Употреба речи једну у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ћутећи је сео на обично своје место. После неколико минута извади из шпага цигару и, понудивши једну мени, запали своју; а то није било нешто обично, јер он сам врло ретко је пушио, и то или у највећој бризи или

А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота! Ја узмем једну троногу столичицу, на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.

Туда су често пролазили Маџари. Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава

Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено.

Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.

Он мора доћи, мислила сам. Поноћ је... Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. Он је! И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...

им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику. То је све за један дан и једну ноћ.

То је све за један дан и једну ноћ. Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо.

“ Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу

Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби. Глас му дрхташе од раздражености: „Грлице, ево јела!...

равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.

„Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!... Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ето како су постала сва привидјенија и страшилишта, летући змајеви, виле и аждаје. једну ноћ на месечини, наша стара слушкиња Угринка уплаши се од своје сени; јао њој кукавици, викне, пак бежи колико игда

„Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта је, чије.

мал' не рекох ... рече лав. — Да лавови умеду писати као ви, ја буx теби сто икона за једну показао како лавови људе даве.

15 Курјак, баба и дете Курјак гладан хођаше којекуда тражећи што да изе. Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах дати

23 Лисица и дрвена глава Лисица уђе у дућан древосечца и нађе ту између осталих вешти и једну дрвену главу весма мајсторски саделану, коју је позадуго гледала и тамо вамо преметала, но не чујући од ње никакве

Овде лепо приличествује и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се завади с јеленом о једну ливаду, и за изгнати јелена зовне човека на помоћ, дâ себи метути узду и на се узјахати: и тако истера јелена, али

Многи инатећи се за једну ствар, хајде у процес, пак се затру. Боље је кад што и изгубити него увредити добра пријатеља и од добра комшије

Овај дозволи. Ал, ето ти стигну и ловци, и упитају га није ли гди упазио једну лисицу туда да прттрчи. Ови речма одговори да није ништ смотрио, но у исто време покаже им прстом на колибу.

Сазове једном све граждане у једну велику салу, гди дâ поставити чанак меса и пустити једног зеца. Заповеди пустити и два речена пса у салу.

” 35 Пас и курјак Пас спаваше у једну летњу ноћ преу авлијом. Дође курјак и хоћаше га изести, а ови му почне говорити да сад у њега не дира јер је одвећ

Украде се једно вече од куће, стане путовати и дође ноћу у једну велику шуму. У призорју сретне га један мршав курјак.

54 Мачак и мишеви Мачак дође у једну стару кућу гди се нахођаху млоги мишеви. Почне ловити једног по једног. А кад виде мишеви таку напаст, договере се да

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

КРУНИСАЊЕ БУНДЕВЕ 1. Одведем га на пољопривредно добро! Било је много јесењих послова! Једну по једну, изнесем алатке! И лепо му кажем: Ако ти је ова лопата тешка и велика! Ако ти је и ова тешка и велика!

КРУНИСАЊЕ БУНДЕВЕ 1. Одведем га на пољопривредно добро! Било је много јесењих послова! Једну по једну, изнесем алатке! И лепо му кажем: Ако ти је ова лопата тешка и велика! Ако ти је и ова тешка и велика!

Чиме си јуче купово венац лука, данас не да не можеш једну главицу, него не можеш ни једно једино чено! Више данас кошта једно јаје, него јуче јато кокошака!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад — једне ноћи нестане свију чамаца што су били с наше стране на Сави! Доцније чуо сам да су Немци за једну и ту исту ноћ, од влашке границе уз Дунав и Саву до Дубице, све турске лађе одузели и на ону страну превезли.

што се сеје у баштама; на једну кошницу по оку меда или наплате пошто је мед био; на казан 2 гроша; наједио маторо крме 6 пара — и који је спа’ија

мртви̓ фрајкораца донесу из квартира и стрпају у стражару код школе у Ашањи, пак оданде иза дударе по 12 њи̓ стрпају у једну рупу, и земљом заспу. Затим, да је јошт већа пропаст и жалост, удари некаква болест у сав овострански народ те помре.

и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све изучио, да видим знаш ли, и јеси ли и ову књижицу учио.

” Потом узме мој отац једну велику чашу пуну вина, и пошто отпије за једно два прста, рекне ми: „Прве године, кад идеш по нурији, само оволико пиј

узму тај тефтер расхода и однесу везиру у Београд, који и своју порезу трошковима дода и бурунтију напише по колико на једну ожењену главу долази, и тако једни̓ пута дође на мешћемску главу по сто а каткад и више гроша о Митрову-дну и о

а он ми присече реч: ,Ја знам шта ви тражите, ви хоћете да ударим порезу по хатишерифу царском; то и ја хоћу, ја нећу једну аспру више него што се у ферману пише.

(Ти̓ исти̓ тефтера наћи ћете, децо, једну половину у мојим писмима а друга половина издерала се; а то је сачувао ду̓овник Јеремија у манастиру Грабовцу, где је

— Међутим и ја се усудим и одем у Ваљево. Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца, смем ли ја до њега доћи.

Онда се нас два у̓ватимо за руке, пољубимо се и побратимо. Међутим донеше ми једну зобницу фишека и 300 танета. Мајор каже: „Хајдете сада”. — Ја му кажем: „А куда ћемо проћи?

Сутрадан, 27. фебруара, пошљем ону једну врећицу од 16 ока барута кнезу Николи Грбовићу и његову сину Миловану, да они даду половину кнезу Милићу Кедићу.

А то што видиш то је само до Словца и до Бранковине, а Грбовић с војском башка је, а Кедић башка, а једну војску имамо на Белом Броду, а другу на Палежу — чувају од Београда, — а једну имамо код Свилеуве у Гомилици, према

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Они бајаги попише још по једну чашу, нађоше некаку махну вину, проинатише се с механџијом око плаћања, па одоше. Одмах ударише један с једне а други

му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну: — А шта ти је то, брале? — Које?

Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп? — упита готово певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игри н виче, и пита узгред Радана.

оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што увек води са собом једну црну керину, па једанпут закључа је после вечерње у цркву: сву ноћ је несрећна керина вијала по цркви ускакујући на

Знам ја тебе — ти пуну оканицу на глави... А три дана држасте оно бденије, а? Него нека, деде још по једну! — и опет се куцну. Сви дигоше чаше, куцнуше се и гракнуше: — Хајд ову у здравље капетаново!

Сви се латише чаше и напише у здравље Ђукино. Опет се јављају гласови да се иде. Опет нуди Давид »по једну с ногу за срећна пута«.

Кад је тако, станем и ја бележити на глави шећера; кад се год прода, повучем по једну белегу плајвазом. Кад би да се прорачунамо — а то смо радили сваког месеца — по његовом рачуну излази да је продато

Тек једно јутро зове ме капетан, а осмехује се: »Хајде, Ђуко, спреми се да идемо на једну продају!« Спремим се ја и пођемо.

Сви се загледасмо шта му би сад! Док, ништа ти бог не даде — груну пушка кроз једну баџу, а мој се Узловић преврте, баш ни ногом не маче!... — Уби га! — зачуди се Пајо. — Уби, дабоме. Догорчало човеку.

У случају ако бих ја одуставио Милуна и не бих га по овом уговору ослужити хтео, дужан сам му једну месечну плату накнадити, то јест да му не бих могао ајлук за онај месец наплатити, у коме сам га оставио, или ако

— Пушки, пушки, бре, донеси! — продера се ћир Трпко. Отрча момче и изнесе некаке две цеваре и једну арнаутку као притку. Одмах ћир Трпко узе некаке крпетине, па стаде чистити своје оружје.

— Их, их! — завика ћир Трпко, па докопа једну од оних својих цевара и запе журно чистити је. Навикну на момче да му донесе барут, па узе и пунити.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Поп Милоје беше поп на своме месту. Он је имао једну узречицу којом се дичио: — Ко је мом „Требнику” дошао - морао се поклонити! И... ејвала његовом „Требнику”!...

Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички. Пазили се они, па им се и деца пазила. Иван је имао три цина и једну кћер, Алекса само четири сина. Подесило се некако те је Алексин Станко парњак Ивановом Лазару.

Али... ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!... Оба се побратима загледаше у једну девојку!... Била је то Јелица Севића. Гром девојка! Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота.

не дајте ми лагати!... Скачем још стопу! — викну Станко. — Е, чекај! — рече Лазар. Па приђе белези. Одмери једну стопу, извади нож из цагрија, положи му тилуће на земљу, а оштрицу окрете горе. — Скачи!

Пандур промоли главу на врата. — Кажи Маринку нека дође. Маринко уђе, говорећи још с врата: — Ја мало приседох да једну, у твоме здрављицу, попушим, честити ефендија... А мало сам пијно и ракијице... — Ако, ако, Маринко!...

— Што не седнете, људи!... Хајте овамо, ево совре!... Седите, да бар по једну попијете... Али се ужасну од оних бледих лица.

О њему су причали страшне приче. Кажу да он има једну лађицу. На тој лађици он превози, махом Турке, преко Дрине... Возио је само ноћу.

Станко приђе дрвету, пљуну у длане и поче се пузати брзо и вешто као мачка. Кад се успуза до круне, он одломи једну гранчицу, метну је у зубе, па се спусти на земљу... Хајдуци се све више и више дивише окретности и вештини Станковој.

Јовица!... Дај хлебац и со! Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен заструг са сољу па пружи харамбаши.

Харамбаша извади нож из цагрија, њим прекрсти најпре хлебац, па онда одсече једну кришку. Десном руком одломи једно парченце, умочи у со, па пружи Станку.

— Причај нам, болан! — окупише га опет. — Не може да ми падне ништа лепо на памет, а овако... — А ти отпевај једну! И у часу гусле су биле пред њим. — Богами, не могу!... — Онда дајте мени гусле! — рече Станко. — Зар умеш?

Почеше шаптати. Харамбаши севнуше очи. — Дакле, тако је. — Тако, Срећко. — Добро. Збогом! Дева приђе те одсече једну дивљу лозу, која се вила око једног дрвета, и оде најлак, правећи гужву. Харамбаша погледа по дружини.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

КРАЈ Хоћу у твом срцу, после тамних јада, Да оставим једну носталгију дугу: Па све када прође, да се сећаш тада Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох рећи!

Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена? Јер заљубљен поглед жене добро види У очима нашим, кроз сиву дубину, Све трагове којим

међутим, прешао у збору С једним кардиналом, пун речите силе, Цело стање цркве на Јадранском мору: Све мислећ на једну ципелу од свиле.

Госпођица Ана де Доце, већ седа, Чувена са строгих врлина и тона, Окружена јатом дама, приповеда Једну плаву причу из Декамерона.

) Минуше за застор од спаваће собе. А опрезно тада за њима, у часу, Два мала и бела Амора с камина Направише једну невољну гримасу... Док мрак с кишом пада, сетно, врх џардина.

бацио је семе, И храбро је бриге пребродио многе: Пола века опште носио је бреме, И толико исто носио је роге. Једну ноћ вратив се из Великог већа, После речи које све знаше да плене, При пламену двеју догорелих свећа Откри

Жене не верују од кад њега није, И с плачем одстоје његова опела — Где мужеви плате по молитве двије: Једну за мир душе, другу за мир тела.

Киша је затим неосетно расла, постајала крупња, црња и леденија, а пут је улазио све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму. Наличио је на пут који води у други свет. Наједном се зачу шум, ход.

Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, и осетио чежњу непознату и слатку.

До мишица у влажној јами, један млади радник копа нов наручени гроб и уз ритам мотике певуши једну љубавну песму. Недалеко од њега у један грм паде јато црних косова.

Али је он чекао да се та звезда попне на једну одређену тачку у свемиру, као на степенице свог престола. Тако је прошао цео живот тог човека заљубљеног у звезду.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

“. После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича.

“. После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича.

“. После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича.

Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под

о оживљавању умрлих и о сахрањивању живих, о гујама у срцу и — сто којекаких будалаштина: све се то потенцисало у једну моћну гужву и клупче, и тако ми се чинило да би се то све почело снурати и одмотавати чим бих ступио ногом у собу где

— Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак. Затворише врата. Видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком.

Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је

” Неки ме хладни зној обузе. Ја побегох из собе и седох на једну клупу у ходнику. Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! — рекох ја.

Ја ћу се трудити да будем кратак, тако кратак како само може бити кратак човек који долази код сарафа да за једну монету узме другу која му у онај час треба.

то плаветнило и — кад сам се пробудио — видео сам да је девет сати, и да је моја мати, забрађена, држала под мишком једну велику плетеницу и у руци боцу с вином. Тога дана била је недеља. Нисам морао ићи у канцеларију.

Молим вас, изволите! — Молим, господине! Девојка седе на једну столицу чак код фуруне, ја седох до помоћника на „празан” кревет.

” Једанпут опет — јали је било десет, јали није — а њега ето из каване. Накривио једну астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак искићен златом и драгим камењем.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

За једнога од ове двојице, и то баш, бога ми, биће за поп-Ћиру, приповедају да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни, и то за оно кратко време док је пре ручка курисао домаћици.

Али кажем вам, слатка, само једаред да види како се нешто готови, одмах ти она, рâно моја, трчи кући па проба. Има једну књигу пуну исписану.

Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку. — Рâно моја, знам.

Ето ономадне је тáта једну укебао баш кад је писала писмо у шпајзу тамо неком њеном са рогља. Чује тáта где нешто цичи у шпајзу, па пошао да види

је стајао у гостинској соби; затим и један зимски капут са олињалом јаком од крзна и распараном поставом, и напослетку једну велику зимску мараму кафене боје са дугачким фронцлама. Све је то скинуто с кола у присуству путника и унето у кафану.

стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу!

Све је овде друкчије. Ето само девојке да узмемо. Овде у селу су доста неокретне, стидљиве; не можеш јој кљештама реч једну ишчупати. Кад јој штогођ кажете, а она поцрвени до ушију па у земљу да пропадне, а већ од унтерхалтунга ни спомена!

— Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити рече поп Спира и окрете се госту. — И донеси столицу једну, две столице донеси.

— И донеси столицу једну, две столице донеси. Имам чрезвичајне сремачке шљивовице, како оно каже патер Иноценц кад искапи, а, Сидо?

»Ајн варес гетлихес гетренк, ајн варер нектар, дизе слинговиц«. — Послао ми је један мој пријатељ из Фрушке... Само једну чашицу. — А, захваљујем лепо. — Ама само једну. — Не, не, верујте... не пијем. — Чашицу, забога...

— Послао ми је један мој пријатељ из Фрушке... Само једну чашицу. — А, захваљујем лепо. — Ама само једну. — Не, не, верујте... не пијем. — Чашицу, забога...

Господин Пера је одмах повадио нафоре из чисте танке џепне мараме, и дао једну гђи Сиди, а другу гђици Јули. — Госпођице — рекао јој је — ви’те како се старам за вашу душу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Још једну годину, па је и за трговачког момка матор; већ је ту грчко мајоренство. Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод

Љуба је био са госпом врло добро познат. Ова је имала једну сестру, Савку, коју је хтела за Љубу удати. Видео је Љуба на светковини у К., па се у њу заљубио.

— Е добро, драги. Сад опет ја искрено да питам шта ви имате? — Имам две куће у О.; једну малу, у тој ја живим; другу, већу, дао сам под кирију; осим тога, сад сам отворио малу гвожђарницу.

— Има ли што? — Има нешто. — Ал' он каже да има две куће и гвожђарницу? — Има једну малу земуницу, а у већој кући, која је задужена, седе кирајџије.

Било је већ пред вече. Ходају по соби горе доле. Кад дође једно девојче, иште од бирташице једну земичку, а овамо пиљи Љуби у очи. Послала је госпођа Перса да види какви су странци у бирцаузу.

— Е, сад молим господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате? — Имам куће у О., једну велику, једну малу. Ону сам недавно купио. И малу гвожђарницу. — Све је то добро!

— Е, сад молим господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате? — Имам куће у О., једну велику, једну малу. Ону сам недавно купио. И малу гвожђарницу. — Све је то добро!

Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе. Гледа, телбизи — и доиста једну је истелбизио. То је Анка Белкићева, трговачка кћи.

Кад Љуба дође кући, почне распитивати за стање Белкићево. Дозна да Белкић има две куће, једну малу и једну велику, и осим тога трговину добру. Али шесторо деце, па текар на великој кући интабулиратих дугова!

Кад Љуба дође кући, почне распитивати за стање Белкићево. Дозна да Белкић има две куће, једну малу и једну велику, и осим тога трговину добру. Али шесторо деце, па текар на великој кући интабулиратих дугова!

Види да је лепша Јулка, ал’ није рђава ни Милка. После вечере друштво се развеселило. Сваки је морао по једну песму певати.

Кад Љубина мати види да ни са овом женидбом није сигурно, поче се и сама за Љубу бринути. Нашла му је у Д. једну здраво имућну девојку. Иде Љуба са чика-Гавром да је види. Мираз му се допада, ал’ девојка не. Обрече да ће доћи.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетости, док се постепено није повратио да осети једну једину страст: једну мутну и крваву мржњу на све и против свега око себе.

обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетости, док се постепено није повратио да осети једну једину страст: једну мутну и крваву мржњу на све и против свега око себе.

Хиљаду пута лакше је њему погинути него регулисати једну обичну, малу меницу од неколико стотина динара. Јер заметно је то и сувише регулисати менице и памтити њихове рокове;

час Парцански Висови, час Врапче Брдо и шта ти ја знам и ништа од свега не разумем јасно, него видим да болујем увек једну исту болест несретне, вечите и кобне нејасности...

која су повремено долетала, Христић је посматрао како пешаци онога пука, што је гонио, раздрагани а ћутљиви, спроводе једну потпуно нову непријатељску батерију коју су затекли и згодно изненадили у самом покрету.

сељак умолио да се врати и журно се изгубио, а он застао онде код велике капије одакле су војници с муком уклонили једну црну, надувену и усмрделу лешину непријатељског војника из десетог јегерског батаљона што се била испречила на самом

пробушене прси Богородице, и она поразбијана кандила пред олтаром, сав тај утисак понижене и осрамоћене светиње ули му једну одвратност, која га је чудно храбрила у оној одлуци.

— А ја шта? Шта кажеш? — Ти? Ти два пуна месеца лечиш једну огреботину. Напрегнут и нагнут према њој као да хоће да се увери: је ли то заиста био њен одговор Христић се искриви,

ИВ. У купеу за ниже официре једног војничког воза, Јуришић је имао ове сапутнике: две бабе шесетих година, једну грозно мршаву девојку са вратом искрпљеним од шкрофула, једну убрађену, црвену и пуну жену са успаваним дететом у

Јуришић је имао ове сапутнике: две бабе шесетих година, једну грозно мршаву девојку са вратом искрпљеним од шкрофула, једну убрађену, црвену и пуну жену са успаваним дететом у крилу, једнога господина скоро без носа, који је међу дугачким,

са изразом оне бесмртне благости опште мајке, рукама ниско и скрушено скрштеним и главом нешто мало накренутом на једну страну; до ње пуна жена са оном жутом као восак бебом у крилу. Детету је дрхтала брадица.

И сви су заузимали увек онај исти положај, као кад су први пут ушли y купе: блага баба с главом накренутом на једну страну, девојка је преко Јуришића посматрала кроз прозор, огреѕѕе ца очима сове у дубоким црним јамама непрестано

Африка

Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари. Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој Волти читаве градове, дао многим инсектима и биљкама своје

њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Лепе успаване девојачке очи гледају нас предусретљиво. Најзад изабрасмо једну кућу где је девојка јединствено лепих обнажених груди, сањалачког, скоро нежнога лика и дугих дивних руку.

Остављамо девојкама пет франака, на чему су нам бескрајно захвалне; полазећи упадамо погрешно у једну одају где наилазимо на нежну сцену између једнога младога брачнога пара, брата и снахе малопређашње лепотице.

Парк, огроман водоскок, читав базен. Показују ми у урођеничком крају једну дрвену кућицу, око које расте пет стабала: чоколада, банана, хлеб дрво, кокос и једно које носи дивне црвене цветове.

Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед.

Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде. Вуије је причао да је првих

Сваки њин покрет представља једну хармонију. Њине речи одлећу у тихо небо као птице. Све су улице пуне црних шетача, сањалачки насмешених.

Гувернерова палата доминира тим вртом, пространим пропланцима и широким стазама; ничега што карактерише једну варош: ниједног дућана и ниједне кафане.

Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући

Вуије, напротив, тврди да човек који прокрстари једну земљу, с напетом пажњом, широко отворених очију, у ствари је боље упозна, боље схвати, но човек који седи на једном

Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Нега да ми даш грација три дана, да си промислим. ЈУЦА: Шта ће... ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де!

Нећи нико да дâ ниједну фенику. МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината. Дајте и ви једну хиљаду, пак ћемо лако намереније достићи. ЈАЊА (уплашено га погледи): Хиљаду форинта? Откуд хиљада крајцара?

ЈАЊА: Шкиљи, да ми вучиш јошт која крајцара из џепу? КАТИЦА: Забога, да не пропаднете! ЈАЊА: Да пропадним! Да дођи једну ветру, да ми узми за косу и да ми носи у луфту! О, моје лепо Мишка, моје лепу Галин!

МИШИЋ: Кир Јања, ја мислим да ви о мени нећете сумњати. Ваша је госпоја чесна и поштена жена, но ви имате јоште и једну кђер. ЈАЊА: Катица је дете. МИШИЋ: Прекрасно дете, тако да би се сваки праведно у њу заљубити могао.

ЈАЊА: Катица је дете. МИШИЋ: Прекрасно дете, тако да би се сваки праведно у њу заљубити могао. Ја би имао једну прилику за њу, и то је прави узрок зашто ја тако често к вами долазим.

МИШИЋ: Забога, кир Јања, немојте тако строго поступати с вашом кћерју! Та, фала богу, ком ћете и ви, њу једну имате, подајте је за њену прилику. Зашто да се не усрећи кад вам је могуће? ЈАЊА: Што могући?

ЈУЦА: И што је свеће потрошио за то, и што је једанпут с такови воском писмо, наравно, слабо запечативши, векслу једну изгубио!

Сос вода си гаси ватра!... Кад си био у виноград сос надничар, изгубило си једну сикиру, тридесет крајцара... Кад си носио путуња, пуко кајшу и просуло си толику кљук, пет форинта...

десет хиљада форинта, бре! ДИМА (маја руком): Епајсун. Знаиш што, кир Јања? Да ти речим на српско једну слово. Сум дошуа, да ми дајш Катица, нега да ми дајш и аспри.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Он је имао свега једну наслоњачу, а за Гарсулија донета је једна обична столица. Гарсули се попео до Енгелсхофена, сав црвен, у боји која се

Енгелсхофен се свега тога гадио и, кад је сео, уза зид, на једну клупу, није имао нимало воље да помаже Гарсулију. Кад су из затвора изведени затвореници, окренуо је главу и наставио

Они би се скупили у једну одају и тамо би из троношца од дрвета – у ком је стајао кабао за нужду – извадили кабао, а троножац донели у средину.

Игра се састојала у томе да један од играча има, доле, да завуче руку и цимне једну врпцу, на „три“, Дерући се претходно „један, два, три“.

Они су држали, код „Златног јелена“, једну од најраскошнијих соба, а тог јутра, кад се ова прича о Исаковичима наставља, први су се будили.

Само док су Петру нашли лепотицу и зјело богату Варвару Стритцески, Павлу су утрапили једну Варварину рођаку, Катинку Петричевич, сироче без оца и мајке, која се ближила тридесетој години.

Пре него што се оженио, капетан је имао свега две Влахиње – своје слушкиње – и једну Бечлику, из театра, са којом је живео две‑три године. А којој је морао да плаћа, и родитеље.

Гледао је увис, као да, на дану, звезде броји. Ђурђе је, кроз пукотине дасака, посматрао једну квочку са пилићима, која је трчкала, испод чардака, у прашини.

Није био рђав човек, чак се Махалчанима и смејао доброћудно, али је понављао само једну једину реч, српски: „Плати“. Махалчани су на то псовали бога и лелекали.

Готова је и да иде у Беч, дворском саветнику, Малеру. Уверена је да њој неће одбити ни једну молбу. Кад би то говорила, госпожа Кумрија би се испрсила, као да ће да заигра полонезу.

Има, каже, кућу, изнајмљену, у близини Енгелбирте, где Исакович намерава да се настани, а има, каже, још једну кућу, у Леополдштату, која је за његову жену купљена.

Питао се с ким то путује и куда? Текла Божич је, међутим, била решила да одведе капетана у још једну шетњу. Она, потрча узбрдо, а капетан виде како одскочи, као чигра, или неки плав цвет из жита, са својим свиленим

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер тако је била безмерна љубав њихова, као да у два тела једну душу носе. Много пута шиљаше писма к њему, говорећи: „Одлазећи од нас, ти нас утеши надом да ћеш се вратити к нама а

постави за надзорнике, то јест епископе, да пасете цркву Господа Бога, коју стече својом крвљу“, знајући да ћемо и за једну једину овцу од главнога пастира Христа у онај велики последњи дан јављања његова бити испитивани.

Потом свети објави цару свој полазак морем у Свету Гору, у Атон, а цар спреми једну од својих лађа и из свога дома даде светоме сва блага земаљска која су на потребу, и обдари светога часним дрветом

И отуда сишавши нађе долину опкољену великим стенама, а у њима пештере многе. На једну високу стену се попе, прихватајући се прстима.

И тако као на стуб са муком, узашав, обрете високо на овој стени једну пештеру, као од Бога спремљену, и веома Богу захваливши узвесели се због ње.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

боље да схвати и класификује психичке особине становништва дуж целог пређеног простора, него кад би се ограничио на једну или две области.

Осим тога су Срби имали, под династијом Немањића, једну периоду јаке државне организације и периоду културног, нарочито уметничког, стварања.

Оне су морале бити донете из пређашње закарпатске домовине, где су Јужни Словени вероватно чинили једну етничку заједницу још тешњу него што је данашња.

Ова су се племена узајамно познавала и почела су осећати да чине једну националну целину, нарочито почевши од турске најезде у XВ веку и после великих миграција.

Михаила Обреновића (1862—1868) који је, одушевљавајући се јужнословенском идејом, био себи ставио у дужност да оснује једну српско-хрватско-бугарску државу (Гарашанинов програм). Отада су ове тежње и ови програми постали прецизни.

у Букурешту били су закључили уговор са кнезом Михаилом Обреновићем, по коме су Србија и Бугарска имале чинити једну државу. Нова бугарска држава, створена после српско-турског и руско-турског рата 1876—78.

Турци су тражили порезу само по кућама; сељаци су радије живели у задругама и тако плаћали порезу само на једну кућу. Осим тога, у оно доба несигурности велике задруге су имале већи углед пред Турцима и другим непријатељима.

са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну старију и славнију лозу, ону својих краљева и царева, својих славних јунака из доба Немањића и Косова, великих

— Људи динарског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група, у које су подељени темпераменти.

Говорили су да иду да се моле студеничким свецима да спасу Србију. На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили,

Ерски се јунаци често одликују од јунака других крајева овом мешавином храбрости, духа и лукавства. Да наведемо једну од старовлашких песама. Косово је завијено у густу маглу. Бановић Секула иде на своме коњу.

Спочетка је свако динарско племе насељавало једну јасно ограничену географску целину; чак и у току својих познијих напредовања било је често спречавано тешко проходним

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним словима: КРЧМА КОД

Да би им мисли боље текле, чича и крчмар узеше у помоћ и једну боцу ракије траварице и послије много знојења, уздисања, штуцања, зијевања и лупања по челу, саставише овакво

Заиста, чим паде друго вече, мени везаше око врата подугачак канап и причврстише га за једну врећу у ћошку. Још су пажљиво измјерили да ли могу да дохватим сланину.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

и када је мајке ухватио очај оне су селе и попиле по чај, затим су нашле једну здраву алу да им једе децу неваљалу.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ (за сточићем, заривен у једну књигу): А, да, нека уђе! МАРИЈА (оде на врата и пропушта агента). ПАВЛЕ (Марији): Идите, јавите госпођи!

Разумете ли? МАРИЈА: Разумем! ИX ЉУБОМИР, ИСТИ ЉУБОМИР (у том тренутку појављује се на вратима носећи једну велику књигу): Је ли слободно? ПАВЛЕ (мало збуњено и отежући): Да, да... изволите! Уђите!

ЉУБОМИР: Ако вам је потребна каква моја услуга? ПАВЛЕ (сети се). Да, добро поменусте, могли бисте ми учинити једну услугу. ЉУБОМИР: Молим!

МАРИЈА: Питам због кофера, 'оћу ли онај већи или...? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми! Нећу ни једну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми! МАРИЈА: Како господин жели. ПАВЛЕ: Не треба ми ништа.

И НОВАКОВИЋ, РИНА НОВАКОВИЋ (по свршеном јутарњем чају седи за столом мало смућено, држећи једну сребрну кашичицу у руци и посматрајући је).

Даћете посребрене из малог креденца. АНА: Да, знам! РИНА (узе једну кашичицу): А после, кад оде господин у канцеларију, узећете ову кашичицу и отићи ћете...

АНТА (Ани, која је допратила Рину): Ана, још једну чашу воде! АНА (изиђе). АНТА: Није, није ништа! РИНА: Али ви сте тако узбуђени?

СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме! СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи. (Вади из џепа једну књижицу и прелистава је.) Ово је кривични законик, ја ту књигу увек носим собом као ручну књигу.

(Чита у себи.) Дакле, година дана робије и година дана губитка грађанске части. Може и више, али на једну годину можеш онако сигурно да рачунаш. АНТА: Ко то? СПАСОЈЕ: Па ти! АНТА: Зашто ја? СПАСОЈЕ: Па за кривоклетство.

Спасоје прекрсти руке на трбух и загледа се у таваницу; Рина се сакрије иза леђа Новаковићевих; Протић сео у једну дубоку фотељу, утонуо у њу и заклонио очи; Анта узео мараму корсем да обрише нос, па како га забо у мараму, не диже га.

СПАСОЈЕ: Да, имам их, ал' ово су, како да кажем, изузетне бриге. Тичу се ове наше конзорције. Наишли смо на једну врло велику сметњу, којој се нисмо надали, и сви смо забринути, и твој вереник тако исто.

А када се тако посматра, онда се да јасно сагледати да ова појава садржи у себи једну опасност ширег обима. СПАСОЈЕ: Опасност, разуме се да је то опасност!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Атаман је имао криве ноге, јер су сви његови били јахачи, али је газио као да се не налази на једва једну шаку широкој дасци, већ на облацима. Његове беличасте очи сада су биле тамне: толико су му се зенице рашириле.

О ципелама да не причам. Рашида је једну носила испод мишке; друга је остала у муљу код оборене врбе, на којој су израсли читави бокори перунике и гнездо неке

писмених слала цедуљице с готовим рачунима и ми смо се хвалили једни другима за време одмора кад би у WЦ-у пушили по једну, али ниједан од нас није успео да је пољуби, нити је то покушао.

Онда у следећој години не бих морао да учим и пишем све оне реферате? Осећао сам како ми горчају уста. Још једну годину слушати сав овај давеж било је горе него осудити себе на робију.

је винограде на острву Црних бисера, а онда, кад већ више није имао шта да стави као улог, ставио је своју жену, једну из породице Естерхази, и тако добио натраг имање. Бароница је тада била још дете.

Нашем, карановском, кога је „Партизан” купио за милионе, она је ту. Мрзео сам Весну због њега. Замислите једну црвенокосу пегаву, дивну девојчицу заљубљену у неког коме је памет у ногама!

Почех да размишљам о томе шта једну младу, свежу девојку може натерати да се закалуђери, али ми Хаџи-Николов није дао да завршим.

сукњу а онда се насмејала обухвативши погледом насип са железничком пругом, сјајно огледало мртве Тисе иза пруге и једну роду која је дремала крај шевара. - Сад иди!

Галцима је то у крви! - седела је и руке су јој биле спуштене низ крило. На себи је имала једну од својих вечитих тамносмеђих хаљина, а лице јој је било као у жене од педесет, иако је имала тек тридесет пет.

- Чапоњи вас је пријавио. Седите! - позвала нас је руком унутра, али кад је Рашида хтела да седне на једну од столица, тргла се и муклим грленим гласом упитала: - Зар не видите, драго дете?

Моја мајка само пола, отац јој је био Босанац из Брчког, ја сам Туркиња, значи, само за једну четвртину, али можеш да рачунаш на то да сам Туркиња сто на сто: нећу ти дати ни да погледаш другу.

Атаман је уз то писмо додао још и једну гранчицу јоргована. То ју је избезумило. Сутрадан на часу говорила је о физици и пролећу више гледајући кроз прозор

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Јесте ли за то? — Јесмо, биће и више, — рече господар Софра. — Ја ћу за себе уложити само једну хиљаду форинти, а ваш ће бити сав путни трошак; зато ћу вас ја свуд где треба водити. — И то је добро, — рече Кречар.

— Но, да се путни трошак исплати, то ће овако бити. у Пољској је вино скупо, па да понесемо једну петорку фина вина, не вина, него „ауспруха”, и то старог.

Чамча журбено трчи од господара Софре ка Кречару, све уређује, само да се шта не заборави; већ је и сам склопио за се једну хиљаду форинти; све је уредио како ће госпођа Сара кућу водити, каваном управљати.

Чамча пита има ли за њих собе. Одговори бирташ да има за госте једну, и ту ће им дати. Ствари најважније унесу унутра, а један кочијаш ће увек напољу чекати.

Бирташ одмах пошаље у прво село по лекара и да ствар пријави. Бежећи, лопови су наишли на једну пандурску патролу на коњима, буду везани и похватани, па онда с њима опет натраг у чарду.

Сад су сви весели. Господар Софра гледа на Чамчу, смеши се, маше главом и прстом му прети. Сад још донесу једну боцу „ауспруха”, те часте армицијаша. Кад је језиком овлажио уста, чашу нагне, па се прекрсти, па тако испије.

Он ће се већ за то са друштвом поревенити. Па онда још једно половаче вина и једну боцу „ауспруха”, у дар за армицијаша. Већ зора руди, време је одлазити. Чамча наложи кочијашима да прежу.

Чамчи је дуго време, не зна чиме да прекрати. Стигну у једну варошицу, и ту ће се опет један дан задржати. Ту је баш сад вашар, платно се скупо продаје.

Ту је баш сад вашар, платно се скупо продаје. Чамча најми једну шатру, и од оног платна што је за себе купио дâ унети у шатру, и почне продавати свој еспап по добру цену, са великим

Све то забележи. Кречар се већ окаменио, вилице му се тресу. Сад приђе господару Софри. — Молим вас на једну реч. Господар Софра устане. Комесар мери га, гледа му ноге, па промумла: „То је тај!

Не држи ни шегрта ни газдарице, сам је све. Сам кува, сам чисти. Свак каже да је вредан. Но има једну слабост: увек приповеда о профиту, шта је на сланини и риби профитирао. Зато га назваше „Профит”, „Нестор Профит”.

Катица се још није удала, а прешла јој прва младост. Избира, неће да се уда. А Пера је беда; дао му отац једну кућу и нешто новаца, он хоће да ради на своју руку. Сва је нада још у Шамики. Шамика је већ правник у Кашови.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Исправише се и испрсише. Донесоше им три заставе. Међу њима једну врло велику, царску, надодољену, као и ти кирасири, ешарпама, свиленим подвезима, тракама и кићанкама.

Ипак, да би искалио жуч, окрете се, румен и ознојен, под белом периком, официрима, обесивши једну од својих великих рукавица за пас и одмеривши све, редом, укрућене, гологлаве, непомичне.

један троугласти ћошак куће, под таваницу која се повијаше под тежином брашна, пуна мишева, она за себе одабра, одмах, једну велику и ниску одају пуну ћилимова, патосану и подупрту гредама, у којој беше сазидана и велика, земљана пећ.

Немице, трговачке кћери, много млађе од ње, Гркиње, затим све жене пријатеља свога девера и мужа и све њихове кћери; једну дебелу Туркињу којој су висили очни капци и која беше при заузећу Београда пребегла, па чак и две Влахиње, сестре, за

Као сребром тргујући, он је хтео да мери њен пристанак, али га она није дала мерити. Ни једну једину малу реч, ни један једини мали знак. Била је као недирнута, као одсутна, као смрзнута.

За један трен, она виде, бледо, јутарње небо напољу, део крова и једну грану, затим се узана светлост одшкринутих врата, на зиду, опет сузи и затвори у мраку.

Тако их, најпосле, заједно са слушкињама и кучићима, отера. Даде звати жену Димче Диамантиа, ону закониту; једну дугачку црну метлу, која је по цео дан пајала по кући, одевена увек са много превеза.

осветлео и један зид у изби, у којој се превртала од досаде и очаја, скоро плачући, госпожа Дафина, изгубивши иза пећи једну своју златом везену папучу, а другу код врата.

госпожа Дафина, крај свега тога, слутила је да јој је више стало да осети овог другог, са којим беше провела само једну ноћ, испрва тако безначајну, грозну, одвратну, као и та његова глатка жута рука, тврда као ћилибар, испрва тако

Они остављају само кожу длакаву и једну смрадну лешину, као и ти хртови пред њима, а тамо, код куће, у блату и беди, неке сроднике који ће их неко време

дражење Француза, Карло Лотариншки, усред балова и вечера које беше приредио, пред полазак, измисли у свом позоришту једну игру у којој, у ствари, ни он, ни војска неће учествовати, него само једна гомила лудака и несретника, који и нису

Тада им заповеди да се не мичу више и дозволи им да протегле каткад само једну ногу. Тако су стајали и чекали скоро четири сата, мада је преглед био заказан одмах.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ложици, и њоме замесе тесто и направе три куглице, осуше их у три дана на сунцу, па их уочи сваког петка прогутају по једну“.⁹ Често нису ништа укусније многобројне мешавине које нероткиња мора да попије не би ли тако зачела.

Свадбени сценарио као једну од обавезних улога предвиђа и чауша. Ова чудна фигура својим упадљивим понашањем, шалама, оделом и целокупним изгледом

„Која је (трудница) рада да зна: носи ли мушко или женско, та нађе у башти две дугачке и једнаке травке, намени једну на мушко а другу на женско, па онда до пола обе прегризе.

ма колико ова правила (ваља се/не ваља се) изгледала бесмислена са становишта здраворазумске логике, она имају и једну дубљу психолошку уверљивост, јер су део дубоко укорењене митско-магијске слике света.

У Прапутнику верују да дете које се роди у последњој четвртини месеца може да постане, када напупи двадесет једну годину, ако је мушко: вукодлак, а ако је женско: вештица.

С обзиром да су дете у утроби и постељица били повезани за време трудноће и чинили једну целину све до порођаја, народ верује да су они у некој мистичној, магијској вези чак и по престанку њихове стварне

⁴¹ Пред полазак свака повојничарка ваља да детету метне више главе једну пару говорећи: „Да купиш брата!“ Ваља се, такође, и да тада пљуне у правцу детета и каже: „Гадно“, „пу гаде“ или

Постоје сложени ритуали у којима су у једну целину повезани већ описани обреди за одржање деце. Тако, рецимо, Срби на Косову изводе сладећи комплекс обреда:

Ту парицу дете носи на увету једну, три, пет, а највише седам година. Након тог времена бабица у зору једног „светачког дана“ скине парицу и баци је у

Затим узме вунени црвен конац, наниже на њега неколико ољуштених ченова белог лука, једну старинску сребрну пару, љуштуру белог пужа и неколико праменова беле вуне.

У Хомољу старе жене каде на овај начин: „Набаве паучину с три прста салаша и по једну сламку и по једно перо из три пуста гнезда, па увече метну то на жар и накаде болесну породиљу.

У Босни, породиље којима не пристиже довољно млека треба да уберу по једну травку са девет међа, затим да од сваке травке помало одсеку, па се томе дода семена од салате, лескове црвоточине и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О СИРОТОЈ КУДЕЉНИЦИ У областима земље царске ни за једну ствар, ниједног дана, насиља да није никоме, и сирота кудељница да је слободна и поштована.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

године у своју школу, јер су петнаестогодишње девојке у то време имале само по две сукње. Једну летњу и једну зимску.

године у своју школу, јер су петнаестогодишње девојке у то време имале само по две сукње. Једну летњу и једну зимску.

Али, вратимо се у једну данашњу недељу, у три поподне! Када се Том и Џери најзад изјуре до миле воле, млади човек и млада жена облаче своју

У мислима још увек окрећете кључеве и затварате браве, гасите светла и плаћате рачуне, заврћете боце гаса, прецртавате једну по једну ствар на листи сопствене заборавности; јесте ли закључали отирач »Добро дошли драги гости« ланцем, јесте ли

још увек окрећете кључеве и затварате браве, гасите светла и плаћате рачуне, заврћете боце гаса, прецртавате једну по једну ствар на листи сопствене заборавности; јесте ли закључали отирач »Добро дошли драги гости« ланцем, јесте ли понели

још много других ствари пролетеше кроз главу сиротог Бел Амија, док је онако распет висио између неба и паркета читаву једну вечност, а можда и дуже од тога, све док му се прсти сами од себе не растворише а он тупо паде на струњачу пред

Пушила је и гледала нас некако већ с оне стране. Желела је да што више попуши пре него што оде. — Видим једну раку, и то женску — рече њен син окрећући плећку према светлу.

Истицали су нам га као чудо лукавости и способности да се докажу немогуће ствари. Због тог старог Грка и купујем једну корњачу од старице покрај пута. Она узима новац и ишчезава у шибљу, плашећи се да се не предомислим.

они што су били тамо, старац поче да подиже камење око професоровог тела и да чупа разне травке које су тамо расле, једну по једну, са љубављу и са пажњом, да их гњечи прстима и ваља длановима, правећи од њих некакву куглицу, а што је

су били тамо, старац поче да подиже камење око професоровог тела и да чупа разне травке које су тамо расле, једну по једну, са љубављу и са пажњом, да их гњечи прстима и ваља длановима, правећи од њих некакву куглицу, а што је

А ево је, жива и релативно здрава, каже келнеру бифеа »Шанса« на Ташмајдану: – Молим вас једну вотку са швепсом и мало лимуна'? – Могу ли још један круг, мааааааама? – Можеш, срце, ако пре тога поједеш брескву!

Матавуљ, Симо - УСКОК

па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго за једну добру царевину, нâко што смо расути, као стадо без пастира, и што су под туђинима, ради гријехова нашијех старијех

За њом цикну Милица: — Куку, браћо, добро моје! За њом Јоке: — Јао, бане, мој ђевере! Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено. И стара катунска орлушина, којој бјеху оба крила сломљена, сакри сузе.

Три дана гонили су их наши и Руси и отму им све земљиште између Цавтата и дубровника и узеше једну заставу и око двије стотине пушака. Французи се тада утврде на више мјеста на брду Бргату, близу Дубровника.

“ ...Тако сам ето робовао пет година, једну у Бечу, двије у Варадину, једну у Загребу, пошљедњу у Котору! Срећом, био сам у граничарском пуку, међу добрим момцима

“ ...Тако сам ето робовао пет година, једну у Бечу, двије у Варадину, једну у Загребу, пошљедњу у Котору! Срећом, био сам у граничарском пуку, међу добрим момцима ваше крви, од којих научих ваш

Женске запјеваше. Људи заћуташе и закурњавише. Доцније Стево Маркишин отпијена једну уз гусле, па се разиђоше, јер сви бјеху сустали. Напољу бјеше цибрин а и снијег већ шкрипаше под њиховијем ногама.

Саво устаде, и упути се к њима. Јанко, сав зажарен, рече: — Кад сте толико добри према мени, ја ћу вас замолити за једну велику... највећу доброту? — Што могу драге воље! — рече Саво.

Нема бољег лијека од опаке ватре и њеколико чаша оваког доброг црмничког! Дед, стрикане, још по једну! Благословите, владико свети! Испивши, ђакон одмахну главом и стаде ожимати устима.

— Сјутра они горски вукови попиће га свега! Сјутра у ово доба капи га већ бити неће — зато, стрикане, дед још по једну! Деде, боље је него да опет капетана лијечиш и вараш! Онај печени и оглодани кувар скочи с клупе: — Шта вара?

— Ваистину, нијеси ли га тро румом? Нијеси ли навео старца да потроши двије плете за рум, па си га тобоже трљао, једну чашицу на длан, другу кроз пјевало, па док би длан о длан, нестаде рума!

Било је пак у њихову причању и владичинијех досетака и благих шала, од којих ћемо навести само једну: — Једног љетњег дана пред вече изиде владика из манастира на гумно и сједе.

Требало је још само да обуче зелену доламу, да натакне калпак, да припаше једну од онијех сабаља што вишаху у богатој оружници, па ето га, каква су га запамтили Турци и Французи кад је предводио

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Е молим вас, шта човек деце своје ради неће учинити. Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим.

Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим. ПРОВОДАЏИЈА: Шта је пријатније за родитеље него кад знају, то јест, да имају добру децу. УГЛЕД 6.

Ја управо нисам стао за новцима, нешто сам дао и под интерес, а уложио сам и у ракију; него сам добио вољу да начиним једну воденицу, па би ми баш сад требало. ОТАЦ: Е, фала Богу, у нас су новци увек готови!

) ПРОВОДАЏИЈА: Збогом, пријатељу! ОТАЦ: Збогом! ПРОВОДАЏИЈА (у поласку матери): Пак пријо, само једну добру киселу чорбу за вечеру, то јест. МАТИ: Што год заповедате, све ће бити.

) МЛАДОЖЕЊА: Шта вам је то? ДЕВОЈКА: Карте у вопросима и одговорима. (Промеша.) Изволте извући једну. МЛАДОЖЕЊА: Зар ви тако млого држите на карте? Али кад је ваша воља, нека буде. (Извуче, па чита.) „Перете ли зубе?

) „Милујете ли белило и руменило?“ ДЕВОЈКА (извуче): „Ја би се за апотекара удала.“ МЛАДОЖЕЊА: Е, да! (Извуче једну карту.) „Колико година имате?“ ДЕВОЈКА: „Лепа је ствар тајну чувати.

“ МЛАДОЖЕЊА: Ето видите. ДЕВОЈКА: Морао је ко тако наместити. (Промеша карте.) Изволте сад. МЛАДОЖЕЊА (извуче једну). „Зашто се увек љубите кад се с другарицама састајете и од њи растајете?

“ - Чекајте мало да ја питам, а ви одговарајте. (Да му карте, које он промеша и потом јој пружи те извуче једну.) „Јесте ли ми верни?“ МЛАДОЖЕЊА: „Сваког месеца по једанпут.“ ДЕВОЈКА: То верујем. (Извуче.

МЛАДОЖЕЊА: Да такву супругу добијам. ДЕВОЈКА: Ви ме опет застиђујете. МЛАДОЖЕЊА: Слатка господична, једну молбу имам. ДЕВОЈКА: Заповедајте. МЛАДОЖЕЊА: Али, оћете л’ ми учинити! ДЕВОЈКА: Ако могу, зашто не.

— Само ми једну реч више проговори, или коме кажи, пак ће се запрашити соба од тебе. (Одлази.) ТЕТКА: Јако се наљутио.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

То изгледа уверљиво; ако, пак, аргумент обрнемо, закључивање ће показати једну слабу тачку: излази да танка, досадна, незанимљива дела, само зато што су славољубива и умишљена, спадају у „праву”

За јужњаке је, вели он, дете — будући човек; за Англосаксонце човек је — бивше дете9. Ово разликовање личи на једну од оних типично француских, привлачних произвољности: културно јединство Европе га је поништило, или превазишло.

речи или каква друга, сасвим ирационална ситуација — дечја песма око тог надахњујућег језгра увек покушати да исплете једну логичну причицу, да то језгро угради умирујућу конструкцију, да свему, а нарочито што је неухватљиво, одреди главу и

безизгледни развој драме; оно не усваја игру заплетених односа, која се завршава смрћу; оно нас непрестано подсећа на једну другу, чистију основу.

Његова је снага колебљива; он зазире од опасности која једну игру претвара у самосвестан труд неког вишег значења и реда. Излажући се угњетавању усиљеног напора, губи дах и полет.

(1890—1960) у роману за који је добио Нобелову награду — али и оштру осуду ондашњег секретара Комсомола — наводи једну народну попевку која се може уврстити и у дечју књижевност.

Сваке вечери, пред спавање, тата исприча свом мезимцу по једну кратку причу о зечјем репу. Синчић, задовољан, увек заспи пре него што отац доврши причање...

Одрасли су стали показивати оданост овој врсти писанија, приказујући је као једну врсту сладокусачке настраности. Читање оваквих књижица вишеструко је угодно.

Много је простије објаснити деци неку рђаву родољубиву песмицу, „за децу”, него ли једну ваљану строфу Лазе Костића или Ујевића.

што они све чине у име радног човека и његових најдубљих интереса, тако дечји писци — тоуте рропортион гардéе — негују једну сумњиву подврсту књижевности позивајући се на добробит оних који се о том покровитељству не могу изјаснити.

Он је поучавао читав један нараштај, упућивао га у високе националне и људске дужности, спремао га за једну историјску обавезу: ако је поука гушила поезију у њој је, барем, било неке величине.

В Пропевавши о деци и за децу, Змај је, први код нас , уобличио једну целовиту, радосну визију, а срећу постојања узнео до врховне философије.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Кажите, зашто се не би кокарде начиниле из општинске касе, да сваки може по једну добити? Не показује ли то да магистрат не држи са слободом? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Да се збаци, да се збаци!

не знам откуд долази. СМРДИЋ: Шерб значи влашки змија. ЖУТИЛОВ: Дакле, Киђоји. ШЕРБУЛИЋ (Смрдићу): Ја да знам да једну капљу крви влашке имам — и ту би пустио да истече. 3. ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПРШИЋ: Живило Славјанство!

НАНЧИКА: Но ја видим у сваког готово по једну кокарду; зар оћете да носите по две? ЛЕПРШИЋ: Ово су кокарде маџарске, а наша је жеља имати српске. НАНЧИКА: Добро.

НАЂ: Тако се говори. СМРДИЋ: Но, треба да и лепо дочекамо. ЖУТИЛОВ: Ја ћу им поклонити једну краву. ШЕРБУЛИЋ: Ја три акова вина. СМРДИЋ: Ја два. НАЂ: То је лепо. ШЕРБУЛИЋ: А шта ви дајете, господине Лепршићу?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

коју су црквени људи у црквеним идејама писали за црквену употребу и за црквене читаоце, није могла бити од утицаја на једну књижевност новога, световног доба.

Павле Соларић прича како је једну такву књигу, када му је дошла до руку, бацио у пећ »као анатемисану«. И у таквом стању ствари појамно је што су

Славонска књижевност ослањала се на босанску књижевност, јер су славонски фрањевци чинили једну духовну област са босанским фрањевцима.

Прешавши у Аустрију, Срби су дошли у једну искључиву католичку државу, где се исповедало начело: цујуѕ регіо, ілліуѕ релігіо, чија влада, његова вера.

Ти стари и нови досељеници створили су једну националну целину, која се врло брзо прилагођавала новим условима живота и успешно улазила у западну културу.

и народни сабори у свима својим молбама и представкама царској власти тражили су право да у својој средини дижу једну ћириловску штампарију.

Још тада у Букурешту он је наумио да сам пише српску историју, и написао на румунском језику једну кратку кронику, која је тек 1893. штампана у румунском стручном часопису Ревіѕта цритицă-литерарă.

која је имала да спрема свештенике и учитеље, била је прва стручна школа међу православним Србима и задовољавала је једну велику народну потребу.

Руски учитељи, Максим Суворов, Емануило Козачински и његови другови, спремају целу једну генерацију српских свештеника и учитеља на руском језику и у рускословенској писмености.

Орфелин је тај свој посао радио дуго, неких пет година, и савесно. Преко својих пријатеља из Русије набавио је целу једну библиотеку руских и страних дела о Петру Великом, међу осталим Ломоносова и Волтера.

алтруистичку и филантропску филозофију XВИИИ века, која је веровала у урођену доброту људску, осетљивост сматрала као једну од првих врлина душе, поставила за правило да је циљ човека што већа срећа што већег броја, и веровала у крајњу победу

И Доситеј Обрадовић неће пропустити ни једну прилику а да не велича »свету науку, Божји дар, небесни цвет«. Ништа није важније но ширити научне истине, мудрим

Милићевић, Вук - Беспуће

ломљавином мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема.

Неки дан, једном неспретном кретњом оборио је случајно једну малу слику. Он се преко воље и љутито сагнуо — зар га и ти људи, објешени на зидове и затворени у оквире, почеше да

Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи. И туга материна прелазила је и на њега. Он се застидио себе кад се љутио на зиму; на

Чудновато, он је имао још из дјетињства једну тужну успомену , која га је, и касније кад је могао да разумије њихове јаде и оправда дјела из очајања, и нехотице

Прва жена му је умрла неколико година иза вјенчања (кажу да је премлатио и пребио живот у њој), оставивши му једну кћер која се касније, иза очеве смрти, удала за некаквог канцелисту у Босни; с њом се Гавре Ђаковић није виђао, била

Она је свршила сав посао, узалуд га отезала и прегледавала једну исту ствар десет пута, чекајући да јој он нешто каже и одлазила полагано, кадгод зачуђена, а кадгод ожалошћена.

У њему је било нешто уздрхтало и узнемирено послије састанка са Јеком; он осјећаше да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки гази једно срце; он се увјераваше да треба бар да стане, да прекине прије него што буде касно; он

Па кад је силазио у башту, сјећа се да се је нехотице окренуо према њиховом прозору и учинило му се да је спазио једну женску главу које је убрзо нестало. И питао се зашто се он окреће? Био је немиран цијело вријеме.

Инжињер оде одмах радницима, а они сиђоше доље у хладовину, под једну букву, с густом, непрозирном и непробојном крошњом и обилатим и бујним лишћем које сакрива гране и огранке.

Одозго се чуо озбиљан, пола љутит и одсјечан инжињеров глас који је давао раду једну оштру и заповједничку ноту: јаче и брже лупали батови, чешће се разлијегала експлозија, људи се наглије и ужурбаније

У кући му се боље свиђала, гдје се јаче, без шешира, истицала њезина коса. Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала. Видио је да јој је још увијек било жао што ју је оставио тако нагло онога дана.

— рече и клону челом о го, дрвен сто и зајеца, тресући се као трска. Он стајаше неко вријеме поред ње, тражећи једну паметну и утјешну ријеч, али је не нађе. Па онда лагано пође према вратима. — Лаку ноћ! — рече.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

Јован Максић је човек од својих четрдесет и пет година. Поштар је ВИ класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или

Јова је често нудио одаџију дуваном. »Прико, рекао би му Јова, ’оћемо л’ да задиманимо по једну?«, па му пружи табакеру на чијем је заклопцу била она добро позната глава са: »Ја пушим; и ја пушим«.

Одавно, вели, посматра рад свију политичких странака, и досад се није уписао, вели, још ни у једну странку нити је потпомагао, једино стога што је хтео да их хладно проштудира и процени, и сада, после дужег

одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што морају једна

— запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била. — Па онога мачора! Ама сам му подвикнуо с једну цепаницу, а он киднуо преко зида; неће му скоро пасти на памет да ми прави физиту.

а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај ћуран!

Пружи сву руку, и Павле осети отприлике онако као кад би му неко једну спљоштену папучу утрапио у шаке. Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се увек

Киљадили ми се такви пријатељи!« — Да бог да! — одговарају Паја и Каја. Купају се и седају. — Кајо, испеци нам по једну кафу, татли-кафу. Кајо, — дере се домаћин и враћа је, — донеси Лиру, песмарицу ону!

Госпоја Каја се најпре и као наљути, и напрћи уста тако јако да јој сва три младежа чисто одоше на једну страну. Али напослетку, кад Јова рече да је то све само шала, учини му по вољи и пољуби га гледајући у прику.

— Е, дед’ ми сад отпевај једну, ал’ онако штогод. Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева!

»Чим се видесмо, заволесмо се. Ја одмах рекох: »Ил’ њу, ил’ ни једну!« а она: »Ј-ал’ Јову, а ја ли црну земљу!« Толико му беше. »Сакаш ли ме, Петко? Сакам те, Петкано!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Па када би имô каку жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох

Соба ниска, а доста и тесна, Око стола седи раја бесна, Радује се оном вину ледну, Па свећицу запалила једну: Гори свећа као да издише, Ал' де раја да запали више, Кад весела штоно год имаде, До парице све за Вино даде?

Скочи брже с Пегаза лакога, Довати се уљаника тога, Па у једну кошницу загледа, Кад ал' у њој ни трага од меда, Диго другу, диго све и редом, Погледа и жељнијем погледом, Ал' у

Пођо онда опет унапреда, Па ти једну ливаду угледа, А по њојзи свуд коприва густа, Нађикала свр човека пуста, Чкаљ, буника, татула, штирина, И

ништа да улови, Па кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина, А он лута гором кроз планину, Те пред једну стигао пећину.

Милун с четом из горе ишета, Уз врлет се једну пети оде, Стиже тамо, па се заустави, Наслони се на ту шару пушку, Преко крша, преко провалија, Оде гледат мрко

Уђе Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему бистро око оте, Оте око и још нешто више, Та баш оно срце из њедара.

Око твоје беше тада чисто, Лице свјеже као цвеће исто. Ал' поред пута тополицу једну, Оборену олујом, ти згледну: На гранама листова ту пуно, Дуб изнутра сасвиме иструнô: „Ацо, брате, ето мога

ништа не поклони, За овчицу сваку без разлике Ишти до две пребеле цванцике, А кад десет за белце растуриш, Ваља једну у тор свој да сјуриш, А за малту што се дегод плати, Све ће тебе побратим да врати.

Ал' зашто ћути, да л' зборит не уме? Ил' ако уме, ваљда не разуме? Па једну речицу за другом лаћа, Ал' слуга њима ни на што не враћа. То беше свима, што бијау, жао.

Моме младе, моме лепе, Трипут лепше биле, Око мога бела грла Али, побро, пре ти песму Ја обећа једну, Песму трпку и киселу, Горку па и медну.

64. И сама се амо крену, И нађе ми мајсторицу Једну вешту и поштену, Баш кâ ваља, удовицу; Код ње поче учит млада, Па код ње сам још и сада. 65.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто.

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и разочарано рече: — Па то је кобила.

— Чету, праву чету, јакако, мој рођо, само да ми је одакле намакнути једну киту старих личких ноћника и делија. Осокољен, Сава пријатељски протрља свој чекињаст образ о свечево лице и смекшано

— Де, де, немој ти ту сад ...Ђурајица, уточиде му једну. Ђуро, као и сваки пјесник, испија до дна, стреса се, онда се широко осмјехује и гледа по читавој дружини блажено,

— Боже мој, што ти је сељак — отеже калајџија мирно, сањалачки, као да чита из књиге. — За једну своју шугаву гранату он би рад био, вјере ми, да му ја читаву појату начиним.

— Ко би само и помислио да је тај у стању да тако штурмира на једну, да речемо, стару жену, бабетину. — Немој ни ти, Раде, бити баш тако гиздав, још је то држећа женска — пријекорно

— Даће бог па ћу ја прије погинути — скрушено прижељкује космати Микан. — И за клостер ћеш ти морати припремити једну бомбашку групу — опомиње га командант. — Тамо су негдје камуфлирани бацачи. — А шта ти је сад то клостер?

— Јесте. Одбили Крајишници да се шишају. Њима су њихове ћубе и кике једини украс. Дошао наш берберин у једну њихову чету, а они се све хватају за пушкомитраљезе и реже: — Најприје скини главу, а онда је шишај!

чешће полијетали, а кад би над предграђем забрујала нека нарочито гласна формација, бирташ Марко надизао је само једну обрву и мрмљао: — Ови ће на Дрвар ил на Козару.

— Какве очи! У овоме послу то ти ништа не важи — одреза Пантелија. — Ето, на пример, неки дан, у патроли, гледам ја једну букву, гледам је равно у лице и мислим се: буква, шта ту има друго. А кад тамо ... — Кад тамо? — приупита сељак.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња. Али да ти кажем једну ствар. То што ти говориш — да је тераш, и томе слично — то си се ти од велике жудње смутио...

ХУСО: И јес ми разговор! Има ли Шемса три сисе, или две! Крупно питање! Наћи ћу ти једну и са дванаест, само је малко глибава, а требаће ти и пара за кукуруз! СУЉО: Ајде, кад ти кажем!

Греје трбух, смирује живце, припитомљава! Приставити два литра ладне воде, ставити везу зелени, парадајз, једну бабуру, главицу црног лука, мало соли и бибера. Два жуманцета и лонче кисела млека.

А? Два дана од чуда неће моћи она уста да затвори! Има да избуљи очи, бе, да три сата гледа у једну муву, а да је не види! Саће мало да спусти кресту кад се случајно сретнемо! Овде ми се попео!

ХАСАНАГА: Ни за мужем, па ево ни за дететом! Клечи над колевком, као оће да заплаче! Ајде, исцеди бар једну! Реда ради! Кани, мајку му, немо се брукати! Људи те гледају! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хасанаго, будало, она је мртва!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Беше кратких руку, дебелих ногу са врло великим, пуним, стопалама... Кад иде он се клати, нија на једну страну, маше рукама, те изгледа да му је лева нога краћа од десне.

Нисам знао шта да радим. Осећаји ме поплавили. Кад се прибрах, седох до тебе, подвих моје руке под тобом, једну твоју клонулу, топлу и пуну руку пребацих преко мога рамена, и привукох те, посадих у крило, окренух твоје зажарено и

Боље мртву у „ковчег“ да ме испружиш, у црн повој да ме повијеш, него ли то...“ А ја њу само, ’аџике, њу једну, то дете, ’аџике, имам, па?! ... — И опет је загуши плач. Ја сам само дрхтао и стрепио. — А јавља ли се који?

Затим је изведоше тамо међу њих и посадише у среду. После донесоше оно „ћупче“, покрише велом једну девојчицу и дадоше јој огледало, те поче вадити из „ћупчета“ ките. Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна.

Ох дођи, дођи и јави ми се!“ ... Девојчица, покривена велом, завуче руку у ћупче, промеша и извади једну киту. Све се нагнуше да виде чија је. Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једну руку и узе киту. — А чекај...!

Све се нагнуше да виде чија је. Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једну руку и узе киту. — А чекај...! — повиче једна старија жена и поче је пецкати: — То ли ти свако вече, кад се враћаш с

Причају, а и он колико се пута хвали, како је био некад имућан: држао бакалницу, имао дућан, кућицу и једну сакату сестру.

И ваљда зато стрина га је пазила. Свако вече, уз јело, давала му је по једну велику чашу вина. А увек стара одела и зими поњаве, да има чиме да се увија ноћу. Једном се стрина разболе.

Око десет кофа је извадила док је једну тестију напунила. Читава се бара разли. Једва напуни ту тестију. Али није ишла.

По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар... И сад, ево где је дошла, стоји више мене, чека да је ја позовем да беремо заједно и помиримо се.

И да јој, ваљда, покаже како је воли, он, кад коло поведе, не пушта ни једну девојку до себе, већ узме мене, њеног рођака... као да сам ја нешто она!

ћете можда бити срећни да видите највећег „газду“, како после ручка иде полако, погнут, великим, одмереним кораком. Једну руку подвукао испод капута на леђима, а другом се шиба прутићем по панталонама и звера, гледа на све стране, тражи

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпциг за слушати и овде што учени људи говоре; гди намеравам пребивати најмање једну годину: и мислим с помоћу бога, и којег доброг Србина, дати на штампу, с гражданскими словами, на наш прости српски

и мислим с помоћу бога, и којег доброг Србина, дати на штампу, с гражданскими словами, на наш прости српски језик, једну књигу која ће се звато «Савеш здраваго разума», на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико пуотовање.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— У тишини, по висини носи вила даље сина. Око мене звезде бледе, све се већма губе, реде, а вила ми прстом каже једну малу светлуцаљку, оку моме самртноме на дну видног домашаја.

Мрак опружа руку тамну на кумовске сламе стог, па укида једну сламку са тог гумна небеског. Буновно се сламком титра о тамбуру, о жице, месечево коло игра — силне, светле ножице.

сунцу ситне звездице; васељена је само кутија, да собом чува драги камен тај у седам боја што се прелива и свака боја једну каже страст: тај глум се зове: тајна вечера, јунак је бог у лицу човека, гледачи су му цели бели свет, ненагледану

сагледати не да сјаја свог; а и оне су чеда сунчева, па и ми смо се сакупили сад у позоришту глума сунчаног да благу једну споменемо сен рад задужбине храму звезданом; а она ће помолити се, знам, оном што сунцу круг показује, што звездицама

допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад једну одбисмо жртву: сутра је у снегу нађосмо мртву! Па сад бар, оче, сад бар допусти, хришћанска милост да је у двор пусти!

” „Израиљке? — Некад беше, док ме славе не понеше, не знајући своје сеше, просио сам једну ја. Имала је једног чика, филишћанског најамника, чико њојзи боле зна: одведе је на преваре међу своје господаре — сад

Из очију болом проси немилосна милос' нева, за немилос' једну мушку обећава милос' жена. Млад је женик мрко гледа, помркује роба верна, — то је вид'ла једна стара, крунисана брада

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ја сáм, колико их у глави имам, могао бих једну књижицу напечатити, као што је мала пјеснарица. Има их врло лијепих и удивителних, него су по већој части срамотне.

Сиже који се обрађује, начин на који се он излаже, композиција дела, сугестивност причања, све оно што карактерише једну креацију. Приђемо ли с те стране нашој народној причи, наша љубав за њу наићи ће на не мала изненађења.

Има народна приповетка још једну особину која нам је посебно драга; то је њен најчешћи унутрашњи мотив, онај који је изазива, а тај је — како да се

На овом месту ваља нам учинити једну ограду. Све народне приче, записане и прикупљене од Вука до данас, нису разуме се истог квалитета, нити се све могу

„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око

и одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше.

Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад наједанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а

Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: — Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па

Сам у себи помисли: »Баш су то све дивови искоријенили и понијели!« па онда дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори, он отвори врата па уз кулу те у собу.

Послије неког времена ови тројица, царски синови, тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору шњима стане се фалити шта

Онда цар оде, а зета остави код куће: овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех драгоцјености, напосљетку кад дође и на врата

Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: — Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: А што тебе нема? СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби. И сад не би дошао, да немам једну лепу поруку. СОФИЈА: Та бога ти? А шта ће то бити?

Само нека то буде, па нећеш ни по сата бити са мном. СОФИЈА: Већ зато ћемо лако. Па треба и теби да купиш једну аљину; срамота је тако ићи. Ако је до штедње, уштедићемо с друге стране. МАКСИМ: Тешко мени и мојој уштеди!

КУМ: Истина за твоју, не знам, оће ли поднети. Али за моју као наменуто. Заклиње ми се човек, да је тиме једну бабу смирио. МАКСИМ: Е, мој куме, лако је бабу: али младу, па јошт ако је много млађа од мужа — ту је невоља.

Ту црвено, ту шарено, ту цветови, ту перје; добро те се краве не плаше од њи. СВЕТОЗАР: Једну сам осрамотио, али у невиности. Навранила косу што може бити, али заборавила на зулуфе.

(Потпише.) СВЕТОЗАР (Николи и куму). Оћете ли и ви за ваше? Ево сам овде додао укратко точку једну. НИКОЛА: Ал’ ви моју Магу нисте ни видили обучену. СВЕТОЗАР: Та ја њу и онако познајем.

) МАКСИМ: Сока? КУМ: Лепо. НИКОЛА: Е, срећно, снао! ЛЕПОСАВА: Дадо, и мени од тога једну аљину. МАКСИМ: Видиш, чули гди се ја тужим, па, као бајаги, да ми докажу, како немам право. СВЕТОЗАР: Ево новци.

МАКСИМ: Тако ми треба, кад ти нисам показао врата. СОФИЈА: Светозаре, смем ли и ја једну реч казати? СВЕТОЗАР: Изволте. СОФИЈА: Ја нисам тражила да добијем награду, и не знам јесам ли је и заслужила.

ДОКТОР: О томе можете бити уверени. ШАЉИВАЦ: Дакле, једна фамилија, која науке и људе учене љуби, притјажава једну чашу златну и драгим камењем искићену.

ШАЉИВАЦ: А у чему се состоји ваш лек? Ја мислим, као што сам реко, да му дајемо сваки сат по једну кашику смирености и невисокоумија. ПУТНИК: Не, не, мој је лек дјејствителан.

(ВЕЛИКА ЈЕДНА БАШТА.) КУЗМАН (сам држи једну кесу у руци): Новац је као жена. Докле је не добијеш, уздишеш за њом и преврћеш се; а кад се ожениш, Бог зна шта би

ДАМЈАН: Воља ти је; ја би се богме страшио, у кући држати. КУЗМАН: Што му год драго. ДАМЈАН: Та, на једну руку и боље је, имаш нешто у земљи; ако се на једној страни штета учини, није на другој.

) 1. ВУЧКО (ступи) ВУЧКО: Ја! „Вучко, трчи тамо; Вучко, пери судове; Вучко, дај једну Ватру; Вучко, пеци једну кафу; Вучко, носи ово писмо; зови шнајдера; иди у дућан“ — све Вучко; а да се одмори нема

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: И од мене један, нека буде три. Љубезни Трифићу, ја имам осим тога јошт једну велику молбу. ТРИФИЋ: Кажи, сунце моје, и теби ништа не могу одрећи, само кад паметно зактеваш.

Како би било кад би Срета и Пела сваке године по једну малу суму новаца од нас добили за свој ужитак? СРЕТА: Милостива госпођа! СУЛТАНА (Трифићу): Они су обоје добри.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Но све је било као на длану: Простор и време у нама, рачун на столу, Рим... Једну од важнијих тајни знао је Боромини: Да изувија облик, измучи линије, да се Лепота равнотеже осети као бол, Али и као

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни Возите с пола гаса. Мисао једну горку хоћу да разобручим, Макар у пола гласа. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода...

(8. ВИИ 1989) РАВНОДНЕВИЦА Два кљуна ваге у пољупцу скоро, А лето као да оклева, цеди Још кап, онда још једну, тако споро, Као да мери својом метафором Колико бивше вреди и не вреди.

који на кретњу се сећа Кад сам те преповијала; помакла Из водоравне равнотеже, лако, Као да ниси за смрт једну тежи — (Али за утег жртве своје лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се

Не куни море. Не куни ни празнину Што сакрива се у неизреченом. Све се на једну чисту сведе црту Обзора, када слегне се бонаца И море расте ко нокти мртваца, У непокрету; све се на тишину Насушну

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

симфонијских дела Петра Иљича Чајковског; таман кад помислите да је ствар најзад готова, оркестар опаљује још једну грмљавину, а љубавници се враћају да још једанпут кажу једно другоме да се више никада неће забављати!

Како је Ана интервјуисала саму себе, и какве везе има планина Килиманџаро с најбољим годинама за једну жену. Веома занимљиве ствари о једном старом зимском капуту и девојци која га је носила.

мој матори потпуно изненада, мислим потпуно онако, без везе, извали фундаменталну ствар: — Треба да утувиш у главу једну ствар, Анчи: лова ништа не значи! Ма колико је имала — опет ће ти фалити!

—Ја сам као мачка: баце ме на главу ја паднем на главу! — Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — извали она будала из огледала; недоношче једно!

се кладити у шта год хоћете да ћу, када нафурам тридесет и девет година, сама себи говорити да су то најбоље године за једну жену, али те (пардон!

— Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — масирало ме је и даље оно пегаво недоношче из огледала. Знам једну даму за коју кажу да је у најбољим

— Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — масирало ме је и даље оно пегаво недоношче из огледала. Знам једну даму за коју кажу да је у најбољим годинама, што за жену њених година и нису никакве године!

Богами! На Славији је аплаудирала и председнику Сједињених Држава господину Ричарду Никсону, а он, када је угледао једну тако стару, а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из

Богами! На Славији је аплаудирала и председнику Сједињених Држава господину Ричарду Никсону, а он, када је угледао једну тако стару, а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из

а успут му каже да се нигде не миче из кафане „Гранде Ориенто“, иначе ће начисто да се изгуби јер не зна ни једну реч ни једног страног језика на свету. Наручи му још, као бившем пијанцу, и чашу лимунаде са сламком.

Почнем да испитујем шта је све измислио мој родни град! Београд је, дакле, измислио реку Саву. Затим је измислио једну кафану с најлепшим називом на свету: зове се једноставно — ?.

Допустите стога да на тренутак прекинем свој трактат о Београђанкама, и да правећи једну невиђену литерарну кристијанију, упознам читаоце са скицом за портрет покојног деда Гаврила (1878—1965), човека који

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

фрикàтив бола жицом од метала, од чије струје слогови се дробе у мутну плазму језичких корала, кроз коју течем једну крхку струку, Тишину њену, букет белих руку.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Јошт какви! Знам добро. Ове исте стихове он ми је у рукопису читао. ЈЕЛИЦА (преврће једну књигу): Ова је књига тукована године хиљаду осам стотина и десете. АЛЕКСА (гледи): Може бити.

— Али кураж, Алекса, алат чини занат! ЈЕЛИЦА (донесе једну лепо везану књижицу): Ево овде, молим. Једва сам научила читати. АЛЕКСА: Шта? Ви знате и читати?

МИТА: Ја не знам шта је то; више пута изгубимо шрајбпихл с новцима, па ме не шиље тражити; а сад за једну мараму; — мора да му је спомен од кога. МАРКО: Но, бога вам, драги, ко је тај господин?

МИТА: А како си га добио? АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат. Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити.

Али, пст! 4. МАРКО и ЈЕЛИЦА (враћају се) МАРКО: Господин барон, ја вам имам једну велику тајну саопштити, само не знам оће ли се примити. АЛЕКСА: Заповедајте слободно.

Кад сте ме већ рајцовали. Из очију му вири баронство. Моја драга, нећете постићи оно што сте наумили; на мене је једну пала та срећа да будем госпоја од Голић.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ „То ветар шапће! — Жућа му виче — Не бој се ништа, већ причај приче.“ Заљубљен Жућа у бајке старе, једну за другом иште, а Тоша стане: „Пролази неко нашим кукурузиштем!

ЗАМЕНА Четири двојке, нове-новцате, својина лична Костића Рате, мењам, да знате, за једну тројку, осредњу, стару, половну можда или у квару.

! Јел троспратан?!“ „Докторе, јесте, то није варка, зовемо, знате, из зоо-парка. Жирафу једну боли нам врат, а то је — други и трећи спрат.

На планети, на Урану, видех јасно ко по дану једну дружбу одабрану како сложно куће граде од блокова чоколаде. Преко дана што нанижу, обноћ опет крадом дижу.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Међутим та је де хуеспедес за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљена. — За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера.

Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак. Да би истоварили то у једну од барки, загазише слободно у мокру траву и муљ. Жена је имала сукње мокре скоро до колена.

— Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. — Ево села, — рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. — Добро вече. — Добро вече. — Како је? — Иде, иде!

Опет изнад круна дрвећа видим куле замка недалеко испред себе. Скоро сам обишао цело острво у круг. Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши леђа на једну другу.

Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши леђа на једну другу. Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна.

Мислите ли да ће ме дечко пробудити пре пет? — Хоће. Он ће вам сад однети и свеже воде. — Онда бих ја сад пошао на једну кратку шетњу кроз ноћ. Довиђења. — Довиђења. Пријатна шетња. Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста.

„Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност.

— Видите ли овога? Био је богат некада. Имао је три куће у селу и неке четири барке. Сад има само једну. Изгубио је два сина. Били су велики као стабла. Онда се више није занимао за имање.

Наилазим прво на једно топло, женско колено, затим на њено раме и тек онда сусрећем пружену руку; једну па другу. — Добро вече! Пошто нисте саме, допустићете ми можда да останем који тренутак са вама.

Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити.

Заблуда ока савршена: видим истовремено једну звезду која лети изнад мене и једну која лети право на мене. Повијем се у барци, као да ће ме погодити.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се. Осећам на рамену хлеба још једну руку и неко грло дрхти с оне стране гласа, више не певам сам.

КАВГЕ Не питајте ме зашто сам на коњу лутам међу стењем, свакога дана заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома, бежим из корења.

Не питајте ме зашто сам на коњу лутам међу стењем, свакога дана заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома, бежим из корења.

Гледам залив морски и његову кулу. Залив се нагиње на једну страну, глава на другу. А ја узмичем, моје тело узмиче, повлачи се као осека, суши се као пена таласа на песку.

Зар читаву ноћ без жене на видику једну ноћ дугачку суву и прозуклу? О не то је горе од напасти оштрих! Анђели иструбите зору!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТРИФУН: Ни једну твоју пару нисам прокоцкао, Агатоне. АГАТОН: Ниси, ниси, то је истина. Не мислим ја да би ти прокоцкао ни једну пару

АГАТОН: Ниси, ниси, то је истина. Не мислим ја да би ти прокоцкао ни једну пару из покојникове имовине. Не би, али, знаш како је: примиш кирију, метнеш у џеп, седнеш с друштвом, поделе ти карте

ДАНИЦА: Значи, дакле, да ме с поверењем можете примити у службу. АДВОКАТ: Па ипак, ја имам једну особину или боље рећи: ману, која вам ни у ком случају не може бити угодна... ДАНИЦА: А та је?

АГАТОН: Знаш како је, није ми одговорио, не могу рећи да ми је одговорио, али сам му извукао једну реч. А мени је доста једна реч, више ми и не треба. Што кажу, реци: „Оче наш” па ми је то доста да те отерам на робију.

На основу једне једине речи ја изведем закључак. ТАНАСИЈЕ: Па рече ли бар ту једну реч? АГАТОН: Рече, дабоме! ПРОКА (дрекне): Шта рече, побогу, човече!

О тој карти ми је висила сва судбина! ТРИФУН: Не треба никад све на једну карту сецовати. ТАНАСИЈЕ: Мислио сам да се извучем из стечаја и кредиторима сам обећавао да се стрпе док умре Мата, а

АГАТОН: Јесте, реч по реч. ПРОКА: Па зар не нађе макар једну реч за коју би могао да се закачи? АГАТОН: Не, него вели: „Дижите руке!

Ми као породица позвани смо да бар пред светом узмемо у заштиту свој углед у своју част, и ја предлажем да донесемо једну резолуцију којом ћемо се оградити од те девојке.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А и он је дремао. Лежао сам на покошеној папрати и кроз пукотину на кровињари посматрао једну сјајну и светлу тачку, која се померала лагано, нечујно, још мало, још мало, и звезде нестаде...

Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено. — Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну. Отворених уста бленуо је у тамну ноћ. Онда се окрете мени и проговори равнодушним гласом: — А, ко му га зна!

Ако има здраве очи, а нема једну ногу, стави га негде у заседу и подај му митраљез... — А шта ћемо са оним „цвећкама“... зараженим?

За мном уђе и он. Преко дебелога слоја сламе пребачено ћебе, те се ја сав увалих. — Дигао сам једну балу више, па сам свима напунио шаторе — хвалио се Траило. — Како си смео и могао? — Ех... Је ли теби ово први рат?..

Пред селом Коцељевом рекоше нам да ћемо сада наићи на једну заробљену аустријску батерију. Заборависмо на умор. Батерија је била заустављена на путу и Аустријанци су баш тада

Приближисмо се његовим падинама. Милојко возар скрете ми пажњу да војници који су напред претрчавају на једну страну пута, где застају и нешто посматрају.

Потом смо дуго силазили и стигосмо у једну котлину кроз коју је протицала река. Ту су војници нахранили и напојили коње. За људе није било ничег.

И саветовао сам га, и тукао... и опет ништа... Него, имаш ли једну цигарету? Рекох му да сам последњу попушио ноћас.

Дошао је ред и на нас. Коњи су се морали залетати да би извукли возове уз једну кратку, али тешку узбрдицу. На врху смо се сачекивали.

— Вуци, Попе: слика или цифра! — извади грош и стави на топовски точак. Душан се премишља, затим хитро извуче једну и стави је у шајкачу. Онда је полако помаља и жмиркаво гледа. — Пих! — баци Душан карту и стави грош на точак.

— А је л, болан, јеси л жењен? — Шта ми вреди, јесам, али као да нисам. — А овај — гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар — велиш, дала би. — Ју, грдан, ко ти то рече! — и девојке се закикоташе.

Један Јабуковчанин — он се окрете према мртвима и показа на труп без главе — нашао једну греду и са још једним почео да је набија у земљу. И таман је уздигли, кад оно тресну граната у греду и све поби...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде? Дете се обрте к селу, пружи руку на једну од ближих зграда и рече: — Ено је, ви’ш она... с високим оџаком.

Учитељ, спреман за ове појаве, које се другима врло ретко дешавају, извади из капута једну хартију и пружи је кмету. Ћата прихвати, разви и прочита гласно објаву, којом се Гојко Савић, привремени учитељ и

Чим уђе у собу, девојка се скиде, па обуче једну шарену сеоску сукњу, на леђа метну јелече, па изиђе да справи себи што за вечеру. ...

Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну. А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе. Јок, то ми нећемо!...

Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну. А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе. Јок, то ми нећемо!...

Он ће њој сам доносити плату, све ће олакшице он њој чинити... Затим се вешто наведе разговор на неке учитеље и једну учитељицу.

»Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао. — Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако... што не ваља. Оставила децу саму...

Чуо сам ја како је он био окупио председника да је оптуже због неморалног владања... Њу, једну од најпоштенијих учитељица!... Ето и вама одговора на питање. Сад видите шта вас чека, па бирајте : то зависи од вас...

Рече нешто Стојану, који дође пред њега, па стаде разгледати зреле шљиве и бирати једну по једну. Стојан уђе у школу блед, збуњен. — Зове те господин Пера, шапну он Љубици уплашеним гласом. Часком, вели...

Рече нешто Стојану, који дође пред њега, па стаде разгледати зреле шљиве и бирати једну по једну. Стојан уђе у школу блед, збуњен. — Зове те господин Пера, шапну он Љубици уплашеним гласом. Часком, вели...

Љубица га погледа зачуђено: учини јој се да он ово не говори будан, но као да сања. Поглед му беше управљен у једну тачку и укочен, цело лице некако необично измењено, сањиво, занесено... — Како то?

Љубица се насмеши усиљено, усне јој се укочиле, па не може ни да проговори ни да се насмеје, а хтела би да каже бар једну реч, да захвали. — У десет часова тачно пустите децу кући; часовник вам добро ради, па ћу ја доћи... а ?...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

хоће са мном помирити, То би мене много мило било; Е се на ме расрдио љуто, Да је за што, не бих ни жалила, Већ за једну грану рузмарина; Зашто сам је у суботу брала, У неђељу другом повиђела, Пак се за то расрдио на ме.

“ 220. Има мајка две девојке, Једну Кату, другу Злату, Обадве се поболеле, Обадве их мајка жали: “Ко ће мајци воду носит? Ко ће мајци ватру ложит?

“ 223. Сунце зађе међу две планине, Момак леже међу две девојке; Једну љуби, а другу не љуби. Ал’ говори лепота девојка: “Љуб’ и мене момче нежењено!

Нерођена, као и рођена! Скин’ те с мене зелену доламу, На долами три џепа свилена; У сваком је по ружа румена: Једну дајте мојој милој мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер

А ти пиле питето! 248. Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

Мало вечера: Осам волов’, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску.

десет сира, Осам волов’, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир’ патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску. 249.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

И кад је чуо Јеврем ко му долази! Дођем му прèткућу, а он се објесио! О једну велику јерибасму, рађа по вагон! Док су га скидали с конопца, набро сам трнкила!

Веома је топло и светло. За столом испод липе, Софија, Јелисавета и Василије пробају једну сцену из Шилерових Разбојника. Јелисавета, у улози старога грофа, спава за столом. Прилази јој Софија, као Амалија.

Ако у неким собама има мртвих мува, то је зато што живим сама, што не стигнем! СОФИЈА: То се односило на једну кућу у Бургоњи, у Француској! СИМКА: Где? ЈЕЛИСАВЕТА: Филип има неку врсту позоришног лудила!

СОФИЈА: Теби би и једна хоклица била доста! ВАСИЛИЈЕ: Не знаш ти шта би све могло да стане на једну хоклицу! Цео Сорочински сајам се може представљати на једној бачви!

СИМКА: Станују, привремено. МИЛУН: Имам да им саопштим једну наредбу! СИМКА: Ту су, у кући, пакују се за представу! Да их зовнем, или ћете да уђете?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома. Не, нисам, пре рођења, знао ни за једну тугу, туђом је руком, све то, по мени разасуто.

Не, нисам, пре рођења, знао ни за једну тугу, туђом је руком, све то, по мени разасуто. Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто. И, тако, без бола, вратићу се, болан, воћкама наших поља.

И овде, реку једну видим, под својим телом, да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну. А, кад ми проспе трешње по духу оболелом, и, крај

Ја сам о нашим привилегијама имао много дискусије, са мојим професорима. Поменутом часопису, на латинском, послао сам једну прозу о убиству Јулија Цезара, и неке стихове, у алкејским строфама.

Кад сам имао петнаест година штампао сам у дечјем листу Голуб, који је излазио у Сомбору, једну песму, под насловом Судба. У тој песми, у првој строфи, полази на пучину једна лађа. У другој строфи диже се бура.

Тандара, мандара. Пред одлазак из Темишвара, у лето 1912, био сам направио једну збирку од тих песама и послао сам је уреднику Босанске виле, Кашиковићу.

Он их је у писму много хвалио, али се и љутио што су сентименталне. Штампао је једну (У почетку беше сјај). Остале ми никад није вратио.

Остале ми никад није вратио. Под утицајем Метерлинка и Ростана, написао сам био и једну драму, коју сам послао Народном позоришту у Београду.

Ја сам у то доба био играч клуба „Викторија“, на Сушаку, па сам се преселио из пансиона поменуте грофице, у једну собицу гардеробера у том клубу. Хранио сам се од оног што сам, од навијача тог клуба, добијао.

Шта хоћу тиме да кажем? Хоћу да кажем да је љубав према мору исто тако могућа као могућност да човек воли, бескрајно, једну жену.

„Народњики“, као што сам и ја био, дивили су се сељаку. О њему су стварали једну идеалну, и идеализирану, слику. Наивну. Ја сам село упознао у детињству.

УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ Одлазећи у Беч, у јесен 1913, ја сам био оставио у Београду једну драму, у Сарајеву једну збирку песама, а у Сремским Карловцима један роман. Шта би са њима, нисам питао.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Војници тада ухватише и Магдалену и, по царевој заповести, метнуше је на једну трошну лађицу па је пустише на море без крме и весла, да је морске буре и ветрови носе куд хоће.

И он посла великог анђела свога Гаврила да Му донесе једну грудву земље. Земља се плачући молила анђелу да је не дира. Анђео се сажали и врати се.

по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу. Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време.

Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој. Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио.

Онда Бог, да би показао царево ништавило и народ ослободио од таквог чудовишта, пошље једну мушицу, тог нашег далеког претка, цару, кад је он једно вече седео у својој башти.

Ђаво је седео, па је, од дуга времена, на доколици, узео једну трску и правио карабу. Кад је сељак дотерао краву близу, под сами рит, ђаво погледа и прекиде посао.

Пекар остаде сам, зловољно седе на једну ниску, троногу столичицу, обори главу и замисли се. — Иде свет за њим као луд... — мишљаше пекар.

Она оданде гледа, живо блиста Као велико, тајанствено око. Некад виђаше лепу једну жену — — Од онда прође много, цела вечност — Кад долажаше с урном на рамену Да црпе бистру, животворну течност.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Шеф нареди те ми на брзу руку метуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак разних

Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми одреди једну собу, те уђем да се одморим.

— Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а

Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за”, или „против”.

Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу. „Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог

Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је привила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче;

Добра деца не иду, не трче, не разговарају, не пењу се на дрвеће, не једну воће, не пију хладну воду, не излазе у шуму, не купају се, и — већ ко ће све то набројати.

прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом: — Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару. — Е, деде причај.

па ће рећи: „Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с болом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима.

Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.

На пространој пијаци тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја, да уши човеку заглуну. Одседнем у једну гостионицу баш према пијаци и упитам механџију што се скупио толики свет.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Над тобом трепери и шушка зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту пругу, на његовом пепељавом деблу, па идеш очима за њом, до ракаља; одатле пређеш на велику грану, што је

— Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова? — Па 'нако, гледна...

викну ч'а Марко, диже се и седе уз девојке. — Анатема те убила, шта ћеш око мене! викну Анђа и шчепа једну руку, која је залутала на њеним недрима. Зачу се мумлање. — Аха, орлушино матора, ти ли си!

— Море, мани се лудорије и динара, но наређуј ствар; сад ћемо на вечеру, а дотле треба да је готово. Нађи и једну жену. — Стрина Јока ће поћи и Мићо, Перо и ч'а Танасије. — Море, не поверавај се чичи!

Шетњу је много волео; шетао се много ван вароши, и то вечито сâм. Имао је само једну добру особину: волео је шалу и понекад је сам заметао смех међу друговима.

И то смета ходу. Ноге се спотичу, али нико не осећа умор; сваки граби да је напоредо с друштвом, и има само једну жељу: да се што пре пројури овај простор, који је одређен да се прође. Прејурисмо овако два брда у Букуљину венцу.

— Не знам, али мислим да је с варошанима. — Зар су и они у потери? — Кажу, има их дваестак. Почесмо да силазимо у једну дубоку јаругу, обраслу самом буковином.

Само осећаш како фијуче ветар поред ушију и тутњи земља, а на очи све више наилази крв... Све се стопило у једну брзу и бесну масу...

Све се стопило у једну брзу и бесну масу... Прејурисмо чистину, прескочисмо јалак, па врзину, сјурисмо се у једну јаругу, истрчасмо из ње и нађосмо се пред неком густом пшеницом. Ту нас заустави кмет.

Неколико слободнијих луди пређе пшеницу, а остали обиђоше, да се не сатире њива. Опет зађосмо у шуму и сиђосмо у једну јаругу. Далеко пред нама зачу се пуцањ, па онда викање. Пуче још неколико пушака.

Видећи да су девојке збуњене, прозва једну, па стаде да тражи једног мушкарца. Пери закуца срце и стеже му се дисање.

Узе да разгледа још једаред своју Византију, нарочито да понови године догађаја. Разгледајући тако једну по једну страну, он се удуби у садржину, те и не беше у могућности да чује шта се говори тамо код стола.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.) Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло!

Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан). ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда! Послао калфа Јоца.

ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар! ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима.) Данице, дедер још једну кафу. ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс.

ЈЕВРЕМ: Ако није ту преко, а он је у „Националу”, иди па му кажи: замолио те газда Јеврем да дођеш часом на једну кафу. Јеси ли разумео? МЛАДЕН: Јесам! (Оде.

Иди, Спиро, тамо у собу па им тако реци: после избора можемо разговарати! XXИ МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ МЛАДЕН (доноси једну хартијицу): Даде ми ово цедуљче господин Срета. ЈЕВРЕМ: Срета? Је л' баш он ти даде? МЛАДЕН: Јес'! (Одлази.

СПИРА: Ти да се не мешаш, јеси ли чула? СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, макар једну реч да проговорим. Кажем: отац, а не радује се детињој срећи. ЈЕВРЕМ: Ама, ко се не радује, радујем се, него...

СЕКУЛИЋ: Шта има да се припрема? Све је то, видиш, овде, у моме џепу. За то се ти не брини, то је моја брига. (Вади једну хартију из џепа.

ЈЕВРЕМ: Како гуче у фиоци? СЕКУЛИЋ: Четири тужбе, разумеш ли, четири тужбе! Једном детету, за једну запету, мал' није одвалио једно уво.

СПИРА: Нека сад, други пут ћемо. СПИРИНИЦА: Ама, човече, хоћеш ли ме једанпут оставити на миру, бар једну реч да кажем! СПИРА: Па кажи, брате, али кад је време да се каже! СПИРИНИЦА: Теби никад није време.

ЈЕВРЕМ: Баш умеш ти то, Срето. А јеси ли му добро казао? СРЕТА: Коме, Јовици? Слушај само: „Наша нација преболева једну тешку болест, којој је једини излаз препород!

(Враћа се гомили и нуди поједине да говоре.) КАФАНСКИ МОМАК (прогура се кроз гомилу и прилази Јеврему подносећи му једну хартију): Послао господин Секулић да се плати. ЈЕВРЕМ: Шта је то? КАФАНСКИ МОМАК: Рачун за ове што су пили.

ИВКОВИЋ (у својој соби, држећи једну згужвану црвену плакату): Ако хоћеш да знаш шта је клевета, а ти тури руке у своје џепове, тамо ћеш наћи ове плакате.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Пише вам преко новина и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти раденик живи од својих руку, а не живи готовански од двадесет шестог, као, на пример,

Затим извуче једну, па се и сам трже кад јој прочита наслов и стаде се окретати и гледати, док се не заустави на фамулусу, усправи се и

Затим оберучке извуче једну грдну фасциклу брошира (пашквила, памфлета, панегирика, одговора), већином политичкога садржаја, затим Ласалова два

затим Ласалова два предавања о Уставу, Политички буквар за матору децу, Пчеле од Бихнера (или некога другог) и још једну, па се опет трже и стаде зверати.

Сибирији, Нова наука о јавној настави или Омладински и народни добротвор, Још један прилог за привредну наставу и још једну књигу после које се опет онако исто трже и стаде зверати као већ двапут што је. Заустави се на фамулусу.

За добро сам добар, а за зло сам баш такав како и рекоше за мене, — рече Срета вадећи једнако књиге и лупајући једну о другу. Када све књиге повади, а он се исправи, протеже се мало, а затим стаде одвајати и размештати повађене књиге.

Остани те ми мало кајгане за вечеру зготови. Ево на, купи јаја, а ја одох мало у ту механу на једну ракију, па ћу се одмах, к’о што рекох, вратити. Не заборави да отвориш прозоре, да уђе свеж ваздух.

Задовољан и један и други, седоше и попише »по једну,« у славу свршеног уметничког дела. »Лепа реч гвоздена врата отвара«, вели пословица.

што не може, а не може опет само зато што, иако је из Турске, није Турчин него кристијанин, па не може имати две жене, једну овде, а једну тамо на вилајету!

не може опет само зато што, иако је из Турске, није Турчин него кристијанин, па не може имати две жене, једну овде, а једну тамо на вилајету!

али зато ипак много знају, јер знају и што постоји а и што не постоји — тврдиле да ћир Ђорђе већ има на вилајету једну жену и петоро деце, па све, веле жене, једно другом до увета, па сви, веле, у дугачким антеријама и у јеменијицама са

— Дад’ ми једну ракију — рече Срета седајући, — чашу свеже воде и све новине од последњих дана. — Саг, саг! Одма’. Побрзо, Ташула, за

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЛЕВОЈ РУЦИ ПОДРЕЗАНИ ПРИМЕРНО, А НА ДЕСНОЈ НИКАКО 391 КУМ-ЂОКА ОСЛОБАЂА ДЕДУ 393 ЗАВРШНО ПЕВАЊЕ: ПОДЕЛА ЗАРАДЕ 395 НА ЈЕДНУ ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ 397 КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ Стефану и Бориславу ЧУДНИ ЉУДИ, И МУДРИ И ЛУДИ

Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама... А Тодор се често пита да л га је дао и нама... Кошта само једну банку: то може, ал код свињара. Граматичар ће рећи да стаје десет динара.

И кад је без штенаре, без хране, Без пића, Његове очи говоре: одлично! Шврћа је рођен у земљи Колорадо У једну зору — била је јасна и плава. Месец је заронио у жито младо Црвен, као црвена застава. Одлично, Шврћо!

Да ми је препливати Студеницу Да украдем једну лубеницу! Отрчао бих негде у гору, Појео бих јој чак И кору! ДИЊЕ Из детелине ледене, сиње виркају

ЧИСТЕ САВЕСТИ У овом веку, у ком се ратнички жар Сто пута подизао до убилачког лудила, Ја знам и једну невероватну ствар — Пушку која никога није убила.

У августу бескрају опипавамо било, У децембру се набијемо у једну собу, као за време узбуне! У лето нам се чини да бисмо могли спавати где било, А у зиму нам је хладно и крај фуруне...

Много спавам, каткад сањам госпу једну милоусну, А и будан кад сам, често назирем је у полусну. Од раздања до вечери обузет сам Пролазношћу, У дворове

Пет минута понижења у животу да наплатим... Да предузмем неке мере по свом ћефу и укусу, Једну гозбу да приредим, слично древном Лукулусу, Два, три дана, доста ми је! А шта после, шта најпосле? Није важно!

Задржаћу само једну одају За себе, над главом да имам кров! Што видите, све је на продају! Продаћу мртвачки покров, нов У наступу

„Може ли за три банке”, пита Пера-сељак. „Јевтиније од пет ни за грош!” „Да тргнемо по једну”, предлаже један весељак И по леђима деду тапка још.

НА ЈЕДНУ ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ Прошло је равно четрдесет година откако сам, једне прохладне и влажне ноћи, написао песму „Како

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

д. По повратку са тога великог путовања по океанима и морима, Шмит је са истим циљем опремио једну експедицију која ће извршити пут око света. Па пошавши из Копенхагена јуна 1928.

својим људима искрца да би добио обавештења о јегуљама којих има у масама по слатким водама на острву, затекао је ту једну неочекивану ситуацију.

На острву Тахити Шмит је наишао на нове врсте јегуља. Између ових наишао је на једну врсту много крупнију од европских јегуља, која достиже дужину од два метра, дебљину од 17 сантиметара и тежину до 30

Да би то постале, оне имају да издрже још једну, другу метаморфозу, која ће се извршити кад стигну у своје од тада стално пребивалиште и која се састоји у овоме што

Она је дотле обавила само једну половину своје одисеје; друга ће половина доћи кад јегуља достигне доба пубертета. Брзо рашћење захтева обилну храну,

Слика В је отолит јегуљице која је провела једно лето и једну зиму у слаткој води (старост 4 године). Слика С је отолит после 41/2 године старости; Д означује отолит после 5

године са свога пута по океану, учинио у француском часопису »Ла Натуре« од те године. Он је једну младу јегуљу затворио око половине маја у херметички затворену флашу напуњену мешавином обичне воде и формола.

на обалама Јадранског мора, које се зову »лавориери« лове на тај начин и по десетину хиљада килограма јегуље за једну ноћ.

језера у Дрим, хватало се за време мрачних, кишних и ветровитих јесенских ноћи по неколико хиљада килограма за једну ноћ, кад је добар лов. Крајем новембра ове 1938.

Иста фабрика, поред поменутих артикала, израђује још и једну врсту конопаца који се радо траже за извесне сврхе на бродовима.

Од интереса је навести и то да је експедиција Кнеза од Монака ухватила на дубини од 3000 метара нарочиту једну врсту прождрљиве ајкуле која не излази из таквих дубина.

Идућих година Осиан Сарс, инспектор шведских морских риболова, прикупио је једну богату фауну из дубина од 5—6 стотина метара у водама око рибарских острва Лофонтена.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја још чекам, — и вечно бих чек̓о! О, што је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

КАО БАЈКА Хтео бих једну ноћ кад месец куња, Плачеван, кржљав, без сјаја и боје, А земља има сетан мирис дуња Што месецима у прозору стоје; И

Хтео бих једну ноћ венчано белу, Провидну, светлу, сву у месечини, Да неземаљски изглед дâ твом телу, И свакој ствари, и да ми се

И ко Леандар, што је свако вече Мореуз тамни препливав̓о смело Да драгој Хери реч тек једну рече, И види уста, и очи, и чело, И ја бих брда прешао и реке, И попио бих многу горку чашу, Сносећи мирно удар судбе

липа, и људи, и жене, И та старинска осветљена зграда, И месечина, и природа цела, Стопи се намах, за минуту једну, У јединствену, непрегледну, чедну, Белину слатку још слађег ти тела...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

под грлом острити; тек соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће гњијездо, грабећ сламку једну и по једну С њом пут неба бјежи цијучући. Све је ово некаква наука!

острити; тек соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће гњијездо, грабећ сламку једну и по једну С њом пут неба бјежи цијучући. Све је ово некаква наука!

Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало на Косово у једну гробницу. У Добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци! ИЗНИЈЕЛИ СУ КРСТЕ С ЛОВЋЕНА НАВРХ ЦРКВИНЕ.

ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ На што мјериш џефердаром, Драшко? ВОЈВОДА ДРАШКО Хоћах убит једну кукавицу, а жâ ми је фишек оштетити. ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ Немој, Драшко, тако ти живота! Не ваља се бити кукавица...

Турској капи ту име погину, сва утону у једну гробницу; мож и данас виђет коштурницу. ПОЛИЈЕГАШЕ ВУК МИЋУНОВИЋ (лежи заједно са сердаром Јанком) Куд, сердаре,

Кад је виђу ђе се смије млада, свијет ми се око главе врти. Па све мòгах с јадом прегорети, но ме ђаво једну вечер нагна, у колибу ноћих Милоњића.

Док сидемо кâ на ово поље, починемо под једну јабуку, испод које и поточић враше. Сви се у хлад под њом сабијемо, уберемо зрелијех јабуках, као цукар свака бјеше

КНЕЗ ЈАНКО А бјеше ли игре у Млеткама, као ово те се ми играмо? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеше игре, али другојаче. У једну се кућу сакупљаху пошто мркни и пошто вечерај.

Те ми опет сјутрадан на игру, кад у кућу нигђе нико нема, но је пуста кућа затворена. И јошт ћу ви једну спрдњу причат (а знам чисто вјероват нећете): видио сам људе у Млеткама ђе на коноп скачу и играју.

БАБА Јесам, кнеже, није фајде крити. КНЕЗ ЈАНКО А како се градите вјештице? БАБА Ми имамо једну траву за то, па ту траву у лонац сваримо, из лонца се редом намажемо; иза тога будемо вјештице.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Ђе вјештице, што говориш, Вуче! Нема тога ни у једну књигу. Сврх мене се сви овде куните, то су бапске приче и мудрости; него лаже ова бабетина, али може нешто друго бити!

ИГУМАН СТЕФАН Сад ми дајте једну чашу вина, ма доброга, и чашу од оке, да наздравим старац бадњацима. ДАЈУ МУ ЧАШУ ВИНА; ОН НАЗДРАВИ БАДЊАЦИМА И ПОПИ

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

са иза себе прекрштеним рукама и лако наслоњена о затворено крило капијско, са комотно испруженим ногама, пребацивши једну преко друге.

И тада би, готово као луда, почела да разговара са цвећем. У сваком би цвету налазила по једну своју жељу, у сваком цвркуту тица по који неиспевани, неисказан уздах и глас неке песме.

и држећи га међ коленима и, не слушајући његове неприродне гласове од страха и радости, откри своја прса и на своју једну дојку силом положи његову руку придржавајући је, притискујући је... Осети само бол и ништа више.

Боље ти него туђин — одахну мати. — Е добро. Хвала ти! — настави брзо Тоне. Само, снашке, знаш, ја ако могу једну или две бачве да захватим.

ракије служила, већ на сточићу, примакнувши му га до колена, поређала пет, шест чашица, а мати такође, чим попуши једну, она већ другом готовом, запаљеном га нудила, он сав блажен, срећан, разгрнувши мантију и раскомоћавајући се, поче да

Магда, овамо у кујни, три пута се спотаче и од узбуђења саплићући се, чак и разбивши једну тестију, побеже у башту, иза куће. Тамо на капији чу се неки тих, миран глас: — Како сте? Јесте живи?

И, као у инат некоме, облачила се и китила. Стезала је половину, да јој је пуцала; тесан јелек само је на једну, најнижу копчу закопчала, да су јој прса бректала; кроз рукаве танке кошуље бљештала су јој обла рамена и једре, вреле

А од целе своје родбине, од толиких жена, изабра једну, најмлађу. — Ти, Миленијо! Само ти да си ту са Софком и да је двориш. А ти, Софке, што год зажелиш, само њој кажи.

— И заиста коњ би на једну страну одлазио доле, у шталу, а он горе, иза куће, под | вењаке, међ остале госте. Иако је врелина, сунце тек што не

Зато су после, не стрепећи да ће то коме бити досадно, једнако захтевали од Цигана да им свирају и певају једну исту њихову песму: — Славуј пиле море, не пој рано, Не буди ми, море, господара! — Ох, не пој рано!

Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође опет у једну општу женску. Нистаро, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род.

Слуга брзо алату пребаци преко седла гуњу и бисаге. Проведе га и окрену улазу, од седла једну узенгију поче тако да држи како би Томча, и не гледајући, одмах у њу могао да метне ногу, лако да узјаше.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ Та јесен увек ране моје злêди. Та јесен, ведри дани кад застуде, Тужну ми једну свечаност приреди, Са помпом мојих спомена што блуде Видиком старим и кроз сумрак бледи.

Замагљен поглед, блед облак на челу Наших дама једну малу тајну крије: Одрицање нéмо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.

Замагљен поглед, блед облак на челу Наших дама једну малу тајну крије: Одрицање нéмо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.

о сопственој беди Сваки напор умре смрћу тужном, ледном, И када се, душо, остари, одједном, К’о што се — кажу — за једну ноћ осéди. Слутимо л’ кад ће тако бити?

о сопственој беди Сваки напор умре смрћу тужном, ледном, И када се, драга, остари, одједном, К’о што се – кажу — за једну ноћ осéди.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

И њему срце закуца те као да бјеше окрилатио полети уз неке широке степенице, у двор. Мину једну тканицу па и другу стуба и ту се нађе пред једним великим огледалом, чудно изрезана оквира.

Ко ти је крив е си лакосан ка’ кокот, а можда баш као зец...“ Сваку од тијех ријечи, Мишан је раздвојио једну од друге зијехањем, те смијех спопаде ону двојицу да се грохот разлијегао по планини.

“ примјети неки. „А разумје ли, кад збораше?“ „Не ја, јер говораше њиховијем језиком. Једну ријеч запамтио сам јер је понављаше често.“ „А коју?“ „Вира, вира, све вира“. „А што је то вира, Јанко, вјере ти?

“ „А, глете, браћо, врћу се!“ рече Јанко, као престрављен. Другови му насмијаше се. Турци, збиља, сврнуше с пута на једну лединицу. Коњици сјахаше и привезаше коње, па почеше простирати аљине по земљи. „Починуће, богами!

Првијех година имао је Венцел много дјеце, која му помријеше. Најзад одњиви два мушкића: Венцела ИИ и Јана и једну дјевојчицу по имену Елвиру.

Кад дјеца уђоше, видјеше у авлији једну питому срну, која одмах доскака ка грофу и пропе му се предњим ногама на рамена.

добри мој Боже!“ рече цура. У тај прости узвик нагомилало се много. Бјеше ту и молитве и срџбе и очајања, колико би једну књигу написао. Огањ се бјеше разјарио, те она двојица почеше се врпољити.

Сви прислонише веље пушке а мале положише на земљу, па се збише у гомилу, на лијево; они на једну а оружије им на другу страну. Кривац оста на средини. Звоно једнако звоњаше.

“ „Ово ће изгорјети, стрина, богами!“ рекли дјетићи. Мати и кћи брзо поставише двије округле трпезе, једну до друге. У то и људи сви у гомили, дођоше из преграде. Мали је Милун ишао пред њима носећи луч.

Пошто се доста напричаше, сердар ће: „Залуду је све весеље без пјесме. Спасоје, дану једну, онако како ти умијеш... Дијете дохвати те гусле!

ви драмо... и! Криво ти се што нијесмо циције као ви, циције и од својијех уста. За вас се баш може рећи: ’седам кућа једну козу музе, још се хвале да се добро ране!’ А, те и ви. Црмница ви вином рађа, али ви га други пију.

„Шта ће да дијеле, ками, до оне куће и авлије, И нешто прљужине. Добро! То треише. А оба знадијаху само једну пјесму. — А да коме ће пјесма? запита старији.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Једне капи поштене крви нема у себи. Једном руком даје, а двјема узима. Једна му нога другој добра не мисли. Једну ногу би изио, а на другу ’одио. Како је лијепа одсијева од ње сунце. Ко га не зна скупо би га платио.

— Брза кучка слепе кучиће рађа. — Хитар буди што чути, али тих говорити. — Брзорека пун гријеха. — Једну реци, а две чуј. — Добра је намишљена, ну је боља размишљена. — Боља ј е размишљена, него смишљена.

— Реч се мери, а не броји. — Не ваља од језика лопату чинити. — Свачију слушај, а своју сматрај. — Реци макар и једну, али вриједну (ријеч). — Не реци зло да зло не чујеш. — Тко говори што хоће, ваља да слуша и што неће.

Сад се рече кад ко двије врло различне ствари пореди једну с другом. Јаох, за ситом јесени, а гладан цвијеће не мирише!

“, па онда одмах к жени: „Трчи де к сусједу томе и томе те заишти једну паприку“. Ако смо и попадали, ми смо и тебе покренули.

Онда кадија рече: „Добро је кашто и паметну жену послушати“. Зао спахија оћера једну краву, а добар двије. — Јер се од зла човјек чува, а добар лакше превари и излаже.

Једни кажу да се брату досадило њено кукање и јаукање, па је он проклео те се претворила у тицу, а једну кажу да се бог на њу расрдио што је тако много тужила за братом, кога је он био узео себи па је претворио у кукавицу

У томе га и нестане. Бокумире се потом покупе на једну косу и седну да се одморе и почасте. Али се ту заваде и триста их изгине. Оно што је остало расели се по свету.

ХЕРЦЕГОВИНА Кад је Бог стварао свијет, свети Петар је за њим носио у једну торбицу земље, а у другу пијеска, и, ђе је Бог хтио да буде поље, наредио је светом Петру да баци измеђ два прста мало

Па онда умре. Сестре се одмах растану, једна оде на једну а друга на другу страну. Вида се устали на планини Видојевици, где сазида велики град, због кога се и ова планина

Пошто цар сјаше с коња, пође и он за Милошем да гледа да му се ђе не сакрије: кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то му мајка мијеси хлеб, а пребацила десну сису преко лијевог рамена, а лијеву преко деснога, те он остраг

цупа, танана Што ми ниси казала, Да мој драги болује, Да му носим понуде: Од комарца ребарца, Од мушице душице, Једну коцку шећера, Да мој драги вечера; У решету ракије, Да се драги налије. 4 Цуцу, роде па роде, Ујак бере јагоде.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

У том нека ме правда Доситије, који је у овакој струци писања, готово послије тридесет година, поправио своју једну погрјешку, па још није погодио, како би требало. И. ЗЛА ЖЕНА.

Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће

Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу. Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: „Помоз' Бог ћосо!“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?

воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува, па онда умијеси једну велику погачу, па разгрну ватру, те је запрећу да се пече.

ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо млого кошница, па би и ја свако јутро бројио, и

по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити, у што ћу покупити мед. У том падне ми на ум, да имам једну малу сјекирицу, па је узмем и зађем у шуму да уловим какву звјерку, да згулим мјешину.

Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум, да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим, те исцијепам, па навалим ватру и сит се огријем, па легнем поред ватре спавати.

ИВ. ЕРО И КАДИЈА. Чувао Еро кадијна говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Један пут се догоди, те се пободе кадијна крава с Ерином, па Ерина крава убоде

Кад се обазре Еро и види Турчина, ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: „Бјежи, јадна ти мајка!

се плету рогожине, и то му се учини најлакши занат; | па га почне учити, и научи за неколико дана; па онда оплете сам једну рогожину, те је однесу говедару, и кажу му, да је царев син научио занат, и да је то његова рукотворина.

Један пут ја мртав гладан дођем пред једну Влашку кућу, а Вла пред кућом теше држалицу за будак. Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаа: држи море коња, па

“ А човек крстећи се повиче: „Па шта ћеш овђе, анате мате било?“ А крад- | љивац одговори: „Ћути, ево сам ти донијо једну сланину.“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

стече се сагласност воље, да вам се не противи игуман, а идући за вама, још више ћу чувати вашу обједињену вољу и једну одлуку.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

) ИКОНИЈА: Не види се ни прст пред оком! АНЂЕЛКО: Ево! Погледај! ИКОНИЈА: Шта си то нашо? АНЂЕЛКО: Једну ногу! ИКОНИЈА: Анђелко, ништа не дирај! Можда је и убиство! ЦМИЉА: Убиство?

А кад се проба, пиши пропало! ИКОНИЈА: Наћи ћеш ти сто разлога, а не један! АНЂЕЛКО: Донес ти мени једну месечарку! И отворде ми једно лађено пивце! А проводаџиши некој другој будали!

И отворде ми једно лађено пивце! А проводаџиши некој другој будали! МИЛЕ (улазећи, с врата): Дајде ми једну ракију! СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој?

Па после држава крива, и заједница! Најлакше данас бити сиротиња! Наточи ми још једну. Реп на крста, све четри увис, мозак на отаву! А децу друштву на терет!

Он да мене ту хвата за ревере! (Враћа се за свој сто) СКИТНИЦА: Како само трпите овакве? ИКОНИЈА: Свецу запали једну свећу, а ђаволу запали две! И шта би, на крају? СКИТНИЦА: Нисам пред њом стајо више од секунд.

) ЈАГОДА: Од моје руке, несретник, да погине! После свега! ИКОНИЈА: Ајде, попи још једну, лакнуће ти! ИСЛЕДНИК: Ти познајеш Трифуна Трипковића, безанимања, из Београда, алијас воскара, алијас лакирера,

СТАВРА: Немој ти мени „мацо”! ИКОНИЈА: Ајде по једну за покој душе! МИЛЕ: Не знам смао коме је требо поп! СТАВРА: Спаси Бог! МИЛЕ: На спасеније!

СТАВРА: Спаси Бог! МИЛЕ: На спасеније! ИКОНИЈА (Просјаку): Ајде и ти натегни једну, ваља се! На гробу има пилава, пилетине, и парадајза, послужи се! Нашем Анђелку за покој душе! Станде, живота ти!

ГОСПАВА (од једног до другог): Кажи ми неку лепу реч, утеши ме! Сажали се, кажи ми да ти је жао! Пусти барем једну сузу за мене, биће ми лакше! Узми ме за руку! Помилуј ме! ЦМИЉА: И ти си лепо Трифуна помиловала! Флашом, намртво!

И кога сам ја само нашла да молим! Какви људи, кад из њих ни једну сузу, Ни једну реч самилосну да исцедиш? Ја ћу моје сама да понесем! Сама! И да понесем, и да изнесем! Друже!

И кога сам ја само нашла да молим! Какви људи, кад из њих ни једну сузу, Ни једну реч самилосну да исцедиш? Ја ћу моје сама да понесем! Сама! И да понесем, и да изнесем! Друже!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА (са свећом, сметено, задижући шалваре да се не спотакне, у страху не зна куда ће; пође час на једну час на другу страну; пође у собу гостима, више да би се склонила од њега, његовог беса).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама. Ова наша стрина, именом Босиљка, била нам је наместо матере како год двема кћерма

Млад човек чита једну књигу, коју, за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у

Ко се је научен родио на свет! Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са сви[х]

Једним словом, да задуго не заглушам, одвали ми једну дузину удараца тако горећи[х] да усијато гвожђе не би могло горе жећи.

И шта ваља да мислимо од калуђерскога чина?” Епископ: „Две ствари у исто време питаш, од који[х] само за једну не би нам доста било да до ноћи беседимо.

ме, да му допустим просити милостињу по Банату, заклињући се да другда нејма за што купити соли; јавља ми да зида једну качару и моли ме саборно да ја будем качари ктитор, јер им стоје бурад и каце напољу.

Мој друг, које од пута, које од прошасте ноћи неспавања, крепко заспи; а ја се попнем на једну унку, и почнем гледати к Семартону.

потока, весело различни[х] птица појање, кротко и прохладно ветра диханије, и његово с лишћем преметање, дају ушима једну тако слаткослишну музику, да доводе човека у савршено заборављење себе и у иступљеније ума.

Нађем зборник, часловац, псалтир, месецослов, каноник, полустав, требник, алфавит духовни. Најпосле отворим једну велику страшну књижетину; видим, житија сви[х] свети[х] на три месеца: марта, априла и маја.

Житија читати, таке књиге велике! Нигде тога на свету нејма! Ко не зна шта су житија, нека чује од хиљаде само једну малену повест, које сам ја не читао како се чита, него са свим грлом гутао и прождирао, које сам веровао како год

Ово је све чинило да сам се волновао кад на једну, кад на другу страну. При свем том, читање књига, од дан до дан, све ми је то милије бивало.

Видим једном на сан росијску цесарицу на престолу, сву као у сунце обучену, која ми дâ из своје руке једну књигу отворену с разни језици, говорећи ми: „Учи се!” Пробудивши се од сна, толковао сам мој сан по мојем желанију.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“ „Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у...

Сејиз унесе бисаге, а Бакоња седло. — Не знам шта ћу! — рече Кушмељ чешкајући се по глави. — Хоћеш ли да закољем једну кокошицу? — Бог с тобом! — одговори фратар. — Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру...

Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну

— Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо! — Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. — А шта то, Јуре?

прође са ђацима испод сведенога уласка и нађе се одмах у дворишту, гдје видје да је манастир озидан налик творила. Једну страну захваташе црква, а испред трију страна бјеше широки тријем, подупрт стубовима.

— пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега. — Немој тирати све једну те једну комендију са дитетом! — рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама. — Јето фра-Тетке!

— пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега. — Немој тирати све једну те једну комендију са дитетом! — рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама. — Јето фра-Тетке! Бижмо!

Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење. — Шта ћеш, дите?

Како ли се угодно изненади кад му, послије добра комада говеђине, шјорГрго поднесе печење и салате, па онда једну крушку, па пуну чашу вина.

Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач, које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху талијански. — Таа-ко!

! Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна. — Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ. — Доста је једну рич рећи, па да осванеш сутра у слипићу — вели Бакоња.

Надимљи се црни враже, кâ ’но Грци по полици. Они јесу добри ловци. Стријељаху једну гору и уватише тицу срнадицу. Из ње ваде талога, да намажу таколе.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА ДРУМУ 55 ЧАС 56 У ЧАРОЛИЈИ 57 НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ 58 СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ 59 КРЛЕТКА 60 НОВИ ПОВРАТАК 61 ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ 62 У СНУ ТЕ НЕМА 63 НЕ ПРОНЕСОШЕ КРОЗ ШПАНИЈУ

Памтим и једну раван пуну хлада Као одмакнуту од света и вике Рођену за главу збуњену од града. Мамим још нешто у мозгу са те

КУЋА Буди ме пијук преко пута: Још једну драгу кућу руше. Опада њена боја жута — То чисто злато моје душе. Већ видим ров са новим каблом: Пашће у подне липа

Овако: о твојој нити Живеће тешка и мала Толико колико и ти. СА УСПОМЕНОМ НА ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ Кревет у дуборезу. Перина, прекривачи: На врата стави резу И полако се свлачи. Око на китникезу.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Деца, по наговору старијих, годинама преносећи на млађе, терају са мном једну те исту задевку: ,,Никола, чик да се прекрстиш! Чик!

Ти причаш као да шамараш луде. Наш народ воли тешку и спору реч.” Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму

Жели једну своју животињку која ће његову муку растурити. Такву животињку. А њих Толико има на земљи да ће ускоро и њу почети да

и мозак без чеоне кости, ни ледена кора снега што је оковала кровове и земљу није хладнија од његове коже, јер је и једну и другу ноћас смрешкао ветар, па се и опанак заледио, пешице не може, штала је топла као жена и кисела као она, коњи

Никад с таквом намером није дошао ни у ову, НИ у једну кафану. Треба да пређе преко буњишта и снега црног од воде којом су прали џезве за каву, гледао је: „Орач“ је пресито,

ишчупаше колац из плота, он га зари у снег пред собом, погури се напред и оста тако загледан кроз две битке у себи у једну кукавичку погибију.

Ја извршавам обавезу према свом родитељу. — О томе ћемо сутра. Време је за спавање. Скини с кревета једну сламарицу. Узми и покривач и лези поред фуруне. Ако ти је зима, ложи.

Нека затрудни с Толом. Он је веран. Чуваће тајну, а добро ћу му и платити. Ја му и овако храним децу. Даћу му једну њиву да је ради без кирије... Тола је крупан, леп... Све синове рађа. Главно је што синове рађа. Мени наследник треба..

— Примаче јој се да је боле види и чује. У ушима поток. Једва је види. — Не знам на коју ноћ мислиш. Нисам само једну злу ноћ с тобом имала. Зна, врда, јесте. — Сећаш се, био сам пијан... — Ниси ти једаред био пијан.

Баш их брига за њега. Они ће да уживају његово богатство и муку. Хтео је зид, корак широк, зубима да изгризе и само једну ноћ да остане у Прерову. Где ће му душа што је тако нешто могао да помисли? Ни он није човек.

„Данас сам ти, сине, купио још једну ливаду. Двадесет и шест ари је велика. Спојио сам је с нашом старом куповином и сад нам је та ливада два и по хектара

Ни за семе не можеш коров да нађеш. Намеран сам да купим још две парцеле поред ње и детелину да посејем. Једну, биће око седамдесет ари, узећу још до јесени, јер ми Милетићи дугују двадесет и три дуката.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

на западном рубу неба, изнад саме Татагине куће, деца из Татагине улице виђају збијено јато разнобојних звезда и једну крупнију како се пење увис. Тако знају да то Татага са својом децом не престаје да бежи.

— Много си моје деце спасао, тражи од мене шта хоћеш! — Краба заћута, али и дечак није могао да изусти ма и једну једину реч. »Вероватно сањам!

— Крабо, Златна крабо! — дечак заплака, узе једну мркозелену крабицу на длан и помилова је. — Помози ми да опет будем висок и јак!

А птица је, свеједно, измицала, као златни пламен треперила, нестајала, претварала се у једну од оних златних варница па се опет јављала. — Гле, то она лети к нама!

— Кад је тако, нека свирају! — нареди цар Жуто Ухо и, обративши пажњу на једну дивно печену ћурку, заборави и доглавника и мале свираче. И тако није могао да их чује, чему узбуђена?

Тако су мали свирачи морали да пробдију још једну ноћ, али кад сунце сину над језером, малена група поискака кроз прозор и поче да бежи.

Звезде су му биле тако близу да их је могао дотачи руком. »Ко зна ко тамо горе живи?« помисли, посматрајући једну црвену звезду и утону у сан. Ко зна колико је спавао! Када је отворио очи, око њега је све блештало.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

и сазнавао да сваки од ових говора има своју мелодију која, кад се докучи, открива не само тајне тог говора него бар једну од тајни споразумевања.

Био је готов човек (како се то тада говорило), и отац, за пет дана је пунио тридесет и једну годину, а још се играо. Речима, дабоме.

Онда је, у једну зору, пред јесен 1803. године, видео доба невиђених окршаја како наилази, а змај у њему је живнуо. У тој предјесењој,

Погађао се, а небо је остало бело и немо. Онда, опет у једну зору, угледао је први глог како листа, окренут његовом оку. То памти.

Није ни покушао да јој се одупре, напротив, измишљао је оправдања. Зар није, за једну опасну замисао, требало придобити то мноштво различитог света: лекаре и штампаре, племиће и занатлије, трговце и

Имала је, тада тридесет и једну годину. Песник Змај не успева да примети, можда због сумрака који се згушњава, али Кнегиња, чим пође низ дунавску

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ђ. Јакшић XВИИ ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П' онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, за навека! Ћ. Јакшић XВИИИ Љубим ли те...

Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше...

браћо моја мила, Поред оног убавог Белила, Кроз Карловце, где сам младост пров'о, Па на оно мирно Стражилово; Ту још једну стару отпевајте, Ту ми, браћо, кости закопајте, Ту бих мртав права мира дост'о - Србадијо, не било ти просто! Ј.

Ал' један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!“ Ђ. Јакшић XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО! Падајте, браћо!

ти дани без среће и мете, Односећ' свој део страдања и суза, Као гаврани ће крај нас да пролете, И не покидавши ни једну од уза Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји За нама и гледа на нас к'о Медуза. Ј.

међутим, прешао у збору С једним кардиналом, пун речите силе, Цело стање цркве на Јадранском Мору, Све мислећ' на једну ципелу од свиле. Ј. Дучић ЦXИ ДУБРОВАЧКО ВИНО Море непомично, мирно као срма, Лежаше пред вртом.

свира мандолину; Госпођица Ана де Доце, већ седа, Чувена са строгих врлина и тона, Окружена јатом дамâ, приповеда Једну громку причу из „Декамерона.“ Ј.

Сумње и молбе, гњев, немирну радост Све сам сад глед'о у тами за собом; И једну бујну, вероломну младост, Почету песмом, завршену гробом!

Замагљен поглед, блед облак на челу Наших дама, једну малу тајну крије: Одрицање немо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.

Замагљен поглед, блед облак на челу Наших дама, једну малу тајну крије: Одрицање немо, једну чежњу свелу, Страст што је буктала и које сад није.

имаш доста снаге да сам се препородиш, Нит' носиш свест у души и љубав целе груде, Да с душманима многим свуд једну борбу водиш... Ја видим руљу с брега, где јури да те скрха, И гледам тебе како низ брдо и сам хрлиш.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Лице смртно на земљи човјека прилично ће бити ангелскоме, само теке једну искру малу вдохнут ћу му небесне љубави у његову земноме плођењу, да му тужну и кукавну судбу коликогод она

други бесмртни духови; његова ће душевна таблица с обје стране бити начертана с два сасвијем противна закона: на једну ће закон правде благе бит у свете начертан линије, на другу ће превласника њина зла свакога црњат се закони -

Попа, Васко - КОРА

ми је где ми је мир ОДЈЕКИВАЊЕ Празна соба стане да режи Увучем се у своју кожу Таваница стане да скичи Хитнем јој једну кост Углови стану да кевћу И њима хитнем по једну кост Под стане да завија Хитнем и њему једну кост Један зид стане

да режи Увучем се у своју кожу Таваница стане да скичи Хитнем јој једну кост Углови стану да кевћу И њима хитнем по једну кост Под стане да завија Хитнем и њему једну кост Један зид стане да лаје И њему хитнем једну кост И други и трећи и

да скичи Хитнем јој једну кост Углови стану да кевћу И њима хитнем по једну кост Под стане да завија Хитнем и њему једну кост Један зид стане да лаје И њему хитнем једну кост И други и трећи и четврти зид Стане да лаје Хитнем сваком по

кевћу И њима хитнем по једну кост Под стане да завија Хитнем и њему једну кост Један зид стане да лаје И њему хитнем једну кост И други и трећи и четврти зид Стане да лаје Хитнем сваком по једну кост Празна соба стане да урла И сам

кост Један зид стане да лаје И њему хитнем једну кост И други и трећи и четврти зид Стане да лаје Хитнем сваком по једну кост Празна соба стане да урла И сам празан Без иједне кости У стоструки се одјек Урлика претварам И одјекујем

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

светлуцају безбројне звезде; непотпуни месец тек што није зашао за Брутијска Брда, али још осветљава својом светлошћу једну врцкасту стазицу која, опточена миришљавим мастикиним џбуњем, води из вароши на узвишицу западно од ње.

Између ње и те сфере обрћу се, повлачени од ове, седам даљих концентричних сфера које носе по једну од седам лоптастих небеских тела.

се забију у земљу тако да уже буде затегнуто као ова наша врпца, Египћани полажу ивице основа својих грађевина управно једну на другу.

„Бесконачно дуга ми је изгледала та улица док напослетку не стигох, сав задуван, пред једну огромну капију. Ту предадох вратару писмо које сам са собом носио. Затим морадох чекати док ме не пусте унутра.

Мало по мало нађох још неколико таквих бројева. „Кад сам сва три таква броја која су сачињавали једну такву групу претставио трима узастопним дужинама једног ужета и затегао их у један троугао, као што смо малочас

Јер нацртамо ли квадрате над свима трима странама тог троугла, па повучемо у квадратима над катетама по једну њихову дијагоналу, а у квадрату над хипотенузом обадве, онда смо тиме разложили целу слику у саме подударне равнокраке

Тад рече својим ученицима: „Сада ћете сагледати још једну изразиту појаву хармоније васионине“. Ученици разрогачише очи и упреше их онамо камо им је учитељ гледао, према

Кад опази оног роба са телетом како стоји непомично као кип, рече номофилаксу: „На Акрополи атенској видех једну стару статуу, заветни поклон некога Ромбоса, која потпуно личи на овога роба са телетом; једина разлика што је она

предао свом трећем робу, а овај га положио преко рамена као други роб своје теле, он поређа своје робове у сликовиту једну групу.

Номофилакс се са својом пратњом попе на једну малу узвишицу обале, одакле је, као какав војсковођа, могао да посматра цео ток риболова.

„У овом чанку видиш, драги Хипократе, једну одређену количину материје; бакалин је мери кантаром кад је продаје и израчунава према њеној тежини цену продате робе.

је, у њеном облику и кретању, у то не сумњам, једино стварно и истинско биће, а цео духовни свет сматрам само за једну врсту огледала те стварности“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— О, господине посланиче, — одговорих устајући — то сте, дакле ви? Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике.

Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну.

А ја сам рекао... али ево читај оптужни рапорт и кажи сам. Па узе са стола једну малу групу ак[а]та, потражи нешто и кад пронађе: — Ево, молим те, чуј шта сам рекао: „Ми се данас бијемо и гинемо да

Ја га загрлих и плаках заједно с њим, али одмах затим он се прибра и стаде ме умиривати: — Ево — пружајући ми једну дописну карту коју узе са стола. — Читај ово.

се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем нову једну душу. И тек сад схватам шта то значи продужити душу, надживети се. Ову су карту пребацили Бугари преко жица.

Побратиме, разумеш ли? Ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет. Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад.

Али ко је тај нитков што се усудио оклеветати једну жену као што је моја снајка? Од онда се, истина, нисмо видели. А дивно је и невиђено било онога дана кад је он с пуком

Али Никола је претпостављао мирније место: — Приметио сам — рече ми он — у близини пристаништа једну малу кафану с подрумом. Има и ћевапчића. Баш као испод „Македоније“ где смо као студенти одлазили.

Па се окрете Циганима: — Свирај! Цигани нешто закрешташе. — Чекај! Стани! Ти, Микобере, декламацију једну, али громку.

Један дебељко искривљеног врата наваљивао је доброћудно. — Једну од Војислава Млађег, Микобере, молим те. — То не допуштам — продера се Никола. Сит сам га.

А кад си се вратио она не може да ти се наприча о поштењу. И све друге не ваљају само она поштена. Она ни за једну није, вели, сигурна.

слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само идућег дана пијеш по једну чашицу више. А овде је добра ракија, нема говора. Па, богами. Погледаш у првог комшију, он болује од исте муке.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И тај ме миш подсјети на једну свјетлосну игру из детињства. Хладне, разумне играчке, саздане од круте твари, строго омеђене у простору и увијек

И да је то нешто без сумње у себи садржавало једну клицу, несравњиво слабију по интензитету, али у основи оне исте емоционалности која је страсно живјела у тим пучким

Тад упознајемо њихово дубље, тајно, право својство. Засебна преградица у мозгу чува ми једну издвојену слику — сјећање на дједа. Још сасвим нејак, преноћио сам уз њега једну ноћ.

Засебна преградица у мозгу чува ми једну издвојену слику — сјећање на дједа. Још сасвим нејак, преноћио сам уз њега једну ноћ.

А за њега, вјероватно, само успомена на једну бескрајно тужну вечер и ноћ проведену на крајњој граници људског насељивог појаса.

Диван материјал за читав низ ленбаховских портрета! Али ја као да сам доста рано наслутио једну резонантну празнину иза тих карактерних чела.

једним непријазним изразом, чији ће отисак остати да лежи на мени док га не смијени каква друга импресија, и трајати једну своју малу вјековјечност. А у убрусу ће, нагађам, бити некаква пита. И, по свој прилици, похана пилетина.

Схватљиво. То је њихово. Они се тиме бране. Сви смо ми најогорченији онда кад бранимо једну невриједност у нама. Кад сам овако разлагао, често сам наилазио на њихово противљење, па и на њихово негодовање.

Чим се ријеши питање хљеба, требат ће већ једном нешто учинити, подузети једну голему, колективну, свеопћу акцију против смрти. То је најпрече, то је најважније, послије насушне корице круха.

Искључити једну или другу изгледало ми је да значи осакатити стварност, осиромашити живот, лишити мисао једног њеног пола.

ми се да, у ствари, моја погрешка и моја кривица код оваквог схваћања лежи у основи свих филозофа: сваки од њих гради једну, своју, филозофију из једног, свог, начина осјећања, из једне, своје, његовом специјалном организацијом психе

Другим ријечима, погрешка је у томе што они на силу бога од једне поезије хоће да праве једну филозофију, од једне свемирске поеме један свемирски систем.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...

Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: — Дед', Ђурице, дохвати нам! Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину

За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.

— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се. Макну ногама једаред, дваред...

— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. — Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашашви све у реду остави их. — Тако, соколе!

— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат. — Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашашви све у реду остави их. — Тако, соколе!

Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву. Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли

Играће ми без свирале. Но не рече ми шта нађосте у кеси? — Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. — Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право.

Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље. Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.

Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице. Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога

Ево пара, ено их у вајату. Зликовци је потераше пред собом у вајат. Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. — То ви је свега, тако ми деце ! Не знам више ни за једну пару...

— То ви је свега, тако ми деце ! Не знам више ни за једну пару... Само ми њега не дирајте... Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред двора. У тој башти било је много лепог и разноврсног цвећа а поред свију стаза

— Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала снесеш на једну хрпу на равницу. Кад то она чује, отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не

Она копа камен. Кад је прошло девет година и она сав камен санијела на једну хрпу, закала па опет дође к богу питати што ће сад, а кад дође горе, види је солдат, а она кома путем плете од велике

опет не даде к теби, него отиде он, па кад је изишао, каже ми да си ти рекао да сав онај камен санесем на равницу на једну хрпу.

Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету.

кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири. Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: — Ходи, жено, да ти кажем!

Не потраја дуго, а он зачује неку јаку јеку и писку, па потрчи да види шта је и како је. Када дође над једну долину, има шта и видјети.

Цар му је давао шта хоће друго, само не прстен, ама он запео на једну: прстен те прстен. Цар му напошљетку одговори да му прстен не може дати, а он се окрену па пође и рече цару и царској

Да му не би било необично саму по ноћи, набави једну мачку и једно псето, које је добро гледао и миловао. У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у

Цар јој даде, те ти мога сиротог јабанџију поведоше џелати с баџом у једну велику планину, и довелоше га над једну велику рупу.

Цар јој даде, те ти мога сиротог јабанџију поведоше џелати с баџом у једну велику планину, и довелоше га над једну велику рупу. Ту баџа нареди те га бацише у рупу, а за њим бацише једну велику стијену.

Ту баџа нареди те га бацише у рупу, а за њим бацише једну велику стијену. За њим бијаше пристала мачка и куче, те по бабиној наредби и њих двоје за њим бацише у јаму.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам на прагу јесени, При заласку лета и снаге у мени.

Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој

Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет напушта.

Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет напушта. Ја знам једну песму, и њу данас слушам.

Ја осећам њу и песму једну, Што је младост к'о свој терет има, Песму чудну, нејасну и чедну, Песму снова, песму о срећнима. Ја осећам...

САН МОЖДА СПАВА Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа моја сва.

САН МОЖДА СПАВА Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле

Видим једну звезду у обмани више И осећам како тишина мирише. Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано

Видим једну звезду у обмани више И осећам како тишина мирише. Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин

Видим једну звезду у обмани више И осећам како тишина мирише. Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту зато стоји

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Пошто сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “ Ова није тако ружна као она друга.

Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања и омогућило ми да откријем једну веома значајну истину. Приметио сам да је појави слика у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја под

А оно што је истина за једну особу, то важи мање-више за све људе. Сведок тога је, на пример, прохибиција. Драстична, ако не и противуставна мера

За све то време моја тежина се није променила ни за фунту. У вези са тим могу да испричам једну смешну причу. Једне зимске вечери 1885. године господин Едисон (Тхомас Едисон), Едвард Џонсон (Едвард Н.

Ето зато!“ Мој пријатељ, поштовани Чонси (Сханцеy М. Депеw) ми је говорио о Енглезу коме је испричао једну од својих оригиналних анегдота и који га је слушао са збуњеним изразом на лицу, али се тек годину дана касније смејао.

По завршетку распуста, послали су ме на Политехничку школу у Грац у Штајерској, коју је мој отац изабрао као једну од најстаријих школа и оних које су уживале највећи углед.

Хиљаду тајни природе на које сам могао да набасам, дао бих за ову једну тајну, коју сам од ње отео, упркос свим чудима и опасностима по свој опстанак. ИВ.

Као што сам раније рекао, док сам био студент на колеџу замислио сам једну летећу машину која се потпуно разликовала од данашњих.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ђаци Панчева придружили се у великом броју процесији, а ја сам био један од њих, поносан што сам имао част да носим једну бакљу.

Приметио сам да је овај наш разговор привукао пажњу особа око нас, а нарочито двоје старијих путника, једну госпођу и господина. - Што се плашиш за своје торбе? - рекао је овај високи чиновник.

Када сам га при растанку пољубио у руку, дао ми је једну форинту, потапшао ме по лицу и уверио ме да бих могао лако испунити очекивања проте Живковића и мојих учитеља, ако бих

године јер је тражио националну демократску цркву за Чешку. Дао ми је и једну књигу о Хусу и Хуситским ратовима и једну о великом једнооком хуситском генералу Жишки.

године јер је тражио националну демократску цркву за Чешку. Дао ми је и једну књигу о Хусу и Хуситским ратовима и једну о великом једнооком хуситском генералу Жишки.

Имао сам осећање да ме Ригеров утицај вуче на једну страну, а да ме Палацки охрабрује да идем у супротном правцу који сам већ изабрао под утицајем чешког национализма.

свим правцима по заливу; многобројни бродови за превоз путника били су пуни људи и изгледало је да једна група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале.

И тако, не знајући енглески језик, нисам био у стању да разумем ни једну реч њиховог разговора. Енглески језик ми је наличио на неразговетно спајање речи, слично као и зглобови непокретних

Зграде на фарми биле су удаљене око једну миљу од града. Наоколо није било села или суседа и ово место ми је наличило на усамљени салаш.

Вероватно су мислиле да патим због одласка од куће и нису хтеле да ми сметају. Онда сам угледао једну младу девојку, нешто млађу од мене. Понашала се као да помаже женама, али сам ускоро открио да она има другу мисију.

Тада нисам био у стању да разумем ни једну њену реч. Сада, међутим, није било никаквих тешкоћа и она је била јако изненађена и то јој је било мило.

То вече постао сам богатији за пет долара, за неколико кутија боја и четки, а добио сам и једну велику домаћу питу од јабука.

Ћипико, Иво - Приповетке

— излане она и одмаче се. Младићу је жао што се она не љути, и стаде се бацати у коврљак гњилим маслинама. Учестао једну за другом. Цвети дотужи: — Говори језичином што те воља, но не дирај рукама! . — Остави се ти ње. Није она за спрдњу!

Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило. Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла. И њену главу захвати светлост — рекао би свиће.

А кад их жандари предадоше тамничару и овај их затвори у једну ћелију, остадоше дуго један поред другога прислоњени уза зид.

на памет да се жени, па бијаше писао господару да му пошаље неколико фотографија од нашких дјевојака да себи изабере једну, која му се најбоље свиди.

и нашла се у постељи, у можданима замеће се сијасет мисли; нејасне су и несхватљиве, не може да их уобличи нити да једну од друге издвоји...

Он је избије и, онако љут, вуче је за собом. Поведе је у једну крчму, гдје испи по литре вина, па кришом измаче се. Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи

Гледајући у море, сјети се онога дана кад је задихан пошао к њој носећи у руци једну форинту; показује јој новац и вели: —Нашао сам га у мору. —А како си га докучио?

крају, вода што капље с весала одбљескује се у сунцу, пучина дршће у сјају, — а она се сневеселила; пригнула се на једну страну чамца и пустила руку да јој низ чамац нагне, прсти јој се топе у мору, она и нехотице окуси неколико капи и

Жижица загледа се у под, у једну пругу сунца, и причиња се да слуша и разумије, а Букало пуши лулицу — он пуши на кратки камиш, па би рекао да му дим

Нека дође, нека је какова му драго, нека је само у кући!.... Човек нема но једну жену, па што му беше пало на памет те је отуђи од себе. И мисли на њу, чисто од срца је зажели.

Он је само к устима принесе, па упита Илију хоће ли с њиме испити заједно, надушак, по једну. Илија ћути и гледа у земљу. Крчмар зна за заваду, па наваљује на Илију да пије.

Илија најпослије попусти и ћутке испи своју чашу. Павле, испивши своју, седе до њега и наручи једну литру на свој рачун. Пијући његово вино, Илија осећа некакову тегобу у души, ужима се, али — како ће друкчије?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Кад се ови дубљи интереси изнесу на видело, разумевање се само по себи појављује. И још једну би појединост овде, вероватно, требало поменути.

У ствари, све што сам досад рекао има једну једину сврху: да ме приближи оном доста уском аспекту или стајалишту са кога бих желео да изнесем дветри мисли о

Обратићу вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.

Навешћу две песме, једну која се пева при одласку из родитељског дома, другу при уласку у свекров дом. Када у Гњилану, које није далеко од

Испричаћу једну обичну досетку, за коју нисам сигуран да је Срби нису узели однекуд са стране. Кад су једном упитали стоногу шта ради

Али систематска проучавања која узимају у обзир само једну или две функције искривљавају слику о књижевном тексту. Штавише, таква су се проучавања проширивала и на много

Јер, ма колико да оне саме по себи могу бити ситне, њихово понављање обично није случајно. Једну од таквих мањих појава из књижевности и језика, коју ћемо овде покушати нешто ближе да расветлимо, налазимо код

Ту има анафоричко значење: упућује на оно што је у тексту речено, тј. да је Злата подигла кућу, озидала једну собу и ту се уселила. Тамо има деиктичко значење: упућује на место где је кућа, а оно је удаљено од приповедача.

За то су потребне шире и стручне анализе, које су најчешће и заморне. Зато ћемо издвојити само једну или две очигледне новине у Дучићевој поезији које нису биле могуће без померања у језику.

Као и да је наглашено артистичан, што у новије доба није увек на великој цени: Навешћемо, као илустрацију, само једну, иначе изванредну строфу, с каденцирањем на њеном крају: Ја волим ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине

Андрићева новела је тако организована да читалац, кад се прича заврши, излази из овога условног времена и доспева у једну другу временску „перспективу“, из које, тако рећи, споља гледа на причу. Али о томе ћемо касније нешто рећи.

Довољно је из овог катрена издвојити само једну малу али чудесну слику: „рибе измеђ звезда“. Она не би била могућа без огледалског удвајања.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те! ЖИВКА: Морам трипут да молим за једну кафу. АНКА (безобразно): Па нисам седела на канабету, имала сам посла. (Одлази.

Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу. ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир. (Полазећи лево у собу.

ЧЕДА: Добро, добро, иди!... ШЕГРТ (оде). ИИ ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (отвори пакет, вади једну визиткарту и слатко се смеје). ДАРА (наилази из собе): Шта се ти тако слатко смејеш?...

Мгао би чак да добијеш класу, ако се лепо и фамилијарно споразумемо. ЧЕДА: Ја не продајем жену за једну класу. ЖИВКА: Па добро, де, кад си баш запео, нека буде две класе. ЧЕДА: Ама, како ви то, као да смо на вашару?

(Шчепа шешир.) Ја ћу вас звати у сватове! (Оде нагло.) В ЖИВКА (сама) ЖИВКА (прилази телефону. Вади из ташне једну цедуљу на којој је записан дотични телефонски број): ...Је л' то централа?...

ЖИВКА: Па јесте. И зато баш нешто мислим: ви би, Анка, могли да ми учините једну велику услугу, за коју би' вас ја богато наградила. АНКА: Зашто не, госпођо! А какву услугу? ЖИВКА: Па то...

Знаш ли, Живка, седимо тако у кафани, па ја устанем па кажем: „Одох ја мало до моје сестричине, министарке, на једну кафу!” А они око стола сви скидају капу: „Збогом господин-Васо!” – „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?

ЖИВКА: Ама, зар ти мислиш, бога ти, да ја целу нашу фамилију узмем на врат? ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест.

Изволите седите! Ја сам вас узнемирила... НИНКОВИЋ: Велика част за мене! ЖИВКА: Хтела сам да вас замолим за једну услугу. НИНКОВИЋ: На мене можете, госпођо са поуздањем рачунати. Же сви ту та фе а вотр диспозисион!

Ја имам, знате, један нарочито префињен укус. Ен гу парфе.2 ЖИВКА: Гле'те, молим вас, а ја баш сад мислим да правим једну вечерњу хаљину.

рецимо, ја знам већ све начине да вас врло брзо компромитујем; па онда ја знам толико ствар да развијем и да јој дам једну нарочиту форму, ин форм спесиал3, да на крају крајева и ви сами почнете о себи рђаво да мислите и најзад, – е са се ла

ЧЕДА: Како не рачунате? ВАСА: Па тако, брате. Играмо, рецимо, ја и ти табланета, је ли? Одиграмо једну партију, а ја ти кажем: знаш шта, Чедо, 'ајд ову партију да не рачунамо, него да почнемо испочетка.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

6 А уз њега иде и израз лица, суза на Марикином лицу чим је препознала пријатеља свог мужа. Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана динамиком.

Али одмах примећујемо и нешто друго, а наиме да је у свим тим крупним променама била и једна стална: постепено је прво једну па онда другу етапу Софкиног сећања помицао на сам почетак, тако да је напослетку дошло до огледалског преокретања

При томе такође сразмерно јача тежња да се на догађаје гледа као на догођене, што с правом можемо именовати као једну врсту потенцијалног сећања.

анализе истог књижевног поступка у два романа, једнако као и у њиховим верзијама, реконструишемо у Нечистој крви једну невидљиву звездицу, тј.

синтакса” или „муцава реченица” Станковићева може дуж историјског развитка националне прозне уметности добијати час једну час другу количину чисто књижевне вредности.

60 У приказу Нечисте крви Б. Лазаревић је навео само једну реченицу са граматичком грешком у себи, заправо је рекао да је „неуравнотежена и згужвана речница.

супституције, који се у лингвистици често примењује, сада ваља до у најситније појединости изнутра осветлити барем ту једну реченицу да би се на видело изнеле оне невидљиве ситнице које притискују синтаксички низ деформишући га чешће него што

описи онога што се дешава искључиво у човеку, и који на крају завршавају у „току свести”, појави карактеристичној за једну врсту модерног романа ХХ века.

Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође, опет, у једну општу женску. Ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род.

ко јој је младожења, одакле је, какав је: тетка - „као што је ред и обичај” - уопште се њој не обраћа, него позива још једну рођаку да тобоже у кухињи заједно спремају вечеру, а заправо да у гласном разговору кажу све што Софка чак у другој

Штавише, у Станковићевим текстовима налазимо једну занимливу врсту удвостручене конвенције, коју можемо назвати „конвенција конвенције”, као што Борис Успенски уводи

Злата је подигла кућу, озидала само једну собу, и ту се и уселила. Код другог је већ деиктично: тамо упућује на место где се кућа налази, а које је удаљено од

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Прота Томовић одмах натакао епитрахиљ, запалио три свеће, свакому по једну, и додао госту свечани манастирски крст да целива.

Па позвао кнеза да он отпочне. Једну нечувену и недоживљену досле... Колашин пропада. Не може више да се брани. А кад он пропадне, до врха Копаоника неће

старац се рашири усред гомиле и са крвавим осмехом на лицу као свако ко се одлучио да умре, секну левом руком једну леденицу, а десном јатаган.

На спољње турковање и господовање расипно је трошио своје иначе велико богатство. Кула му је имала две велике одаје, једну градски намештену, а другу арнаутски: нека су вазда готове како за кога.

Па му и то би мало. Но, чим Сено попи каву и испуши цигарету, он му пружи гусле: — Тако ти крста сад једну још постару; једну како је било у Косову!.. — Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти!

Но, чим Сено попи каву и испуши цигарету, он му пружи гусле: — Тако ти крста сад једну још постару; једну како је било у Косову!.. — Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти!

Но он, чисто и не схватајући каква му опасност прети, изнемогло коракну на прекладу, спусти тешке бисаге, дохвати једну столичицу, старачки се спусти на њу, и дубоко, тужно дахну. Па збуњено и болећиво погледа на дете, потом на жену.

Преплашено дете одмах затражи да спава, те га мајка положи иза огњишта, па ни речи не говорећи испече мужу каву, једну и другу, и постави му совру да вечера. Али се утом нешто присети: — Пићеш мало ракије?

— Тако, жено! — А да, богме!... Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!... — Шта?... Какав Милоје, жено?... — Такав, ако Бог да!...

Богдана се уздржа, јер виде да га ракија још није потпуно освојила. Додаде му још неку чашу, и сама попи још једну па му пријатељски седе уз колено.

Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху,

Дошли суседи Арнаути са женама и мотикама. Без оружја. Изазвали свађу. Наговорили једну Арнауткињу да насрне на њега. Само је одгурнуо.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

63 ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... 65 У ГРОЗНИЦИ... 67 КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК... 71 ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО 73 КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН 75 ПРВА ПРИЈАТЕЉСКА

Не могу, па не могу Свестан учинит’ зло; Катони српски, ви ми Опростите бар то! 1893. ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... Имам једну воћку, — граната, голема, На њојзи јабука и има и нема.

1893. ИМАМ ЈЕДНУ ВОЋКУ... Имам једну воћку, — граната, голема, На њојзи јабука и има и нема. Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; Оно, што га нема, —

»Стармали« 1888. ЈУЧЕРАШЊИ САМ У крчму смо сели Ја и чика Сима; Једну ицу, две ли Добра воља прима. После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

— „Господин ферфасер!“ — „На служби, фрајлице!“ — „Једну реч на уво: Али, ум Готтеѕwіллен, г. ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле, те толико на њи атакирате?

(Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће! ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу. Сад је морам поклонити Анчици.

Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.) Сад треба да се свега оставиш; на род да заборавиш, и само твоју срећу да гледаш.

Овај гурбијан Јохан тако гадне речи говори, да се човеку морају црева мутити. Анчице, данас ћемо имати једну гошћу. Колико има сати? АНЧА: Девет прошло. ФЕМА: Сад је најбоље правити визите, је л’? Анчице, само добро уреди.

) МИТАР: Фемо, шта је теби? Шта си се нарогушила као патак? ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Данас имам једну особиту визиту. Јокан, ауфшпонен. (Оде.) МИТАР: Шта је овој мојој сестри! Гди је Евица? АНЧА: У башти.

Ја кажем да ми је жао што не могу да начиним јошт једну аљину, него све морам у старом јанклу да идем. Ти ми на то одговориш да се бог и за нас стара, пак ме пољубиш трипут,

САРА: Госпоја от Мирич има једну прекрасну кћер, коју она усрећити жели, и будући да сте ви... РУЖИЧИЋ: Само благоумиљено нимфâ и грацијâ обајаније

САРА: Госпоја от Мирич, молим на једну реч. ФЕМА: Заповедајте. САРА: (Не би шкодило кад би у кујну отишли да видимо шта се ради; да се не пресоли супа, да

РУЖИЧИЋ: Молчаније јест красњејшаја добродјетељ јуноши. ЈОВАН: Уж’ буђем питат, уж’ буђем питат. (Један на једну, другу на другу страну отиде.) (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ИИИ ПОЗОРИЈЕ 1.

ЈОВАН: Гњавио је капова господина Петрича, и удавио пудлу једну, пак су му зато пребили ногу, и јошт му прете да ће га убити дати. ФЕМА: А, то је гурбијанство.

САРА: Уј, журналу нема границе. ФЕМА (успијајући): И ја могу тако исто нобл бити као Енглескиње. Јокан, да ми купиш једну клепетушу, само која добар глас има. МИТАР: Да, само која добар глас има, да се издалека чује да је Фема луда.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

времена и наше мртве пријатеље у шуму без птица требало је прећи море време и простор који су се помешали сада су за једну смрт далеко од сваке обале светлост и сенка играју на води игру живота и смрти далеко протиче река вечита и

Тада почиње лутање, осетим да се мења структура мојих чула и да уместо чела имам једну једину мисао. Не постоји тријумф изван несреће. Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе.

не схватајући простор) Њена безболност њен цвет без памћења лишише је бескраја иако је дело два света Иако експлоатише једну супстанцу нимало конкретну у дубинама дана. Биљке!

Краков, Станислав - КРИЛА

Читаво испарење зноја и умора диже се изнад ових кратко ошишаних глава усијаних челиком и сунцем. — Још једну боцу пива. — Две... – Само да је хладно. – Сад, сад, – глас дерана је пискав.

Последњи војник, који је прешао реку, претресе пусто одело на обали. Било је масно и подерано. Понео је са собом једну дугачку узицу. Иза врба су стидљиво повиривале мршаве кућице. Отвори на њима су били као црне ране.

Тада се граја појачала. Ипак грчки капетан није платио прописану таксу. Отишао је увређен, оставивши једну мамузу у соби. Пред улазом је аутомобил стао. Вратар се дигао и скинуо капицу. Авијатичари су улетели као помамљени.

Зизи се сулудо смејала. У највећој соби рашчупана, ознојена сопственица куће нерадо је пружала још једну зелену банкноту своме крилатоме љубавнику. Био је ђак, пилот, и доста снажан.

И потпоручника Душка метнуше на једну. С друге стране мазге уз страшно јаукање наместише неког брадатог војника коме оба кука беху прострељена.

Петровић, Растко - АФРИКА

Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари. Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој Волти читаве градове, дао многим инсектима и биљкама своје

њиног тела и одеће, пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?

Лепе успаване девојачке очи гледају нас предусретљиво. Најзад изабрасмо једну кућу где је девојка јединствено лепих обнажених груди, сањалачког, скоро нежнога лика и дугих дивних руку.

Остављамо девојкама пет франака, на чему су нам бескрајно захвалне; полазећи упадамо погрешно у једну одају где наилазимо на нежну сцену између једнога младога брачнога пара, брата и снахе малопређашње лепотице.

Парк, огроман водоскок, читав базен. Показују ми у урођеничком крају једну дрвену кућицу, око које расте пет стабала: чоколада, банана, хлеб дрво, кокос и једно које носи дивне црвене цветове.

Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед.

Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде. Вуије је причао да је првих

Сваки њин покрет представља једну хармонију. Њине речи одлећу у тихо небо као птице. Све су улице пуне црних шетача, сањалачки насмешених.

Гувернерова палата доминира тим вртом, пространим пропланцима и широким стазама; ничега што карактерише једну варош: ниједног дућана и ниједне кафане.

Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући

Вуије, напротив, тврди да човек који прокрстари једну земљу, с напетом пажњом, широко отворених очију, у ствари је боље упозна, боље схвати, но човек који седи на једном

Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Он је за једну ноћ толико снијевао да му свих седам влашкијех пророка за седам година не би протумачили санове!... Но, бабо, реци,

моћи врапчије, Што тврдим кљуном краде усеве, Бирајућ зрна класју богатом — Али у стању није створити Ни љуску једну граха дивијег, То ли украсит њиву плодови Што језгра свога храном питомом Султана леног трошан желудац И просијака

Живота мога бистар кладенац Паклен је огањ твоје мрзости У једну шаку трошна пепела У несрећноме часу створио... СУЛЕЈМАН: Дакле, моћан сам, Кад сам од воде пеп’о створио?...

) Ћериме!... Тамо на крају Стамбол-капије, Баш где се види онај одронак Гробнице давне неког Римљана, Данас ћеш једну главу видети. Дивна је глава оног ђаура Што је на коцу волô погинут Него променит веру Христову.

Кад не мож’ целу војску цареву, Оно бар једну главу за длаку!... А сада збогом!... Ја послом одох, А ти се сећај часа стравичног, Не кô што пише књига дебела:

Пасторче тражећ, ту је јурила!... Радаче!... Вуче!... (Узима једну троногу столицу и седа на њу.) Шта ми је сад?...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

И тако, Хрватовићева И Лешјанинова војска имају у главноме једну исту задаћу: прва брани да Турци од Књажевца преко Бање не продру на Параћин и тиме обиђу главна српска утврђења код

повлачи Параћину, где би је Турци, пошто располажу много већом коњицом, сустигли уморну, дали јој на отвореном пољу једну главну битку и као бројно надмоћнији разбили је и растројили, па онда окренули незаштићеној Јагодини, заузели је, ту

Возар га заустави и сасвим га озбиљно упита: — А бога ти, оче попо, да ли би помогло овој левчи да јој очиташ једну велику молитву? — Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље.

Турска артиљерија једнако се кретала: видиш тек једну батерију где дојури на какво место, стане, оспе концентрисану ватру на какву нашу батерију или колону, па за по часа

Топови такође слабо раде. Један турски топ с виса сваких десет минута шаље по једну гранату која увек прелети високо нада мном и удари тамо негде доле у поток.

па онда равница престаје и настају брежуљци, све већи и већи, док се напослетку на сат одстојања од друма не слију у једну повисоку косу која од саме наше границе иде паралелно са суповачко-тешичким друмом (којим смо ми ишли) све до Ђуниса.

Кад се отпоче овај други јуриш, ја узмем једну залишну пушку и чинио сам моју дужност за време целога другог јуриша. Пуцати, забавити се каквим послом који привезује

Кад су се Турци у рову већ спремали да груну, наша тешка батерија с Рујевице посла једну гранату у стрељачки ров, где су били Турци. Метак је управила срећна и вешта рука простога народног војника.

је викао и викао, после се окрете мени: — Кажите му да ћу га дати под суд, стрељаћу га, обесићу га — неваљалца, жену једну; јест, жена, то је његово право име.

при ђенералном штабу, већ је са неколико другова вијао с голом сабљом један чопор свиња и на трку јуначки касапио једну крмачу. Рекло му се да не пуца, да не пробуди ђенерала, па це човек послужио хладним оружјем.

Черкез има само једну заветну идеју, један свети аманет, којим још из колевке напаја децу своју, а то је: освета, страшна, крвава освета

— Ваљаде писму кући?... му славца, господине, баш ћу да те молим да и мени једанпут, кад будеш докон, напишеш једну писму, да испратим онима мојим кући; колико тек да знају да сам жив.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Воз нам лети. Беже поља, беже њиве, Беже липе и јаблани, Па и врбе жалостиве. Ено видим раздрагану Једну милу птицу малу, — Све то видим у твом оку, Кâ у неком огледалу.

И ја сам о том Премишљао дуго — Да л’ то беше санак, Као и све друго... ЛВІ Имао сам сестру једну, Јермилом се звала, У Иригу питомом је Вечни сан заспала.

У сну, дабогме у сну, Деца ми стигла мила, И одмах сам их познô, Ма да им никла крила. Па свако руку стави На једну моју рану, А то је било као Да мелем на њу кану. Будан сам, опет будан, И опет...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Чули смо још јасније пуцње топова. Бог би знао шта ови артиљерци гађају по ноћи. Са једнога узвишења угледасмо и једну нашу батерију. Близу смо положаја. Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане. Но, хвала богу!

Наиђоше неки војници, те их запитасмо за извор. „Испод овај камен цурка“ — и показа нам руком на једну стену. Војници потрчаше. Направи се гужва. Командант батаљона одреди мене да успоставим ред.

Покушали смо да прокопамо и једну саобраћајницу до ивице платоа, али нас је у томе и зора затекла. Освануо је шеснаести септембар.

Командант је био наредио да приликом сутрашњег јуриша у сваком воду по један војник има на леђима привезану по једну тробојку, да би нас артиљерци разликовали и видели линију нашег стрељачког строја.

— Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају. Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала.

Покушао сам да се померим, и тада сам осетио страховит бол у нози. Хтео бих да се извучем, али један паде преко мене. Једну мисао имам само: Измаћи што пре из овога пакла. Пузим, одупирући се здравом ногом. Знао сам да смо пропали.

Сви смо ћутали. Светислав као да се нечега присети и настави: — А-ја!... Изнели су ме из заклона и положили на једну узвишицу, одакле сам видео ту Сиву Стену. Цела падина била је покривена мртвим људима.

Седми пук, уз припомоћ четника, освојио је врх Кајмакчалана, и тиме дотукао једну главу. Четници, уз помоћ трупа са Старковог Гроба, сломили су Бугаре на Сивој Стени и претукли аждаји и другу главу...

Нигде нисам видео шајкаче. Истина, наиђох на једну војску тамо негде око Средоземног мора. Носили су енглеске увијаче, француско одело, јели су америчке конзерве и

А када су ме ранили, претресли су и мене, и све ми одузели. Спуштали смо се низ једну клисуру. Ишли смо обазриво. Ја сам први који наступам.

Затекао сам потпоручника Бојовића где се наслонио на једну стену и спава, а одозго капље вода на њега. Пробудио сам га. Он се наљути: — Баш ме брига што си дошао!...

— Играо сам фарбла целе ноћи. — Како си прошао? Он се само накрену мало на једну страну. Онда завуче руку у џеп од чакшира и извади гомилу изгужваних француских банктона, па се опет наслони на стену

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

цицварића, који познати Бранков стих певају у овако смело примакнутом извитоперењу: а клеца ми шабачко колено — док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито локализују: Кад сам био Младеновац ја...

Как' древо исдше, утроба више писати дуже не дају сузе молитву. Услиши једну, Венус, последњу чашу и муку: на њени руку скончати! и при постељи сице зацвели: „Уви мње сама, што без Адама остају!

Еда љубиш која тело не стеже, Спред' и састраг једну прегачу веже, С цванцигери и петаци плетене косе, Са шљокама измешане кошуље носе, Што с вретени ходе, играју босе?

Дукат — ни то није благо! Само папи није драго Што рад’ тога једну више Чивутину векслу пише, И то све на хипотеку, Док се игром новци стеку; Ал’ шта ћете — човек прост, Не зна што

” Одговара Цвет-девојче: „Послушај ме, младо момче, Јошт ти имам једну рећи: Ја сам рекла Сабља-момку Под заклетвом на самрти Да се нећу удавати, А ако се кад и удам, Да ћу за њим

год. издала фототипски у 200 примерака. Пре ње, новембра 1761, Орфелин је у истој штампарији штампао још једну песму у посебној књижици, у шеснаестини (12Х8,5 см), а на 16 страница; њен наслов гласи: Горестни плач славнија иногда

1764. и другу једну песму, Сјетованије. И ту књижицу су забележили сви библиографи и исцрпнији историчари књижевности, али је Тих.

ћаскати у стиху о приватним ништаријама, што сведоче и две његове песме унесене у ову Антологију), написао је једну песму под очигледним и јаким утиском Орфелинове Мелодије.

(Светозар Матић је у Опису рукописа Народне библиотеке, Бгд 1952. под бр. 321, забележио и једну трагедију о Стефану Урошу ИИИ од непознатог писца, не види се из којег доба: да ли је она имала икакве везе са делом

априла 1837, стр. 107, где, уз прештампану ову и још једну другу Рајићеву песму, читамо следеће Примјечаније Теодора Павловића: „Обадве ове песме преписане су из једног правог

“ „Затим школе и Србија заједно” — завршава Остојић своја излагања — „отпевају још једну строфу захвалницу која се завршује: ,Викентиј Јоанович, за толики твоја груди / многа љета буди’.

” Као што се из Рајићеве песме види, он је Козачинскога песму, једну искључиво за одређену личност везану врсту химне, и још неизбежно уско пригодне јер замишљене у оквиру школске драме

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Вујо! Хеј Вујо! Ма чу ли море, не оглувио!... ВУЈО: А што ћу ви?... Ха?... БОШКО: На ријеч једну, Појест те нећу, краворепино!

ВУЈО: Обећа, дакако! Кад буде нужде, вели, и док се поразговара са поглаварима, послаће у Венецију једну тисућу црногорских соколова. БОШКО: Та брзо поче! БОГДАН: Брзо, бога ми, На нашу грдну несрећу.

Та жељах, витез, Сву грдну силу вреле Азије, Да је посечем, смрвим, разорим, — Да свако зрнце овог алема По једну војску кошта цареву: Јер сам га теби, мила снахице, Од трговаца скупих куповô... ЈЕЛИСАВЕТА: Мени?

Оружје! КАТУНОВИЋ: Откуд оружје? ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје? Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче!

КАТУНОВИЋ: Откуд оружје? ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје? Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче!

БОГДАН: Далеко, старче, богме далеко! Мој отац не би тамо ишао, Да му за сваку стопу крочену По једну царску круну дарују.

Једно бих само бога молио За једну жељу сву крв пролио: Ту да погинем.... (Ђурашко притисне Јелисавету грудима и скоро силом пољуби.

Верна си била ти!... (Види једног гаврана.) А нећеш, гавране! Нећеш ми брату очи кљувати. (Узима са земље једну пушку.) Је л’ српска пушка то? Јесте, српска је — е, њом ћу гађати. (Пуца, а гавран пада доле.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударцима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл.

Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне. — Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише.

— Почуј-де, момчићу! Отишô ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће.

— Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма. Наточи ти мени, Мићане, једну чашу — вели Симеун — да ја видим каква је нова ракија, а за то... Боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја.

Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце“. — Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби

“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин!

“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин! — „Оно неке године, вели, кад сам ишô у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску... гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза.

— „Оно неке године, вели, кад сам ишô у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску... гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза.

Ни игуман ме не могаде познати, тако сам се био прерушио. Све то би, док би чојек попушио лулу дувана. — Ули-де једну, Мићане! — Још сунце и не мисли огранути...

Гони Крајишнике! — Нали-де ми једну, Мићане! — Тако сам ја то ижињô и уредио. Али давно су јопе' казали: ђе је среће, ту је и несреће.

Звизну сабља са Цигана полећеше главе, а ја ободо' ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! — Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи! — Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије. — Боже мој! — чуди се један. — Кô оно вријеме!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

те грлим руком што сва пече, Пропињу се теби испуцале усне, Душа хоће вечност пољупцем да рече, А крв у кап једну стопи се и згусне.

Из свакога цвета хоћу по кап једну. Кидајмо их! Али низ је њихов вечит. Ређају се боје пресветле, претамне И игре мириса слатке и помамне Кидајмо их

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Сад сам се решила: чим ми проговориш макар једну реч о њему, да разбијем што ми прво дође до руке. Друкче не могу с тобом да изађем на крај.

ВИЋА: Па треба, дабоме! ЈЕРОТИЈЕ: Кажи пандуру Јоси — у њега је добар расол — нека му однесе једну тестију, па кад се растрезни, нека дође овамо. А остали? ВИЋА: Остали су овде.

(Љуби је.) АНЂА (изненађена): Да ме пољубиш? Шта је теби, дете? МАРИЦА: Једну реч да ти кажем само, па ћеш све разумети. АНЂА: Једну реч? МАРИЦА: Ђока! АНЋА: Па шта?

Шта је теби, дете? МАРИЦА: Једну реч да ти кажем само, па ћеш све разумети. АНЂА: Једну реч? МАРИЦА: Ђока! АНЋА: Па шта? МАРИЦА: То што сам ти казала — Ђока! (Одјури весело у собу, из које је дошла Анђа.

ЖИКА: Јесте! XИИИ ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ ЈОСА (уноси једну посетницу и даје је Вићи). ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса. ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а Алекса их има.

Регистар отворен и узвишен горњом страном на једну цепаницу са дрвљаника. По столу још и гомила аката. То је сто г. Милисава писара, а онај десно, сасвим напред, сто је

При отварању сцене г. Милисав стоји на своме столу, скидајући једну фасцикулу из најгорњих редова. Г. Жика седи за својим столом, без крагне, раскопчана прслука, и држи хладну крпу на

Ако је мало, ја метнем још један; ако је мало и то, ја метнем једну олакшавну околност, па ако нагне језичак на другу страну, ја додам једну отежавну околност.

метнем још један; ако је мало и то, ја метнем једну олакшавну околност, па ако нагне језичак на другу страну, ја додам једну отежавну околност.

ВИЋА (грађанима): Слушајте ви, бре! Да не причате по чаршији што овде чујете и видите, јер је ово државна тајна. Једну реч ако ланете, испребијаћу вас као мачке, у име државе. МИЛАДИН, СПАСА (једногласно): Јок! Како! Молим те!

Е, па онда, што не би лепо све признао, јер кад би признао, ти би имао једну олакшавну околност за себе. Не кажем да би та олакшавна околност помогла да те не вежу за колац, ал', опет, одужујеш

И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: „Гинем, ал' имам једну олакшавајућу околност!” Веруј ми и послушај ме, ја ти ово говорим као родитељ, ради твоје будућности, јер ти си још

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Поред ових наративних дела, Теодосије је својим јунацима посветио бројна дела црквене поезије и једну реторичку похвалу, поштујући канонски модел обредних књижевних врста. Крај 13.

Крај 13. века донео је српској публици једну нову литературу, која отвара поглед на свет витештва и куртоазије, другачији од оног који јој се дотле нудио.

Епизујући реалне јунаке свог времена он их је увео у бесмртност, успевши истовремено да оствари једну животворну поезију о сељацима кнезовима и кнезовима сељацима, који се осећају позванима да коначним ослобођењем Србије

Песме су, такође, повезане у једну целину, али је, уз потпуно саможртвовање јунака, епика устанка епопеја оптимизма, с визијом о коначном ослобођењу

Сви ти бројни покрети, поникли у разним земљама, слили су се у једну општу књижевноисторијску појаву (стилску формацију) за коју се усталио назив - авангарда.

о даровима моје рођаке Марије право је ремек-дело, написао је у две драме у стиху (Међулушко благо, Ђурађ Бранковић) и једну у прози (Код "Вечите славине"), које се могу уврстити у врхунска драмска дела.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, занавека! 1856.

Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . .

Ал’ један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!...“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г. грана мора се иза мртваца држати у кући макар само једну ноћ (ЖСС, 345). Да се мртвац не би повампирио, забадају се такође у гроб г. шиљци (ЖСС, 343).

у нар. песми, БВ, 7, 1892, 125). Када се изводи жива ватра, треба поред осталога понети једну д. (С. Тројановић, Ватра, 81). »Ракита која рађа д.

оду домаћем бунару; млада и младожења обиђу три пута око њега, и онда баце у бунар (или оставе поред бунара) свако по једну ј., у којој су забодени новци (ТРЂ, ННЖ, 3, 33 и 34).

наиђу на ̓прву ћуприју или воду, мора млада на првом крају ћуприје оставити мараму и јабуку, а у средини бацити једну мараму низ воду, да јој нечастиви не би наудили̓« (ТРЂ, ННЖ, 3, 73).

у бунар, и очекује да јој се отуда одазове јеком драги (ЗНЖОЈС, 1, 142). На дан Свете Луције девојке одаберу по једну ј.

виле откину врх јасенку; зато алосану чељад носе те оставе ону ноћ под јасенком, метнувши код болесника колач хлеба и једну чашу воде а другу вина (као вечеру вили), па сутра ујутру копају под јасенком и шта нађу (нпр.

у пољу (ЗНЖОЈС, 10, 243). На к. налази се и вештица (СЕЗ, 41, № 24). У Далмацији је »један чоек« видео ноћу једну дивљу к.

Упор. ѕ. в. Конопља). Зрно к. меће се у амајлију против болести (Караџић, 4, 1903, 199). Милићевић (ЖСС, 78) спомиње једну гатару која је гатала по к. зрнима: она би узела к.

При огртању к. копачи остане један струк неокопан, баце на њега по једну мотику земље, и оките га цвећем, па поседају око њега.

ЗНЖОЈС, 20, 47). Кад се хоће да некоме наметне главобоља, пресече се жаба на двоје, и свака половина метне на по једну к. с обе стране пута.

насупрот томе, Самтер, Волкѕкунде, 790). Ко би на лесковом штапу свакога дана од Свете Луције до Божића зарезао по једну црту, тај би на Бадњи дан могао у цркви познати све вештице (ЗНЖОЈС, 19, 158). Л. има велики значај и у култу; »Л.

девојка узме земљу коју је раније извадила испод момкове стопале, мало његове косе и комадић хаљине, све то стрпа у једну љуту паприку, затрпа све то у ватру на огњишту, »и као што то све гори, тако и момак да гори за девојком« (СЕЗ, 40,

Ћипико, Иво - Пауци

Газда Јово сагнуо се над сто, пребира некакове старе биљеге, чисти их и с помњом полаже у једну кутијицу. — Дошао си, — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну.

Покрише болесника по глави и с помњом скупише кабаницу око њега, па се наднијеше над ватру. — Још једну чашу за добра пута! — нуди их Илија и налије.

Понио је са собом од куће двије обилате суве крмеће печенице: дароваће једну газди, а другу биљежникову писару, „шкривану”.

Ако је сељак био осуђен на пет круна глобе, придодао би броју пет једну ништицу. — Што је то!? — чудио би се сељак. — Помози, Васо, ако бога знаш!

за писмо склопљено са старцима, има да платиш четрдесет и осам круна, а за писмо са сестром ти четрдесет и једну круну. Петру се учини превише. — Чудо је! — вели. — Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас!

— Бих, чисто ти кажем: волим јој! Вратила би се она на старо... као душа... А да, жена... — Изгубили би једну хришћанку, обрати се у шали Петар једном хришћанину, Војканову комшији. — И јест преко броја доста!

Друкчије поп не би био рђав човјек да се разлогу даде: ко ће цио свијет ставити под једну капу! Гдје је то! Једне вечери, кад прелџије одоше, вели сину: —Чуј, Раде, послушај ме! —хоћу. —Вјенчај се ....

— Они иду за својим циљем, а тај је очит: хоће да помађаре све што није мађарско, па да тако створе једну велику мађарску државу. — Па зар је то поштено? Дакле, на рачун других да постанеш великим! — чуди се газда.

Кум Марин испржиће на тави морских рибица, што би рекао стотину појео би их у залогају, а кад тамо, пребирући једну по једну, сит се наједеш... и остане их за сутра, а како се за њима слатко пије! ...

Кум Марин испржиће на тави морских рибица, што би рекао стотину појео би их у залогају, а кад тамо, пребирући једну по једну, сит се наједеш... и остане их за сутра, а како се за њима слатко пије! ...

па је тога часа слађа од ичега на свијету; гдјекад пак, чисто обе жене су му у вољи, те му је тешко лучити једну од друге. И Раде бијаше по свему заборавио на увреду нанесену му у цркви.

Он то рече онако из обичаја, и не мислећи на оно што је рекао. Али други прихватише његове рјечи као једну мисао. —Тако је! — потврди дебели фра Јере.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Прохор Изгледа да је наш лепи брат зауздао још једну болест, задобио најважнију победу и утврдио за сва времена свој добар глас у овом крају.

Што се тиче девице, то је ишло мало потеже. Ивањдан се примицао. Дадара је доводио једну по једну, али је Јевђеније сваку одбијао, налазећи јој неку ману.

Што се тиче девице, то је ишло мало потеже. Ивањдан се примицао. Дадара је доводио једну по једну, али је Јевђеније сваку одбијао, налазећи јој неку ману.

Знало се да ће он, на крају крајева, ишчепркати однекуд једну којој Јевђеније неће моћи наћи ману. Тако се и догодило.

Поменуо је чак и једну тако невероватну ствар, како су је, како тврди, једном затекли да се пари с магарцем. Кад су је упитали зашто то чини,

Увече, кад хоће да легне крај свога човека, уместо да се скине као све друге жене, обуче још једну од својих хаљинетина. Човек изгуби вољу да с њом има посла. Док је ослободи оне љуске, жела га остави.

А не, како је то Јакос урадио, обадва призора која се никако нису могли догодити у исто време, стрпати у једну слику. Овако је испало неразумљиво.

Византијскога царства толико велика да у њену лађу могу по висини стати три црквице вратимљске кад би их неко поређао једну на другу.

Каже ми Ћирјак, да га и ја тако зовем, загрми одозго са скеле својом дубоком гласином: „Хајде, Матеј, жену једну овде насликај“.

). Богдан је слеп. Ништа не види. Није видео како је Лауш сваком калуђеру дао по једну одају, али Доротеју најлепшу и најсветлију, одредивши му најбољег слугу, само њега да пази, да њему угађа, постељу му

Кад лети загрми, говоре они како свети Илија води још једну битку са Брзаном, светац га са небеса гађа пламеним стрелама, а Брзан га варака бежећи кроз грмље. Дадара Он је овде!

Опет сам био шкртији него што је требало. Дао сам му само два. Лично је видео Дадару како одапиње три стреле, једну за другом, на Доротеја. Шта да додам свему овоме? Све што бих рекао било би сувишно.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И дух, у самоћи, Кô плашљиво лане да се вечно боји Да слути и чека. Само једну мисô, Само слутњу своју налазити свуда, Зато да би онде где си вером дисô, Под теретом сумње пролазио туда!

Боже, шта да чиним да себе разгалим? Хајде једну лулу прво да запалим, После ћу да шарам, да дувам и бришем И јуначке песме О слободи пишем.

Кô златни пехар јàко, Над ким влада моја моћ, Нека смело пође тако, За насладе једну ноћ Па нек љуби моје очи, Нека грли вити стас; Нека зора са истока Загрљене нађе нас!

Његова је света моћ! Ја те љубим, ох Тамаро! Буди моја једну ноћ.“ Опет жагор разви крила, И сантура звони с њим, И свечано са наргила Дизао се хладни дим.

Кравар је ишао селом, ал' Бог ће један га знати Зашто се присети нешто и прво у крчму сврати, И попи по једну с ногу. А затим истресе многе, Док га издаде говор, а онда и саме ноге, Па пође кметовој кући.

И кмет осети ово, и пошто по крчми гледну, Он, збуњен, отхукну само: „Дај, вели, донеси једну.“ И пође ракију пити. Он није имао моћи Да враћа кметицу своју са стазе којом ће поћи У све преласти греха.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

првом српском издању; преостала писма су, која мање, која више, промењена и проширена, а сва заједно повезана у чвршћу једну целину. Београд, септембра 1943. М.

Тако могу у исти мах да пишем и да се дивим лепотама, природе, у које с правом убрајам и, једну витку сапутницу, која се, са Бедекером и лорњоном у руци, грациозно шета по пространој палуби брода.

Васиона је сувише огромна, а да би се могла стрпати у једну књигу, у којој бисмо описали каквом нам се она указује и каква је у истини.

То није лака ствар. Ваља замислити четири осе, три простране и једну временску, управне једна на другу. Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те

астрономије стојала је у Месопотамији, онде где теку реке Еуфрат и Тигрис, које, стапајући се у своме доњем току у једну једину, изливају се у Персиски залив.

Но, тим радом упознали су они још једну чињеницу фундаменталног значаја. Посматрајући звездано небо, они су опазили да оно не стоји на миру него да се креће;

из године у годину, они су увидели да се цело небо обрће око једне осе, која пролази кроз стајалиште посматрача и кроз једну тачку на небу која једино изгледа непомична.

Дошавши скоро до ње чујемо иза плота некакав шапат. Приступамо му на прстима и, кроз једну његову пукотину, видимо два човека где седе на каменој клупи. Ослушкујемо.

“ Ову сам цртицу, као што сте видели, употребио у своме путопису, но желим да јој додам још једну. Плутарх прича, на истом месту, да су стихови из четвртог певања Одисеје „У мору шумном веома имаде острво неко Баш

То Сунце замишљао је тамо негде у висини. На замишљеној, малој Земљиној кугли, виде он и Александрију, једну тачкицу; и њу веза у мислима са Сунцем, па поче расуђивати овако: Троугао чији врхови леже у Александрији, Сијени и у

Ја прилажем овоме писму једну карту неба, и Ви ћете на њој, драга пријатељице, наћи тај небески екватор, па можете сваке ведре вечери наћи његов

Причао сам му о моме цариградском пријатељу испичутури и о његовим лепим намерама гостопримства, па му онда показах једну вест коју донесоше јучерашње новине: Мустафа Кемал, велики реформатор Турске, увађа у целој својој држави суви режим,

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

“ ЛАВ И МИШ ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ Млада децо! Чујте приповетку једну О маломе мишу, али за вас вредну. Из те приповетке видите на свету Какви с' случајеви у животу плету – – после

Тек га газда руком лати Благослов ће Бог послати. – Ко урани уграбиће Сваким даном по две среће, Једну срећу здравља ради Другу срећу посла ради. Зато рани зором рано Док још није данак сван'о!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Тај ваљда има две главе а не једну. Кажи, који је тај? ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он! МИРОН (бесно): Ама ко »он«?

Поштовати некога значи да је тај већи, бољи од тебе. Али зато, са поштовањем, упоредо иде и мржња. Треба једну грешку да учиниш, и све поштовање претвара се у мржњу.

Сестра си ми и по занату и по животу. Слушај, Назо! Имао сам, у целом овом големом свету, само једно место, једну кућу, где сам могао данима, месецима, да седим, лежим, једем и пијем.

РЕШИД БЕГ (барата по појасу): Назо, чекај! Код мене се сад буни, ври. Чекај! А пара биће. (Вади из појаса једну кесу с парама.) Видиш ове паре, ову кесу, она је одвојена — то је закупнина од њена чивлука.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” — Крезуби гробар се смеје, показује једну безубу вилицу. „Није три, него два. Онај Срећко несрећко, сећате ли се, њега ту више нема.

” А кад суд и званично прође, сви добијемо по чашицу вина, једну и не велику. Госпа Нола заиста није цицијашила, али није одобравала пиће. — То је тачно. Ја сам бивао у њеној кући.

неочекивано и за њега, у малу варошицу на граници Србије и Босне, где је живела породица Бошка Перчиновића, досељена једну или две генерације раније из Херцеговине.

Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе, боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује.

Ово последње га је одвело у пријатну једну специјализацију: при састављању правила за неко друштво, гос-Тоши је једногласно поверавано да изради оне тачке

Функције гос-Тошине везивале се у основи за једну малу политичку страст његову, за србовање честито и одлучно, и помало парадно.

Читај, брате, и научи и мене, немој да ме слуге поправљају!) Толико се гос-Тоши осладило читање, да је поручио читаву једну малу системску библиотеку. А кад прочита неку књигу, поклони је читаоници српске општине.

Салаш Мој мир сав се преображио. Дозидали су још једну терасу. Гвожђа су била препуна цвећа. Чуваркућа на крову појавила се и разрасла се у читаву башту, а то, кажу, значи

Протиница није била тип брбљиве жене. Могло би се рећи, напротив: слагала је речи једну на другу полако и некако вертикално увис, и одједаред би прекинула недовршену реченицу као да је с последњом речју

Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба... а новац ћеш наћи... у овој кући је ред и поштење... И донеси Нани једну лимунаду. Пред вечеру, ушао је код Нане Срба. Леп младић.

Јулица је полако почела такође шапутати. Загрљене, ове две до крајности неједнаке жене, чиниле су једну скоро трагичну групу. Све их је раздвајало.

Напослетку, добро, лепо ти стоје у том џепчићу рукавице. — Младић се тад слатко насмеја и извуче из џепа једну распарену женску рукавицу. — То је Јуличина стара рукавица, а дала ми је Паула, и она и наместила.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Тек што је ствари разазнати могао, нађе случајно једну пчиоду, и приметивши да боде, науми увеселеније себи со тим причинити.

сочинитељ?« Ни најмање, госпоже, ја се само наравног пута држим. А пропо, госпоже, имам једну загонетку, коју не могу пропустити да вам овде не предложим.

да ову загонетку у присуствију ови почитанија достојни матрона и лепи фрајлица разрешите, док попушим при чаши вина једну лулу дувана? — О, ви сте весма добри. Вашу красоту и љубов ко књижеству у првој ћу оди споменути. Мало је тешка?

наш Роман, који није ништа друго у памети имао него непријатеља гонити, случајно при непрестаном уступу мајмуна угледа једну палату, палату отприлике као што се у тарок картама изображена наоди.

Бутлер каже да мис Фама наједанпут у две трубе дува, и да ли обадве с једним ветром у једну напред, у другу састраг дува, то ми не знамо, само то можемо казати да прва лепо, а последња ружно звони, и зато

састраг дува, то ми не знамо, само то можемо казати да прва лепо, а последња ружно звони, и зато називају списатељи једну добар, а другу рђав глас, по оригиналу Гоод и Евил Фаме.

Ага је имао једну кћер, која је године удадбе у нешто већој мери него што се код нас броји, навршила, јер 120 поклада врло добро памти.

Ја видим да толкујући моју материју оним учитељма подражавам који нам једну ствар на сто начина излажу, и при сваком начину »разумете ли?« вичу; па кад смо сто пута исту реч »разумете ли?

« Без препирања, љубезни читатељи, врло је велико недоумјеније како је пробитачније једну госпоју звати, милостивом госпојом или младом госпојом. Обадве ове титуле имају толико рђави колико добри страна.

Тако и Роман, чим очи сведе, примети једног духа који га за косе очепа и у једну звезду однесе, гди по вечноцветућеј ливади сенке покојни магараца обитавају. — У земљу магараца?

Тако и Роман, чим очи сведе, примети једног духа који га за косе очепа и у једну звезду однесе, гди по вечноцветућеј ливади сенке покојни магараца обитавају. — У земљу магараца?

Истина, неки стихотворац учини ми почест и на то ми једну оду начини, али колико ода има по свету које нису ништа друго него подсмеј и сатира на славимог мецената!« »Хм!

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Он је седео код једног кројача, који му је за четрдесет динара месечно, сем собе, давао свако јутро по једну кафу и уз то му бесплатно пеглао панталоне.

Композитор је имао да спреми једну сопранисткињу за извесно соло у једној својој композицији. То је спремање нешто подуже трајало и, на крају,

И то је добра страна тих биографа, коју историја књижевности прилично искоришћује, али ти биографи имају и једну рђаву страну, коју пошто пото треба сузбити или је бар онемогућити.

додељено да предаје немачки језик и гимнастику, и у том правцу је развио толико своју делатност да је чак и израдио једну исцрпну научну студију о траговима српских речи у санскритском језику.

коме сам реду вожње ја требао да стигнем седам дана пре, али знам да сам у том задоцњењу целога свога живота ја видео једну трагедију.

Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција,

Ви дођете да јој честитате дан, а она у разговору окреће вам час једну час другу страну профила, нећете ли опазити бутоне и нећете ли јој се дивити.

На грудима је носила један покварен брош, из којега је испао камен, а у коси уденуту једну стаклену перлу. И по тоалети и по изразу лица, личила је на жену каквога богатога зајмодавца, за којега се шапуће да

Она је увек стајала усправљена, наслоњена на зид. Девојка од порцулана имала је једну лепу особину: кад се упрља, може се убрисати или чак и водом опрати.

држало је седнице гдекад на дрвљанику, али много чешће чак горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану.

Стављам у 2 часа и 17 минута, јер обично тако почињу рапорти са бојних поља. У 2 часа и 20 минута већ сам ја чупао једну гуску, министар полиције другу и министар просвете трећу.

донекле забуну у наше редове и министар полиције, на којега је пас прво насрнуо, напусти пола очупану гуску, дохвати једну каменицу и прими на себе отворену борбу са псом, бранећи наш бок.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— одахнух. Нерви и мускули попустише и наједном прогледах. Преда мном је била батерија. — Где је командир? — запитах једну тамну прилику. — Код првог топа!

Непријатељ није смео ни једну мањерку да заплени. За собом смо рушили мостове и железничке шине, а храну, уколико нисмо могли собом понети, палили

Да се случајно нашао енергичан вођ, послушали би га без поговора, ма у којем правцу их повео. Те ноћи наиђосмо и на једну воденицу.

Други промрмља: — Па јес, кад бих могао да прескачем! — и окрете леђа. Лука зовну ордонанса и нареди да му донесе једну мотку. Онда сиђе на пут, да сачека док челни стигну на излаз.

Онда се измаче, гледајући га нетремице, готов наново да скочи, ако би само једну реч проговорио. Дисао је брзо и шкрипао зубима...

— А-ха!... А сад, браћо!... Оћеш људски! Их, што немам, и мени да размениш. — Ево ти! — и Лука даде Исајлу једну банкноту. — Деде... али они сјајни динари изабери — ликује сада Исајло.

— Где се то догодило? — Код Лесковца. Онда зађосмо мало у страну, седосмо на једну гомилу камења и капетан Лазар ми исприча судбину пете батерије... — Кренули смо из нашег бивака сасвим изненадно.

Наређено је да батерија у току ноћи изиђе на једну чукару, не знам ни сам како се зове. Целе ноћи смо по том беспућу извлачили топове.

Сколише је са свих страна наши пешаци. Ухватише је. Али, шта вреди! Да смо имали једну дивизију у резерви, терали бисмо их до границе. А овако... Морали смо да застанемо.

Јест, баш двадесет четвртог октобра. — Командир заћута, па ме значајно погледа. — Замисли... Ако рат потраје још једну годину, овога датума треба да се чувам. Отишао сам тога јутра на осматрачницу.

убијте.“ — Понесите га! — довикнух, па га и ја дохватих за једну руку. Носимо га као врећу, док не за ђосмо за окуку, те га онда спустисмо. Умирао је. Мене нешто у грлу стеже.

Тешка слутња притисла душу, а расплинуте мисли као да се повлаче и усредсређују на једну представу, везану за оне који остадоше скривени, иза сивих облака, јадни, напуштени. Седимо око ватре и ћутимо...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ево је скаче час на једну ногу, час на две, Толико је весела. Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића, Да га пољуби на уста, када шевар

Обесиће се о крушку радо, Нашто живот му овај; Та више му се и не живи! О једну једину крушку у шљиваку, И ветар ће му њихати ноге у мраку, Збогом!

Тамо нека је моја снага са вама Да испунимо целу једну фабрику нитро-глицерина. Ко каже да пушење шкоди младости? Сад су нам груди експлозивне, Кад први дим

Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу, Груди су му длакаве као облаци сиви у зору Маље крију једну црвену модрицу... смрти. Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко! Не трзај Црнко, ха, ха!

Искаљујем се ево по твом телу, Ударајући га бесомучно по лицу Избијам једну љубичасту варницу; А ту мишицу белу, И обливену крвљу и белу, Умочили, мајку му! у апокалипсу.

И обновљени естетика мора поћи од њих, ако мисли да не изгуби ни једну струну лепоте. Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки. Хвала Богу!

Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је наука могла заборавити да изучава и изради једну, што прецизнију, механику еротичких одношаја, од момента првог еротичког надражења па до видљивог зачећа новог живота.

Тиме би отпала сувишна фризирања и разводњавања тзв. - погрешно - лирска. Једну сам заволео а друга ме је престала волети, с тога сам врло несрећан.

Има ствари које не знам или на које никад нећу моћи одговорити. Је ли могуће да завршавам овим једну мисао коју сам имао до скора, а која мије ево сада скоро већ страна!

и бити жедан све већма Да извршим већ једном Освету ону вечну Сунце, једино теби што сам жудео бити раван Знати једну једину ствар и њоме знати све И за вратима чеках кришом рођај ти вечно славан И једино рад твога лика жртвовах оне

зиду Смрт; Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт, Ма куд да се бацим, гле, само Смрт; и Смрт, и Смрт, и Смрт; Једну реч пронађох силом, беше то: врт, Подлегох тада без снаге: знам, ти дође ко слик на Смрт.

Сунце, једино теби што сам жудео бити раван, Знати једну једину ствар и њоме знати све: И за вратима скривен чеках рођај ти вечно славан, И једино рад твога лика жртвовах оне

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Шта ће ми маске ђавола, попова и којекаквих пробисвета? — Али, да би се са својима у селу нашалио, извади једну и прилепи је себи на лице, унапред се радујући изненађењу које ће својима приредити.

— Ко ће их сада од зла бранити? Шта хоће та девојка? — питали су се у себи, не усуђујући се да гласно изговоре ни једну једину реч.

— рече тигар и поклони се пред принцезом. — Моје царство је одавде до океана, а дечак има само једну собу... — хтеде тигар да стави принцезу себи на леђа, али она га гурну од себе и насмеја се.

Лети ли, лети Варалица: слатки му ветар у уху хуји. Тако дође и до Вештичје логе, зграби наказе, једну о другу веза, руком им показа да камење поново претворе у луде.

— трже се малишан, савлада страх и пође ка орману. — А, то си ти решила да се прошеташ? — насмеја се, угледавши једну заборављену метлицу којом је пре него што су купили усисивач, помагао мајци у чишћењу. Умирен, дечак се врати прозору.

Поче мајка да уходи свога сина. Пронађе једну старицу да стражари крај њега... Како потамне дечаково лице, угаси се његов смех: Мицко је све ређе долазио, а игре

Шта ту рећи? Како само једну од младих лепотица издвојити и дати јој круну лепоте? Позван да пресуди, Месец се позиву не одазва.

Шта сада? За пресудитеље предлагале су звезде сад једну, сад другу сестрицу. Али, или се звезда не би сложила, или би остале закључиле да је нека друга погоднија.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

— Мајку си несам питала, Али сам лошо слушала, Татко на мајку збореше: »Девет још ћери да имам, Ни једну Митки не давам, Јербо је Митка бекрија, Он пије вино кајмакли, А и ракију нрвенац, На вино вади ножеви, А на

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кунем вам се, луди, свијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Нико не би мого наћи капцу једну Тако милу, сјајну, и чисту и чедну!

Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде... Једну црну руку моје очи виде — И ја чујем само удар тврде красне. 1909. ЈЕДНА СУЗА Поноћ је.

Ја знам, ништа више за ме немаш тамо, Али једну жељу испуни ми само: Под гранама твојим о дај ми гроб један. 1913.

Синоћ отпловише рибари далеко, Само по затону видим једну барку, С чељадима, плови. Неко вози, неко Стао, остве држи и вреба, док жарку Распламтјелу зубљу диже цура једна

1911. БАЈКА Лежô сам на жалу. Још у модром вису Имало је небо једну зв'језду златну, И над луком друге видјеле се нису. По растрту мору, кô по меку платну, Падали су први галебови.

1911. ПОД ЧЕМПРЕСИМА Под чемпресима тамним, уз једну пољску ријеку, Кô сморен путник сам лежô У рујном кукуријеку.

3 Волио сам ружу, љиљан, сунце јасно, Волио сам некад заносно и страсно; Сад не волим више, ја сад волим једну, Волим ону медну, ону слатку, чедну, Јер је она сама миља извор цели, И сунце и ружа и мој љиљан бели.

И сјају и трепте у јутарњој роси, И где поглед рони, свуда песма звони, — Па ипак у гробу ја бих лежат хтео, И уз једну мртву драгу свит се цео.

Киту ми чемпреса пружаш, Реч једну шапћеш ми ти'о. Пренем се, ките нема, Нит' памтим твој шапат мио. 57 Ноћ хуји, дажда лева, Јесењи ветар веје;

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

односу према турским феудалцима, и зато су све у основи прожете једним истим, ослободилачким, народним духом и чине једну целину не само садржином него и формом (изузимајући само разлике између дугог и кратког стиха).

Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским феудалцима у првом реду

Кад Марко „угаси жећцу“, поседне Шарина као „ала на бијеса“, и тешко томе ко му на пут стане! Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру. Из неколико песама види се да је он спреман и на то да учини безразложан злочин.

тврђаву у Смедереву (у облику троугла са двадесет и четири куле), Ђурађ је предузео низ мера да обезбеди своју државу. Једну своју кћер, Катарину, удао је за грофа Улриха Цељског, који је имао велика имања у Штајерској и Хрватској и био веома

Ножеви су били дугачки и прави, са врхом који је укосо усечен на једну страну и са дршком као кука. Пушке су имале дугу цев и танак кундак, готово као и кубуре, но само дужи.

Али схватајући борбу против Турака „као једну целину“, народни песник — како је то већ истакао В. Чубриловић — „рад котарских и приморских сердара у XВИИ веку узима

пред њиховијем хановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, оне су узимали к себи; тако данас једну, а сјутра другу; кадшто по једну, а кадшто и по двије и по три уједанпут.

или пред чадорима, па које су им се допадале, оне су узимали к себи; тако данас једну, а сјутра другу; кадшто по једну, а кадшто и по двије и по три уједанпут.

И свака од ових антитеза — то треба нарочито нагласити — представља једну целину за себе, која може да стоји сама, као песма лирског карактера.

То може бити клетва и благослов који карактеришу једну тако сложену личност као што је Марко Краљевић (на крају песме Урош и Мрњавчевићи): На Марка је врло жао краљу, те га

Погледајте само три последња примера. У првом сваки стих клетве казује једну негативну, сваки стих благосиљања једну позитивну Маркову особину, а сви укупно — укратко, али јасно — приказују целог

Погледајте само три последња примера. У првом сваки стих клетве казује једну негативну, сваки стих благосиљања једну позитивну Маркову особину, а сви укупно — укратко, али јасно — приказују целог Марка.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Не мора се бацати по сваку цену Има још атлетских грана Слаткиши су спортска храна ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је

Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код музичких људи Имам једну овцу Која много блеји Свршила је траву У једној алеји Чобанин сам у селу А немам ни плату Волео бих да сам негде

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Чекај само! Еј ти дугачки — викну он на укоченог Стрица — брзо донеси једну добру шибу! Саме од себе пружише се Стричеве ноге-дрвенлије и зачас изнесоше дјечака напоље из разреда.

Све су ми ноге биле модре. Одлучио се најзад за једну потпуно суву младицу. Из богатог искуства, испробаног на рођеним леђима, знао је да се суви прутови најлакше ломе, већ

— Има то и у пјесми, ја сам читао! — пожури Ђоко Потрк. — Ол рајт! — сложи се Ник Ћулибрк. — И мени је тата причао једну такву причу. — Па да се закунемо — прогунђа Стриц и престаде да штрпка своју курузу. — Хоћемо ли одмах?

Бојећи се изненадног доласка потјере, дружина журно крену кроза шуму. На једно педесет корака од логора Стриц одабра једну букву ниске и врло густе крошње на коју се лако могло попети. — Ево је! Ту нас неће наћи ни свети Пантелија.

Отвор покрише гранама и овлаш посуше сувим лишћем, а како је ископана земља већ раније била склоњена у једну оближњу удољину, сад се ни по чему није могло опазити да ту има било шта сумњиво.

У близини јаме дјечаци су се већ дуже времена играли жмурке. Луња је сједила уз једну букву, плела чарапу и пратила их погледом.

Кад прођоше Турци Лијевљани, проведоше из горе хајдуке... Кад необична поворка изби на једну раскрсницу путева у близини саме школе, пред њима се одједном створи Николетина Бурсаћ, крупна и космата сеоска

— Мени је сваки учитељ досад недјељом читао новине, а овај буљи у мене као рак и пита: „Хоћемо ли да тргнемо по једну љуту?“ — Баш се ви простаци разумијете у школу! — подругљиво дочека кнез.

Том приликом баба Стака, удова поч. Јове Батића, налети у мраку на једну крмачу и паде преко исте задобивши озљеду тупим предметом по глави.

— припита Лазар Мачак. — Нек стражаре и даље, па наиђе ли још која група усташа, нек запале још једну ватру. Тако ће се знати да долази нова опасност — тумачио је Јованче.

Стриц љутито забаци шешир и осветољубиво завреча: — Их, што сам се јуче код Марице најео јабука! Једну ми је дала из њедара ев оволику, мирише ко ђул. Чуваћу је сто година и сваки дан пољубити.

Дала ми је само једну шугаву кисељачу, одмах сам је бацио преко куће. Луња се правила као да ништа не чује, али кад изиђоше на зараван,

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Многа твоја, богати човече, лета мислећа Учинише ти циглу једну ноћ И то не целу ни до сванућа; Него тако рече ти Бог: Ове ноћи истргнуће ти твоју душу.

пруге гусенице, шашке, жабе, љуте комарце, с неба горући град, дањом учини црни мрак, најпосле по свој оној земљи једну ноћ све првородно од човека до скота, свега имања поби и помори.

« — и шикну штапом у једну камениту литицу. Рече: »Еда из овога суха камена да напојим ја вас воде, је ли?« А како то удари, вода слатка, лепа ка

ТЕСТИЈЕ Израиљски судија Гедеон, кад се је био с Мадијамом, издаде свим својим војаком рожане трубе и сваком по једну земљану тестију с горућом унутра свећом у руку.

РИСАЊЕ ЈЕЗЕКИЉЕВО У неко доби заказа Бог пророку Језекилу; рече му овако: »Нађи једну ћерамиду и узми је к себи, пак метни је проћу себе, те изриси ти на њој град Јерусалим са свим начином, какав је год

Измаче се и утече у једну врућу бању из ледене воде го да се онде спари, како му се ружно и здеси онде: таки се смалакса са смућњом...

би један човек у табору, што из кумуна заклетога од дојинлука (неки Ахар именом) с кришем полакоми се и ђикну себи једну свилену атлаџу, капама је била, зубун ли, — шарена риза се пише. И кроз то једно дуговање на сав табор хушум пуче.

И то сва војска врло прихвати и послуша. Нико ни за једну иглу што би коштовало не додарну се узети себи. А један цигло рђавац измеђ војске такав нађе се и од намере самосам

Тако и овако јесам то учинио; смотрех онде у плену једну красну нову шарену хаљину и нађох јоште двеста драма којекакве сребруштине и један од суха злата језик, да има до

Него ли Христос зато понапре у Сихар дође зашто оно је понапре онде Јаков стајао са својих му дванаист синова. И једну лепу кћер своју имадијаше од старије му жене Лије.

саборно се скупљајући, тобоже да пак смире злоћуде оне оцепне се на страну свештенике, и народ опет сав прикупе у једну цркву и закон православни. Ал' што не могоше, не могоше ујединити их.

философ да би се смео и покусити тај, толики, разлика закона им, повраћати народ опет у православије, скупљати их у једну, источну цркву, давно отргнут и укорењен у своме злочастију?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону, Зону Замфирову.

Мане је најчешће водио коло. Само позове по једну девојку да с њом поведе коло. А она се стиди, хоће од стида да прогута ону мараму коју је метнула на уста, и сва

— И морао је најзад и Мане прибећи перу и писању, том новом оружју, како кажу, и написати једну исправку. Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!..

фамилијарно веће на коме је утврђен списак кандидаткиња, то јест девојака за удају, или, још боље, девојака од којих једну треба себи за сапутницу у животу да изабере мајстор Мане кујунџија.

“ вика па друга. Бож’ке! да се поломе служејећи ме!... А ја си седим, па, како пашина мајка, примам си чес’ и од једну и од другу, ама си мислим у памет: „А рипчики!

Ако си прајим кеф, белким сас уста си прајим; ништо, ете, лошо не напраји!... — рече и испи опет једну чашицу мастике, па додаде: — Ако искаш, Јевдо, ете, све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш

— Кој те је зваја?!... ’Ај’ си дом!... — Кој да си иде дом?! Ја ли?! — плану Дока и скиде једну папучу и стеже је. — Рушка нек’ си искочи! Каква ми је она тетка!?...

— Ама с мен’ у амам да искочиш, — салете је Дока — да сеириш и да видиш једну убавињу и лепотију оди девојчики!... Мори, у пашине сараје, па би искочиле и там’ помеђу три тесте Ђурђијанке и

— Море, ће ми одавају чес’, за тој бригу да немаш. Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком.

!... — Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да искоче нови девојчики, и јоште може поубави и покротки

Давију ми правија!... Да сам учија неке чколе, та да испишем, ете, тол’ку књигу — вели Таско и одмери руком једну ужасну дебљину. — „Ласно ти теб’, — рече ми њекња Петракија — имаш девојке, сина немаш, — бригу немаш!...

Свири и он с други Цигани; стануја зурлаш, а она ченгија му жена!... (Даде си једну ногу на првога мужа Циганина, па се удаде за Мичу.) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!...