас у пустињу, и да не претпоставих ништа од красота овога света Божјој љубави, нити ишта од

мољаше Оца свога за апостоле, рече: „Не молим се само за ове него и за оне који њиховим речима верују у мене, да сви једно буду, као ти. Оче, у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“.

Оче, у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“. Јер не даде се благодат Светога Духа једино апостолима него и свакоме који живи по благодати.

ја који заливам учењем, нисмо ништа већ Бог који вас подиже. Отац мој који је засадио и ја који заливам једно смо, служитељи Бога коме поверовасте, а Бог нека вас прими својим милосрђем, како Павлово и Аполосово тако и наше

Због овога обузе ужас и дивљење оне који су ту стојали, и сви сагласно једно повикаше: — Господе, смилуј се! Поцле тога свети архиепископ га украси светим и анђелским и великим образом

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Они певају монотоне и развучене песме, често запушивши једно ухо. Старовлах је живог духа, често изналазачког у коме има кадшто лукавства.

Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј. племена Старе, историјске Црне Горе, између долине реке Зете и Скадарског језера с једне и

Али су ови морали ући у једно братство, узети славу и прилагодити се племенским навикама. Осим тога је било, нарочито у садашњој области рашких

И као што је карсни рељеф мрежа збијених облика, тако је и црногорско друштво састављено од малих племена, приљубљених једно уз друго. Црногорска племена нису имала слободног простора да се развијају и увећавају као рашка племена.

После пада Босне и Србије под Турке, прошло је 1530. год. једно немачко изасланство кроз Босну идући за Цариград и у његовој је пратњи био један образовани Словенац, Бенедикт

Друго једно муслиманско братство из истог краја, Вучедабићи, слави као „славу“ Св. Арханђела. Ове су успомене особито живе код

год. бунили (Кривошијски устанак). И после владавине Балшића остао је народ у тесним везама с Црном Гором, а једно време је Бока у црквеном погледу припадала цетињској митрополији.

осећањима и у народној мисли, или, ако се је одржала, то је било у незнатној мери, као да су поколења наслеђивала једно од другога поглавито физичке особине. Готово је остала она иста архаична словенска свест.

се од печалбе: сви иду, почевши са децом од 12 година па до људи од 50 до 60 година, у зараду, и то не само на једно лето или на краће време, као што то чине остали Словени, већ на више година.

У овој заосталој и архаичној маси јављају се, ређе, два виша духовна типа. Једно су тихи, кротки, пажљиви, сконцентрисани људи, који запажају и дубоко осећају, који имају поред работе и више духовно

По другим обавештењима сам мислио да је он из шопске зоне. Било једно или друго, он је из централног типа. Познајем и више трговаца по Србији и неколико официра, који су пореклом из Полога.

Словенима који су заузели доњодунавску плочу придолазили су једно за другим турански Бугари, Печењези, Кумани и Татари Златне хорде, који су се мање или више утопили у ово словенско

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— лупкају друмом четири непоткована копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак.

сам се и смијао док ме трбух није заболио, а тек онда се нешто досјетих и почех сам себе да грдим: — Тошо, псето једно глупо, зашто мишеве ниси пустио да се увуку у сам џак, па их онда мирне душе половио?

— А може ли у тај твој џак да се завири малко, само малчице? — упита човјек с бијелим мишем. — Хајде, али само на једно окце и то шкиљећи — пристаде скитница и отвори џак таман толико да би се унутра могла завући дјечја рука.

Пријатељи нађоше, везано за крушку, једно веома тужно и забринуто шарено псето, које им се учтиво представи: — Част ми се представити и од вас врло

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

непочин-пољу Да ти подигнем шатор од својих дланова Далеко у нама (1943) ИГРЕ ПРЕ ИГРЕ Зорану Мишићу Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера да нема лопова Да нема кукавичјих јаја Зажмури се и на

чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под ноге И загњури главу у шаке А овај је затегао свој поглед Затегао га од

и од умора заспе И тек у сну коса им се дигне на глави (Ова игра дуго траје) ЛОВЦА Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И изиђе му на друго Уђе кораком шибице Кораком упаљене шибице Главу му изнутра обигра Главни је Неко уђе без

друго Уђе кораком шибице Кораком упаљене шибице Главу му изнутра обигра Главни је Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И не изиђе му на друго Печен је ПЕПЕЛА Једни су ноћи други звезде Свака ноћ запали своју звезду И игра црну

ми љубиш одјек Па ти не умеш да се волиш 9 Бежи чудо И трагови нам се уједају Уједају за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

БАБА РОГА Има једна пећина строга у којој живи Баба Рога. А ја сам, ваљда разумете, једно веома храбро дете. Па сам решио заправо стога да јој покажем њенога бога!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ (пошто је мало размислио посматрајући и једно и друго): Ако је по вољи, ја могу повести званичну истрагу, али, ако дозволите, мислим да је боље не давати ствари

(Чита.) „Мојо счастије одно обстојатељство тревожит”. ПАВЛЕ: То не могу да разумем. АЉОША: Каже, њеној срећи само једно смета. (Чита.) „Ја знају што ти свјо времја думајеш обо мње”. (Говори.) Зна да ја стално мислим на њу. (Чита.

Не сме он ни слутити да ја знам. У томе и лежи хармонија нашега брака, што једно друго не узнемиравамо. МИЛЕ: Онда ти не остаје ништа друго до стрпљење. РИНА: Стрпљење!

РИНА: Замислите да се сретнем, ја не знам шта бих радила. СПАСОЈЕ: Дакле, бићете и једно и друго поштеђени. Пошто сам одложио венчање, то сам обуставио и све куповине... Има за то увек времена.

Верујте, све је то једно исто. СГІАСОЈЕ: Ти говориш тако безобразно, заборављајући сасвим на дужно поштовање према оцу своје веренице.

И СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (стоји крај стола и отвара пошту). СОФИЈА (доноси једно писмо). СПАСОЈЕ (узимајући га): Од кога? СОФИЈА: Не знам, донео један дечко.

Уосталом, и шта ће вам, за вас је најбоља квалификација то што вас познаје госпођа Рина. МИЛЕ: То је, знате, једно случајно познанство. СПАСОЈЕ: Па да, случајно, тако сам и мислио.

СПАСОЈЕ: Никакав злочин. Тога се не морате бојати. Напротив, ваш пасош послужиће да се учини једно добро дело, разумете ли, добро дело. ШВАРЦ: Верујем, господине, али је ствар ипак врло незгодна.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Полубрат, ако баш хоћете! - спазих у полуокрету једно дечачки витко тело и два зелена ока која као да су сигналисала нешто. „Какво парченце!” — рекох себи.

Нисам га слушао. Размишљао сам о цревима: лав их има краћа него ја, али зато овца има читаво једно чудо цреваца у себи. Нисам желео да будем овца, иако нисам могао да будем ни лав.

Птицу нисмо видели, али јаја су јој била ситна, са зеленкастим пегицама. Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо пошли, дуго још у ушима имали смо крик неке птице.

Доле на реци било је сасвим тамно, иако је и то случајан утисак. Једно овакво синдикално пролеће у стању је свачим да вас изненади.

Тисе кричале су сарке а у дворишту се о гране две патуљасте вишње вешао читав чопор клинаца између две и дванаест. Једно које није знало да хода девојчица је држала у наручју. Упитах је да ли још живи у кући крај рампе. - А где бих?

али нисам био баш сасвим сигуран да је то био он и нисам рекао ништа, а онда га више нисам видео, иако сам се читаво једно лето пентрао на дрвеће око болнице. Пред Нову годину је умро.

Отац је, у сваком случају, имао богатији речник, али је ипак излазило на једно, досадно до лудила. Постојавши неколико минута, изађох напоље, опет звиждучући да бих привукао пажњу на себе.

Покушавао сам да мислим о ономе што је Багрицки говорио, али су ми стално на памет падале мачке које сам једно поподне, отишавши да му однесем неку поруку свога оца, видео како леже по његовим ногама, грудима и свему.

теткицу у гимназији и очи тамномодре и баршунасте, налик на цветове дан и ноћ које смо крали са католичког гробља. Једно време био сам заљубљен у њу и свако од нас је то био, без нарочитог резултата, уосталом.

- шмркнула је кад сам почео да вичем на њу, а ја јој рекох да греши. Сада знам да је била у праву: ја морам имати једно место само за себе, или сва остала бивају оклоп који ме гуши.

Она је све схватила као виц, забаван, истина, али виц! - рекох себи. Једно такво дериште и не може да мисли на неки други начин!

Уз пут смо наишли на јаја дивљих сарки и на једно гнездо с већ излеженим младунцима. Били су голуждрави и пиштали су, док је сарка упаничено лупала крилима неколико

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Њега ће отсада звати „мали фишкал“. Тако се лако дао господар Софра преломити на вољу госпође. Једно је свршено. — Ја ћу се разговарати са Кречарем, па ће и Чамча ићи с нами у Кракову; све познаје у прсте онде.

Сада њен син Ђока сече месо, и тако животаре. Једно пре подне, обучем се лепо, па идем управо у кућу Татијане Угљешине. Било је осам сати.

Ленка већ прешла петнаест година, рекао би да је већ седамнаест, тако је развијена. Створ, стас диван, једно према другом све сразмерно. Ленка има лице овално, прави римски тип, обрве канда хоће да се саставе.

Обуче се по реду, узме наџак и каже да је готов. Сад уђе у биртију. Разгледају где би било најбоље. Молер нађе једно место на дувару, у чело, да сваком који уђе одмах у очи падне.

Армицијаш уверава господара Софру да се ништа не боји, да није на рђавом месту. Чамча унесе „провијант” и једно половаче. Место да армицијаш њих части, они часте армицијаша. Армицијаш добро пије, већ се помало угрејао.

Он ће се већ за то са друштвом поревенити. Па онда још једно половаче вина и једну боцу „ауспруха”, у дар за армицијаша. Већ зора руди, време је одлазити.

Хоћеш доћи? — Ако по ту цену продаш „ауспрух”, ево руке да ћу доћи. — Ја сам задовољан. Но још једно: морам ли онда доћи обучен у парадно? — Па да, ваљда нећеш у „јанклу”. — Дакле, сад смо готови.

Многе слуге служе. Јела мешовита, француска и пољска. Ту је све једно за другим ишло, чорба-боуіллон — па овчје месо, рибе биберисане, и фине пастете, цхаудеау, и крмеће печење.

Чамча зна већ њихов обичај, изнесе му и бела и црна вина, и „ауспруха”. Шљахтец може бирати шта хоће. И доиста, сад једно, сад друго, сад треће је пио, па онда опет натрашке, и сам се већ једио што не може код једног да остане него мора

Чамча је изредан трговац, надмашио би све, но нема стрпљења; сад се хвата за једно сад за друго, па је „бон вівант”, лепо хоће да живи.

Нека га нека путује. Господар Софра донде уређује код куће, али доста без воље; само то га једно држи, да је рад Шамику још за свог живота у кућевном реду видети. Слабо куд иде, оде Кречару и Чамчи.

Кречар, и он је срећан човек. Има жену, његову Агру, која му у свачему гове. Његови пријатељи су и њени пријатељи; једно друго никад друкчије не зову, већ „душко”. Има једног сина, славног „фишкала”, па онда унуке.

Црњански, Милош - Сеобе 1

По целој се кући већ знало за крађе, паљевине, туче и једно силовање. Још необучен, Комесар, отворивши прозор на првом спрату, појави се, вичући.

Живео је за њих и занемарио своју трговину, бринући се да их већ једном насели стално на једно место. Увиде да је срећа братовљева сасвим случајна, али да тако мора бити.

А шта је она приметила, и мислила, то се није видело ни на њеном лицу, ни у њеним очима. Тек кад једно вече, у Цветној недељи, наиђе када се она купала, у изби са великом земљаном пећи, у којој се иначе пекао хлеб, и,

Била је лепша него пре икада. Тиха и друкчија, она га руком често додирну, а једно вече, при отвореним вратима, тако да је могао да гледа, пресвукла је своју нову, млетачку хаљину. Лагала је.

Њеног осмеха. Децу је била дала слушкињама; само пред мужем држала их је на крилу. Са осмехом. Једно јутро запита девера, да ли му се брат не чини нагло остарео?

За њега није био онај кикот, ни та ћеретања, ни све то. За њега је она имала и други глас, и други поглед, цело једно друго биће. И не само она, већ и њене слушкиње, без нарочите наредбе, мењале су се, кад би он долазио.

Нису више ишли на игранке у тврђаву, нити је више онако често јахао са њом. Читаво једно село беше населио, под градом Варадином, са оцем, и цело пролеће ходао је бос, по блату до колена, водећи своје нове

Ноћ је била провела са рођеним девером, али то не мрдну ни једно зрно зоби на тавану, изнад њиних глава. Осетивши и пре, крај све своје власти, да лежи по кући као нека ствар, око

недогледно плаветнило неба, између разних звезда и сазвежђа, која су редом долазила у четворокут њеног прозора и тамо једно време стајала и треперила. Са упорним ћутањем веровала је да ће је лекари спасти и да ће се опоравити.

тих дана, када је седела као узета, беше једна безгранична завист према обојици мушкараца, које је волела и мрзела, а једно неизмерно презирање себе саме.

размишљања, о свом прошлом животу и жени и деци, посматрао је пажљиво, дремљив, како се на путу који се видео свега једно парче, беле, као пужеви, каменице, све једним истим правцем, недалеко једна од друге.

Затим упаде у собу у којој је тога дана било много устајане прашине и у којој је Исакович прегледао једно седло принчево, купљено од Турака.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

За време купања жена мора да поједе по једно зрно од глога и од шипка.“²³ Ритуално провлачење је у многим приликама (болест, урок, тежак порођај итд.

Нема те ствари коју она не би учинила, нема тог поступка који не би окушала само да роди макар једно дете и да са себе скине проклетство.

и овако: „Кад трудна жена изађе из собе напоље, онда нека комшика метне на клупу или кревет испод поњаве или ћилима на једно место нож а на друго маказе, али тако да трудна жена о томе не зна. Затим је зовне и каже јој да седне.

⁶ Деца која су рођена истог месеца називају се једномесечићи и за њих се сматра да су судбински повезани. „Кад се једно од једномјесечића жени или удаје, онда други не смије бити код куће...

нити смије јести од онијех јела што се готове за свадбу“, пише Вук.⁷ А кад једно од њих умре, онда се врши ритуално „отклапање“ оног живог (тј.

³¹ (Овом објашњењу иде у прилог и једно предање српског народа у ђевђелијској кази према којем је среда некада била срећан дан, али откако је на тај дан

Једноданци су деца истих родитеља рођена у исти дан (истог имена). Она су судбински повезана: када се једно разболи, разболи се и друго: ако једно умре, убрзо ће и друго.

Она су судбински повезана: када се једно разболи, разболи се и друго: ако једно умре, убрзо ће и друго. Зато када се једно од њих разболи, оба се детета измере, да би оно болесно оздравило, а здраво

Она су судбински повезана: када се једно разболи, разболи се и друго: ако једно умре, убрзо ће и друго. Зато када се једно од њих разболи, оба се детета измере, да би оно болесно оздравило, а здраво да се не разболи.

А ако једно од два детета умре, врши се обред „отклапања“ (као и код „једномесечића“). За судбину детета није важно само то у ком

То није добро ни за породицу у којој је рођено, а ни за село. Верује се да је боље да одмах једно од њих умре и да тиме однесе са собом сву несрећу, тако да оно које остане не буде у животу несрећно.

Жене на бабинама не ваља да плету јер ће дете бити брбљиво.³⁴ Ваља се, кад се иде на бабине, понети и једно повесмо (свежањ кудеље, вуне или лана), које се стави уз колевку, да би дете, ако је мушко, било бркато, а ако је

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Рокенрол је отерао у старо гвожђе буги-вуги, за који смо мислили да је вечан. Једно време тресли смо се као суманути у ритму егзотичне »рашпе«, да бисмо коју годину касније учили кораке мамба, самбе,

Док су са вама, оне чују и без слушалица најдивнију музику. После једно сат и по дао сам Јелени слушалице да и она мало слуша Радио Београд, који је пуштао новогодишњу музику, али некако ми

да одвајаш, каже, ћошак са нама, једно пет-шест година, рекао је, па ћеш ваљда нешто смислити! Тако он оде, а после смо му видели и тај други филм — али нам

Филм је био феноменалан, на часну реч! Играо је цело једно послеподне, али не и увече, и не на матинеу у десет сати, човече! Која је то била масажа!

Док смо ми трљали леђима храпави зид Кинотеке, они су се ослањали једно на друго. Била је то, очигледно, једна од оних дугих дечјих љубави које трају од првог основне све до смрти у

Наставиће да живе без љубави дан, два, три недеље, а онда ће се поново наћи у »Хунгарији« да кажу једно другом да њихова веза не води ничему. Док си излазила, погледала си ме расејано, Жужи.

Можда до јесени... – Гдје сте одсјели? – Ту близу. – Фино— казао је шеф Терасе. — Значи, почело је љето! – Још једно... — рекао је носталгично.

– О, добро су, добро... — рече шеф Терасе. — Старији ми је у војсци... – Ма стварно! — извукао је једно мало дивно чуђење из тајне резерве. — – У Загребу. – Фино — казао је.

био још врло млад, и док је имао обичај да се клати на столици и смеје без разлога, видео је двоје странаца како седе једно покрај другог и ћуте. Заједно, а свако од њих тако далеко! Гледао их је као неко чудо.

Потрошио сам, дакле, неразумно још једно лето, а могао сам да га пажљивије користим, да ми дуже траје. Испратио сам десетак генерација купача и осетио се

Корачали су једно поред другог. Она је извукла скривени кључ испод отирача куће обрасле у бршљан и попела се уз степенице.

Идућег тренутка смо се препознали. Хтедох да га загрлим. али момак показа крајњу европску уздржаност и процеди само једно: »Како си?« Рекох да сам добро. Како је он? И он је добро. Хвала богу, нека!

Матавуљ, Симо - УСКОК

На њеколико корака од њих стојаху двије дјевојке, иза њих момче једно, држећи једном руком угојено јуне, а другом оседлана коња; иза њега бјеше гомилица Црногорака.

Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!... Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник!

Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо! Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је најпреча! Не изгубише Србљи на Косову што не бјеху јунаци, но што им бјеше суђено!

Па онда што је тај Крцун знао напамет пјесама, прича, пословица, загонетака, то је било чудо једно; уз то, у вечерњим посијелима код владике, бјеше прикупио доста знања и о „свјетским работама“, о којима велика већина

поља његушког и кад стадоше, Крцун испали малу пушку и викну: — Благо мени данас и довјека, е по анђелу прорекох чудо једно! Ходи, Јанко, ходи, брате, да се поцјеливамо!

— О, сачувај, боже и Божићу! — рече Крстиња, па у страху узе дијете у наручје. — То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући госта, о коме ће се гракнути кроза сву Црну Гору и Брда, па ће нам дика

Одједном потекоше једно другом, али се на вријеме одмакоше, једно надесно, друго налијево, не губећи у томе мјеру играња.

Одједном потекоше једно другом, али се на вријеме одмакоше, једно надесно, друго налијево, не губећи у томе мјеру играња. Најзад, брзијем полукругом измијењаше мјеста.

Мргуд и Крстиња измијенише мјеста четири-пет пута, па потекоше једно другом и пољубише се она њега још пољуби у руку. Замијенише их кнез и снаха му, удовица Јоке.

— Не, но руски? — исправи Стево Бајов. — А да ли то није све једно? — рече Гашо Перков. — Умијем њешто — потврди Јанко. — Научио сам међу Граничарима. А слова су иста и српска и руска.

Онамо приме то за готово, те све владике руске саставе једно грдно писмо против нашега владике, и то писмо пошаљу по ђенералу Ивелићу.

А ја сам опет од достине наших слушао да многима не могоше ништа, него баш добише ране од њих! — Једно је вјештина, а друго је срце — рече Јанко.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Али и уму људи, брате. ОТАЦ: Е, шта ћеш. УГЛЕД 3. ДЕВОЈКА (ступи), ПРЕЂАШЊИ ДЕВОЈКА: Једно је момче овде, каже да неки страни људи желе нас посјетити. ОТАЦ: То ће бити онај. (Мане главом на матер и одлази.

МАТИ: Та лако је за то, само нека је у другом добро. ДЕВОЈКА (подскакује): Баш имам једно лепо име за њега! ОДЈЕЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ ШЕСТ НЕДЕЉА ПОСЛЕ ВЕНЧАЊА УГЛЕД 1.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Развој школства је у томе одиграо одлучујућу улогу. Са ширењем образовања читаво једно мало човечанство ступило је на позорницу друштвеног живота, и принудило одрасле да поразмисле о његовим правима и

Дечја књижевност је прибежиште, једно од средишта тог отпора: постојање се поједностављује до елементарне равни, чиме се његова озбиљна, то јест трагична

”13 Избегавање уопштених израза и апстракција одлика је сваког бољег стила: конкретност ситуације или слике једно је од начела језгровитог приповедања и згуснутог стиховања.

одређивању и због двосмислености оног придева „дечји”: изражава ли тај епитет њену суштину, или њену намену, или и једно и друго?

Само дечја песма није пристала на ово осиромашење. Нашавши се по страни, она ослушкује и једно и друго искуство; њој пристају и романтичарске навике, и антиромантичарска трезвеност.

Свет је то што је, непосредна чулна представа; голо постојање једно је од највећих чуда, па је излишно тражити његово више значење. Дечји свет је свет без Бога.

Да би нашла једно прихватљиво извињење, дечја песма се радо обраћа детету. Дете јој је, из многих разлога, блиско. Међутим, њу потајно

Реч је о једном искуству уметности, једном схватању света: једно од тачнијих њених имена могло би бити наивна песма.17 ВИ Кад се ствари овако поставе, могуће је установити прави

Тај естетски образац је утврдио Творац, а Песник покушава да га васпостави у речима; пошто је зец једно од савршенијих отелотворења тог обрасца лепоте, песници га радо узимају као тему и модел, што је, разуме се, упрошћен

О правом смислу зечје улоге у дечјој књижевности Радовић је оставио једно проницљиво упозорење. Ноћас касно двоје родитеља читали песму о зецу и одгонетали — шта је писац тиме хтео да каже.

Вредне дечје књиге настају при повременим излетима из круга владајућих књижевних норми у једно подручје где су стеге лабавије, општа клима пријатнија и необавезнија.

Читаво једно поглавље његовог песништва, мање познато, обележено је том врстом надахнућа: Пало сито, пало на корито, Са корита

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Хм, хм! То је ђаволски посао. СМРДИЋ: Ја канда сам знао, те сам био умерен. ШЕРБУЛИЋ: Шта, умерен? Нисте ли ми једно парче из руке истргли? О, ако дође до чега, све ћу редом исказати. СМРДИЋ: Ја се могу заклети да нисам ни руку метнуо.

Знате ли колико је пало Маџара? Погодите. НАНЧИКА: Ваљда је пало једно три хиљаде. МИЛЧИКА: Охо! Петнаест. Месарош скочио је од једа и жалости у воду да се удави, и једва су га спасли.

Зашто не казују људима да је то нездраво? ГАВРИЛОВИЋ: Јест, али треба имати што друго. Ајдете да накупимо између нас једно сто форинти, пак да поделимо међ сиротињом. СМРДИЋ: Сто форинти! Шта ви говорите?

ЛЕПРШИЋ: Ви јошт сумњате? Рус ваљда није дошао забадава СМРДИЋ: Но, фала богу, да и то доживим. ЛЕПРШИЋ: Једно ме само обеспокојава што се намештају страни људи за чиновнике у војводини. СМРДИЋ: Шта, шта? Гди је главни одбор.

СМРДИЋ: То смо одавно могли знати. ШЕРБУЛИЋ: Каже да се једно прошеније на цара потписује, у коме Србљи сами признају да нас је мало и да за нас није војводина.

ГАВРИЛОВИЋ: Кад тако лепо дишете за Српством, ево и вама једно писмо од вашег старог пријатеља Нађфалудија. (Пружи јој писмо.) СМРДИЋ: Шта је то? ГАВРИЛОВИЋ: Чисто родољубије.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Од писаца су помињани или они који имају књижевног утицаја, или они који су карактеристични по једно доба и по један књижеван правац. За најновије доба узимани су само писци од књижевне вредности.

су написи: или који су добри и сигурни, или који доносе какве било нове појединости или који су карактеристични по једно схватање. Што се тиче илустрација, овде су унете готово све до којих се могло доћи.

И славонски католици су се једно време служили ћирилицом, као што Матија Анте Рељкових пева у своме Сатіру: О Славонче, ти ѕе врло вараш, Којі год мі

По преласку у Аустрију неких петнаест година су лутали, бедни »сираци и пришелци« у туђој земљи, — »како Јудеји«, вели једно писмо из тога доба — без сталног станишта, живећи по земуницама, десетковани болестима и глађу, гањани од аустријских

Покушаји да се састави једно српско акционарско друштво и да оно купи штампарију, остали су без успеха. 1796. штампарија буде продата мађарској

8 Зна се да је био јеромонах, да је једно време живео у Сентандреји и био у школи Кипријана Рачанина; да је око 1736.

10 Међу осталим стварима превео је са пољског и једно дело световног садржаја: Исторіа Барона Цесара, гардинала римскаго.

године. У Карловцима, још шездесетих година XВИИИ века, почео је сам писати једно велико историјско дело, које је 1768. било готово, али које је непрестано допуњавао. 1794.

времена, али који није показао ни оригиналности, ни дубине, ни књижевног и научног талента, и није оставио за собом ни једно дело од трајне вредности.

Једини његов бољи и оригинални богословски рад јесте рукопис Апостолское млеко, писан у Темишвару 1763, једно од најранијих дела написаних на српском народном језику.

Дуго време нагађало се ко је писац, и тек у последње време ствар се утврдила. Поред обичног издања има и једно боље издање ове књиге, на финој хартији, са врло лепим бакрорезима и добрим картама, и са посветом Катарини ИИ и

Његов патриотизам има сасвим реалну политичку подлогу. Једно време [око 1788] заваравао се празном надом да ће Јосиф ИИ ослободити Србе, али када је 1804.

Милићевић, Вук - Беспуће

чоји; настајала тренутна тишина; са звеком падао који пут новац на земљу; и од времена на вријеме дизала се свађа. Једно ђачко друштво очито се досађивало.

Напољу, једно натуштено јунско поподне, са сунцем које се изгубило иза густих облака, али које је оставило у ваздуху топлину својих

Људи с уздигнутим јакама, и жене, прихватајући сукње, журили се, трчећи и тражећи заклона. У кавану јурну нагло једно мноштво људи, налазећи једва и с муком мјеста.

Он вечераше на станици и, ишчекујући воз, досађивао се, пушио и посматрао једно друштво официра који су гласно разговарали њемачки и грохотом се смијали, гледајући изазивачки жене које су пролазиле

Он се попе у кола и стајаше на прозору. Из чекаонице треће класе појури једно разнолико мноштво: сељаци и сељакиње, с кошарама и великим завежљајима, гурајући се, спотичући се, сударајући се да

Тада су се посљедњи пут видјели. Кад је у Загребу једног зимског јутра, још сав дрјемован и у кревету, отварао једно писмо из Угарске, на коме је видио братов рукопис, он није ни слутио што ће у њему да прочита.

И задријемали су, сједећи око ватре; у другом ћошку се мицале двије-трије овце, и цијелу ноћ јечало једно болесно дијете.

десној нози до изнад кољена, видјеле се ране с којих отјецаше крв коју му жена заустављаше, испирајући ране ракијом. Једно момче из комшилука одјашило је било по доктора у друго село. Доктор дође тек око подне.

уздрхтало и узнемирено послије састанка са Јеком; он осјећаше да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки гази једно срце; он се увјераваше да треба бар да стане, да прекине прије него што буде касно; он се стотину пута одлучивао,

Ко зна . . . Кад је дигао очи, видио је гдје према њему иде једно сељачко дијете коме су тек негдје одскора обукли гаће кад је пошло у школу, скиде с много муке своју црвену капицу и

И за час нестаде између њих свега што је сметало њиховом разговору и удаљавало их једно од другога. У њихов разговор мијешао се жамор шуме над њиховим главама и око њих, док се видјело ужурбано мноштво

И долажаху му тренуци кад хтиЇаше да се отресе свега тога, да баци то преко себе као једно бреме са својих леђа, да одгурне ногом, да раскине рукама, да кида зубима, — па да исправи поново главу и да поново

Сремац, Стеван - ПРОЗА

је некад боље бити и непозван, па седети лепо са »костгебером« сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован

Није ме ни пит’о, ако ћеш ми веровати... — Молим те, ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај! За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта!

смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља, са мање или више успеха, како кад. Једно му се надгробно слово још и сад памти у чаршији и почиње се овако: »Човек је тврђи од камена, а мекши од стакла, а ево

И чим га спази, а он оставља карте, а Шваба би већ, разуме се, платио кафе и по једно винце. Јова би отрчао у пошту, сео на своје место и шефа дочекао.

Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио (»јер тој поганој секти не може се веровати«, — говорио је Јова).

— Е, сад, прико, ’ајде једно »Многаја љета«. Да ми помажеш, а ја ћу започети. Запеваше. Најпре домаћин, за њим домаћица, да спасе певање, а за њом

Нађу код њега неке мало крупније неисправности, тако да га ни његов леп рукопис није могао спасти, и он оде у једно ново друштво.

Да узајмиш, и не вреди, јер што ове лоле кредиторске служи памћење, то је једно чудо! Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице!

тако ухватио веверицу или лисиче — па се луња и вуче по три дана по вароши док прода — од њега, дакле, добије Максим једно прасе. Навалио сељак, па вели: »Нећу ти бога назвати, учо, ако ми не примиш прасе.

И још само неколико дана је остало било до суђена му дана. Кад, али једно јутро долете Пуја фамулус, сав задуван и усплахирен, па рече: — Господине, нема нам гицана (тако му је име остало још

’Ај’те, децо, у школу! И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.

’Ај’те, децо, у школу! И Пуја убриса нос па узе звонити, а деца улазе једно по једно, и за њима, напослетку, уђе учитељ у школу.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ето тако јуче Дође једно луче, Ао кад га зглену, Срце ми се крену, Ова, ова бела Срце је однела. (1843, дек.) ДРАГИ Петли поју, ето

на ме Кô да веле: о не бој се таме, Јоште мало, па ће данак сванут, Јоште мало, па ће сунце гранут, Свету једно, а до два тебека, — Сутра, сутра, о благо менека!

Бре, Аполо, голаћу убави, Пегаза ми што пређе набави! Ао гољо, да ти кажем право, Тебе млада жао ми је здраво: Једно момче — девет мома млади, Чу ли, драги, то су вели јади! Помоз', Поло, ти сада менека Па ма после ја морô тебека.

“ Тако љуба у молитви збори. Ох, јао је нама свима, јао, Како Лазо на Косову пао, Ал' ономе јоште једно јао Ко од пушке свога не копао!

Бија жедан, те пођем пешице Да потражим у гори водице, Нађем једно вреоце студено, Стењем, цвећем дивно окићено, Ту се воде понапијем добро, Те погледим околине, побро, Ал' стајау

Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета.

Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада.

нема, певај кô да има, Није л' злата, има штогод друго — Певај само, не разбирај дуго, То ил' оно, све је, брате, једно, Што је мило, све је песме вредно. Ето моје, па нек ми је проста, Јер за сада свакако је доста.

И тако ће док је века бити, Једно грабит, друго доносити, Ал' што зима уграби менека Не поврну нико ни довека. Даничићу!

Живот, име, и све што му било Негда тако и драго и мило, Све прежали, све веће прегоре, Само једно још јунак не море, Цвету не мож' — ох да ј' мртва веће — И ка њојзи брзо се окреће, И види је е земљи клекнула, Па

га нека мука прима, Дохвата му срце у недрима, У срцу се страшне буде змије, Гледа Цвету — Боже, закрили је! Једно Туре ка њему долеће Уплашено не мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно

Туре ка њему долеће Уплашено не мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред Рада у траву: „Дакле тако, дакле још замало, Можда одмах па ме је нестало —

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо и

Раде, Раде, рекао би пријекорно и дигао свој свети прст, зар ти у мој дом шаљеш овако једно бесловесно бравче које ни бекнути не зна? Камо те да га научиш молитве, да га доведеш у ред, ти си га на душу узео?

— Знаш ли шта је, Сава: осим тога крста на теби, ти си, брате, једно право правцато, пуко пукцато бесловесно бравче. Откуд Маријана из Маните Драге кад се Ниџо онда није био ни родио?

Е, Брко, Брко, пољуби ме у ... А стриц их, у ствари, зато не трпи што је и он сам једно божје зазјавало, ајкара и рођена луњалица.

— па, све једно с другим, ево ти патроле најприје пред Лазину кућу. Пошли да се пропитају, онако поиздаље. — Така и така ствар, вели,

Старчић се устури као на прозивци и осветнички завреча: — Нека ме пољубе на једно мјесто заједно са Вилсоном, а вала и с оним другим, де! Остадох ја вјеран свом рођеном Ради, бог му се радовао.

И тако започе једно од оних чудних пријатељстава између отреситог бојџије и злопоглеђе Дане Деснице, најсиромашнијег момка у селу, и

И она се морају истутњати и протјерати своје прије нег се смире и легну као и свака поплава и непогода. Једно од тих чуда представљао је и ненадани долазак дједова камарата из момачких дана, Дане Деснице.

Ихај-хај, па зар све око нас није једно велико дјетињство и безбрижни несташлук, једно весело ходање на глави, које само уозбиљавају и кваре строге маме,

Ихај-хај, па зар све око нас није једно велико дјетињство и безбрижни несташлук, једно весело ходање на глави, које само уозбиљавају и кваре строге маме, пољари, жандарми, попови и разни други од којих се

тавану је, у одломцима и крњацима, похрањена историја сваке куће и свих њених станара, године и десеци година набацани једно преко другог, све под прахом коначног мира и покоја.

куће и свих њених станара, године и десеци година набацани једно преко другог, све под прахом коначног мира и покоја. Једно уз друго ту трпељиво ћуте згореле сељачке јесени, заморне вечери уз разбој, утихле успаванке над колијевкама, мудре

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Али ни једно женско! А мени ништа, само најгора ледина! Ал да ми даду жене прекоплотке, узбуквуше, устарабарке, мурдаруше,

ХАСАНАГИНИЦА: Иловачу ископаш, поквасиш, не питаш је шта ћеш од ње да месиш... Почнеш једно, па се предомислиш, па друго, па се опет предомислиш, па треће, а иловача на све пристаје...

Биће онако као си ти измерио, како си ти просудио, како си ти мислио да је најбоље. Али једно има да буде по моме, иначе свадбу растурај! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти мени да претиш? Видиш ли ти овај штап?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Моја вас је мати радо имала. Јер једно што нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с

се томе чинила невешта, јер је била уверена о немогућности ма какве везе, а опет није хтела да прекида овај наш живот. Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи.

Све је било по старом и дани су ишли, текли једно за другим брзо, неосетно, ти наши млади дани испуњени срећом и безбрижношћу.

Сад је кријумчар. По недељу дана дома не долази нити што доноси... Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане.

Па одмах, уза зид, држећи у крилу повијено детенце седе ти сува, бледа и испијена. На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса занемарена.

Увек су били заједно. На њиви, пољу, увек, увек беху они једно до другог. Он јој никад не даде да осети, е је она код њих само слушкиња.

Из реке душе ветрић, а из пожњевена поља, стрњишта, допире песма грличина... Раде, утркују се, диркају једно друго, па се споречкају и, тобож расрђени, одмичу се. Ћуте обоје.

Радио је, цепао дрва, клао, копао гробове, и све што год би му се наредило. Лето, зима, њему је било све једно. У исцепаним чакширама, неким појасима и крпама од ко шуље провођаше дане.

Па кад све то почне да се тиска, гура, претиче једно друго, онда ни кокош не би могла да прође с једне на другу страну, а камоли човек.

Свуда жене, девојке. Трче из једног у други виноград, састају се. Нестало је међа, граница. Све је једно. По дрветима беле се обешене хаљине, из јендека и међа вију се густи димови, чује се прасак сувих лозинака на ватри,

Одвојих се од трешње и седох до једног чокота. Нисам хтео да идем тамо код њих. Једно ради ње, Ленке, као и у инат, а друго знам да ће ме терати да радим.

Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је мати још у суботу увече довела. Једно, да има ко кућу да очисти и ручак зготови, док мајка и отац иду у сватове, а друго да се и она, Нушка, тога дана

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Пред киме клечи Британија сва, за киме листом запад ликује, шта мари тај, шта тај распитује за једно племе више или два?

Само на вршку брега висока, незнана соја, незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним

свиле комад жути, на свили је ситан вез; — тај је везак што замути Самсонову бистру свес': — шарен везак њему ниже једно лишце, а под лишцем ситно пише по комаду жуте свиле: „довече си у Делиле!

— Народ бега: „Ој, Самсоне, мајчин дане, Израиљев дични бране, удри, синко, Филишћане, Филишћани туку нас! Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе уврх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао; гледајући тако дуго опази

Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем.

слуша, него сјутрадан наумио да пође, а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га дâ у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика

Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: — На ти — вели — то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га

Онда цар орлујски кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури: — На — вели — шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем

како би жену своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао.

Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ће му доћи у помоћ ако му буде до невоље, „па зато сам — вели — још једаред дошао по тебе; хајде одмах

Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било усред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и оданде је

А аждаја стане казивати: — Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је

А он одговори: — Хоћу, светла круно! Онда га цар прими и стане га световати и учити: — Има овде једно језеро, и покрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који

Тамо је врло тешко доћи: треба приправити дванаест овнова печених и две метле и једно уже. Јер кад се дође у град, на капији стоје дванаест лавова и чувају град: ко се год прикучи, одмах га растргну, зато

ЗЛА СВЕКРВА Некакога цара син шетајући се једном наиђе на једно мјесто, ђе се бијаху ђевојке скупиле на игру, те се онђе мало заустави да гледа ђевојке и игру.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

КУМ: То је тако. СВЕТОЗАР: Но ни она није добра жена, или, што је све једно, добра газдарица, која је неопраница, која се није умила од пет дана, којој се црни аљина итд.

Новина Читалишта стајало је о књижници Читалишта београдског извјестије једно од г. доктора философије, гл. управитеља основни училишта Књажевства Србије, члена друштва српске словености, члена

да призна, што је погрешно, и да брани учтиво и лепо, гди мисли да има право, него окупи одма лично вређати нарочито једно лице, с којим се он ни у каквом смотрењу успоредити не може, и назове списатеља они примјечанија чаушом, а саму

Распра ова породила је у мени мисао списати једно весело позорије, као за углед г. Спасићу, да л’ би лепо било, кад би се његове погрешне мисли и речи групирале и

Ишчислително земљеописаније сматра Земљу као једно тјело, на ком људи живе. МАНОЈЛО: То не разумем. ДОКТОР: Ишчислити значи мерити.

ДОКТОР: То ћеш чути док дође разум кући. Јестествено земљеописаније има је у виду као једно природно тјело, које се на више части дели, и све те части, као предјеле, воду, поднебије, производе и људе позасебе

МАНОЈЛО (врти главом): Хм! То ми је мало чудно. На пример, коњ се дели на три царства. Коњ није ни за једно царство, а камоли за три. доста му је, сиромаку, што се Земља на њега дели.

ШАЉИВАЦ: То је било год. 1845. Сад има 15.000 мање. ПУТНИК: Дакле ви натрашке идете. ШАЉИВАЦ: Једно земљеописаније иде напред, а све друго задњачи. ДОКТОР: Земља је брдовита. Планине су Мироча.

Бар јасно имам сада поњатије о Србији. ДОКТОР: Да би јошт јасније имали, ево вам једно Земљеописаније. Читајте, учите, пак ћете се просветити. Освиме! (Уђе у собу, за њим Манојло).

ШАЉИВАЦ: Нећу ни ја пропустити. (Отиду.) ДЈЕЈСТВО ДРУГО (СОБА КОД ДОКТОРА) ПОЗОРИЈЕ 1. ДОКТОР (сам, држи једно писмо у руци): Не могу му помоћи, јер би радио против моје славе.

ПУТНИК: Не, не, мој је лек дјејствителан. У Сенегамбији расте једно дрво које има чудновато својство. Свака сирјеч грана, ако се у знаку телца одсече, има ту силу да човек разуман мора

Жена крије своје тајне од мужа, муж од жене; а кад се прорачунаду, види се, да су мало — једно другом дужни. — Но канда мој комша опет долази. Да се брже уклоним, јер бн иначе сумњати могао. (Удали се.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Јошт једно! Ти мораш мене и ону твоју песму научити, и ја ћу је сваки дан певати и другима препоручивати, да се види како је

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Од свега тога сазри једно лето, Кад бестрасно га суђаје досуде, Кад будуће и бивше, кад се све то Смири у раван спојене посуде — А срце мотри за

(22. В 1989) 8 ЉУБАВ У парафрази твога нерођења Сваки ми корак сенчи једно ништа. Неоштар снимак. Има ли решења Сем љубави за стварна чудовишта?

(12. ВИИ 1989) МЛАДА ЖЕНА СА ВИОЛОМ Дідн'т И данце wітх yоу онце ін Брабант? Тwо Гентлемен фром Верона Једно од лица у оркестру, наглом Вољом тренутка изоштрено јасно У фокусу; то лице што се сагло Лако над звучно тело

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

одзвања њена чувена реченица којом ме је дочекивала на прамцу, привлачећи, ужетом, чамац обали: „Јесте ли можда за једно мало дружење на брзака?“ Е па, у последње време мало је виђам.

помислите да је ствар најзад готова, оркестар опаљује још једну грмљавину, а љубавници се враћају да још једанпут кажу једно другоме да се више никада неће забављати!

за писање „Ане Карењине“, на пример, већ бих имао свој сопствени комфорни споменик на Калемегдану, где сам ошацовао једно заиста пријатно место, одмах десно покрај главне шетачке стазе. Уместо тога, што сам радио?

Узмимо другу могућност! Ако неко може да вас отфура на једно овако максимално место, где сваки сто има лампу са абажуром, онда је он као по правилу „табу“, разменио је четврту

И шта се дешава? Наиђе неки глисер „Крис—краф“ доле иза моста, подиже чудо једно од таласа и ми ти се лепо потописмо! Чабар.

Баш ми жао! Стварно ми је жао! У ствари, да ме вечерас нисте извели на једно овако фино место, умрла бих а да не бих никада дознала чему служи стари кечуп, на часну реч!

Али нећете ви, то се не би слагало с оним што пишете! Шта могу, то је јаче од мене! Једно време сам, знате, мажњавала само каранфиндле по кафанама! А што се тиче, старог Фокнера, хоћу да кажем...

Сећам се година кад је мом матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али стари „Чамац“ је увек био некако ту, под руком, и увек би се нашло толико

Имала сам једно дванаест година и све ми је углавном било јасно када сам постала власница најважније изваљотине на свету.

А ово је Анчи, на пример, једно право правцато место! То сам схватила тек касније. Дакле, на свој рођендан, одох, наравски, тамо.

— Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — извали она будала из огледала; недоношче једно! —У ствари — рекох —требало би да човек одапне пре него што почне са укопавањем властите личности, на часну реч!

Једноставно, њој није био потребан неки „Чамац“ на Ади; свој брод је носила стално са собом. Пиљила сам у њу једно два сата, све док није помислила да сам лезбос. Отишла сам, не проваливши тајну тог њеног капута ...

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

КРУШЕДОЛ, ИИ Долом, гором, Крушедолом, Мрклом ноћи и оловом, бело вече док се свлачи, једно буде - Друго значи. Лудо коло под орахом. Витлају се вране зраком. Одзвањају зумбул-дојке: о осмици снују тројке.

Витлају се вране зраком. Одзвањају зумбул-дојке: о осмици снују тројке. Нити стојим ни путујем. Једно будим — Друго трујем. Не сећам се Светог јутра: вртело се све изнутра, са зрнима златне тмине у куљању помрчине.

ІІ Минуло је с лампом лето. (Једно смркне - сване пето.) Разапета о чудима стара кућа крај Будима. Златна чаша склизне с руба изнад стола сјане дуга.

Вилењак биљни јасне се са дуда. ИИИ Затруби злокоб с руба памтивека. Кад ум се смрачи, једно зрно зоби у тренут може кућу и човèка да слисти, спржи; може и да згроби Висину горду, кад се звезде зграше у крик

С вокала дугог круни се у зреник и звуком коси зрелу камилицу. Од светла два му, једно би да блиста, а друго, с круга, Књигу мрака листа. Ни Петков цyцед нити Средин женик.

о прозор вида разапне се сукно, те с душе вивци као да запиште: „У једно све је вукла нека жудба“, а то је била катастрофе журба у слепих пчела мрачно кошничиште.

Зрнима грожђа небо се кити. Дишите са мном - бићете сити. Творчева школа лако се учи. Прост је алфабет: Слово је једно, срезано, слито - једнако звучи. С тканине ведре круни се штедро Његова светост - грумен суштине.

Тобожњи кремен природе мушке покрети Твоји здробе у љуске. Несвесно струји једно у двома. Зуји ми кичма, колена хује, пуши се глава. Бојим се слома: зажижем псалме и алилује.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Улица.) АЛЕКСА, мало затим МИТА АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало.

ЈЕЛИЦА: Ах, даѕ wüрде міцх üберраѕцхен; али једно ми стоји на путу. Навалио отац да ме уда преко воље. АЛЕКСА: Преко воље? ЈЕЛИЦА: Ѕтеллен Ѕіе ѕіцх вор, трговац!

Но засада доста, ево ми бединтера. 9. ПРЕЂАШЊИ, МИТА МИТА: Господин барон, једно писмо на вас и вексла. АЛЕКСА (Јелици): Ја ћу морати на једно магновеније препоручити се.

9. ПРЕЂАШЊИ, МИТА МИТА: Господин барон, једно писмо на вас и вексла. АЛЕКСА (Јелици): Ја ћу морати на једно магновеније препоручити се. ЈЕЛИЦА: О, молим; изволте бити комотни, као у својој кући. (Изиђе.

Но ја сам се задржао, а може ме господин тражити. Извините! (Пође.) Јелица: Јошт једно: јесте ли се и ви догодили у Мадриду кад је горело море?

И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла је у дим. Имао је штете до једно по милиона талира. МАРКО: По милиона талира! МИТА: Ви знате шта једна галија коштује.

ЈЕЛИЦА (жалостиво): Кад није другојачије, ја вам морам обрећи. МАРКО: Тако! Сад јошт једно: да никада на бароне не мислиш. ЈЕЛИЦА: Ах! МАРКО: Е, сад можеш бити Батићева супруга и добра газдарица.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Пуна је варки његова глава, подвале смишља и када спава; ако ли падне у сан дубоко, још увијек шкиљи на једно око. Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на танак лед.

И Мачак јури, потјера сива, хтио би Лисца у руке жива, и једно-двапут, у брзу лијету, зграби га скоро за саму пету.

Чуди се Ћоса и главом клима: „Ту једно љето читаво има. Што год је љето богатство дало, у моју торбу сада се збрало.

Кад одједном, једно вече, газда рече: „Стар ми Сивко, зла му мати, сјутра ћу га уцмекати и зовнућу

А млин се врти, пева и бруји, бескрајну пређу испреда вредно, намата клупко, огромно сиво, на њему има столеће једно. Да није млина с његовом хуком поља и стазе биле би неме, дан и ноћ постали глуви, на своме точку стало би време.

А Видран Видрић, ловџија стари, хитар и лукав, мудрица права, опрезан увек, очију будних — на једно гледа, док друго спава — тај ти се свуда паметно креће, у замку лако упасти неће.

Послује тата гарав и знојав, лице му пуно жара, ал зато ноћас над сваким столом по једно сунце ствара. Над радом старог научника просипа сунчан зрак, шетачу свијетли и храбром бати коме је мрзак мрак.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Има ли рибарских насеобина на оба? — О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. — Могу ли вечерас прећи тамо? — Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат.

— О, не бисте нам сметали Ни најмање. Виђамо се често; и после, ми смо стари вереници, рекли смо дакле све једно другом. Уђе деран што послужује у кафани: — Госпођице, вечера само што није готова а мале Ферере нигде нема.

По шуму, изгледа да су то нека ужад и балони. Питам се да ли ме виде. Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно.

По шуму, изгледа да су то нека ужад и балони. Питам се да ли ме виде. Онда одлазе тако натоварени. Сви; једно по једно.

Славни јунаци, ти из Белмонтехе! — Кад им будемо објавили рат, ми ћемо написати једно писмо Генералисиму где ћемо му објаснити какви су солдати у Белмонтеси, а он ће бити задовољан што ћемо им ми показати

Доћи једнога дана на једно језеро као ово, приступити свему, свакоме, слушати све и гледати све и после, не то описати, већ из тога начинити

Ту је само утисак а познанство у ствари још не постоји. Али постоји она дивнија ствар: начинили сте једно познанство, измењали сте само неколико речи а увиђате да сте безразложно сазнали тачно оно што је најбитније у том

— Хтео би да вам пружи руку, али се не види, — каже оно исто девојче. Наилазим прво на једно топло, женско колено, затим на њено раме и тек онда сусрећем пружену руку; једну па другу. — Добро вече!

Да је то било ради мене а не ради ње. Ја сам егоистички желео да ради даљег „мога“ живота она унесе у ову ноћ једно осећање среће; и она ми је унела у ову ноћ осећање среће, али због среће што знам да је то добро ради „њенога“ даљег

О, она мора да има ипак једно осећање среће што се његова кћи зове њеним именом, и што се барка, којом он плови, зове исто тако.

сам толико људи у обом месту, али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини,

Биће леп и млад и вероваће да може шта хоће а у ствари може само једно једино, а то је оно што су сви могли. Ништа боље ни више. После ће бити, стар, стар. — Као ти, рецимо!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа пола је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.

Исповест ми треба, за то сам те звао: Оче, — ја сам мајку своју отровао... 4 „Кад се Рудник пређе и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека, И у њој језеро.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Зато нас у плоти задржи, молим те, и непријатеље наше одби и бистре изворе наше крви сачувај за још једно стварање света да нам се тек после подвига на земљи небеска кроткост подари.

У подруму се напила војска потопима своје сопствене крви, битка је још јуче свршена и само једно срце од камена са заспалих руку диже се у вис. ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао.

Неко је на небу заверу ково и кидао перунике с ливаде као што смрт отима војнике. Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који

Облачимо се, идемо, муња се кези небом као здрави зуби, ка Црном мору плута једно посечено дебло и једно мамутско стегно показује своје стидне длаке. Што смо му тако дуго били верни?

Облачимо се, идемо, муња се кези небом као здрави зуби, ка Црном мору плута једно посечено дебло и једно мамутско стегно показује своје стидне длаке. Што смо му тако дуго били верни?

Но нико од нас не воли да се огледа у мраку и мислимо како је најважније да постојимо. Опет се чује једно отегнуто нееееее, мало строжије изговорено из мало веће даљине. Сувише се брзо навикавате да будете неко други.

Зашто је тако? Треба умрети у истини. Јер умирање је истина. Ко је тај што говори неистином? Да ли је и он једно Ја, налик на моје? Да ли је ваистину толико велик, пркосан, неразмрсив?

З Можда су измишљени Дух и Светост но измислилац је био Дух и Свет Можда не постоји ни једно ни друго али непостојање није никакво зло једино треба да се зна чега и кога нема и шта нам значи немање

Апокалипса збиља није стипса нема више завета уговора ни прстенске везе сви који су некад и негде рекли једно не долазе да нас подсете да су били у праву Престају постови престају молитве монаха укида се и строги типик жића

*** О горње жиће сад има још мало молби од наше стране који се не нађосмо усред неке битке дај нам једно парче хлеба и ситну мудрост да се не почине нови греси у овом последњем часу у журби ко на путовању кад се ковчег

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Није друго, Танасије, није то друго. И за једно и за друго треба имати искуства и руку. А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за тај посао?

ПОЈАВА ИИ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (при њеној појави сви заћуте, размењују само погледе и дају једно другом знак да се пред њом не говори. Даница доноси на служавнику жито и служи их).

се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не? ДАНИЦА: Хвала, то је врло љубазно од вас, али, ја мислим, тетка жели да се иселимо.

ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро.

АДВОКАТ: О, па утолико боље; ви ћете умети да ми дате једно обавештење које ми је врло потребно? АГАТОН: О, молим, врло радо!

ПОЈАВА И ПОРОДИЦА, без АГАТОНА и САРКЕ (Општа утученост и потиштеност. Седе раштркано свако засебно и једно другом окренуло леђа.

Био код мене један млад писар, тек свршио школу, па нашло се за плотом једно жгепче, подметнула га мајка. И знаш шта тај писар каже за то ванбрачно жгепче; вели: и то је члан друштва?!

Ја сам и без те ваше молбе пошао баш овога часа да узмем своје ствари, утолико пре сада. Само, једно бих вас молио: можемо ли и кад можемо наставити овај разговор? ДАНИЦА: Кроз шест година, кад ме прође жалост.

АГАТОН: Господе, господе, велика су дела твоја! ДАНИЦА (у немогућности је да се одбрани, јер је за све време једно од другога отима и грли): Али, молим вас!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

За једно кратко време звуци се нису чули... Али наскоро допреше они поново преко неме планине. Око мене сви су спавали.

— Да пишеш и да тражиш одсуство! — добаци ми сестра, којој махнух руком, и онда затворих врата. Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо. Али...

Али ево ти сад прилике да са тим шкартовима рашчистиш... Прво бих њих пустио у борбу. Ако нема једно око, а има здраве ноге, натовари му муницију на леђа, па нека носи дотле док не погине.

— Јест, а шта ћемо онда са митраљезом? — Е, бато, ту бих поред митраљеза поставио оне ћораве у једно око, али са здравим ногама, па нека они спасавају митраљез. А ако сви изгину и остане митраљез...

Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једногласно војници. Овим ускликом слише се све оне појединачне мисли у једно заједничко осећање, изражено у појму: Отаџбина.

Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за

Већ смо се наразговарали. Причао ми је Милојко, предњи возар, како је жењен, има једно дете. Летина је добро понела... Секира га стално дешњак који помало заостаје, те мора чешће бичем да га опомиње...

— запита га поднаредник Траило. — Лутам тако не би ли погинуо. Па ме ни душман неће... Него кажи ти мени једно... Има ли правде? — Има, чико. — Добро... а има ли закона? — Има... — А има ли Бога? — Сигурно да има...

Лежи једним образом приљубљен за земљу, једно око му полуотворено и влажно. Још дише и несвесно помера руку. — Зашто га не склоните?

Сиђосмо једва тако у један поток. Ту напојисмо коње. Онда опет узбрдо, док не стигосмо у једно село, чини ми се рекоше да се зове Сикот. Дуго смо ту чекали.

Наиђосмо на једно ушорено село и на раскршћу се сакупили сељаци, старци и жене. Ту застадосмо. Причају сељаци да се води велика битка

— викао је један официр. — Свирај, свирај! — говорио је млатарајући рукама. Нека кола налетеше иза нас на једно дрво и с треском се поломише. Људи јаучу...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Одједаред залаја једно псето и искочи из дворишта, за њим појури друго, па треће и око уморна учитеља подиже се читав урнебес.

Пред школом сеђаху, на једној клупи, неколико сељака и мало подаље, на високој столици, једно лепо одевено женско чељаде.

Не дам ти, каже она, па да си још толики... и држи, бре, и повуци и потегни, док једва даде још једно. Тако добисмо осам за грош!... ИИИ Учитељица се журно приближаваше школи.

Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно... Љубица се окрете и разгледавши по дворишту уђе у школу. »Све једно исто«, помисли она пролалазећи поред стола, за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе

Али тамо далеко пред њима виђаше се други, још већи облак, који им се нагло приближаваше. Они сврнуше у једно сокаче и мало затим нађоше се под једним хумом, што се поносно издигао над косом, по којој се пружило село.

— Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час

Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час на њу час једно на друго, чудећи се коме се то она обрнула. — Ти, мали, ти... ти !

А кад сам се оженио? — Успут, брате, бродећи с Дрине на Тимок, уграбих једно девојче... Наша учитељска посла! Све радимо узгред: и женимо се, и сарањујемо децу, и кућимо, и раскућавамо, и

Тако је то, братићу, ја... А он учитељима ништа не може. Не може ништа, кад ти кажем. То једно, што их ворта с платом, али тако ти је свуд, по свима срезовима.

— Добро одговори он. Можемо... само раније... После подне иђаху низ потес, једно поред другог, учитељ и учитељица, али обоје беху суморни, забринути.

Питајте Гојка како он мисли. — Да, славно иде! одговори Гојко одлучно. — Видим ја како се ви мрштите... У једно време помислих сад ћете скочити, па нарочито бирам неразвијенију децу.

Узе да прегледа израђене задатке на таблицама. У томе му помогоше и гости. После зажелеше да он држи једно предавање. И то им учини по вољи: узе други разред и поче познавање природе.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 3. Осу се небо звездама, И равно поље овцама. Овцама нема чобана, До једно дете Радоје, И оно лудо заспало. Буди га Јања сестрица: “Устани горе, Радоје, Овце ти за луг зађоше!

73. Весели се, женикова мајко! Три ти сунца дворе обасјала: Једно сунце момак и девојка, Друго сунце куме и девере, Треће сунце кићени сватови. 74.

“ 120. Алипаша на Херцеговини, Л’јепа Мара на Бишћу бијаше. Ај, колико су надалеко били, једно другом јаде задавали. Књигу пише паша Алипаша: “Л’јепа Маро, би ли пошла за ме?

Хода, хода преко поља Младо момче и ђевојче; Стиђе момче нег’ ђевојче, Испод стида момче рече: “Дај, ђевојко, једно око.“ А ђевојка милостива И из срца жалостива, Даде њему и обадва. Љуби очи жељно момче. 140.

не била бела лоза винова, То су били два млада и мила: Они су се у невреме састали, А сада се у времену растају. Једно другом у растанку говори: “Остај збогом, моја ружо румена!“ — “Појди збогом, мој невољен соколе!

“ — “Појди збогом, мој невољен соколе!“ Прид тобом је једно поље ширина, Иза поља једна гора зелена, И у гори бунар вода студена, У бунару једна груда снежана; Узми груду, те

Нема нико да је бере, Него момче и девојче; Стидње момче, нег’ девојче, Испод стида проговара: “Дај, девојко, једно око.“ Она кучка милостива И на срцу жалостива, Пак му даде и обадва. 208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!

до три мила сина: Милована, мајке у милости, Радована, мајке у радости, Симијанче, што ми књиге знаје, Оће сестра једно да ти даје, Да замени твоју русу главу!“ “Не да ујка, сестро, ни једнога, Него ће се клати са Турцима!“ 226.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МАЈЦЕН: Можете да идете! ЈЕЛИСАВЕТА: Извините што смо вам упали овако, ненајављени! МАЈЦЕН: Чекајте мало, још једно питање! ВАСИЛИЈЕ: Само изволите! МАЈЦЕН: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ВАСИЛИЈЕ: Јесмо. Зашто питате?

ЈЕЛИСАВЕТА: Баш ме занима како би то изгледало! СОФИЈА: Не видим зашто се ругате! ВАСИЛИЈЕ: Глумац је једно у животу, а друго на сцени, и то нико паметан никада не меша!

ЈЕЛИСАВЕТА: Ја без те границе не бих знала где сам! ВАСИЛИЈЕ: Позориште је, зна се, овде, а живот — онде! Ја једно с другим никада не бркам! ја сам Хамлет само на сцени, и тачка! СОФИЈА: Зато твој Хамлет мирише на Алексу Жунића!

За мене позориште престаје на рампи! СОФИЈА: Није то једно од другог одсечено ко сабљом! ВАСИЛИЈЕ: Боже, па зар сам ја казао да јесте?...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ГОСПОЂИ X. Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир. За вас је у греху мир. Бити несретан мало више или мање све је једно. Крити у срцу за све гнушање о како је бедно. Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част.

Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби. Благо као једно звоно да зазвони у даљини мишљу том сам те додирно.

Смешећи се почаст бих шинуо и тихо рекао: Јер сам мушко. После да је годинама туда нема. Једно вече да, изненада, опет, туда лови, и звездана, мајска, ноћ да ми је на груди, рујну од жуди, баци, сву бледу од жуди.

Помислимо: како су тихи, снежни врхови Урала. Растужи ли нас какав бледи лик, што га изгубисмо једно вече, знамо да, негде, неки поток, место њега, румено тече!

Њихов говор се састојао од беспрекидног јаукања, тужакања, причања повољних новости и обећања. Саопштавајући једнако једно другоме цене хлеба, шећера, рада, они су једнако додавали понешто новог, доброг; повољну могућност за зараду, селидбу

Вечан бол и вечна патња на овим сивим, каменитим обалама. У врху брода, покривено крпама, једно мало псето. Из дубине брода вири пар ногу, одевених у нове, жуте ципеле, американског врха, са гуменим потпетицама.

Један црвени, раднички јастук. Сиротиња свуд иста. Једно огледалце и бријач на једној дасци, ничег рибарског. На палуби окрећу чекрк и дају знаке руком другој барци.

Тада са другог брода одјекује узвик: „фора“ и мрежа је сва отишла у дубину. Звиждимо једно другоме и тако дајемо знакове. Мотори лупају све тише, пловимо плашљиво и паралелно, према Сењу.

28 из Аустрије, грдно смо настрадали. Изведени смо на једно брдашце, откуд се градић, као Шпанија, видео. Кад се појависмо, артиљерија нас је почела тући као да смо на

У Галицији сам видео рат. У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају. Беч је, већ у јесен 1915, био једна огромна јавна кућа.

Сви ће бити једнаки под бомбама. Моја тетка, калуђерица, тражила је од мене у Бечу само једно. А то је, да недељом примам свету причест, као и остали пацијенти.

Ма колико да је то смешно, и мада су Аустрија и Мађарска једно, забрањен је унос меса, масти, брашна, у Аустрију, то јест износ из Мађарске.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

по ждрелима и ваљали камење; звери подивљаше: лавови су рикали тражећи плен свој, зверови се клали и прождирали једно друго, змије су сиктале и сипале отров свој!

царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког претка, цару, кад је он једно вече седео у својој башти.

је, драге воље, да и мушице могу бити од користи на овом свету и да је Бог све што је створио — створио добро. Једно је само старац молио мушицу: да њему не улази у Нос. Мушица му обећа то и оде од њега.

„Моја је освета“ — говори господ — „и ја ћу вратити.“ Онда цар смисли да учини једно добро дело, да би се умилио и народу и старцу.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Видео сам много градова, много села, много земаља, многе луде и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу.

Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове. — А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

— Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено. Мене то још више збуни. — Имамо једно упражњено место за конзула.

69. — Чудновато! А шта му то треба? — Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.

Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе, упада с југа у њихову земљу и чини грдне зулуме. — Данас је стигла вест — продужи он говор — да су

Војска им је послушна и храбра, то се доказало у толиким ратовима; и нашто, онда, не извести једно одељење на границу и спречити опасност од тих анутских чета?” — Вас, можда, чуди овакав мој план, господине?

Али, то су већ ситније ствари што се мења једно место у уџбенику, јер се и уџбеници, па чак и целокупни програми за наставу мењају сваког другог дана.

Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди. Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике: „Ова корисна биљчица расте по мочварним

Кад сам узео те листове и прегледао бројеве од почетка године, видео сам да се доласком сваке владе понавља све једно те једно.

сам узео те листове и прегледао бројеве од почетка године, видео сам да се доласком сваке владе понавља све једно те једно.

неким листовима се говори о кризи министарској, у неким како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

С друге стране врљика, отуд из чајира, начетили се гојни теоци, њушкају овце кроз врљике, или од дуга времена скачу једно на друго; најстарији вочић, да би се допао петомесечној кравици, гицне се ногама, надигне реп и начуљи уши, па полети

Узима се осушено, врело грожђе, крушке и јабуке, што су нарочито за друштво метуте на лесу, међу шљиве. Пробаш једно, друго и треће, па видиш да нема ништа лепше ни слађе од тога врелог и слатког плода, што ти, као најчистија медовина,

руке са кукурузом падну јој на крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се све друштво збило у круг, све једно уз друго, па се завела шала и смеј, да очију не одвојиш... И ја задремах, па се прућих у комишину.

Видех, чини ми се, добро, како се спојише и постаде једно велико, светло сунце. Сетих се Јова и Милице, па ми се мисли почеше да бркају...

Од њега је страховало шест великих округа. У једно исто време — сваког тренутка — на сваком месту њега су очекивали и бојали га се: и сељак за плугом чешће се освртао и

— Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде. — Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми одавно тражи једно...

му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми одавно тражи једно... Само да не каже ономе... — Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један. — Море, кога није?

— одговори кмет, после краћег размишљања. — Само пазите да не прођете ни један жбун, ни једно дрво, а да не разгледате. Размакосмо се и заузесмо доста дугу линију.

Није ни чудо! Одједном настадоше некакве промене, и једно јутро пуче глас: »Долази нам за капетана стари Бурмаз!« Да је наша Грабовица обрнула ток уз чаршију, и то нас не би

Ту се довијамо од сваке руке ко може бити писац оног дописа, али ништа не могосмо закључити. У једно време бисмо готови да окривимо учитеља, али поп и Митар устадоше тако енергично у његову одбрану, да морасмо ућутати и

— Што ли онај из Београда вели »капетаново писмо«, а не каже »исправка?« — рече неко из гомиле. — То је све једно, — вели капетан, па малко поћута: — Аха, знам: ја сам уз исправку послао званично писмо, па ваљад' су и њега штампали.

— Ово је соба за спавање, објасни ми директор. Они имају још једно овако одељење за кујну и ручавање. Госпођин је муж наставник В ранга, али је већ заслужио, својим умешним и скромним

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Па овај... и то да ти кажем... Ако ти је почем стало до тога, а ја пристајем и да поделимо, да ме пустиш прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па после ти иди, ако хоћеш, у скупштину.

СРЕТА: Јест, богме на прагу су! ЈЕВРЕМ: Чујем, онако, сасвим поверљиво, да је начелник добио једно писмо из Београда да се Илић не бира за посланика. СРЕТА: Гле, молим те! То нисам чуо? А зашто?

СЕКУЛИЋ: Четири тужбе, разумеш ли, четири тужбе! Једном детету, за једну запету, мал' није одвалио једно уво. Па је онда, братац мој, рађао децу тврдо повезаним књигама, које му је послало министарство за поклањање добрим

Ено, већ се лепе плакате по улицама и збира се свет у гомилама па чита. Ово сам теби донео (даје му) једно стотинак комада да растуриш по чаршији. ЈЕВРЕМ: Ама, ко да растури, је л' ја?

(Тражи где би их сакрио, па кад не налази, он их трпа у џеп од капута.) МЛАДЕН (уноси једно писмо): Писмо, газда! ЈЕВРЕМ: Је л' за мене? МЛАДЕН: Јес'! ЈЕВРЕМ: Ко је донео? МЛАДЕН: Један жандарм.

ДАНИЦА: Немам! ЈЕВРЕМ: Немаш, али лакше пишеш. Мени је лакше да дигнем сто кила него да напишем једно а. Немам дара за писање. Па дабоме, не може човек за свашта да има дара. (Шета узбуђено и фркће.) ДАНИЦА: Шта ти је?

ЈЕВРЕМ: Па разуме се да нема, ко је од нас то мислио па да спреми хартије? (Вади из џепа пуно хартија, загледа једно писмо.) „Поп Спира...” (Чита.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

али што је баш нужно да вам одмах морим памћење именима и да вам поименце кажем у ком селу! И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч!

? Причекајте само једно десетак-петнаест година, па ћете видети лепо шта ће бити и од Заца, а следователно и од оних око њега.

Тако се с њим већ увелико шале и два путника који су ту одсели од пре три дана. Једно је Тешман, магазаџијски момак из окружне вароши, који ту купује храну и коже, и купи вересију по селу и околини; а

А то баш нису требали да раде! Само бадава да греше душу. Нису требали никако да га дирају. Једно, што он није, на пример, тај човек, женскарош то јест; а друго, што су га само могли омразити са газда-Ђорђем, који ни

што постоји а и што не постоји — тврдиле да ћир Ђорђе већ има на вилајету једну жену и петоро деце, па све, веле жене, једно другом до увета, па сви, веле, у дугачким антеријама и у јеменијицама са заковрченим врхом навише и са ружом од вунице

— А куде остависте, на прилику, куферче? — Код куће — вели учитељ. — А ’оће ли да спремим једно пиле. Да уфатимо и заколемо једно пиле, па за једна ћисела чорба и печење. — А не, ја ћу код куће вечерати.

— Код куће — вели учитељ. — А ’оће ли да спремим једно пиле. Да уфатимо и заколемо једно пиле, па за једна ћисела чорба и печење. — А не, ја ћу код куће вечерати. — Ваша воља — вели услужно ћир Ђорђе.

Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо. Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем. А веле да си један од првих људи овде.

— Е, господин-учитељ, шта ће да лијеш за ту писму, ја ће да частим. — Па, велиш, допада ти се? — пита Срета. — Једно калиграфија, неје друкче, господинучитељ. Сваки реч тежак једна стара ока — вели ћир Ђорђе задовољно. — Ташула, гумари!

Сваки реч тежак једна стара ока — вели ћир Ђорђе задовољно. — Ташула, гумари! Једно послужење за џабе за господин-учитељ Срета; поскоро, врат да скршиш! — Ех, само кад ти се допада!

— Е, онда збогом, ја одох. Одох да се мало измотавам пред децом. Збогом! — вели Срета и одлази. — Ташула дете, ела једно слатко, иска ми душа слатко од ружу; и једна кафа тури за мен’ у џезва!

министра и начелника и, што кажу, једним ударцем убио две муве) приликом последњег обиласка по срезу, није платио једно »слатко« и три чоканчића ракије?

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Четири сата? Каква четири сата! Оно јесте, стајала је једно време поред пута, Док су се дечаци-рвачи хватали око врата, И то је трајало — па... једно четири минута.

Оно јесте, стајала је једно време поред пута, Док су се дечаци-рвачи хватали око врата, И то је трајало — па... једно четири минута.

А шта би било да им се није мрзела родбина, И да им је брак потрајао двадесетак година: Једно време би се волели, а после би Свађали се и мирили, како кад, по потреби...

Није базен у коме, него у којем, Тодор подсећа. Једно је носива, друго носна, треће носата и носећа! Проблем савести код Сартра: код је ту у грлу кост!

— Све што краве од љубави желе Јесте једно мало, слатко теле: Чим се роди тада из менека Потече у свет река млека. Каква река?

Стоје, насамо, очи у очи, Једно спрам другог, као Ђердап и Голубац. Кад човек, најзад, јабуку присмочи, Угриз му је нежан као пољубац.

У зло доба разгрнули сапуницу, постиђено Скупили се са свих страна, и авлија беше пуна, И видели чудо једно невиђено: — У лавору није било ниједног сапуна.

У магли, недогледно, Све је исто и једно. Кроз дане, као кроз снове, Купушњаци плове, плове; Лутају, по речном сливу, Тону, у магли и диму, Иду, из њиве у

краће, Шушка ли под стрехом, крај пута, у шипрагу, (Онај најмлађи ветрић, што не зна од себе шта ће) То значи само једно: пролеће је на прагу.

У два удаљена столећа, дакле, Ми смо две барице које се цакле На два ничија, црна поседа, Ал у њима се једно сунце огледа: Сунце љубави према истини И правди, на коју су нам преци мислили Живећи у муци и у присили.

ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА Данима, данима, данима Само ме једно занима. Мучи ме загонетка Свих људских нараштаја: Где је почетак почетка, Постоји ли крај краја?

„Трамваји”, које ћу срочити четири-пет година касније, могу се узети као апотеоза што ју је једно усхићено сељачко дете сачинило у славу великог града, у којем је нашло уточиште.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Друго једно мишљење, које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то

То је било једно стварно откровење и значајан први корак ка расветљењу јегуљине мистерије. Око половине седамнаестог века Мондини је

био утврдио да су сребрнаста, жута и зелена јегуља, дотле сматране као засебни вариетети јегуље, у ствари једно исто.

Шмит није нарочито мислио о јегуљи, која за данске рибаре има много мању важност од харинге и бакалара. Али једно случајно, на први поглед сасвим безначајно откриће које је једног дана учинио у тим водама, било је судбоносно за сав

Године 1897. два италијанска природњака, Граси и Каландручио, нашли су у Месинском Мореузу, и то у изобиљу, једно сићушно живо створење, пљоснато, дугачко 75 милиметара и по облику слично листу врбе.

Такво је једно плодиште нађено код Суматре, где је Шмит запазио ово: све слатке воде што утичу у Индиски Океан са једне стране острва

јегуљиних плодишта по океанима, а поглавито откриће да све европске јегуље, ма на коме крају Европе оне живеле, имају једно исто плодиште које је Шмит обележио, проучио, од њега радијално у свима правцима пропратио распростирање и метаморфозе

Слика В је отолит јегуљице која је провела једно лето и једну зиму у слаткој води (старост 4 године). Слика С је отолит после 41/2 године старости; Д означује отолит

Али је у исти мах одлучено и да се подигне нов и модеран даљан испод Таш-Моруништа. Ту се налази једно место где корито Дрима нагло силази, па вода преко њега тече великом брзином.

У томе закону не игра улогу дубина на којој се тело налази; од дубине може произаћи само једно мало смањивање запремине тела због мале стишљивости воде.

Од године 1822 до 1825. друга једна експедиција са бродом »Цоqуілле« донела је у Француску читаво једно природњачко богаство из океанских дубина, предато опет париском Музеју Природне Историје. Године 1863.

Спуштањем Бибовог апарата у море, у близини Бермудских острва, показало се да је он једно врло подесно средство за посматрање призора и сцена у морским дубинама.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И бежао сам из нашега стана Тражећи мира у пољској самоћи. Но то је било само кратко време, Не постадосмо туђи једно другом, И гледасмо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

А сад полако тече ово време, Постасмо тако туђи једно другом, И гледамо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

Ја сад, ако плачем кад се месец крене С ореолом модрим низ небесне путе, Ил̓ кад старе шуме, чаробне сирене, Једно тужно вече злокобно заћуте.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Сљедоват им ријеком крвавом у лађици грдна страданија, то је бити једно или друго. Али хула на свештени ћивот који га је млеком одрáнио — то ми прса у тартар претвара.

Што ће бити, то не може проћи, него причај, да и није мило. КНЕЗ БАЈКО Хоћу, кнеже, све ми једно бива. Ја сам ноћас грдан сан видио: све оружје своје у комате.

ПИТАЈУ ОД ЧИЈЕГА ЈЕ БРАВА, И КАЖУ ИМ ДА ЈЕ ОД БРАВА СКЕНДЕР-АГЕ МЕДОВИЋА. КНЕЗ ЈАНКО (гледа једно плеће и прича из њега) Има овај двадесет говеди, гувно му је код куће лијепо, на кућу му шљеме доста јако, јаки су му

СЕРДАР ЈАНКО Је ли му се кућа ископала? ВУК ТОМАНОВИЋ Не, сердаре; али што за фајду? Остало је двоје ђеце мушко, једно другом воде дат не може; и згодна су кâ двије јабуке. Него ко ће ђецу дочекати? КНЕЗ ЈАНКО Колика му брата остадоше?

Па се народ цио помутио, нико не зна што хоће да ради; помрзјело све једно на друго. На чудо смо и на јаде били раздвајући да се не искоље. Једва смо их овамо савили, еда како ви то претечете.

ИГУМАН СТЕФАН Ко је да је, није угодио. УЛАЗИ ЈЕДНО МОМЧЕ К ЊИМА, ЦЕЛИВА ВЛАДИКУ У РУКУ, ПА ИГУМНА СТЕФАНА. ВЛАДИКА ДАНИЛО Што је, момче? Откуда си сада?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И ко зна зашто је, већ као велика, заостала девојка, ту доведена. Са њоме имао само једно дете, сина, који се први почео да носи а-ла-франга.

И онда њега уводе. Он прилази. Пољупци луди, бесни; стискање, ломљење снаге; бескрајно дубоко, до дна душе упијање једно у друго... Зато је она ту самоћу увек волела.

А на првом месту се истицало једно велико парче пите, које се и белином свога брашна и множином јаја и сира одликовало. — Ево, на, Софке!

И кроз широке пукотине од истина тешких, јаких дасака, али доста једно од друго растављених, он једва дочека да виде како се тамо, у кући, засветли и како отуда, са лојаном свећом у чираку,

Упаљене свеће виделе су се из појединих соба и штала. Рубови долина оцртавали су се на небу и губили једно у другом. Марко улете на отворену капију, која је, као увек кад би он био у вароши, а не био код куће, некуд ноћу

Поче јаче да се дружи са Арнаутима и да продаје стоку за турску војску. Али једно све поквари. Марко и неки чувени Ахмет, Арнаутин, поглавица највећег и најјачег фиса, поред интереса што су имали да

криву улицу, која је, водом излокана, била навек пуна камења, те се није могло да иде у гомили, скупа, већ у реду, једно за другим.

с којима су већ толику децу изродиле, тек тада први пут у животу виде, као да се први пут тада заволе и заљубе једно у друго. И целе ноћи биће све горе, све бешње.

И сви они, њени, заједно једно уз друго, да се тиме као одвоје од осталих сватова, особито од свекрових, од оних сељака на коњима.

Ти шта хоћеш, коме хоћеш, како хоћеш, чувај, дај, расипај... Све је твоје. — Знам, знам, тато. — Али једно само, Софке, Софке. — И Софка | Осети неки његов други глас, у коме није било: ни „кћери“, ни „чедо“, већ само: Софке.

И заиста то би, јер он, надносећи се над њу, поче страшно да дрхти и да муца: — Софке, Софке, само једно. Истину само. И да би је боље у очи гледао, и што јасније из њих видео да ли ће му истину казати, ухвати је за раме.

И са ужасом Софка је гледала како је све то почело да постаје, да се стапа у једно. Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође опет у једну општу женску.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још једино благо Кад за нас куда бедно срде једно.

Збогом.“ Прошла си тихо с господином оним. Једно је дете данас дошло к мени. Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће.

Једна отужна боја немара преко ствари Ствара се. Све ми сада личи на једно исто. Свака идеја лепа брзо се, чудно квари У мени самом сада, н извориште чисто Негдашњих снова талог живота прља

И мисао једна захвата у мени Корена све више: једно уверење Да је то најбоље, док сунце румени, Док нас бура бије о рапаво стење.

С главом на твом крилу моја душа сања Једно старо доба у то рујно вече, Са шумором док се буковога грања Слива шум кладенца што испод нас тече.

Јер нам сада треба једно време Кад се нова осећа лепота; Када жеље, надања занеме, И сврши се представа живота; И кад звезде, тихо

драга моја, једино не вреде Часови кад смо бивали нас двоје Сами, под небом ил’ међ четир зида, Предани увек вољно једно другом, Предани без греха, без сумње и стида, Срећни у брбљању и ћутању дугом?

Али увек, када бол ил’ радост стиже, Кад нас срећа мами ил’ нас се јад косн’о, Ми смо, с дана у дан, једно другом ближе Неотступно, стално, јаче судбоносно.

Ако буду жива, — ја ћу их већ рећи. Али су ми једно обећање дужни: Па им суза за мном не сме тад потећи, Ни уздаси тешки, ни вапаји ружни.

Сва искуства само јадну душу руже. Јер, на крају, све ће бити једно исто: Празни ветри који „мементо“ зашуме, Мало трошног праха, ништавило чисто, Крај досадне, дуге и фриволне глуме.

Све постаје једно. Па и то је лепо... АМБИЦИЈЕ Моја је прошлост свака поноћ драга, Пуна меког сјаја са звезданих кôла; Моја је

Сад изгледа да та зима бледи Мрзне живот свих бића од реда, Да све тужно мре. Само једно уверење ледно К’о да сине, к’о иње: Свеједно, Доцније ил’ пре.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од лијепе Стане. Ето вам, у главнијем потезима, обличија тијех укућана.

Дјевојка трчаше к њему раширенијех руку те се загрлише и привише једно уз друго. У тај мах уђоше у дворану три човјека и једна жена.

„Бог ће дати, али прилике није да ће ови зоре дочекати!“ рече Оташ, који му бјеше ране опрао и како је могао завио. Једно му зрно прошло кроза стегне али није кости преломило; друго кроз ребра с бока на бок. „А све због тебе, Марко!

Стога привише се једно уз друго и одрастоше готово у потпуној слободи. А растући тако, без прећеране његе, развише се и оснажише куд и камо

У исти видјели тичије гњездо па се мучили једно за другијем ко ће се попети да га дохвати. Сви се залуду мучише па и Јан два је пута покушавао да се попне али залуду

Тишина се поремети. Људи и жене из сусједства, дигоше се једно за другијем и одоше. „Шта мислиш?“ упита сердар видара кад остадоше сами. „Богами, доста рђаво.

Бог не дарива у вјечно нашљедство ни једно своје добро; ни јунаштво, ни памет, ни богаство, ни љепота не остаје за вазда у једноме дому, но прелазе с једнога на

!“ сердар не доврши, но се, без невоље, накашља. Жена му уздахну дубоко, па му се загледа у очи. „Шта си наумио? Једно или друго, чојече! Бијело или црно... Ред је, богами, да се томе краја дође!“ започе она.

Једанак обоје оборише очи, а лица им поруменише. А што! зашто? — Зашто баш у томе часу, не могоше поднијети поглед једно другога, а то им се није дотле догађало; зашто баш да црвене, Бог ти га зна, не би ти ни они сами умјели одговорити на

Док је он то чинио, једно црно, племенито око вираше испод покривача и праћаше га. Јанко прекрсти ноге на своме простирачу, метну сточић преда

Њу трнци прођоше. Затресе се и ублијеђе, па лагано диже очи, те њихови погледи казиваху им узајамно, да су дотле једно мислили а друго говорили.

Мој Адолф, све је то предвиђено, све је то у ова два писма; једно је грофу, а друго Вири. Вјеруј ми да ће те дочекати као озебли сунца, и да ће те прихватити као мене.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Б) ВРАЧАЊЕ И ГАТАЊЕ По народном схватању врачање, гатање, па и бајање није једно исто. Ове три тајанствене радње, иако имају посебне улоге, — стоје у међусобној вези.

Али су већ успелије: Који је чам низак као трава? (Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало једно; колико јој је остало (Ниједно, јер испало је дно).

— Удри зло, да је горе. — Кад идеш вуку на част, поведи пса уза се. — Зло ни на војску не гине. — Једно се зло из другог снује. — Цић једног чавла изгуби се плоча, а цић плоче коњ, а цић коња коњик.

— Свака служба своју плаћу иште. — Боље је ишта него ништа. — Боље је иђе икакво, нег’ли нигђе никакво. — Боље је једно „држ“, него сто „узми“. — Свака корист није корисна. — Боље је на мекињама добити, него на злату штетовати.

— Тешко мени без мене. О МАЛОМ И ВЕЛИКОМ — Ни прсти у руке нијесу сви једнаки. — Стотину малијех чини једно велико. — Много зрна гомилу начине. — Свака вода с поточића јака. — Паде Плива у Врбас па изгуби свој глас.

— Ја ага, ти ага: ко ће коња водати? — Један коноп планину не окружи. — Једно коло из кала, а друго у као. — Јунака нема од глади. — Кад великаши буздоване ломе, народу кичма пуца.

Потом курјак отиде, али коза више нигда не легне на крају, него све усред сриједе другијех коза. Кад једно вече курјак, мислећи да је коза већ дебела, дође и не нашавши је на ономе мјесту стане је звати: „О, Патила!

и једно и друго). Да је рало к’о дрљало, а дрљало к’о сва њива, и ја бих орао! — Рекао Циганин, кад су га питали што не оре.

Киша и снијег и још једно вријеме. — Одговорио Циганин кад су га запитали како је на пољу, а ишла киша и снијег и цигани; а како се то треће

— Приповиједа се да је рекла некаква Циганка. — Онда једно Циганче рекне: „Ја бих је однио у пећ да се испече“, а друго — мичући руком као да што нагло испред себе узима и трпа

— Приповиједа се како је некакав тако искао једно по једно, док се није најео; а уједанпут да је искао хљеба и сира колико му треба, не би му дали.

— Приповиједа се како је некакав тако искао једно по једно, док се није најео; а уједанпут да је искао хљеба и сира колико му треба, не би му дали.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад једно јутро пребројим челе, а то нема најбољега челца; онда ја брже | боље оседлам пијевца, па узјашем на њега, и пођем тражи

Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору. „Ено оно је премудри.

Цар пошље другога везира; али говедар каже једно те једно: „Док царев син (вели) не научи какавгођ занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од

Цар пошље другога везира; али говедар каже једно те једно: „Док царев син (вели) не научи какавгођ занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!

Удруже се међед, свиња и лисица, па се договоре, да ору земљу и да сију пшеницу, да се ране. Запитају једно другога, шта ће које радити, и како ће сјеме наћи.

46. Једна груда воска цијелом свијету доста. 47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48. Једно вели: Свани, Боже; друго вели: Смркни, Боже; треће вели: Како ми је, тако ми је. 49.

119. Старац сједи под воћком, покрио се обојком, заложио брабоњком. 120. Сто орлова једно јаје снесе. 121. Тавно нева у тавној кљети вез везе танку гојту плете. 122. Тањир до тањира чак до Варадина. 123.

(Краљ и чобанин) и 46. (Ко умије, њему двије) писало ми је 1835 године по наредби поменутога попа Вука у Рисну једно ђаче из Српске школе; 11. (Коме Бог помаже, нико му наудити не може), 12. (Златоруни ован), 17. (Очина заклетва) и 35.

Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији.

” Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем. Међедовић бјежећи уз једно брдо врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по један

Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави. Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.

му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Велику тугу и бојазан примих, једно од пустошења, а друго од страха од безбожних разбојника. Остави ми манастир у малом и скромном изгледу, у којем ми

(Јн. б, 53) И божаствени апостол јавља: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело“, (І Кор. 6, 17) као и: „Ко се удаљава од тебе, погинуће“, рече кротки Давид. (Пс.

То да вам бива. А у уторак и у четвртак и друга јела да вам се износе, али не оба са уљем, него само једно. А вина мали красовољ, мерено упола од великог.

Још док је игуман жив треба изабрати изабраног. Ако у једно стече се сагласност воље, да вам се не противи игуман, а идући за вама, још више ћу чувати вашу обједињену вољу и

лукаво, и не дајте добро одлагањем, што не треба да буде, него са вољом сваком и журбом на то притеците, да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води и као нека златна верига једни за

које један исти пастир напаса и води и као нека златна верига једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело, (Еф. 4, 16) под једном главом, по божаственом Павлу, неимарством духа. (Еф.

Треба да буде по двојица у ћелијама, и сасвим доста! Треба да буду једно и исто, дишући законом љубави духовне, исто мислећи и као једнодушна браћа, ваистину, која су се сакупила, исти јарам

А само на једно пазити: проводите како је на живот у врлини указано, а никако другачије. Ако је могуће, дисати речју спасоносном, и

Велика туга и бојазан ме обузеше, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се љубави изволи Богоматере и Наставнице наше и

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Шта кажеш, да ти дадем вечеру, имам пасуљ са свињским ушима, савршен, и парадајсалату, плус једно ладно јагодинско? Је л важи? ПРОСЈАК: Није да не важи...

А ти ме не питаш да л би ја нешто попио? ИКОНИЈА: Замаријала се, па и заборавила! АНЂЕЛКО: Дајде једно ладно пивце и љуту! ИКОНИЈА: А шта ћеш сад? Мислим, за посо, и стан...

ИКОНИЈА: Наћи ћеш ти сто разлога, а не један! АНЂЕЛКО: Донес ти мени једну месечарку! И отворде ми једно лађено пивце! А проводаџиши некој другој будали! МИЛЕ (улазећи, с врата): Дајде ми једну ракију!

Вама на свему фала! Оно вам никад нећу заборавити! ИКОНИЈА: Ма зашта фала, и ти би мени помого! Него једно ми кажи. Ко те онако крвнички издевето?

ИКОНИЈА: Купусалата, парадајсалата? Нешто за пиће? НЕПОЗНАТИ: Купусалата, и једно ладно пиво. МИЛЕ: Ко ти је онај тамо примитивац уштогљени? ИКОНИЈА: Шта ја знам, видим га први пут.

ИКОНИЈА: Него шта, него мислим! Све ми се одједном сâмо повезало! Ко да се муњом пришило једно за друго! ЈАГОДА: Ма, шта је вама двема? Шта се то зашта пришило? ИКОНИЈА: Па тај са станице...

АНЂЕЛКО: Познајем га, ал провизорно. ИСЛЕДНИК: Једно ме занима. По пуштању из капезеа, да ли си с њим можда ступо у контакт?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Лево, од трема на доксат воде дрвене степенице. Горе, на средини, до узлаза степеница двоја врата, једно до других, затворена, с обеју страна од њих по два прозора, затворена, са спуштеним завесама.

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

(Гледа у »кост« па у Јовчу, нагињући се ближе њему): Један фидан, једно дрвце од свих најубаво, најлепше. ЈОВЧА (постаје узнемирен, натеже боцу, пуши дубље).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу, почиње

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима.

читајући књиге које нису за мене биле, и хотећи да пре времена сврх девства и женидбе мудрујем, не знајући ни што је једно, ни друго. | Може ко помислити да се ја сад кајем што сам се закалуђерио и зато овако пишем.

верни[х] и љубезни[х] супруга од самога бога не само допуштено, но благословљено, посвећено и заповеђено, кано ти једно и само средство чрез које благи творац нова створења из небитија у битије производи.

Дакле, из овога следује да су богу потребна словесна створења која ће га познавати и славити, између који[х] је једно и човек. А човек (будући даје тако воља божја) не може иначе на свет произићи и постати разве од оца и матере рођен.

О, света и богољубезна молитва добродетељне матере која једно чадо своје доји, а другом јести даје и у школу га оправља! Но, ваља трпити док народ тако [х]оће.

преживље оно што је пасла, тако сам ја преживао сав онога предрагога архијереја разговор и учио сам га као наизуст. Једно ми је само сметало: не би[х] се никад могао од смеја уставити кад би ми год пало на ум како је Грк Јања на Маленицу

читати ове врсте, каква чувствованија благодарности и припознанства к богу и родитељем могу се усејати и укоренити у једно младо срце чрез сами једнодневни разговор једнога чистосрдечнога человенољубивога и разумнога учитеља.

Ови дан предвече дођемо у једно село код Тисе. Нађемо једног старог свештеника гди нешто у својој авлији теше. Питамо га како би[смо] могли у Срем

О црковни предстатељи, немојте сакривати евангелску истину! Нек ми се допусти јошт само једно да споменем. Други пут каже да му је свети цар Констандин на посештеније дошао, пак, између други[х] разговора, и ово

Време је да к мени дођем. Мој игуман, кад устане, нађе ме над књигом. Било му је зачудо да једно дете мојега возраста не иде којекуд трчати и скакати, имајући допуштење. Рекне ми да му мало читам.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу да им се надање неће обистинити. О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно.

О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно. Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца

је био надимак Брнин) погледи им се стекоше врху огњишта, гдје вишаше њеколико бутина овнујских и свињских поребрина. Једно момче Кркотића, гледајући то, шану најближем: — Гледај, молим те, блага божјег у губавога Кушмеља!

Фране није заповједни празник народу, али фратрима јесте, те отпојаше велику мису, а у подне ће и ђаци имати једно јело више. Фратри и ђаци таман изашли из цркве, а кроз велика врата уђе у двориште висок сељак у буковичкој ношњи.

Осим тога година је гладна, а пук се покварија! — Ја јопет једно: ту је Стипанова рука! — вели Блитвар. — Ја сам чуја да је Стипан посли бија код калуђерâ у служби.

Па као да то не бијаше доста, него му још провртило ножем једно око, а угљеном огарило му наусницу! Па однијело испред њега велико кандило и три мала; па однијело испод њега златну

Ето, мој гошподин, шетири колона пандура што увика шета тамо-вамо по Буковиша, по Котаре од једно шело до друго, од монтања до монтања, а Радека нима! — Нима, борме — рече Срдар смијући се. — Нима!

Од никог вримена све је пошло суноврат. Нико никога не гледа липим оком, него би једно другога отровало. Да бог сачува! Мени је дошло, да бижим! — Не лудуј, несритно дите! — рече мудри кнез, обзирући се.

Ту сам постаја мало, па пођем даље и видим на једно два пушкомета човика да тира натоварена коња меника насусрит. Колика је врућина, а он зачалмија главу.

Тетка је морао јавити догађај провинцијалу, од кога стигоше два писма: једно бјеше „дишпеншацијун“ фра-Брни да може штити часове у својој ћелији, само да се причешћује што чешће, докле га болест

Дојâ је на свом коњу и још води момка уза се. Ја га мислим задржати и на ручак и на вечеру. Једно што је богат, како се види, а друго што је из они крајева одакле досад није нико долазија.

— Исте године, посли ники пет мисеци, може бити, чувâ сам свој виноград. Једно сеоско дите прође онуда. Ја га ударим великим каменом у слипо око. Дите пане мртво.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

БУДИЛА МИР 2 РУКЕ БОЛА 3 ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ 4 ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ 5 О ВРАТИ СЕ 6 БУКЕТ 7 О ДАЈ МИ 8 ПЕСМА И СМРТ 9 ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ 10 ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ 11 УСНУЛИ КАВЕЗ 12 НИТИ 13 КАМЕНА УСПАВАНКА 14 ПУТ У

споро улази у тмину: Ја не видим више од ње помрчину И осећам само тешки тамни звук Како моје руке вуче у даљину. ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ У једно сигурно лето Топло као кап плача Ходаћеш туђ низ све то Заклоњен зидом шетача.

ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ У једно сигурно лето Топло као кап плача Ходаћеш туђ низ све то Заклоњен зидом шетача. И глув већ за реч што лупа У слух о

Куд ћу: ево лежем док ми вали Нуде шупљу пену место правих речи. Питао сам јуче (као да сам мали) Једно дрво: где се ова глава лечи? Ћуте дрво и море. Само шýме Као што нем то зна и једино уме.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине. — Једно мене коле. Само једно... — промумла Ђорђе и изиђе напоље, не затворивши врата.

— Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине. — Једно мене коле. Само једно... — промумла Ђорђе и изиђе напоље, не затворивши врата. — Јесте, због тебе — шапуће за њим Аћим, у инат себи.

Ти си... од вечерас, ти си... мртав за мене. Један за другог ми више не постојимо! По муку, једно псето лаје из села. Аћим се стресе. Ја више не постојим. Ја сам ишчупан, хтеде да викне.

Само њима говори. А увече се са оцем могло и о књигама причати. Тих вечери он је други човек постајао Само да једно такво Бадње вече, сада, вечерас, некако доживи, да заборави свађу са оцем, да она не постоји, дао би све знање, идеје,

„Леви“ као да не дише. Он му став и прст под грло. Млак... — Болестан, несрећник! — узвикну Тола а пијанство напусти једно парче свести. — Ако ми леви умре, бога му! А крупнији од десног. То сам и заслужио...

она из све снаге стезала испод мишки, крв је линула, у мраку су светлеле велике кравље очи, шириле се, па су постале једно око, и он је цео био у том оку, давио се у њему, па је колена поломио, не, њему је колена неко ишчупао, зато је ишла

Брда су се примицала једно другом; над манастирским кубетом смањивало се небо, док. није постало велико, чудно око, које мирно гледа у њу.

дете, једно једино дете. Не тражим много. Толико их се рађа у свету. Многа, јадна, умиру од глади. Многа се рађају само да би слуге

Ви нисте луди, ви сте слепци, овце. Што сте се збили у гомилу? Тако ће вас лако нанизати, све ће вас избушити, само једно ђуле, црно као шубара, да лупи, као онда у шуматовачки шанац...

Ђуле, само једно треба вама, слепци, па да нађете заклон, да се заријете дубље него тај брест, црви и ватра појели му утробу, што се

— капетан се закашља од љутине. Тапка марамицом по уснама и ретким брковима. — Да ми је мило што ће једно куче мање да погани земљу, то ми је мило, и то ћу да кажем краљу Милану ако ме пита. — Краља не помињи!

Јесам, јер ми је Аћим отац, у џепу ми је писмо да га пусте. Једно смо ја и он. Бесмислено је сво то бежање и тргање. И моје и његово.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« — помисли. Али кад отвори шаку, на длану виде прегршт чудног светлуцавог семења, тешког и топлог, утрча у кухињу и једно даде мајци. 3атим пође по свету да остале раздели болеснима...

— Шта ли је са Татагом? — питала су се деца. — Шта једе? — Једно за другим искрадали су се малишани у снег и односили старици зделице с храном.

Треће је било слично лицу њенога брата. Четврто је било њено рођено. Од запрепашћења, од чуда, девојчица врисну, а једно од оних малених бића стави прст на уста. — Пст! Татага спава! — Па шта ако спава? — заинати се девојчица.

Наједном, као на договорени знак, малено јато поче да се пење увис. Девојчичин отац потрча да бар једно од њих ухвати, али шарено јато већ је лепршало изнад крова, смејући се.

Ко зна: можда је тако и било? Можда се лудима причинило? Једно је сигурно: Златоусти је ходао светом, а приче су се множиле. Изгледало је: вечно ће тако бити!

Зато се нико и не радује кад ораси, сазревши, почну да искачу из својих зелених кошуљица. Да макар једно дете протрчи двориштем, насмеје се, покупи или разбаца орахе, свеједно!

Покуша мајка и једно, и друго, и треће, али најмлађи син, свеједно, није растао, нити му се по телу јављало перје. Само је лежао и

А можда их неће ни бити, јер је улаз у пећину забрањен откад се један од дечака није вратио из ње. Једно је извесно: постоји Плава пећина и у њој вила која најхрабријима поклања богатство и вечну младост, а њени гласници су

Спорно је само што неке говоре о дечаку, а неке спомињу патуљка, тако да нико није сигуран о коме је, заправо, реч... Једно је, ипак, извесно: догодило се то у време када су планине биле крилате, али мали резбар још и сад светом хода.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Зато се догодило да још једно опажање ових рад ника остане незапажено: они цy имали утисак да се линијом шанца, и кад га више није било, протеже

Крочи на Брег за размишљање, зађе у сенке и наслони образ уз једно дрво које је било младо 1870. Неко време стоји тако, не размишља, слуша: дах сокова, ход мрава, ковитлање облака над

Онда је, у једно расветљено мајско преподне, кад је сунце било чисто а зеленила разбуктана, угледао, на коњској гриви, своју положену

Истина, Зерек је био само једно од три места на којима су, истог дана и истим људима, ударане батине, укупно три пута по стотину удараца по човеку.

Са мање од тридесет година конструисао је лаки пешадијски топ и прва борна кола на Балкану. И једно и друго се, са успехом, користило још и у Првом светском рату.

Убрзо је стекао још једно искуство. Било је то 1810, после боја код Лознице. Устаници су једва одбили Турке који су тог лета надирали одасвуд, а

Због Вука? Било је једно време када се надао да ће њему моћи да каже бар нешто од оног што му се открило. Стигла је 1815.

да свакодневно приноси животу, јер живот ју је очигледно искушавао а искушења су, из дана у дан, постајала већа. Једно од највећих је наилазило чим би Љубица чула како, у разговору са другом женом, из Милоша избија онај изазован смех.

Гледали су се, Вучић и Љубица, под отвореним светлостима поднева и покушавали једно другом да открију скривену мисао, у потпуности. Откривали су, али не у потпуности.

смисла него што је то икада могао да слути: свако од темена тих многобројних углова било је знак којим се обележавало једно ново његово искуство о разлозима постојања.

Осетио је да је стигао на једно од места великог блаженства на којима настаје дослух између мира и умора. Иако се тешко откривају, виђао је таква

између Капетан-Мишине и Змај– Јовине, можда ту где је кућа песника Милана Ракића, налазила се зграда у којој је једно време становао, у првом устанку, Родофиникин.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Опет једно вече... И мени се чини, Негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца, у првој тишини, Тужна у сенци смарагдових

И бежао сам из нашега стана, Тражећи мира у пољској самоћи. Но то је било само кратко време; Па постадосмо туђи једно другом; И гледасмо се у ћутању дугом, Тупо, к'о сито дете шећерлеме.

А сад полако тече ово време; Постасмо тако туђи једно другом; И гледамо се у ћутању дугом Тупо, к'о сито дете шећерлеме. М.

Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста...

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче, и у болу грца.

О памтиш ли, старче, кога мајка стара Тад у страшној клетви спомињаше туди? Да ли једно момче што са лудог жара Отрже се у св'јет, да весело блуди, Раскинувши прије оштрицом невјерства Њежно срце једно?

ли једно момче што са лудог жара Отрже се у св'јет, да весело блуди, Раскинувши прије оштрицом невјерства Њежно срце једно? Рече л', старче с'једи, На ког мртва ћерка помишљаше онда Онај горки осмјех кад јој уста следи?

Ј. Дучић ЛXXXИИИ БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА... У мајке је ћерка била, К'о дан лепа, к'о цвет чедна, Па заволе једно момче. Била једном ружа једна... Ал' то момче лептир беше, И њу презре, срца ледна: Другој моми руку даде.

Тако засв'јетли и у људској души; И ведра мис'о распе свјетлост тајну; Ал' често нема да озари ништа, Сем једно гробље и пустош бескрајну... Ј. Дучић ЛXXXВ У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне Далеко у поље.

Нéма је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реке, цвет, и камен. Ено једно гробље. Ту леже сељаци, До суседа другара; И док, к'о кандила, гасну задњи зраци, Побожно капела сред њих стоји стара.

И кад опет изби - с топола се расу Задње мртво лишће. Мир је на све стране. Док понова куцну: Тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране...

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле, и оде ван нашег села И никад не дође више.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

али ђецу за ње удовољства? ал' обоје једно рад другога? Но времена питателница ми, окићена цвијетним временом, окруњена сунчаним зракама, али власе цвијетне

престоли од топаза и зрачна рубина - рад ангелах првопрестолнијех; над престолом свакојијем стоји на воздуху једно коло сјајно, како што је коло Сатурново, те се вије и те зраке лије.

горкијем сузама, којуно ће вопљи невиности код мојега уклети престола - њу ће огањ божествене правде у дан судњи у једно тренуће сажећ својим свештенијем пламом.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Било ми је, пре свега, јасно да после тог свог највећег дела нећу целога живота успети да напишем још једно научно дело које би се са њиме могло упоредити, а камо ли мерити.

„Поплава Нила претвори целу земљу која лежи између либијске пустиње и арапских планина у једно огромно језеро. Вароши, села, насеља и гајеви палма претворе се у острвца тог језера, испревлаченог праволинијском

Како се то постиже, показаћу вам. Но за то ми треба једно уже канап или врпца“. Он застаде мало, замисли се, па запита: „Ко од вас има најдуже подвезице?

Са таквим бројем уздигао сам се на једно више стајалиште и оставио египатску геометрију далеко иза себе. „Са тог узвишеног положаја увидео сам како се

„Наравно, настави номофилакс, „нису сви јагањци једно те исто. Треба их знати прегледати, опипати и одабрати. У том послу ја сам велики мајстор; уверићеш се о том вечерас“.

Грилус поче прегледавати јагње по јагње, тумачећи њихове особине. Кад напослетку одабра једно кратконого четворомесечно дебело јагње, он поносито уздиже главу као да је решио Делијски проблем удвостручења коцке,

по који пут мало у страну, па зато и гледају са свог Олимпа увиђавно на смртне људе и затварају, кад затреба, по једно око. Уверен у то, наш номофилакс се користио, с времена на време, том доброћудности богова.

„Е то си добро смислио“. Они наставише своје разговоре. Демокритос се бавио и медицином, написао је једно дело о грозници, једно друго о диететици, једно о дијагностици, а једно о правом начину живота.

Они наставише своје разговоре. Демокритос се бавио и медицином, написао је једно дело о грозници, једно друго о диететици, једно о дијагностици, а једно о правом начину живота.

Демокритос се бавио и медицином, написао је једно дело о грозници, једно друго о диететици, једно о дијагностици, а једно о правом начину живота. А Хипократес не беше само велик лекар, већ и оштар посматрач природе.

Демокритос се бавио и медицином, написао је једно дело о грозници, једно друго о диететици, једно о дијагностици, а једно о правом начину живота. А Хипократес не беше само велик лекар, већ и оштар посматрач природе.

Можда је мој учитељ био слаб геометричар, или ја слаб ученик, или једно и друго, тек ја се у том предмету не сналазим ни издалека као у осталима у које су ме моји учитељи упућивали.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

да изађе у варош и накупује неколико скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје мушко, свега једно предратно. Не знам зашто сам ово последње напоменуо.

скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје мушко, свега једно предратно. Не знам зашто сам ово последње напоменуо.

Пре месец дана у Београду очекивао сам је, једно преподне, да изађе из зубног атељеа у оној највећој кући на Теразијама.

ти знаш ко. „И такав ћеш умрети.“ „То не знам. Али сад такав сам. И то од зимус кад сам једно вече по првом снегу шетао са њом пустим улицама. Тај снег, рекао бих, много је утицао.

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу.

и са некаквим упрепашћеним изгледом, као да стоји над амбисом, плашљиво поглéдала у мужа, процеди: — Па могла би' једно крило.

Али ми се сад све учини друкче него некад. Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење.

И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли? Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи.

ново, снажно и сложено осећање кад сам сазнао да је то мало биће, што сам тамо оставио на милост и немилост, постало једно разумно створење.

А затим, сећам се како није било питања у коме се ми, у то време, не би сложили. Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће.

Сутрадан испратио сам га за Суботицу, одакле ми је, два месеца доцније послао по војнику једно доста опширно писмо, из кога сам сазнао понешто о његовом расположењу које никад не бих могао очекивати.

Тамо ми показаше једно засебно одељење, одакле је допирала паклена свађа. Ја застадох да ослушнем, оклевах опет неко време држећи кваку ла се

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Нешто као мисао на одлуталог. Има ту једно мало (бескрајно мало али непрелазно) растојање између вољенога и онога који воли, између одлуталога и онога који

А право на властиту физиономију једно је од најосновнијих људских права. Најличније, најнеотуђивије, Та које друго право, та што друго уопће остаје човјеку

Обје тетке скупа сачињавале су само једно биће. Поједина од њих као да није била читава ствар за себе већ само половина једне двојне ствари: рукавица која је

да није била читава ствар за себе већ само половина једне двојне ствари: рукавица која је изгубила своју парицу, или једно од стакала преломљеног лорњона. Доиста, као да су на свијет гледале и свијет доживљавале само једним паром очију.

А под старост, опет прогледамо на природу. То је као једно поновно рођење. Да. Сад ме све више занима пејзаж, а све мање људи у њему; све више стабло, или памучаст облак, или

Ваљда смо једно другом већ све рекли. Осјећам поуздано да ће сутра опет бити сунчан и ведар дан. И радујем му се, као сеоско дијете

То је можда једна од најболнијих страна брака. Између уснулог и будног супружника, једно другом надохват руке, легне удаљеност од читавих еона, од читавих геолошких доба.

Кроза ме би прострујао хучнији ритам: слутња да негдје ван нашег ускога круга постоји други један простор и тече друго једно вријеме. Тамо се — вај, без мене! — догађају велебна свијетла збивања!

Само је једна ствар јединцата и ненадокнадива у свемиру: то је ја. Доиста, у читавом свемиру постоји само једно једино ја. И, уједно, (гле чудна случаја!

Ето, и некадашња плава дјевојчица са сунцем у коси сада је постала само једно драго, убого, прегажено не-ја!) Детињство — прегршт бесмртности!

Тај ми је миш био сва љепота и сва разонода коју ми је живот у том часу могао да пружи. Једно ведро мало крилце којим ми је издалека махао. Примијетио сам, радује ме сваки долазак танке болничарке.

И тад на њу гледамо као на једно додуше неоспорно али више-мање индиферентно и незначајно својство — као на обећање које је изневјерило.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом. Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом.

« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. »Шта ли ће она рећи кад чује?...

Назваће ме лопужом и свакојаким именима... Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем? Зар није све једно: зар ме није и досад презирала! Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!... Шта да се ради?.

Овога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне. Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах

— Ваљда нећете бити тако бездушни, господинПеро, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара.

« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати.

Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав. Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак.

А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.

Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство ; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи.

— Тхе... шта ми вали? Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. — С киме то, са нама? — Са свима, брате, па... и с тобом највише.

Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који

XИ Станка не могаше више да мисли. Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

нађе на једној пољани троје деце где се међу собом свађају, па им приступи и запита их: — Што се ви, децо, свађате? Једно му од њих рече: — Остало нам је од оца три ствари: капа, штака и папуча, па сад не можемо да се поделимо.

Кад ти је даде, а ти је замочи у котао до половице, па онда отиди од њега, па кад дођеш на једно поље, а ти онда кабаницу оциједи. Потом свети Илија отиде, а стари остане сам.

Кад то враг чује, даде му кабаницу, а он је узме па је замочи у котао и отиде. Кад стари дође на једно поље, узме и оциједи кабаницу, а од оне сваке капи постане овца, тако да наједанпут све поље око старога закриле овце.

Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у

А петао му одговори: — Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није

И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни гладни, ни без ватре. Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине.

Када га проведе кроз пећину, дођоше на једно велико поље, а насред поља велики сто, а на њему се змијски цар курисао, а цијело поље притисле свакојаке змијурине.

Да му не би било необично саму по ноћи, набави једну мачку и једно псето, које је добро гледао и миловао. У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у харем носила јело

Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћеп, па запита

Па најпосле отвори и дванаести подрум; кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: — Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми

Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе са браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.

му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

2 У даљини из нејасних шара, Имао сам у самоћи често Место једно које машта ствара За постоље, за будући престо. На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све

Ја данас не знам за ноћи уморне. Ја данас имам једно труло време, Маскиран порок, разврат и незнање: С висине блуда допиру ми теме За суверено једно распадање.

Ја данас имам једно труло време, Маскиран порок, разврат и незнање: С висине блуда допиру ми теме За суверено једно распадање. Ја данас имам једно труло време.

Ја данас имам једно труло време. С престола тајни и снова и звука Ја сам се наш'о посред ниских страсти; Под небом црним од ропца и

ПО ГРОБОВИМА Ја немам сузе за оне младиће Што су остали кланцима и пољем; Све друг до друга као једно биће, К'о једна жртва нараштају бољем.

” УЗДАХ СА ДУНАВА — ЗА ДЕЧИЈА УСТА — На Калемегдану, поред старог града, Где Београд грле и Дунав и Сава, Једно Српче гледа земље наших нада, Што их тајно крије та даљина плава.

РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ ПРВИ СУСРЕТ Једно послеподне — не сећам се које — Ишли сте лагано и погнуте главе, А око Вас ваздух, светлост и мир стоје, А над Вама

љубав, младост, Страст, навике, жуди, Борба, слава, људи, Око сузно, чисто, Лица нова, знана — Увек сваког дана, Увек једно, исто.

Увек једно исто понавља се, ето, Монотоно, тромо, без икаква циља; И откуда, зашто, чему зима, лето, Дани, звезде, земља, човек,

Увек једно исто, увек исто, једно!... Одвратност се шири животом и смрћу, Одвратност се шири језиво и ледно И пада, притиска, а

Увек једно исто, увек исто, једно!... Одвратност се шири животом и смрћу, Одвратност се шири језиво и ледно И пада, притиска, а магле се згрћу.

И варош и вода, брдо и равница — Све је једно данас, све гробови свежи. Два вечита орла: слобода и сила, Запеваше песму крвавих открића; Два њихова јата небо су

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Сви чланови породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим. Она их је сама окупала и обукла. Пошто их је према обичајима својих предака украсила цвећем, положила их је

У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом,

Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом. Сећам се, једно поподне, кад сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са свежњем новчаница и рекла ми: ”Иди

Само у нади да ћу некога преобратити својим поукама и уверењима, подсетићу на једно или два од њих. Пре извесног времена сам се враћао у свој хотел.

Исто тако, не могу да прећутим своје играрије с праћком, са којом сам запањивао гледаоце на хиподрому. Ево, споменућу једно од мојих јуначких дела с тим античким ратним оружјем које ће се читаоцу учинити готово невероватним.

Механичко летење је било једно од ствари које сам желео да изведем, мада сам још био обесхрабрен сећањем на један незгодан пад, када сам са отвореним

Негде дубоко у свести налазило се решење, али још нисам могао да нађем начин да га изразим. Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију.

Само да бисмо имали слику о немачкој савршености и ”ефикасности”, могу овде да наведем једно прилично смешно искуство.

И мој последњи неуспешни покушај да сакупим новац за рад на конструисању, био је још једно разочарење, а када ме је господин Бечелор (Батцхеллор) притиснуо да идем у Америку са намером да усавршавам Едисонове

Испричаћу једно своје необично искуство у вези са овим које може да буде интересантно студентима психологије. Својим уземљеним

Недавно, једно ново откриће је објављено уз заглушујућу буку али се показало још једном “тресла се гора, родио се миш”.

Видео сам слику прослављеног уметника која представља једно од годишњих доба у облику облака са групом анђела који су, како се чинило заиста лебдели у ваздуху и то ме је снажно

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

и 1866. године. Један старац био је у битци код Асперна у којој је Аустрија потукла Наполеона. Имао је једно високо царско одликовање за храброст и био је врло поносан због тога.

Недалеко од Идвора, источно од ових кукурузних поља, налазило се једно румунско насеље чувено по лоповима који краду стоку.

Са задовољством сам прихватио њихову понуду и са њима провео једно дивно вече. Њихова љубазност према мени била је загонетка коју тада нисам могао да одгонетнем.

Све што сам имао на себи било је једно лако одело. Остало што сам некада имао претворио сам у новац да бих купио карту за брод.

нама осећање надмоћности над оним људима који су лутали унаоколо без традиције и без ичега што би их чврсто везало за једно одређено место.

Очигледно, у Касл Гардену нису овоме придавали никакву пажњу, јер ми нису поставили ни једно питање о породици, историји мога села, историји Војне границе или о српском народу.

У том погледу свидели су ми се делаверски фармери и њихови амерички појмови. Код куће ме је чекало још једно изненађење.

” Једно вече “Вилина” мајка ме је упитала како је моја мајка замишљала моју будућност. Сећајући се њених напомена о духовној ул

Било је на хиљаде незапослених, иако је било лето. Једно јутро Кристијан ми се јавио са вешћу да ми је нашао посао и одвео ме је на један мали брод укотвљен недалеко од хотела

Овај сан подсетио ме је да је моје обећање пажљиво убележено у мојој подсвести. Принстон није био налик ни на једно место које сам до тада видео.

Помишљао сам да је Принстон, са својим зградама у облику манастира, једно такво место, где се младим људима пружа прилика да уче и постану људи од науке, и да тако припремљени могу да посвете

После осам година имао сам прилику да прочитам једно своје писмо упућено мајци. У њему сам је храбрио говорећи како ћу јој једног дана писати и потписати се - ”студент у

Ћипико, Иво - Приповетке

Само на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго двоје чељади: мушко и женско.

Још тројицу тежака из једне куће, двоје мушких и једно женско, удомио је господар с њима. Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши кукурузног брашна.

По вечери скупа седећке молили су се богу. После, када и за мртве наменише неколико „оченаша”, полегоше по слами једно до другога, прикупљајући се свако своме. Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога.

Ипак јој се учини као да су комшије и придружи се њима. У разговору једно с другим жена се изјада, тужећи се на рђаво време и никакву зараду. —Ето, не прикупих ни за превоз! —Па како ћеш?

Сједни! — и приђе њој. Цвета се тек с неколико речи здрави с дружином и одмах приступи својој деци, те једно за другим изгрли. —А куд је Перо? — напокон брижно упита и загледа се у чељад. Сви замукоше, нико не мрдну.

Домало, једно за другим, дође син господарев Никица, дијете, и кћи господарева, већ дјевојка за удају, па најпослије и господар из

Крчмар разгледа испод столова и по угловима, отјера једно велико псето што се бјеше склонило од студени, и затвори. Прегледа кључаоницу, оде, а њу остави пред вратима.

— Смијешан ти је! — вели јој он, кад је официр мимоишао. — А не зна нашки.... Има једно њихово магаре што им пошту носи. Видјео сам на своје очи једном: милује га и глади као да је крштено...

Лазо, види се, жели да заметне разговор, али они као да немају ријечи; рекао би, навлаш се туђи једно од другога. Ни пиће не може да их разговори: једнако се збуњено гледају.

Обоје у себи носе клицу из роднога краја, поджежену у путу свјетлошћу сунца и свјежином морске пучине. И хтјело би једно другоме да нешто љубазно рече, но немају ријечи да изразе своје осјећаје.

Па када помисли да је тамо негдје ишчекује једно од њених чобанчића, пожури низбрдицом, једнако гледајући у свој шкољ што је непомично чека, окружен разноликим бојама

Чамац приступи к обали. Девојка се диже, прва изиђе на крај и чека Марка док уреди бродицу. Па се упутише једно за другим уском шкрапавом стазом, журећи да чим прво у село стигну.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Поменуо бих онда једно име из књижевне теорије – Шкловског, чије је запажање о томе да се у књижевности оно што се обично приказује као

па зато ни о улози уметности у прожимању националних култура не можемо како ваља говорити ако се претходно не размотри једно друго питање, наиме какво место и функцију има уметност у систему културе.

осветљене, буду стварно драгуљи човека; ту постоји симбол, стварање, и ту реч поезија има свог смисла; то је, у ствари једно могуће људско стварање“. Александар Блок пак, у своме познатом говору о песниковоме позвању, прво каже.

Као што се сматрало да је и Вук Караџић у књижевни језик положио простонародни говор. Данас је, међутим, и једно и друго спорно.

Али се у црквеној традицији, међутим, све до данас, као основно узима једно од најстаријих, које вероватно потиче из 5. века, а сачинио га је Андреј Кесаријски.

Али то нису обичне слике, него језичке; и није обична музика, него она која нам долази из језичке прозодије. А и једно и друго више постоји за наше унутарње око и ухо него за спољње.

Динамички однос овде значи двострано померање од поклапања ка супротстављању, при чему и једно и друго учествује у заводљивоме ритму и мелодији Дучићевог стиха, строфе, па и целе песме.

Али не зато што су у њу уткане мисли, него зато што њене слике, ношене ритмом и мелодијом, граде једно у себи сређено а потресно виђење света и човековог положаја у њему које је исто толико доступно нашим чулима колико и

Рајић чак с њим у епистоларној форми расправља о могућим односима између Срба и Хрвата по завршетку рата. И једно и друго, фар и расправа о односима у новој држави, заклоњено је или сасвим пригушено у доцнијим издањима романа.

развоју модерног српског песништва, одмах почињемо назирати полазну тачку или бар крајичак конца који ће нас повести у једно могуће и, можда, корисно тумачење. У први мах уочавамо извесну, додуше површну, али оштру супротност.

Напетост се увећава, поред осталог, зато што „пароброди запловише море“ због померене рекције покреће још једно, додуше потенцијално значење, коме одговара прави објект: да „пароброди заораше море“.

Растка Петровића уопште је важан овај присни однос тела и предела, као и веза тела с простором: као да тело и предео једно у друго пресежу, и као да при кретању тела осећамо како се простор размиче.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Па то сам те баш звала, тетка-Савка: да те умолим да нам даш једно двеста динара на зајам. САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени? ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу. САВКА: Ех, то...

Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу. ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир. (Полазећи лево у собу.

ЖИВКА: Почасни конзул. ЧЕДА: Како? ЖИВКА: Тако, почасни конзул Ни... Чекај, молим те. (Вади из ташне једно цедуљче и чита.) Почасни конзул Никарагуе. ЧЕДА: Господе боже, ко вам је то опет?

) Уверевам вас да ћете бити задовољни. ЖИВКА: Па сад већ како му бог да. Кад је отмено, нек је отмено! НИНКОВИЋ: Још једно питање. Желите ли да вам пишем љубавна писма или не? ЖИВКА: Каква љубавна писма? НИНКОВИЋ: Па тако.

НИНКОВИЋ: Се ком ву вуле.1 Како желите, ја стојим на расположењу. ЖИВКА: Напишите ми баш једно да видим како је то, па ако ми се допадне, ја ћу вам наручити још неколико. НИНКОВИЋ: Молим.

Кажем ја теби, а ти ми не верујеш. XВ МОМАК ИЗ МИНИСТАРСТВА, ПРЕЂАШЊИ МОМАК: Једно писмо за госпођу Поповићку, министарку. ЧЕДА (немарно): Дајте овамо.

ВАСА: Па ваљда није и теби и мени поверила једно исто? АНКА: Је л' треба да свуче капут? ВАСА: Ко? АНКА: Господин зет. ВАСА: Какав капут, брате?

ВАСА: Теби је познато већ шта намерава Живка са Даром. Мораш и сам признати, мајка је, а има то једно женско дете, па мора мислити на то како ће да је збрине. ЧЕДА: Како да је збрине? ВАСА: Па тако, да је збрине.

И уопште, реците му да је то наш народни обичај да псујемо оца једно другом. Па дабоме! 'Ајде, молим вас, па отидите одмах а дођите затим да ми јавите шта сте урадили. Како?... А... па-па?

СОЈА (пресече јој реч): Ја само једно имам да те молим, Живка, да ми помогнеш да положим матуру. ДАЦА (плане): Ето је, она опет пружа језик.

А ми, ако се будемо тако понашали и међусобно вређали исказаћемо тиме једно непоштовање према овом дому. Зато вас лепо молим, стрина-Дацо, и вас, прија-Сојо, уздржавајте се!

ЖИВКА: А шта да учи? ПАНТА: Ама, нека њега само држава прими, да га издржава, а све је једно шта ће учити. Ако хоће за марвеног лекара, а може и за капелника у музици, или за професора богословије, или за

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Тако се десило, сасвим нехотично, да оба пута по једно поглавље - и то баш друго! - буде посвећено синтакси. Истина, синтакса Борисава Станковића и, знатно више, синтакса

Авангардно рушење традиционалних књижевних облика, у чему је Црњански једно време имао улогу предводника, морало је на крају довести до слабљења жанровских раздеоба, па и до одређеног померања

Касније се од тога одустало. Једно због обима, и друго због намере да после ове прве уследи још једна, слична књига. У Београду, 1988. Н. П.

Добар пример за то садржи кратка прича Парапута. Парапута је једно распамећено створење из богате Станковићеве галерије: болесно пирофобичан, он губи главу већ при помену ватре, а увија

Јер је код Станковића било врло јако и превагу је умело да однесе двоје: једно је кретање времена уназад, преломљеног кроз сећање, све до ране младости и детињства, што је узајамно повезано и са

Али човек овде тешко може одолети искушењу да не потегне и једно у теоријипрозеваљда најзанимљивије а , како то обично бива, и најтеже питање: о узајамној условљености синтаксичких и

нешколованом, некултивисаном и недисциплинованом духу”; „Стил је, углавном, његова главна мана; а он је, да кажем једно своје скорашње уверење, најглавнији елеменат једнога књижевног дела”.

Чак и мало пажљивије читање Нечисте крви довољно је за једно општије запажање о природи њене синтаксе. Будући да није имао довољно (школовањем стицане) контроле над њом, Станковић

И ма како било с тим, тек једно је извесно: да се пред нама налази изворни исказ од ког је писац интуитивно пошао поистовећујући се, очигледно, са

Као што рецимо дете - да направимо једно поређење без вредносних импликација - у слику коју црта „урачунава” динамику својих очију, свог положаја, па и

Али у лику Магдиноме има и прелива ироније, додуше благе. Што је најзанимљивије, и једно и друго - и топло приказивање у интимноме тренутку и иронију - налазимо у истој реченици.

Софку, опет, само у три маха налазимо ван очеве куће, ако не рачунамо једно сећање из раног детињства, када се заједно с родитељима и слушкињом Магдом извезла на излет у Доње Врање, на чивлук.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете да су једно, и ако их ова два празника деле у непомирљиве таборе. Најизразитији у овом погледу, Галичник, има свој Петровдан.

Бејаше као лавица одлучила да му се, баци са тим јединим оружјем у руци докле једно од њих двоје не падне мртво. Но он, чисто и не схватајући каква му опасност прети, изнемогло коракну на прекладу,

Дакле, ништа необично... Јаблан Касало и Арслан, Кошутанов синовац, били у рату заједно. Села им једно до другога, они друговали још за козама; између породица од старина побратимство.

Како је које прилазило тако се бацало на мртва Јаблана. И тек кад се то страшно запомагање претвори у једно јединствено брујање сељачке тужбе, озго се појави Јабланова мајка, стара Вујана.

Али такође ти људи не беху навикли ни на једно друго изне– нађење. Баш тога тренутка прилазаше Кариманова жена, средовечна Арнаутка без уобичајенога покривала а

Арнаути одмах вешто окружише домаћина. Јер се мењаше у лицу и све упорније погледиваше за женом. За једно зрно у овој љутњи за њоме пуштено не би одговарао ни обичају ни њеном роду: тешко међу људима проговорила жена мужу.

Да овако прође овај свима њима мрски бегунац. Ни мање ни више, но као да им је отео био по једно пространо вековно царство, праведно стечено, људски вођено а грубом најездом отето.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ на земљи таких места Нема више, само два; Једно ј’ место с једне стране, Друго с друге живота: Мајци под појасом У зачетном добу, То је једно место, — Друго је у

више, само два; Једно ј’ место с једне стране, Друго с друге живота: Мајци под појасом У зачетном добу, То је једно место, — Друго је у гробу. «Јавор» 1882.

се знало да уметник ради — Многи жељни да виде, да суде, Ал’ његова закључана врата, Он самује, кâ да бежи људе. Једно јутро ево га пред краља, Донô дела трудбе самосвојне: „Господару, ја дело доврших, Ево мене, ево слике двојне.

Опази га једно момче: „Ех, кад бих га драгој дао! Ал’ ја срду молит’ нећу, — Ма до века јадовао“. Стручак плаве љубичице Већ се

Само каткад тек пробију Грки уздисаји. ИX Ој, потоци нашег рода, Свима вам је једно врело Свуд где тече једна крвца То је мени једно тело. Једне су нам крајње наде, Једне су нам жеље битне.

ИX Ој, потоци нашег рода, Свима вам је једно врело Свуд где тече једна крвца То је мени једно тело. Једне су нам крајње наде, Једне су нам жеље битне. И ја волим једне боле Нег’ усклике разне, ситне.

Од овакве крађе Ником није штете. Мени Господ шапће: „Тако красти смете!“ Па шта велиш, Љубо, Једно лепо вече Да нас, ’вако старе, Заједно затече; Да видимо шта је И на дну бокалу, Па од старих јада Да збијамо

„Шта, адиђар? Чудна адиђара!“ Тако су ме многи исмејали. Сусрете ме једно момче младо — Са чела му тиха туга веје — Чим опази срце, познаде га, Познаде га и рече чије је.

Бићеш „срећан“ ако умеш Тако врдат’, тако шарат’... Само двома... само двома Не знам како ’ш одговарат’: Једно себи, својој свести, Друго Богу, кад запита; А питаће, питат’ скоро... Пази само: већ те пита. »Стармали« 1881.

»Стармали« 1887. КАМАТНИК (Уз слику) Саплетена мрежа тако вешто, кобно; У среди жмирка једно лице злобно, Са којег су спале човечанске црте, Јер хладне гује по њима се врте; Кô гладну хијену да лешином дражиш.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Благодарим, благодарим! Немојте се само с млогим трудити; ја сам с најмањим задовољна: мало супе и једно парченце риндфлајша. ФЕМА: Мико фо!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ Али не, то још увек није време. То је једно место које препознајем у простору. Мртве су горе одакле та реч дође.

Заборави, заборави сваког дана по мало. Једно је име узрок томе сну. Руке које употребљавају камен и време стало на померљивој линији између два времена, где

између два времена, где мру два гласна камена и отворен је пут, нека узму пустињу за сведока ил сунце пало, да је једно име узрок томе сну.

умирања за оне који су прекорачили преко свога леша за њихову смрт тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела а два и два су један кад падне последња ноћ за оне који су се утопили у

што се осу Звездама кад сан ти сади у потиљку лозу И птице слећу у камен са длета Нек шупља сенка нестанак тела слави Једно је време у срцу друго у глави Бујну невидљивост са свих страна чује Ми знамо да је од прошлости веће Све чега нема и

сањам биље Прсте очи слух другачије распоређене У шуми неголи у телу КАП МАСТИЛА Шта све може да стане у капи мастила једно ненаписано сунце једна непотписана птица један ненацртани цвет и још ће остати толико да се напише епитаф: две су

Све заиста ново осећа се кривим Све ми је једно да ли је то зло Које се вежба певајући или рањива мера Зиду који пева не требају врата Ово је мисао коју мисли њена

Краков, Станислав - КРИЛА

Музика је свирала. Један плави дечко, без ратне спреме, радовао се што пролази кроз град у коме се смеје једно око Светога Сергија, и плачу анђели на свили над мртвим телом Исуса од злата. — Срби, Срби, одилазе на фронт.

Очи су сузиле од дима. Мршави батаљонски писар сео је на баквицу са вином за официре. — Наше јеванђеље једно само убијање дозвољава... — Је ли, Бранко, а шта командант? Посилни се био примакао ватри.

Пробуђене жене вриште. Тужно блече овце по бачијама. Код двоспратне куће је пуцњава све јача. Само се једно мало дете, све голо, мирно игра на буњишту. Вичу нешто.

Хучи и ваља се све брже ка јаругама. Камење се отиска под ногама и јауче. Све се слило у једно. Ни једне сенке издвојене. Све је то обавио и спојно ледени ужас безумља, који плива кроз таму.

Петровић, Растко - АФРИКА

Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико предузеће за производњу кафе. Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам.

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима.

То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог. Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној

гама све треперавијег, све голубијег плавила, све блеђег, низала се на овом архипелагу, чија су се острва пружала једно за другим. Не могу евоцирати свечану, скоро патетичну, тишину тропскога мора увече.

Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечри, иако потпуно

Показују ми у урођеничком крају једну дрвену кућицу, око које расте пет стабала: чоколада, банана, хлеб дрво, кокос и једно које носи дивне црвене цветове. Између стабала је шећерна трска. „И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели.

“ У речици која протиче кроз саму варош, испод мостића, жена узима једно журно купатило, остављајући зачас на страну прање рубља. Њени покрети су покрети застиђене црне Венере.

Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма џеза,

Фотографишем најпре једно село од прућа на кољима, у удубљењу између шуме и воде, затим један кут Раја: један сасвим наги пар који се купа.

У тренутку када удесим апарат да их снимим, једно треће лице, наго, са европским шеширом на глави појављује се крај њих. Одапињем ипак.

служи за конак (кампман) кад наиђе који белац, што је толико ретко да, кад ми пређемо преко прага, имамо пред собом једно опште бежање најразноврснијих рептилија и инсеката који су се ту населили.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ он је добар... једно узима, А друго враћа мајци несрећној!... Ал’ краја нема празном говору, Време је давно да се путује...

Проклет залогај Што га на дану човек данашњем Са знојем лица свог зарађује! Муселим једно, хајдуци друго! Муселим виче: „Ана и сана! Ако и један овуд пребегне, Са својом плаћаш главу његову!

Корак да ниси један макао! ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.) Три су се смрти грозно сложиле: Једно су Турци, хајдуци друго. А десет лета чека Дунаво Да ми са ветром страшну кончину Обали немој хучно открије...

Мањ да га не бије олово, те да остане!... ДРУГИ ТУРЧИН: Имам једно златно пуце на јелеку, у арнаутку ћу га сабити...

П’ онда и теби, старо клепало, Што ти се образ давно збрчкао, Преживајући честе налоге, Требаће једно збогом казати... (Пуца.) То је последње!... Све гушћи дим!... Више пламена! Исаче, збогом!... Ти скачи тамо!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

чабрице, сита, по који завезак брашна, поњаве, јастуци, а на врх тога пртљага седе чопорићи мале дечице, шћућурили једно уз друго своје мале главице па радознало гледе шта се то око њих све, збива, не појимајући зашто је цве то, зашто их

Познавао сам се с Иљом, те притерам коња да се упитамо за здравље. У томе приђе Иљи једно младо Бугарче с пушком у руци и рече му: — Баја Иљо, ште ли се тепамо днеска с Турците?

Варош застење, занеми, више це не говори речима већ погледима; на свакоме се лицу може прочитати само једно питање: »Шта ли ће бити«? Такав данас изгледа Алексинац. Данашњи је дан прошао у мучном очекивању.

Одједном крај шуматовачке косе у даљини указа се у виноградима једно одељење коњице, па се као вијор устреми нашем шанцу, витлајући сабље у зраку.

С ове стране, на једно 200 корака од шанца, био је наш стрељачки ров. Овај су ров напустили наши стрелци, а Турци, спуштајући своје лево

Велимировићем. Он ми каза о смрти свога брата, и пошто ми је прво прочитао, даде ми да однесем ђенералу једно писмо. У писму је био излив бола уцвељеног братског срца.

Драгашевић ми рече: — Е, мој господине, једно читаво колено наших академијских официра васпитано је тако да би сваки од њих у подобном случају исто тако поступио

Колико их има — три, шест, — па и амови су ту — та ово је читава батеријска запрега. А гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење.

стегох — чини ми се прснуће ми под руком, поискакасмо иза грмова, згледасмо це само, па онда уз громовито »ура« нас једно 50—60 јурнусмо преко чистине турскоме рову и батерији... Шта је даље било сећам се сад само као кроза сан.

Шта је даље било сећам се сад само као кроза сан. Знам да једно сто корака тако трчасмо; знам да картеч и куршуми брисаху као метла по нашим редовима, сваљујући и лево и десно; знам

Кад опет дођох себи видех да сам поново y оној честој шумици са једно десетак Руса и три Црногорца. — Љуто ли пострадасмо — рече један Црногорац.

Мудријаши сједе код куће крај пепелишта. Ама по ђе-што мудрија је наша лудост но сва њина памет. — Али ти ето и на једно око не видиш од превеза, па како ћеш тако? Црногорчево лице опет доби благ, осменут израз. — Ласно ћу ја то!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ил’ љубави није — Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те... или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те...

облаку, Давних лета пепељастом зраку — У давнини, тако ми се чини, Живели смо и нас двоје, Срце моје, срце твоје Једно друго волело је.

ХХХИ Ала су нам срца близу! — Слушај, драга, тишина је, По куцању рекао бих, Заклео б’ се једно да је. Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује.

— Слушај, драга, тишина је, По куцању рекао бих, Заклео б’ се једно да је. Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује.

Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује. ХХХІІ Снивô сам те, а ти пуна цвећа, Међу цвећем лековита биља, — Било ститка, љубице и крина,

Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију. ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти.

заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине Анђô крилма мане, Из његова крила Једно перце пане. Ово перце анђô И не тражи више, Он га је и послô Да Ћулиће пише.

Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с њима слити, Ако л’ тамо нема ништа?! — И тад ћемо једно бити. Ево венца тужна цвећа, Кој’ сам теби почô вити, А венац се шире сплео Све вас може загрлити!

Гледам тамо, — па опет овамо, Нигде ништа, — једно сунце само, Једно сунце, и то ће да зађе, — Да ми никад више не изађе...

Гледам тамо, — па опет овамо, Нигде ништа, — једно сунце само, Једно сунце, и то ће да зађе, — Да ми никад више не изађе...

Питање једно дрхта нам на усти, А ни то не сме нико да изусти, Ове две-три речи, пуне вечна јада: „Шта ћемо сада?..

„Не мирише твоја песма, — То је мирис рајска цвећа, То ј’ близина двеју душа, Којих-но се синак сећа. Једно душа твојег оца, — Сушта благост и доброта,— Друго душа мајке твоје, Хранитељке твог живота.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао. Али знам једно: лакше подносим борбу у првом стрељачком строју, него ово подмукло прилажење. Тамо је подстрек у мојим рукама.

Било нам је неразумљиво зашто су онда Бугари напустили батерију, и одступили за једно шездесет метара... Не знам. — Сигурно је у мраку налетела на њих нека наша група војника, па су они измакли — додаје

Болови су били толико ужасни да сам се обезнанио. Носили су ме тако једно пола часа, а мени се чинило у бунилу као двадесет година. Најзад су ме спустили. Чујем жагор људи.

Мој каплар, по старој навици, завуче му руку у џеп, одакле извади једно писмо. Хтео је да га баци, али ја га задржах.

Ноћ се спуштала лагано. Чини ми се, много спорије него других дана. Још увек видим једно танко стабло на сто метара даљине и мислим, када њега изгубим из вида, онда се можемо дићи.

Под нама је Црна река, мутна, широка двадесетину метара. Онда настаје с оне стране једно стотину метара равнице, па се одмах диже брдо.

У равници остали су мртви и рањени. Јаук се разлеже на свима странама. Успели смо се на једно ребро. Лево и десно од нас су увале, а пред нама је непријатељ. Сада смо у заклону камењара, те нас Бугари не виде.

Поред мене сломата се поднаредник. „Господине потпоручниче, ето Бугара са реке.“ Једно бугарско митраљеско одељење одступало је са реке, па и не знајући да смо ми на овом брежуљку, истоварише два митраљеза

Наредио сам једном од мојих људи да допузи до онога у црној пелерини и види да ли је официр. Војник се врати носећи једно писмо, које је ономе вирило из џепа... Звао се, сећам се, Борис Желчев, а писала му нека Ратка из Пловдива.

Боли ме све! — и размахне руком од главе до колена. Посматрао га Бранко, кога су прозвали „Позитив“, па ће му рећи једно јутро, кад је изишао лекар: — Бре, мајку му, остави нешто мало и за нас...

—... Узме га на око, па нишани... нишани — при том жмири на једно око — и дум! — Пера сручи у грло чашицу коњака. Мљасне устима, поднесе чашицу да му се долије и наставља: — Кад мало

Врана кобила, крупних, закрвављених очију, подавила сапи и гази опрезно. Када је приведоше столу, фркну и једно уво истури напред. Сергије је гледа задивљено и љуби. „Фикус“ отомбољио доњу усну и сигурно мисли на „Ружу“.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Радичевића, читав ранији, њиме заклоњени период песничког развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време када се зачела и у правим порођајним мукама, уз врло нагла и немирна смењивања

одсудном степену и опсегу, такође и завршни уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко вино поезије из времена свога

И баш стога она није анахронизам: у овој Антологији диже се читаво једно столеће српских песника да се поклони првом радосном победнику тако дуго невеселе српске песме.

Песмица је, мора се веровати, озбиљна, и без сумње одређено хоће једно: да истакне врлине свога човека. Али ето како ипак, одједном, све у њој пође некако наопако, и биће да клизне у комику

Та околност је у споју музике са поезијом у једно безмало недељиво јединство. И у Ренесанси и у средњем веку музика је била неизбежнији пратилац и органскији састојак

От године от две дечицу уче Угодити момком — како не муче! Шопфе, топфе и зулофе, салуп мидере Право кроје пре нег' једно што се издере, Сваки минут траже нове шнајдере.

Што јој данас, сутра није по вољи, Што је јучер клела данас довољи; Не допушта нова мода љубити једно Ни свршити једно лето с мужем заједно, Јавно веле: једног љубит јест бедно.

Што јој данас, сутра није по вољи, Што је јучер клела данас довољи; Не допушта нова мода љубити једно Ни свршити једно лето с мужем заједно, Јавно веле: једног љубит јест бедно.

Био сам ти украј гаја с оне холма стране Гди поточић исподмива шумарица гране. Једно мјесто зелени се усред густог хлада, Окружено са три стране као сводом града; Одовуда под заклоном бистра вода

— по пустињи блуди; И све тражи, и све пита, вјере не имаде, Све јој смета, све је мало, једно јој се краде. Но внезапу, кад овако сјетујућ разбира, Давни суди недвижиме судбине су мира!

у стварању слаже Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти Само суште создатељство чрез љубови сласти; Ми смо доста једно другом, доста за потомство, У нами сва сокровишта, ту наше лакомство; Свако наше внушеније, сваки подвиг

С овим богом које чудо да природу блазне, Да по свјету проклијају злобе многоразне? Само једно запитаћу — ко може, нек' дичи Што до бога на престолу виспар горко кричи: Двоје младих заљубе се, предаду си душу, Ван

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорац! КАП. ЂУРАШКО: То јесам! Али ми душа једно жељкује Да те увери делом, госпођо, Да има срца што ће погинут На миг ти ока.... ЈЕЛИСАВЕТА: То ти верујем...

Заклињем ти се оним престолом Са кога свемилостивна рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један, поглед, загрљај!... Убиј ме сад!...

Мудрост не зна — промисао ћути... Једно видиш оком срца свога, На темену бедне садашњости, Сињи терет ропства и прогонства. Видиш Босну!... Пак и опет...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: „...Том издајнику?...“ Издајник је, да! Свака му длака седог темена Јасно сведочи срамну издају... — Једно се чудим: како дођосте, Како хтедосте, како смедосте За издајника тога молити?... Ил’ је завера?

А ја?... Ја сам сирота једно тражила: Преобраз сјајни твога образа — Благодарност сам само искала Којим си Венецији дуговô — Или јој ниси тиме

КАП. ЂУРАШКО: Јесам. Ал’ нисам знао, светла госпођо, Да једних груди тврде костуре Два жива срца хране челична: Једно размрсках врелим оловом — Он мртав паде...

сјајни, не видим; А онда дрхћем, клонем и слепим, Душом зајечим, срцем застрепим, И ником више ништ’ не завидим. Једно бих само бога молио За једну жељу сву крв пролио: Ту да погинем....

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати...

Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш,

Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли.

Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.

Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе камилавка и одваља се у поток, а једно му зрно проби џубе на два мјеста. — Гони, Мићане, поплаћасмо главама на правди Бога! — јаукну Партенија.

Свијет се био мало смирио, али још, штоно веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два-три дана, док повикаше: „Ето, вели Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и', кажу, кô на гори листа!“.

Тако се у оно вријеме новтало и говорило, и ово вам је, дјецо моја и Србови моји, кô једно историческо збитије. Свијет се јопе' узнемири. Почеше луди склањати нејач и сермију у збјегове.

— Па онда, — настави' ја, и не гледећи на Исаију, јер знам какав је јунак — па онда да скупимо једно пет-шест стотина људи, па да бранимо ову нашу свету ћабу од пртоклети' Агарјана.

— Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостивно, али то је једна жалобитна приповјест, кô једно, што вели Симеун, историческо збитије, — разлаже онај у мраку.

дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви' и без божни' Агарјана, те вам је и ово кô једно историческо збитије! — уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу. — Па то је, болан Симеуне, кô једна историја!

— Тако је, тако, оче Сопронија: управо кô једна, што рекô ти, историја, кô једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге — потврди Симеун, испи чашу на душак, отра бркове, напуни

Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши... — Доста је, ако Бога јединог знаш! — Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије-три 'иљаде пута, па ће бити доста да ти и не кажеш... Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Зрелост једрог дана празна му је сена, Нејасних облика једно Ново чека, Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена. — и одједном он се страшћу зацерека.

XИВ Тражио сам једно ново небо, да бих Загњурио душу са сновима свима, Душу пуну празних осека и плима, Душу, чији кути беху лажи сити.

Обоје за истом жудили смо сликом, Вођени нејасним лутали смо дуго, Кô да назирасмо мраком једно друго, И рекосмо реч, што не рекосмо ником На сусрету првом, мада нисмо хтели Ми смо се волели, пре но смо се

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Врата са стране и у дну. И ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце). АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши!

Ето, дошло од јутрос пуно писама: из министарства, из округа, из општине. Кад, једно писмо мирише. Знам, писма из министарства не миришу; не миришу ни она из округа, а она из сеоских општина...

А ја само бирам. (Тобож вади из решета једно лице.) „'Ајде, голубе, најпре тебе!” Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре.

ЖИКА: Па три месеца, него! А шта би ти хтео, да свршиш ваљда ствар за три дана. Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана.

КАПЕТАН (Вићи): Ама, читај кад ти кажем! Ко зна шта се ту крије, јер ти револуционари имају тако неке шифре, па једно пише а оно му друго значи. ГосподинЖико, молим те обрати и ти пажњу. ВИЋА (чита): „Дванаест марама за нос”...

КАПЕТАН: Ама, баш ништа? Јеси л' добро прегледао? ВИЋА: Нема. КАПЕТАН: Има ли још какве хартије? ВИЋА: Има једно писмо. ЂОКА (скочи бесно): То не дозвољавам! (Хоће да шчепа писмо.) КАПЕТАН: Де! (Побегне иза Милисављевог стола.

ЂОКА: Хтео сам само... КАПЕТАН: Ћут'! (Анђи). Склони ми испред очију и једно и друго, склони ми их, молим те, јер ми се смркло. АНЂА (ухвати Ђоку и Марицу и одведе их у своју собу).

” КАПЕТАН: Ех, на здравље! ЖИКА (наставља читање): Лице које сте ви ухватили, вероватно је једно од таквих, стога га спроведите у Београд под строгом стражом, заједно са свима списима при њему нађеним”.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

, док ћирилица има једно слово за тај глас, и то исто свугде где се та азбука употребљава. Црквенословенски и народни језик аједнички црквени

Увео је правопис у којем написана реч прецизно одсликава изговорену, по начелу "један глас, једно слово". Екавица и ијекавица Отпор Караџићевој реформи био је врло јак.

веку после турског освајања Србије и Босне и Херцеговине. Једно од најбољих, најубедљивијих и тачних објашњења, како о социјалној тако и о историјско-политичкој појави хајдучије,

Као познавалац народне културе, Вук је једно од првих имена у европској фолклористици свог доба. Његова класична збирка народних умотворина (Српске народне пјесме

). Сремац је родом из Војводине, али је највећи део живота провео у Србији, у Београду, и једно време у Нишу, тек ослобођеном од турске власти. Та три амбијента нашла су места у његовим приповеткама и романима.

Његов оријентални миље мрачнији је и суровији од Андрићевог. Дервиш и смрт (1966) приповеда једно духовно лице, дервиш из 18. в, а Тврђаву (1970) образован човек из 17. в.

Називао је то "патетиком ума", која се силовито осетила у његовој најбољој и једно време веома утицајној књизи Ватра и ништа (1960).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

зраци, Ка западу златни путују облаци; Торбицу сам свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али једно срце, друго судба жели: Ја по судби морам, што она придели. Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе...

бела, Белоћу је снега на себе узела; Крст се на њој блиста, сунцу одговара И по хладној стени златне пруге шара. Једно се је звоно с беле куле чуло, У моме је срцу трипут одјекнуло; Запојаше тихо калуђери свети...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Чедни то пресахнути у плоду, ил’ иза пламена гар јадовно голотињом у небо, једно је, о једина: до у беспуће, знај, путем је овим грење. И дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење.

И замукнув ли, зраком то незнани заведри дан. ИВ И знам, Велико, муком једно, ту куца срце. Увору где извирало, клици утаман биљка, тврдом незнања зрну, где се знало.

Увору где извирало, клици утаман биљка, тврдом незнања зрну, где се знало. В И знам, Велико, тамом једно, рођају заходи сунце. И устав ли где игда пало, смирај у рођају то нађе свој мир.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Сваку ситницу, вересију, тачно, пажљиво је записивао, увек дневни пазар пребројавао и заводио. Свакада тачно, у једно исто доба, када се дан раздањује, одлазио би у дућан. Из куће пео би се ка капији са кључевима.

Свако јутро, сваког дана у подне, увече, ноћу, једно и исто увек да чини. Исто онако, као и пре, да устане на време, да отвори дућан, да ради у њему, кад дође ручак, да

Знао је за све то Младен. Знао је како ће то бити лепо кад се само поруши зид па обе куће постану једно. Њена висока, с цвећем, алејама, а њихова горе. Горе у кући баба, мајка, брат му, а доле њена мати и отац јој.

гвоздене полуге, вреће брашна, вуне, што је тог дана услед куповине, гледања и пробања од муштерија било извучено, једно преко другог у нереду стајало, и у исто време слушао отуда свирку, гледао како што јаче ноћ, мрак, тишина и хлад, то

непознатог да узимају новаца или њему продају имања и тако се чула, видела њихова сиротиња, како с године у годину по једно парче земље продаје се, губи; а овако, то се не би приметило, и кад би ко случајно спазио Младенове раднике на тој

Немам их више. Једно имам. И што да се и оно мучи, пати? Када није за женидбу, што се женио? Не дам. Ч̓а Марко, унезверен, преплашен а

Ипак, Младену је био непријатан. Непријатан као сведок који га је опомињао колико и колико... Једно вече одазваше га. Много јој [Јованки] било тешко од пре ручка. Била на самрти и нису се надали да ће се повратити.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(БЕЛИ) СЛЕЗ Еібіѕцх (алтхаеа оффіціналіѕ). (Бели) слез. С. је у народној медицини једно од најпопуларнијих средстава од, тако рећи, свих болести.

, 3, 123). »У Темнићу уочи свадбе млада исплете венац од б. и у њега метне два парчета шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих да погледа кроз тај венац« (іб., 12).

, 3, 123). »У Темнићу уочи свадбе млада исплете венац од б. и у њега метне два парчета шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих да погледа кроз тај венац« (іб., 12).

, и после тога једно зрно поједе, да би зачела (СЕЗ, 19, 85). »Ако хоћеш да дође она цопрница која ти је однела срећу нпр.

Важно је и то што прве плодове ј., по општем српском обичају, дају, као мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове »давање из руке«), и тек се после те жртве ј. смеју јести (в. мало доцније). Упор.

Уочи Ђурђевдана девојке узму неколико зрна ј. и с њима преноће; сутра намене зрна појединим момцима, а једно себи, и онда их на ватри прже: па чије се зрно при грејању највише приближи њиховом за тога ће се момка удати (СЕЗ,

, и окупају се при отвореним вратима и прозорима, и при том поједу по једно зрно од глога и шипка (СЕЗ, 19, 85). Теј од к. лек је од »горопади« (епилепсија; ЗНЖОЈС, 11, 266).

да па њој изникне трње, а Бог са своје стране благослови је да носи најлепши цвет. И што су рекли, и једно и друго стекло се (Софрић, 191). Могуће је да се овде има у виду дивља р. У околини Ниша прича се да је р.

Кад се почну сејати конопље, у семе се метне једно јаје, које се по сетви закопа у земљу (иб., 262. Свакако, жртва демонима плодности, упор.

Он располаже са таквом апотропајском снагом какву, осим глоговине, нема ни једно друго дрво. Од тиса беже ђаволи, вештице, море, и друге утваре.

с.). За понеке стародревне примерке везују се и етиолошке скаске. У селу Полици (Херцеговина) има једно место што се, по једном високом, увек зеленом храсту зове Зелени Дуб.

Ц. л. се радо употребљује у гатању. Девојке уочи Ђурђевдана прережу два пера ц. л., и једно намене себи; па ако је идућега јутра то мало више израсло, удаће се ускоро (ЖСС, 118).

Ћипико, Иво - Пауци

У снијегу под натуштеним оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави, али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби јаче од снијега, а очи што говоре заиграше сјајем у којем као да се сакупила

— Треба учинити два писма: једно за старце, а друго за сестру, — опази писар. И, уозбиљивши се, диже се, па им вели: — Дакле, ви продајете Петру

Осјећа се расијано чувство самоте и простора. И њих двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се у ми слима близу, као да међу њима досада није ништа друго било до склада и љубави.

—Напијмо се, — вели Раде, — па да напојим кобилу. Једно до другога полегоше на земљу и прилегом напише се до воље. Раде, напојивши кобилу, сатјера је узбрдицом; гледа часом

Стигоше у букову, стару шуму. Раде надвири над једно суво, шупље дрво, што изгледаше као какова старинска, порушена кула.

—Сагни се! — вели јој и, ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину. Унутра је тмица; на први мах не види једно друго. Маша се приљуби боље уз Раду.

Састају се понајвише на паши. Кад су лијепа времена, прама сунцу, пазећи благо, сједи једно до другога на камену. Над њима је планина, испрекрштана поточинама, драгама и пећинама; око њих го пашњак, посут

—Их! — закликта једно момче. Била је тучна!... —Причај што би! —навали њих неколико. —Што би? .... Што и увјек кад је слама код ватре...

Уто иза њега неко запјева; окрене се и запази једно женскиње разбарушених коса, надлакћено на прозору. —Момче, би ли се оженио? — упита га храпавим гласом.

Отада дере сваке године планину, гази истим путем и безмало срета у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море, осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа.

Чељад у кући прихвати поздрав; неко од људи поодмакне се да дошљак к ватри приђе, а једно женско дода му столицу. —Раде Илијин! — рече један од људи најближи ватри.

назријела свога пастира, дочекала би га стојећке, прихватила се руке и почитала га, а ево сада што смо дочекали: да једно голобраче усуђује се тужити свога духовника, челик—домољуба и народнога добротвора.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио. Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година.

Нисам знала шта да радим. Бунцао је, хладан зној му је влажио чело, усне су му биле беле и скореле. Једно време је правио трзаје као да ће да устане.

Видело се да му се грло осушило. Била је то таква лепотица, једно тако згодно створење, таква једна реткост да је човек морао веровати како је Дадара у ствари опколио са својим људима

Гурнуо је потом стрелу у засек на јарчевом врату и додао је Јањи. Она је клекла на једно колено, наместила стрелу на тетиву, затегла лук и одапела. Стрела је шишнула између Лаушевих ногу и отишла у таму шуме.

Код новог краља Милутина био је једно време псар, после учитељу мачевања његовом сину Константину. Под другим краљевим сином Стефаном био је у пратњи кад је

Где год је био, оженио би се на брзину, направио жени једно-двоје деце, а онда би просто нестао као да га је прогутала црна земља.

Кад је Лауш саопштио да је за заповедника изабрао Дадару, изрази лица окупљених људи одавали су неверицу. Једно време владао је мук, а онда су почела ишчуђавања, полугласна шапутања постала су гласнија.

Зар да се уздржи да не напоји жедну земљу? Погледај их: зар их сам бог није одредио једно за друго? 3ар не видите да никакве туге у њој нема што јој муж одлази на опасан пут са кога се можда ни вратити неће?

Она је учинила и једно и друго: до пола растојања је ишла дигнуте главе и лењог достојанственог корака, али је онда у њој нешто пукло,

Доцније се помаља из једног паперјастог облачка и видим га јасно како стоји ослоњен на једно осушено стабло, без коре, потпуно бело.

Била је то, веле, једна ужасна збрка и безглаво јурцање по магли, једно сулудо тумарање и кркљанац, да ту никаква памет ништа није знала. Брзана нису ухватили.

Слутио сам да га воли, али то ништа није говорило о њезином неверству. Једно је седети с неким драгим и причати, а друго је с њим лећи. Да нисам познавао Доротеја, могао бих донекле сумњати.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи.

И сада се живо сећам на тихотно једно вече: Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече. Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје, А прохладни

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.

“ „Врло добро!“ цар му рече, „Један дан и једно вече, То је, збиља, кратак лет, За широки овај свет! Ал' сад пази што ти велим, Ја одговор одмах желим, Ил' ће с

Исповест ми треба, зато сам те звао: Оче, ја сам мајку своју отровао... Кад се Рудник пређе и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад одлазио често, А на томе месту пећина је нека, И у њој језеро.

Бићу твоја.“ Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана, Па на коња хитро скочи, А на другог млада пана. И у једно исто доба Са дворишта оба језде, И јурнуше, као звезде, На пољану коња оба.

То рече од жеље саме, А затим затури гуњче кицошки, на једно раме, И подбочи се гордо. А она обори главу, И тихо чупкаше руком високу пролетњу траву.

Храм беше затворен јоште, те Амор двориштем сађе Да вајат клисаров гдегод и њега самога нађе. Пропе се на једно окно, а кмету буктињу даде, Ал' отуд нагло се сроза и доле пред кмета паде. „Тамо некога има!

Јер, најзад, и није лепо, пристојност уопште не да Да једно невино дете комотну клисарку гледа, Те Амор у село оде. Штујући одаје туђе, Кмет се не реши одмах да у дом клисарев

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Тако видим, кроз тај варошки прозор, како годишња доба пролазе једно за другим. Вечером, кад ме сутон, слаба електрична струја, умор, или други који узрок, одагна од мог писаћег стола,

„Свакога дана, између излаза и залаза Сунца, видимо над нама или плаветнило небеског свода или облаке. И једно и друго су производи атмосфере, ваздушног плашта који обавија нашу Земљу и штити је од хладноће простора у којем она

“ - „То ми је врло јасно и убедљиво, само једно не могу да увидим: зашто воде и мора не оцуре са округле 3емље?“ - „И то је врло једноставно.

плочом, из гомиле папиросових труба, два мања парчета те скупоцене хартије и на њима је написао два кратка писма. Једно од њих, упућено команданту „Александреје“ да нас прими на брод и даде нам угодну кабину, а друго, да га предамо

У њему се налази и мало острвце Антиродос, које је заклонило једно унутарње пристаниште, резервисано за краљевску породицу и марину.

То је једна врста мола, јер с његове друге стране лежи још једно пристаниште Александрије, у које се улази западно од Фароса; ми га распознајемо по шуми катарака које вире преко

Сем овога, чувају се овде још десетак Еуклидових дела, од којих једно о Музици. Пролазимо кроз неколико великих сала, намењених лепој литератури, и улазимо у астрономско одељење

Он ми је, како изгледа, дошао сад баш у сусрет. Посредством нашег Министарства иностраних послова достављено ми је једно високо грчко одликовање које се носи око врата.

Мени је, пре извесног времена, додељено једно француско одликовање које није гласило на моје име, него на неко друго које је имало извесне сличности са мојим.

“ На прстима који су дрхтали, рачунао је он колико га дана још растављају од онога дана када ће он извршити једно од најславнијих научних дела свих времена.

После 26000 година вратиће се све у садање стање, небески пол довршиће једно своје обилажење по звезданом небу, звезда Малога Медведа биће враћена на фотељу стојне звезде.

У практичном животу ваља употребити друго једно време: сунчано. Оно се разликује од звезданог тиме што се место казаљке равнодневице употребљава казаљка Сунце, јер

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Шта је Српство? Светла круна Бисерова кама пуна; А у круни што се сија, Бисерче сам једно и ја! ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Улази сељак са котличетом. СЕЉАК (Стани, показујући котличе): Стано, сал још једно котличе вино да ни даш! СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно.

СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно. И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани.

Унећемо сав мумуруз; чак и онај што ће се ноћас донети с чифлук, и њег, и њег ћемо унесемо у амбарове. Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани.

ТАШАНА (расположена): Хајде, хајде. Ти када почнеш, све једно те једно. СТАНА (наставља још одушевљеније): А што ми је мило, што је ове хаџије деда Мирон толико изгрдио.

ТАШАНА (расположена): Хајде, хајде. Ти када почнеш, све једно те једно. СТАНА (наставља још одушевљеније): А што ми је мило, што је ове хаџије деда Мирон толико изгрдио.

МЛАДЕН (нећка се показујући на децу): Ама да се деца не уморе? ХАЏИ РИСТА Па ако се уморе, онда ти у наручје једно, а ја друго, па напред кроз чаршију! (Узима децу у наручје): Охо, охо, ха! Сад ми је овако мило, драго.

САРОШ Да, сестра. Сестра си ми и по занату и по животу. Слушај, Назо! Имао сам, у целом овом големом свету, само једно место, једну кућу, где сам могао данима, месецима, да седим, лежим, једем и пијем.

Чисто је сва срећнија, блаженија, што год јој он веће муке задаје. А после, и оно њено, свако јутро кад изиђе, увек једно и исто питање: да ли сам био код њених синова (показује главом), јесу ли здрави, и када ће јој доћи?

А зна и она да ја нисам био, као што зна да јој они никад не долазе, нити ће јој доћи. И онда ја морам увек једно исто да јој говорим, увек једно исто да јој лажем...

И онда ја морам увек једно исто да јој говорим, увек једно исто да јој лажем... (Трза се, понизно, предано, тихо продужава посао, јер одозго, на степеницама, појављује се Ташана

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

као да је он раскршће, воде три стазе, расту, дужају, а по тим стазама његова деца, мала као што су, сви основци. Једно друго као да не познају, њега, кад их викне, не чују.

Ипак, провири његова несрећна нарав. Љут је као паприка, каже његова жена. Чуо сам, добио би још једно унапређење, али се свадио са старијим радником, и још Мађаром. Не знам шта ће му Бог дати...

Кандило се целу ноћ не гаси, три човека у тој малој ниској кућици наизменце жмуре и једно друго варају да су заспали. Свако од њих мисли да Ристу, и ниједно не разуме ту природу.

Стари и Срећко се тако саживели, да просто једно исто говоре и мисле. Син све више личи на оца. Смањио се, осушио, оседео, око очију му се ископале дубоке боре, добио

На крају крајева буде тако као да су сви чланови породице за нешто криви, и једно од другог се крију. Сека је одговорила оцу као из неког другог света.

Квасио је светом водом и очи и уши и срце и ноге и руке. То га је умарало, па би тек једно или друго заборавио. Једног дана заборави све, леже у постељу, и позва адвоката.

Као сад да је гледам. Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста. Хаљина, једно те једно, сећате ли се?

Као сад да је гледам. Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста. Хаљина, једно те једно, сећате ли се?

Немојте да опет испадне нула више!... А ти, Максо, немој као онај твој сат на салашу, да једно показујеш, а друго удараш, јер ја видим шта показујеш. Из цркве идем, брајко, и прозирем те као стакло! Истину!

Због оца, она се много савлађивала у понашању и речи. Уздигоше се тако у њој један разум и једно достојанство, који су били прави украс. Нола је осећала да чува нешто од чега зависи сад и њен живот и живот њена оца.

Два везана вучјака, и једно пуштено чобанско псето. Ноћу, стражар кућни обилази зграде и дува у рог ако му се неки шум учини сумњив.

Мађарице која је имала много самилости за његову астму и глувоћу, и на чијим рукама је и умро неколико месеци касније. Једно време, паланчани, шврљајући по гробљу, застали би пред гробницом Лазарића, онда раскошном, и препричали би разна

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но бадава је желити. Желио би и ја сваком читатељу по једно аковче дуката, а мени два, па би уверен био да би ме више уважавали него да богзна како пишем.

Најпосле једно момче, које је код свештеника служило, да му у свему опстојателније известије, начини му сабљу од дрвета, справи му

Знам да би госпоје другојаче известије о њиовим аљинама и о тјехже дјејствију дале, но будући да наш циникер само једно јапунџе преко тела има, зато мислим да би против доброг тона било њега у друштво наше уводити.

њојзи непознатом пределу, и шибљем мерећи табарку тела свога, за увидети колико је од жалости спала, наједанпут опази једно сушчество које ми гимнософистом називамо. — »Шта је то гимнософиста?

Само једно примечаније овде навести имам, да онај који жели касателни проблем размршавати мора с чудословјем упознати се; јер ако

Мати му се тешка да му, није што зло. Она га час једно, час друго запиткује, но он ћути, и ако јој што одговори, то је набрецито и сурово.

које само онај који је на фаро-банки све сопернике своје победио осећати може, пође сад својим путем, и само га то једно мучаше што овај храбри његов поступак није никакав одаџија видио, који би прилику имао оду какву на то начинити.

случава да ни мушко нит’ женско није како ваља углађено, и тек у том своје блаженство находе што примечавају да је једно као и друго једнако Блажа.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

царичине слуге Који је црвеним млеком хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је уживо сребро облаче Певам И палим једно перо из левог крила Да ми песма буде примљена БОЈ НА КОСОВУ ПОЉУ Јашемо певајући пољем У сусрет оклопљеним

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И ето, тога оправдања ради, ја морам ову прву главу посветити предговору. У једно доба, настала је била читава хајка на мене.

Лирски песник Н. Н. једно јутро, трештен пијан, срео се са својим будућим биографом. Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је

То мора бити једно нарочито задовољство за мртваца који би успео да заведе околину да га под туђим именом сахрани. И колико и каквих све

И сад, кад би наишло једно благодарно поколење и хтело, рецимо, да означи спомен-плочом место где сам се ја родио, та би се плоча, са натписом:

— Како канфором? — Па, кад будете умирали, можемо вам уштрцати мало канфора, те да вам продужимо живот за једно седам дана, колико сте изгубили при рођењу.

Из те заблуде ме је извело једно створење које смо звали Лулу. Како је Лулу дошло до тога открића, то ни дан данас не знам; сећам се само да ми је

Једном сам опет, кад сам остао сам у соби, бацио кроз отворен прозор саксију са цвећем, једне маказе, једно везено јастуче и мајкин курјук, који умеће у косу, те, радознао да видим где леже ти предмети, нагао се па и сам

А питање ко је волу натакао рогове једно је од редовних питања које сва деца постављају и на које обично добију одговор кад одрасту и мало дубље познаду живот.

Имао сам и једно оригинално задовољство: кад нам дођу гости на вечеру, да им претурим џепове зимских капута и изменим ствари које нађем

имали све услове који су нам дозвољавали да будемо неуставни, а неуставност, кад то нема ко да спречи, изгледа да је једно наше традиционално задовољство.

Да је на таквој ситуацији остало, ми би искористили победу до краја, али је дошло још једно изненађење. Лавеж пса пробудио је и момка који је спавао у кујни и овај се појавио на бојишту са једном мотком у руци.

“. Министар полиције успузао се као мачка уз једно дрво и одважно скочио са овога на кров, јер га је момак каменицама гађао, а ја сам сретно прескочио плот, пошто сам и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Ишли смо ћутећи. Хтедох запитати командира шта мисли да предузме, али сам се плашио свог рођеног гласа. После једно сто метара, командир проговори: — Јест, Немци су... А ти хоћеш да опалиш? Лепо бисмо се провелн.

— Ја налазим, господине потпуковниче, када би се извршило стрељање једно десеторице, ред би одмах био успостављен — упаде капетан Веља.

Иако је ноћ свежа, он скиде капу да обрише зној, па ће рећи: — Ах, желео бих још једно овакво чистилиште кроз Јанкову клисуру, кад се будемо враћали назад.

Једнима ветар подухвати ватру и пламен заковитла преко наших глава. А већ од дима се није могло дисати. Тек после једно два часа умину снег. Открављени мало, почесмо силазити у долину, пуну блата и расквашеног снега.

Шињел му сав изгорео, а наместо пешева ландарају само каишеви. Натоварио, грешник, торбу на једно раме, на друго притегнуо пушку, око појаса пуне фишеклије, а на ногама исцепани опанци, да му се прсти виде.

Све пред нашим очима и нашим приправним топовима... Па им се не свиди једно место, и онда се помере на друго. А њихови артиљеријски официри прегледају дурбинима терен и примају секторе које ће

Јавио сам се новом команданту, и он ми је одредио положај. Било је то једно брдо, Хисар га зову, чији се предњи нагиб спуштао терасасто, са стрмим одсецима. Батерија је била одмах иза врха.

Поздравих га. Он додирну чело, па груди. Једно мало Арнауче унесе две троножне столице. Седосмо према старом Арнаутину.

Стари скиде кондуре и у присуству нашем поче да пере ноге... Најзад опра и руке. Потом застре једно ћилимче, клече, па састави шаке и принесе челу шапућући нешто.

Гледам и размишљам, где ли сам видео сличну чаробну слику. Али омакох се и једва се одржах, придржавајући се за једно дрво. Сада смо силазили. Не зна се шта је горе. Нико не сме коња да појаше, јер се непрестано клизају и падају.

Мало доцније стигосмо и ми. Пред нама је залеђена стрма раван, отприлике једно две стотине метара дуга, и још уз то накренута мало у страну.

Онда облим ћувицима. Али још увек смо на великој висини, јер су нам облаци готово над главом. Покрај пута беше једно село. Оџаци на кућама пуше се и дим се лено протеже право у висину. А у кућама је сигурно топло, угодно, и мирише јело.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Има такве неке моћи у мени да само једно могу; све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири, мој живот ми сија као звезда из далека, и све оно што треба да

страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима; тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и распутаност части, моћна узлетања, у крваве каше, утапања.

Хтео бих да цео овај спис буде као хлеб или као вода. То је једно од темеља-уживања: у реду Руковања, Општења Осмехом, Одахњивања, Кијања, Ригања, Одлакшања - црева или бешике, или

од мене, већ је задовољавам много, и тиме своје потребе; а ако ми падне на памет да размишљам - и то размишљање је једно задовољење - смислим да и потребе те саме нису искочиле из небуха и да ће већ природа, и без мог пристанка, умети себе

У свакоме задатку и муци које је природа натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај одлакшавања.

И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење! И као да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе

Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних мула, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке своје

Ево чуда над чудима. Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет. Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у

вребам Истрајност наспрам Смрти Ја се не сећам више откад ни колко има дана Да су нам погледи тако унакрсно упрти Једно ће од нас истрошено склопити своје очи, И кроз њих се никада неће вратити већ у славу; Тада ће онај што надживи упети

Загледам ли се ево у мирну бреговиту пољану, Једно тело већ издваја се и устаје, Познам тад његов лик, и линију његову знану, (док прилази) страх ме ипак да ли ће да

нада мном она дубоко заносна линија, И сенка линије пода мном све заноснија, Као да смо се хтели поштопото једно другом прикучити, Као да је сав циљ био једно се у друго улити. РУКЕ РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!

сенка линије пода мном све заноснија, Као да смо се хтели поштопото једно другом прикучити, Као да је сав циљ био једно се у друго улити. РУКЕ РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провире кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка. Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна. Море је било далеко и тихо.

« Пребаци он врећу преко леђа и крете ка планини, али се пред сам улазак у село заустави, мислећи: »Што да не испробам једно од нових лица?« Дрвосеча отвори врећу и зачуди се: пуна врећа маски каквима се играју деца. — Баш сам будала!

колико је тако бежао док не дође до једне слепе улице, завуче се иза жбуна, отвори врећу и загледа се у њу: у врећи једно једино лице остало! Узе га Дрвосеча у руке, премеће, мисли, самоме се себи смеје. Шта сада?

Можда Незнанац у црном огртачу и једно и друго скрива под својом капуљачом? Одлучи Дрвосеча да га нађе, па макар ишао до краја света!

Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду. — Шта је то са Смешним Лицем? — рече једно. Сунце се као џиновска светиљка палило на небу, када Дрвосеча забаци врећу на леђа и крете у свет да нађе своје лице.

Ој, како су им се смејале очи, блистала лица! Затим, једно по једно поче да се извлачи из чахуре, отреса црвеним крилцима и лети ка земљи.

Ој, како су им се смејале очи, блистала лица! Затим, једно по једно поче да се извлачи из чахуре, отреса црвеним крилцима и лети ка земљи.

Био их је већ читав рој, али жена је узалуд покушавала да ухвати, да задржи бар једно. Као ветрић су јој кроз прсте промицали, лепршали даље, нестајали.

Као малена сунца зрачила су им лица, бљештале очи, жена уздахну. »Кад би бар једно било моје!« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје склизну јој кроз прсте и одлете.

Како им је смех звонио! Како су, као да је зачикују, кружила око женине главе! Полете жена да бар једно од њих стигне, али што је брже она летела — деца су све брже одмицала. Коначно их сасвим нестаде.

Ко зна: можда је тако и било, можда се људима само причинило. Једно је сигурно: нигде на свету макови нису били тако црвени, тако крупни, нити је ико боље од дечака из сузе рођеног

У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју да одабере, коју да баци. КРИЛАТИ БЕЛКО Једно лакомислено племе мрава сагради мравињак у врбаку поред реке. Како су само запињали! Како журили!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури?

КОШТАНА (се издваја и седа). МИТКА (осталим чочецима): Ви до њума, око њума. Али без дајре... једно до друго. ЧОЧЕЦИ се издвоје, седају око Коштане мало понизно. МИТКА (гледајући их): Такој!

МИТКА (узбуђено прекида га): Мајку, њума да ми не спомињеш. Она једно погреши, што прво тебе, па после мене роди, те с’г морам да ћутим, да те слушам, јер си старији!

Ја, Коштан, у мој живот још бробињка несам нагазија, а камо ли на брата руку да дигнем. Брат је брат! Једно млеко смо сисали од нашу слатку мајчицу. И, боље ја, него он! Више у механу — не! Вино — не! Песна — не!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.

И свуда, ено, Где која пане, По једно златно Кандило плане... Положи зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде уз одар мој, До

Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно. Ево ми собе! О дувару јоште Икона виси, прашљива и сама, И у ме гледа и шапће из рама о до6у среће,

Никада се тебе нагледао не би'! Но да ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби.

И скоро кад жита зашумеше јара, Кад под стрехом ласта кликну песму њену, Једно јутро с учом опрости се стара, Низ прагове сиђе и путањом крену. Постигла је сврху.

По граду гомила блуди, Врева и хука: Упоред иде срећа и мука, Суза и смијех; Чедност и гријех Једно уз друго стоје, И све се комеша чудно И врви. А тамо, гори, на лазилима зграде, Зидари раде.

И један облак, пун топле крви, Над њима, гори, лебди високо. И кроза њ једно сјајно и будно Гледа их око... Прве звијезде у сутон роне; Сав пожар неба тихо се гаси, И гласи Вечерњих звона

Он је бачвар. Овдје станујемо оба. Још од ране зоре па до глухо доба Он теше и бије и маљима туче. Ми смо једно исто — људи са занатом, И с нама се само чедне мисли друже: Ја стихове гладим, а он дýге струже, Па велика дјела

1908. ПРОЉЕТНЕ ТЕРЦИНЕ Набрекло дрвље младошћу и силом. У сваком стаблу ја чујем гдје бије По једно срце дубокијем билом — И ћутим како пуни извор лије Новог живота из сваког удара, Што корјен тресе, буди га и

како доли, о хридину шупљу, Неретва се ломи, а с високих кука Нага дјеца скачу и с виком се купљу, Док најмање једно по пруду се ваља Галебови круже. Неколико праља Пратљачама млате, и о гребен греда Разбија се ехо, мре.

звонке, фине Мадригале и терцине; Лицу што га лепшег није, Стварам станце најдивније; А да моја драга има Једно срце у грудима, Ја бих њему, сретан цео, Један лепи сонет сплео.

Лишће пада, мукло гавран гракну лугом, Мрзовољно сунце У таму се зави; Ми рекосмо: ''Збогом!'' хладно једно другом. И уз отмен наклон ти коленце сави.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Старина Новак и кнез Богосав: тамо неподношљиви захтеви проклете Јерине, овамо обесни турски младожења, није добро ни једно ни друго.

група постоје многе разлике и сличности, од којих ћемо већину поменути у току даљег излагања, а овде истичемо само једно: да су песме старијих времена, зато што су настале дуго после догађаја о којима говоре, више легендарног него

их примити у град, први Момчило сјаха с коња, па пешице ударише на непријатеља, борећи се живо и одупирући се јуначки, једно по властитој храбрости, а друго и зато што им је за леђима био град, па се нису бојали да могу бити опкољени.

Дакле, небеско и земаљско царство не искључује једно друго; и у једно и у друго пут води кроз борбу. Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом

Дакле, небеско и земаљско царство не искључује једно друго; и у једно и у друго пут води кроз борбу. Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у

а стварно је пошао путем који је Кршна показивао Арџуни путем рвања са непријатељем, путем који је паганца водио и у једно и у друго царство: ако умре у рај, ако остане жив у земаљске радости.

Хајдучка песма помиње као борце не само мушкарце него и жене, па чак и децу. Такво једно јуначко дете је нејаки Стеван, који је био довољно храбар да украде ножеве, али није био довољно снажан да њима лако

— „рад котарских и приморских сердара у XВИИ веку узима као наставак акције сењских ускока“ и, најчешће, ставља у једно исто време и Сењане и Котаране.

Стари, онемоћали отац испраћа га са стрепњом и тугом, са благословом који представља једно од најузбудљивијих места у целој нашој јуначкој поезији: Пођи, сине, пошô у добри час! Тамо, сине, добре среће био!

Зато је једно време — кад се његов брат Илија Митровић одметнуо од млетачких власти и почео на своју руку да ратује против Турака —

Тада оживљава и традиција о старој државној независности итд. Та ће борба да траје читаво једно столеће, да би почетком XИX вијека ушла у фазу рушења племенске самосталности и стварања државних и јавних институција

Алекса Ненадовић, највиђенији Србин тога времена, упутио је почетком 1803. године једно писмо у Земун тражећи џебану за устанак против дахија.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ 72 ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ 74 БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА 75 ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК 76 У ЈЕДНОМ ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ

ће ујести УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ Узео сам хартију и оловку И нацртао мишоловку У мишоловци парче сира И још једно парче сира Да миш може да бира Око сира сам нацртао чамац У чамцу упалио свећу Да миш боље види мамац Да не каже

ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче голо Воли ватерполо Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде

Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код музичких људи Имам једну овцу Која много блеји Свршила је траву У

ни гласа Није давао Седми је седео Будан и јадан И понављао ЈА САМ ГЛАДАН О СВЕТО НЕБО О МОЋНЕ СИЛЕ БАЦИТЕ ЈЕДНО ПЕЧЕНО ПИЛЕ Уто се јави Гавран са гране НЕ ДАЈЕМ НИШТА ЗА ГОТОВАНЕ ДОСТА ЈЕ БИЛО МУФТЕ ДАВАЊА ПРОШЛО ЈЕ

Мак у штрудли То је јасно Не делује громогласно Ал без мака шта ће тесто Чами горко кисне често Пусто му је Једно зрно Евидентно Чак делује доста штетно Ал кад роди много страшно Све завеје бело брашно За погачу МОЈА ГЛАВА ДОК

се у једног сома НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ На пољу где се чавке чавче У оном густом сплету трава Роди се једно плаво мравче Међу милион жутих мрава Мрави имају послове прече Плав се родио па шта с тиме Али мравуљак одлучно

Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела

Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

мршавог ситног стрица, а зими, богме, и стричеве старе цокуле, крут црн гуњ и дугачак шал којим би се омотао око врата једно четири пута.

— Па куда онда мислиш? — А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц. — Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом.

— Шта то, шта то?! — у трку допаде Ђоко и радознало ужижи очима. — Е, за ту нам работу треба и једно магаре. — Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета.

— Е, сад је све готово! Да је био дан, испод тога огромног товара, видјеле би се само магарчеве ноге, дио њушке и једно уво које је вирило кроз рупу на географској карти, и то баш негдје између Бихаћа и Травника. — Напријед, Сивче!

— Чекај, чмавало једно, сад ћеш видјети! Мачак пограби подужу суву грану, распали њоме по карти и хитро скочи иза велике букве.

— Хајде да је погледамо мало поиздаље. Изиђоше из Тепсије и одмакоше се од логора једно педесет корака. Гледана одатле, колиба је са- мо горњим дијелом вирила из удољине.

Неискусни Николица донио је отровну бунику и љековито велебиље, оно од кога се козама рашире зјенице. Боко загризе и једно и друго и разроко се загледа у малишана.

“ ИX Настављало се уређивање логора. Послије колибе и псеће кућице, начињено је једно мало обзидано огњиште за ватру.

Из глуве вјечне таме никаква одговора. — Јованче! Јованче, гдје си?! Опет ни гласа. У хладној тами одјекну само једно јасно: штроп! — Ајој, брате Јованче, јави се! — повика Мачак скоро кроз плач. — Само се јави!

изговорио и почео да се смије, кад из дубине ходника, из неодређене даљине, као неки одговор на његове ријечи, доприје једно танко, подземно: — Еј! Два мала истраживача скаменише се у мјесту.

Одозго ћемо вирити како нас траже. Бојећи се изненадног доласка потјере, дружина журно крену кроза шуму. На једно педесет корака од логора Стриц одабра једну букву ниске и врло густе крошње на коју се лако могло попети. — Ево је!

— заинати се Стриц. — Они могу посјећи букву! — препаде се Николица. Најзад се договорише да кују вежу за једно дрво, десетак метара даље од њиховог. Тако се нису морали бојати да ће бити откривени.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње. Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у мени пожежи, и земљу претилу с твојим радењем утириши!

И изарад тога допадох не у једно зло него у двоструко и троструко дуговање зле намере. Јоште тако стрепим и трнем у срдцу да у које подубље се и

саздање, устани моја налико, мој зраче — на мој образ си ти саздат; устан' и пођи одатле, ти си мој и ја сам твој: једно смо, нераздељено светљење. Ево, рад тебе, твој бог учини се твој син!

Сунцу је ход опредељен, зна му се пут докле ходи с окретом својим; а остало што је год на земљи, једно настаје, а другога нестаје; које пак множи се и прибива, а ово отходи: свиден посао поточњем прелазу и текућим водами

« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење сјања) — За тим великим светом Пак има други свет, ангелски.

божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење сјања) — За тим великим светом Пак има други свет, ангелски.

Духну на лице му дихање живота и бист чловек в душу живу... МЛЕЧНИ ПУТ Кад на небу међу звездама има једно скупа сабрање малих звездица штоно се зову млечне капље од богородичиних сиса, — пут на небу млечни то се нариче.

Није ли све једно — земља и прах! Кошчине ка камење ваљају се... И што је то од нас? Јучер, мој мили садруг, ка неки ми у телу

Он је исказао за њу јер ће се на небу у једно доби указати једна нека чудна звезда, овако говорећи му: »Засјати ће звезда од Јакова и тадар ће се дигнути човек од

ВИЗИЈА ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА У једно доби изведе Бог пророка Језекила на једно широко поље, пуно људских костију. Гледећи их Језекил, с четири стране духну

ВИЗИЈА ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА У једно доби изведе Бог пророка Језекила на једно широко поље, пуно људских костију. Гледећи их Језекил, с четири стране духну на њих ветар јако: таки оне кости

ЈОАНАТАНОВ МЕД Тако је и Саул, први цар израиљски, без пожаљења прави суд чинио. Те у једно доби пред бојним харцем с непријатељи, о главу заповеди да има сва војска му чисто постити ваздан; до ноћи нико ништа

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу. Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га.

Уза зид са све четири стране ниски миндерлуци. У свакој одаји по једно скупоцено сребрно кандило гори уочи недеље и празника пред иконом из Русије, која је сва сребром опточена, а три

Али хаџи Замфир је имао још једно богатство — имао је нешто што се не може лако купити ни стећи, нешто што сам бог дарује човеку, па зато то сваки

Анасана!“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око. — „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!...

— Јевдокијо, црна друшке Јевдо, твојега ти Манчу, ете, турише у новине!... — тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска. — Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају?

и терзија јој почне да мери и шије фустане — она је за удају; а дечак, чим почне да криви ноге и накривљује фес на једно око и да гледа врхове од ципела — он је већ за женидбу!... Чим отвори дућан, одмах осећа да му треба и домаћица.

И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и притегну силно њој, као најјачи конопци и ланци („ружични“, наравно)!

О тој ствари је већ неколико дана мислила најозбиљније Манина мајка Јевдокија, па је напослетку и сазвала једно веће — фамилијарно веће од родбине, већ постаријих жена. И оне се одазваше и дођоше.

ГЛАВА ЧЕТВРТА У њој је испричано једно фамилијарно веће на коме је утврђен списак кандидаткиња, то јест девојака за удају, или, још боље, девојака од којих

Бога ми ти казујем!... — Лошо време заступи! Седи си, бата-Таче!... — вели Јевда, и нуди га. — Ако ли једно кафенце?... Доне, мори, Доне! Ела, испеци ни две кафе!...

Он си пâ ћути. А домакица ми Персида, кад виде што ће искочи једно тепање, рече: „Неће си, вика, дете турцке путине; иска штифлетне а-ла-франга да му, ете, купиш!“ — Што бре, ешеку?

“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним? једно ми је дете, знаш како је! Купи му штифлетне а-ла-франга...